Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (3)

Sud istorije brži od redovnog suda

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

U četvrtoj tački Odbrane Dragoljub Todorović ističe da je Okružni sud u Pančevu u stvari napravio presedan kad je prihvatio zahtev odbrane da se uzme sudski veštak.

„...Kada je reč o suđenjima piscima i drugim umetnicima, uvek je odbrana predlagala saslušanje u svojstvu veštaka, eksperta iz oblasti estetike, umetničke teorije i kritike ili stvaraoca iz oblasti u kojoj stvara okrivljeni, da bi se utvrdilo da li je predmet optužbe umetnost, umetničko delo i, prema tome, slojevito, višeznačno i asocijativno delo koje nije pogodno za tumačenje po krivično-pravnim i zakonskim merilima. Skoro uvek sudovi su odbijali predlog za angažovanje sudskih veštaka navedenog profila. Međutim, u procesu zabrane knjige Ivana Ivanovića pred Okružnim sudom u Pančevu načinjen je izuzetak i za veštaka je određen profesor etike dr Vuko Pavićević.

Istaknuti komunistički intelektualac, nesporna i u vladajućoj nomenklaturi izuzetno cenjena i komunizmu odana ličnost, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Vuko Pavićević, u svojstvu veštaka, pred Okružnim sudom u Pančevu, u procesu zabrane knjige Crveni kralj rekao je da je Ivanovićeva knjiga roman, umetnost i izneo vrlo pozitivne, afirmativne i na estetskim kriterijumima zasnovane ocene Crvenog kralja. U svom izlaganju potpuno je opovrgao mišljenje javnog tužioca i istakao saznajne, umetničke, vrednosne i ukupno ljudske poruke romana, snažno podržavajući duboke i na širokom spektru prezentirane višeznačne asocijacije koje Crveni kralj izaziva kod čitalaca. Međutim, sud Pavićevićev nalaz ne prihvata i roman Crveni kralj zabranjuje. To se nikad nije dogodilo. To je stopostotni i totalni izuzetak od svega što se u montiranim sudskim procesima u toku 60 godina desilo..."

Todorović naglašava pravnu nezasnovanost mojih suđenja u tački 5. gde kaže: „...Moderno krivično pravo počinje od donošenja francuskog krivičnog zakona 1804. godine. Tu je predviđeno da građanin može krivično da odgovara i da bude osuđen samo za ono za šta je optužen. Ivan Ivanović je optužen što je u knjizi Crveni kralj, štampanoj 1972. godine, izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, a osuđen je i zbog priče Moj brat Dinda Arizanović, koja je objavljena na osnovu anonimnog književnog konkursa u NIN-u 28. juna 1970. godine, priče Kučka i njeni sinovi, objavljene u časopisu Savremenik 1973. godine i zaplenjenog, prilikom pretresa, neobjavljenog dnevnika Roman oko romana Crveni kralj. To je takođe apsolutni izuzetak i specifičnost ovog procesa u odnosu na sve viđeno po srpskim i jugoslovenskim sudnicama od 1945. do danas..."

U tački 6. Dragoljub Todorović govori o posledicama po mene zbog suđenja:

„...Bez obzira što nije bio u zatvoru, niko od žrtava montiranih sudskih procesa nije preživljavao tako teške posledice kao Ivan Ivanović. Niko nije udaljen s posla i proteran iz zavičaja. Primera radi, Gojka Đoga nisu otpustili s posla, po izlasku iz zatvora vratio se na svoje radno mesto. Osam smenjenih profesora Filozofskog fakulteta nisu mogli da predaju studentima, ali su dugo godina primali platu, a kada su prestali da ih plaćaju osnovan je Institut na kojem su radili. Miša Mihajlov, Selić i Lazar Stojanović dobili su pasoš - otišli na Zapad i tamo se snalazili. Samo je Ivan Ivanović zabranjen, isteran s posla, proteran, osuđen, izbačen na ulicu i ostavljen..."

U tački 7. Dragoljub Todorović ističe da je izuzetno otežavajuća okolnost po mene bilo ta što mi je sudila provincija: „...Pored totalitarne komunističke države, nesamostalnog, poslušnog i policijskog sudstva, Ivanoviću je sudila i provincija. Provincija je najsuroviji, najstravičniji i najpodmukliji sud od svih sudova, a srpska, uz to i komunistička provincija je sve to, ali na kvadrat.

Suđenje Ivanu Ivanoviću organizovano je u Prokuplju nezakonito, suprotno izričitim zakonskim propisima koji su nalagali suđenje, pre svega, u Pančevu, gde je roman Crveni kralj štampan, ili u Beogradu, gde je tada bilo Ivanovićevo prebivalište. I to je osobenost Ivanovićevog slučaja u odnosu na druge. U drugim montiranim procesima makar je sudio nadležni sud, a Ivan Ivanović nije imao ni mogućnost da odgovara pred mesno nadležnim sudom. To je svakako urađeno namerno, jer se Ivanovićev otac Božidar Ivanović, kapetan predratne Jugoslovenske vojske, pridružio četnicima - gerilskom pokretu bivše vojske za odbranu zemlje od okupatora. Delovao je u Toplici i šire u Južnoj Srbiji. Posle pobede komunista u građanskom ratu, kapetan Božidar Ivanović je u opštem metežu i povlačenju nestao i verovatno poginuo negde u bosanskim planinama. Posle rata, neopravdano i bez ikakvih dokaza ili čak indicija satanizovan je u Južnoj Srbiji, posebno u Toplici.

U progonu, suđenju i uopšte kampanji protiv Ivana Ivanovića, u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, značajno, a možda i ključno i odlučujuće mesto imaju razni izveštaji sastavljeni od insinuacija, poluistina i čistih falsifikata o aktivnosti Božidara Ivanovića u ratnom periodu. Tako je Služba državne bezbednosti sačinila izveštaj o ocu Ivana Ivanovića 9. oktobra 1974. godine, koji se nalazi u sudskim spisima. Povodom suđenja Ivanoviću, mesna organizacija Udruženja boraca NOB-a iz sela Gornji Brestovac, opština Bojnik, uputila je pismo Okružnom sudu u kojem se govori o Dindi Arizanoviću, partizanu iz Gornjeg Brestovca, koga su prepoznali u Ivanovićevoj priči objavljenoj u NIN-u. Vrhovnom sudu, koji je razmatrao žalbu Ivanovića, upućeno je pismo Opštinskog komiteta SK Kuršumlija u kojem se osuđuje književnik Milovan Vitezović zbog teksta napisanog u odbranu Ivana Ivanovića i u kojem se konstatuje:

Međutum, Opštinski komitet Saveza komunista u Kuršumliji je jednoglasno zaključio da je odluka Okružnog suda u Prokuplju, kojom je osuđen Ivan Ivanović, naišla na široko odobravanje radnih ljudi u ovoj komuni, i radnih ljudi i građana Toplice.

Sigurno je da je činjenica da je Ivanov otac i njegova opredeljenost za četničku - poraženu stranu u građanskom ratu, u vreme kada Ivan Ivanović ima samo pet godina, odlučujuće doprinela pogromu organizovanom protiv profesora gimnazije u Kuršumliji i književnika početnika Ivana Ivanovića u periodu od 1972-1974. godine.

Iskustva stečena životom u srpskoj provinciji za vreme komunizma i sva stradanja u njoj poslužila su Ivanoviću da ostvari zapažen romansijerski opus o najskrivenijim fenomenima provincije. Činjenica da je ceo život proživeo pod hipotekom oca, ratnika poražene strane u građanskom ratu, pod vlašću pobednika, omogućila mu je da napiše izuzetne stranice o građanskom ratu na jugu Srbije u romanu Crni dani Rake Drainca i egzegezi tog romana Drainac između četnika i partizana..."

Da ovo proširim. Pored navedenog pisma, u mom dosijeu u Udbi nalaze se još dva dokumenta, koje sam video kad su privremeno ti dosijei bili otvoreni na uvid.

U jednom dokumentu, bez datuma i autorstva, tvrdi se da je moj otac pripadao najpre četničkom pokretu Koste Pećanca, gde je dobio čin vojvode. I ne samo to, nego je i moja majka, budući učiteljica, radila kod Pećanca kao sekretarica. Logika kaže da sam i ja bio Pećančev četnik, jer se od majke za vreme rata nisam odvajao. Mora da sam sa pet godina bio strašan četnik, na ramenu sam nosio mašingever a u ustima četničku kamu! Međutim, tu ima jedan problem. Posle rata su komunisti napisali mnogo knjiga o svojoj revoluciji, ni u jednoj se ne kaže da je kapetan Boža Ivanović pristupio četničkom pokretu Koste Pećanca. Da je to bilo stvarno, oni bi to svakako znali i zvonili bi na sva zvona. A mene bi kao petogodišnjeg četnika proglasili đavolovim učenikom. Možda bi me likvidirali, svakako mi ne bi dozvolili da se školujem. Po hartiji, pisaćoj mašini, sadržini i stilu, vidi se da je taj dokumenat napisan u vreme i za potrebe mog suđenja i da ga je napisao udbaš koji je pripremio moje suđenje..

Drugi dokumenat je datiran i ima autora. Napisao ga je izvesni Milorad Kozić (verovatni autor prethodnog dokumenta), radnik Udbe sa sedištem u Nišu, u korist krivične prijave protiv mene. (Taj Kozić je, inače, kad je komunizam pao napisao knjigu o Dragiši Cvetkoviću, „Potpisnik pakta", što je u stvari Udbin dosije poslednjeg legitimnog predsednika Jugoslovenske vlade.) U dokumentu se kaže da sam ja bio pripadnik prevratničke organizacije sa sedištem u Beogradu, na čijem čelu je bio Slobodan Mašić. Mašić je, inače, dovođen u vezu sa Zadarskom grupom oko Mihajla Mihajlova. Članovi te organizacije su bili Dušan Puvačić, Predrag Palavestra, Pavle Zorić, Ivan Šop, Predrag Protić... svi oni književni kritičari koji su pozitivno pisali o mom romanu. Mene su planirali da budem poverenik tog zločinačkog pothvata za Južnu Srbiju! Još sam dobro prošao sa dve godine zatvora!

U tački 8. Dragoljub Todorović navodi iz mog dnevnika Roman oko romana Crveni kralj, koji mi je Udba zaplenila prilikom pretresa stana u Kuršumliji, moja saznanja o scenariju koji su mi moćnici tog gradića spremali.

„...U socijalističkoj Jugoslaviji bilo je mnogo montiranih sudskih procesa za delikt mišljenja, politički angažman, a odgovarali su umetnici, naučnici, političari i druge javne ličnosti. Međutim, nije zabeležen slučaj da su tzv. politički krivci fizički maltretirani bilo od policije bilo po njenom nalogu.

Ivan Ivanović je i u tom pogledu izuzetak. Opisujući svoje stradanje u Kuršumliji, tom reprezentativnom uzorku i paradigmi za jalovost, podmuklost i surovost srpske provincije, Ivanović navodi pakleni scenario, koji su načinili politički moćnici u Kuršumliji, da ga uz pomoć policije i lokalnih siledžija pretuku. Bilo je predviđeno da grupa mladića isprovocira Ivanovića na ulici, da ga unapred pripremljeni milicionari privedu u stanicu milicije, gde bi ga isprebijao batinaš najvažnije političke ličnosti u Kuršumliji Korčagina, sa nadimkom Rođa. Pošto je Ivanović o ovom scenariju unapred obavešten i na provokacije mladića nije reagovao, prisutni milicionari nisu mogli da ga privedu. Ipak su uspeli da mu izbuše prednje gume na automobilu..."

Moj komentar. Gledano iz današnjeg ugla, bilo je to još uvek doba komunističke nevinosti. Partizanski borci su još uvek gajili iluziju o svojoj posvećenosti i prosvećenosti, kao i potrebi da se drže svojih zakona. To je odbačeno tek kad je njihov čelnik Josip Broz napisao ono strašno Titovo pismo u septembru 1972. godine i naložio organima pravosuđa da se ne drže zakona „kao pijan plota" kad su u pitanju neprijatelji njegovog samoupravnog socijalizma. (Nažalost, savremena društvena nauka još uvek nije analizirala ovo pismo i proučila tragične posledice stradanja ljudi koja su iz njega proistekla.)

Deveta tačka Dragoljubovog eseja govori o posledicama osude po moj dalji život i o totalitarnoj zabrani mog daljeg književnog delovanja.

„...Bez obzira na izrazito totalitarni karakter Titovog režima, ipak se dešavalo da umetnici i naučnici budu progonjeni u nekoj od republika bivše Jugoslavije, a da nađu utočište u drugoj. Poznato je da je iz Sarajeva u Beograd prešlo mnogo umetnika i naučnika. Pošto su u Sarajevu bili onemogućeni, proganjani, neki čak i hapšeni, mnogi su došli u Beograd, u kome su dobili stanove, posao, katedre na Univerzitetu i u kome su mogli potpuno slobodno i nesmetano da pišu i objavljuju. Tako su se u Beograd doselili Meša Selimović, Esad Ćimić, Boža Jakšić, Vojislav Lubarda i mnogi drugi. Beogradski filmski reditelj Živojin Pavlović bio je u Beogradu pod embargom zbog filmova tzv. crnog talasa i zbog učešća u komisiji koja je najvišom ocenom ocenila film Plastični Isus Lazara Stojanovića. Međutim, u Sloveniji je Pavlović potpuno normalno snimao filmove i uživao veliki ugled. Pozorišna predstava Druga vrata levo Aleksandra Popovića bila je zabranjena u beogradskom Ateljeu 212, a normalno je, u režiji Mira Međimorca, igrana u Zagrebu, učestvovala na pozorišnim festivalima i dobijala nagrade. Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera nije mogao biti postavljen u Zagrebu, a u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu doživeo je veliki uspeh.

Ivan Ivanović se posle izgona iz Kuršumlije našao u Beogradu, praktično na ulici. Bio je bez posla, bez stana, bez mogućnosti objavljivanja. Pošto se našao u praktično bezizlaznoj situaciji, bez sredstava za život porodice, Ivanović je pribegao jednom bizarnom i vrlo specifičnom načinu da dođe do makar minimalnih sredstava za život. Naime, preko prijatelja došao je u vezu sa lekarom Čedom Brašancem, koji je bio i književnik i koji je radio u invalidskoj komisiji. Ivanović je dva puta odlazio kod Brašanca, ali se nije usudio da uđe na unapred zakazan i dogovoren pregled, posle čega bi bio penzionisan. Tek u trećem pokušaju sačekao je doktora Brašanca i dobio minimalnu invalidsku penziju, od koje nije mogao da omogući normalan život porodici. Dakle, i na ovom primeru vidimo da je Ivanovićev slučaj specifičan i drukčiji od svega što se događalo sa književnicima i umetnicima u Titovoj despotiji zvanoj Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija."

Konačno, u tački 10 svog eseja, Dragoljub Todorović komentariše moju oslobađajuću presudu od strane Vrhovnog suda Republike Srbije.

„...Za razliku od drugih političkih suđenja, u kojima je viši sud povećavao kaznu okrivljenom, potvrđivao kaznu ili je predmet vraćao na novo suđenje, u slučaju Ivana Ivanovića Vrhovni sud je svojom presudom Kž-I-2192/74 od 14. februara 1975. godine preinačio presudu Okružnog suda iz Prokuplja, kojom je Ivan Ivanović osuđen na dve godine zatvora, pa ga oslobodio od optužbe. Dakle, u slučaju Ivana Ivanovića Vrhovni sud Srbije doneo je oslobađajuću presudu.

Karakteristično je obrazloženje ove presude Vrhovnog suda, u kojem Vrhovni sud, u maniru književne kritike, daje apsolutno negativnu ocenu romana Crveni kralj, pa navodi:

"...Roman Crveni kralj čitavom svojom sadržinom, uključujući i njegov inkriminisani deo, pre svega ilustruje samog pisca kao književnika koji, bez neophodne intelektualne objektivnosti i sposobnosti da društvene pojave tretira u njihovoj celokupnosti govori o određenoj pojavi u Jugoslaviji, koja je daleko pre literarnog kazivanja optuženog, društveno osuđena kao negativna pojava, suprotna tokovima razvoja socijalističkih društvenih odnosa u nas, optuženi, bezmalo u tekstu čitavog romana, izražava svoj oponentni stav i omalovažavajući odnos prema ukupnim društvenim zbivanjima u našoj zemlji. Međutim, društvena zbivanja o kojima optuženi govori u svom romanu nisu predmet inkriminacije po članu 174 KZ. Zaštita društva od takvog načina tretiranja određenih društvenih odnosa postignuta je zabranom rasturanja knjige...Dakle, i Vrhovni sud smatra da je ta knjiga štetna, da pisac nije sposoban, da je roman negativna pojava, da je suprotan tokovima razvoja socijalističkih društvenih odnosa kod nas i slično, ali nalazi da pisac ne treba da ide u zatvor, već je dovoljna kazna što je knjiga kao opasna i štetna zabranjena..."

Mene je posebno zainteresovalo Dragoljubovo lično svedočenje, dodato kao aneks ovog teksta:

„...U vezi sa ovom odlukom Vrhovnog suda iznosimo jedno lično svedočenje. Naime, autor teksta, budući u prijateljskim odnosima sa Brankom V. Radičevićem, nakon donošenja presude u Prokuplju po kojoj je pisac osuđen na zatvor zbog književnog dela, tražio je od Radičevića mišljenje o tome. Radičević je odgovorio da je bio u kontaktu sa tada visokim političkim funkcionerom Dražom Markovićem i da mu je on rekao da ta knjiga ništa ne valja, ali da će presuda biti preinačena i pisac - Ivan Ivanović - oslobođen od optužbe. To je Marković rekao odmah posle donošenja prvostepene presude, dok ona još nije stigla u Vrhovni sud, niti je u Vrhovnom sudu razmatrana. U svojim dnevničkim beleškama, koje su šapirografisane išle iz ruke u ruku u Beogradu, Draža Marković je nešto slično napisao, s tim što je naveo da mu je njegov prijatelj Muharem Pervić rekao da ta knjiga nema nikakvu umetničku vrednost. Sve to govori da je kompletan proces Ivanu Ivanoviću organizovan od strane političara, da je prvostepena presuda (osuđujuća) doneta po nalogu političara, da je drugostepena (oslobađajuća) presuda takođe doneta po nalogu političara i da tu sud nije imao nikakvu ulogu..."

Ja ovde mogu da dodam svedočenje pesnika Boška Ruđinčanina iz Vrnjačke Banje, za koje sam saznao tek nedavno na jednoj književnoj večeri u Trsteniku. Naime, na tom skupu Boško je rekao da je neposredno pre moje oslobađajuće presude u Banji gostovao tada najviši srpski državni funkcioner, Petar Stambolić. (Za Stambolića je Dobrica Ćosić napisao da je bio „najjači kad je Srbija bila najslabija"). Ruđinčanin je sa njim napravio intervju za lokalne novine. U pauzi intervjua pitao ga je o mom slučaju, budući da smo se nas dvojica poznavali od ranije i da mi je on priredio u Banji jedno vrlo uspelo književno veče još dok je „Crveni kralj" bio na slobodi. Stambolić je rekao: „Neće ići u zatvor, ispravićemo Pantovićevu brljotinu!" (Kurziv je moj).

Naravno da to nije ušlo u intrvju. Boško je još rekao da ovo govori prvi put, nije mi onda telefonirao jer se plašio da Udba ne presretne razgovor, a i presuda je ubrzo stigla, pa bi to bilo bespredmetno. Za mene je važno jer je Boško Ruđinčanin još jednom potvrdio da je najviši državni funkcioner iz Toplice Radovan Pantović (potpredesdnik Skupštine Srbije pre pada liberala, potpredsednik Predsedništva Srbije po njihovom padu) ako ne inicijator svakako bio promoter mog progona. A kad se uzme u obzir da je Radovan Pantović u vreme mog gonjenja bio predsednik Crvene zvezde, nije teško povezati sve niti mog stradanja.

Dragoljub Todorović je ovako zaključio svoj esej: "...Na osnovu ovog krokija o romanu Crveni kralj, trideset godina nakon što je objavljen, najbolje se vidi apsurdnost, besmislenost i promašenost progona Ivana Ivanovića. Međutim, to je Ivanu Ivanoviću zagorčalo i potpuno izmenilo život, ali ga možda i napravilo značajnim i plodnim srpskim piscem, mada je on to bio već avgusta 1972. godine, kada je izašao Crveni kralj...."

Moj komentar. Sa svoje strane, mogu da kažem da sam imao sreće sa advokatskim odbranama, pisanih sudovima kao žalbe.

Žalba Srđe Popovića Vrhovnom sudu Vojvodine na zabranu „Crvenog kralja" na Okružnom sudu u Pančevu, eklatantan je primer odbrane slobodne reči i slobode umetničkog stvaralaštva. Advokat je uvrstio u svoju trotomnu enciklopedijsku knjigu odbrane nevinih žrtava komunizma, koju je pod naslovom „Poslednja instanca" objavio 2003. godine u Beogradu, u ediciji Svedočanstva Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Žalba Milivoja Perovića Vrhovnom sudu Srbije na presudu Okružnog suda u Prokuplju ušla je u antologiju „Velike advokatske odbrane u Srbiji", koju je sastavio Oliver Injac i objavio u Službenom glasniku 2004. godine.

Što se mene tiče, ova odbrana Dragoljuba Todorovića napisana je za Sud istorije i ja je potpisujem. Žao mi je što neću doživeti da vidim presudu tog Suda, kao što je nije doživeo ni autor Odbrane.

(Nastavak u sledećem broju)