Ustanak ili nestanak

Rešenje srpske (i kosovske) krize: između diplomatske podvale i narodnog bunta

BATINA SA DVA KRAJA

Mada je vreme vladajućeg režima u Srbiji isteklo, vlade pojednih zemalja evroatlanske koalicije (u ovom slučaju Nemačke i Francuske), imaju nameru da „u zaustavnom vremenu", obave sve što nisu do sada. Planirano je čak i svečano priznanje Kosova od strane Vučićevog režima (prema izvorima ovog magazina, u Parizu). Prethodno će biti potpisano sve što ne liči na direktno priznanje Kosova, a značiće „uzajamno priznanje Srbije i Kosova". Ta „čast" da stavi paraf na sopstveni epitaf, pripašće Aleksandru Vučiću jer je, između ostalog, zadužio i vladu Nemačke zbog upornog iztrajavanja na iskopavanju litijuma u Srbiji, po svaku cenu. A, neće ni pitanje rudnih bogatstava na Kosovu i Metohiji postavljati u „konačnom rešenju". Šta zaista piše u dokumentu o konačnoj predaji Kosova i Metohije, koji će uskoro postati i zvaničan, a iza njega stoje vlade Francuske i Nemačke? Zbog čega su tri grupacije NATO zemalja formirale svoje timove za „rešenje srpske i kosovske krize", šta je njihov konačni cilj i kako će Vučićev potpis na dokument o „uzajamnom priznanju" Kosova i Srbije, verovatni biti poslednje što će potpisati kao predsednik države.

Nikola Vlahović

Jedan tajni dokument vlade Nemačke, koji je polovinom 2022. godine prethodno bio dostavljen Evropskoj komisiji, kao „informaciju od izvanredne važnosti", mogao bi da pojasni mnoge protekle, ali i neke nastupajuće događaje u Srbiji i na ovom delu Balkana.

U pomenutom dokumentu, navedeno je čak dvadeset konkretnih predloga i projekata koji bi trebali pokrenuti inicijativu pod imenom EU Global Gateway kao odgovor na kineski projekt „Belt and Road". U tom „top secret" dokumentu, nemačka vlada predlaže eksploataciju litijuma u Srbiji, te da ovaj deo Balkana bude „jedna od žarišnih tačaka inicijative Global Gate".

Tajni dokument, koji je potpisala nemačka koalicija Socijaldemokrata (SPD), Zelenih i Liberala (FDP), predvidela je i izgradnju vetroelektrana i u Srbiji i Bosni i Hercegovini, kako bi umanjila ili sasvim obesmislila kineske investicije u fosilna goriva na tim prostorima.

Nemački list Handelsblatt, pisao je 15. decembra protekle 2022. godine o tome kako je Srbija barem službeno odustala od rudarenja litijuma, ali da Bundestag misli kako je Srbija i dalje jedna od retkih zemalja koju bi, prema planu Nemačke, trebalo potaknuti na eksploataciju litijuma, kako bi se potaknula evropska proizvodnja baterija i smanjila zavisnost od Kine, „koja to koristi, jer na taj način utiče na suverenitet pogođenih država, politički i ekonomski".

Najkorisniji idiot koga je vlada Nemačke mogla da upregne u taj posao, bio je (i ostao) Aleksandar Vučić. Uprkos masovnim protestima građana, upotrebljeni su i policijska sila i naprednjačke „pajser brigada", pa je pitanje eksploatacije litijuma odloženo na neko vreme. Ali, ne i zauvek.

Angažovani stručnjaci nemačkog BND su danas uveliko na terenu, planiraju da ponovo na svaki način pokrenu nastavak istraživanja i eksploatacije litijuma u Srbiji. Vučić tu ideju snažno podržava, jer je već potrošio milijardu evra kojom je plaćeno dosadašnje istraživanje litijuma, a rado bi se dokopao još barem tri-četiri milijarde evra novih investicija, po cenu promene geografske širine i dužine ove države.

Zbog svega toga, „prepoznat" je u Berlinu kao još uvek lojalan, a znak dobre volje, njegov lični režim je dobio „političku protezu" kojom još izvesno vreme može da hoda u svojstvu predsednika države.

Naime, vlade Nemačke i Francuske kreću u balkansku avanturu, kojom bi trebalo da se u 2023. godini navodno okonča kosovska kriza, reši „rusko pitanje" i Srbija pretvori u „rudnik Evrope" odakle će dolaziti toliko potreban litijum. Novim zakonom o strancima u Nemačkoj, dobar deo radno sposobnog stanovništva sa takozvanog Zapadnog Balkana dobiće znatno bolje uslove za sticanje državljanstva, pa će mlađe generacije i na taj način pomoći razvoju najrazvijenije države Evrope. Srbiji će ostati ono što joj je namenjeno: prljave tehnologije, zagađena sredina i najteži poslovi.

A, kako bi taj „projekat" trebao da bude realizovan, govore i sledeće činjenice...

Na samom početku 2023. godine, čak tri različite interesne grupacije, unutar takozvanog evroatlanskog bloka, ubrzano pripremaju „desant" vojno-političkog i obaveštajno-diplomatskog karaktera na Srbiju, ali i na nepriznato Kosovo. Istovremeno, deo te samostalne akcije pomenutih NATO „entiteta" i frakcija, biće usmeren na Bosnu i Hercegovinu. Cilj je jedinstven: stavljanje jačeg zapadnog protektorata nad ovim delovima Balkana i zatvaranje „proruskih rupa" od Dunava do Jadrana. Najvažniji deo tog plana već je razrađen i tiče se takođe brzog priznanja državnosti albanskog Kosova od strane Srbije.

Jedna od gore pomenute tri interesne grupacije (Francuska i Nemačka), već su se oglasile ovim povodom. Delegacije koje će prema ovom planu odgovarati direktno kabinetima nemačkog kancelara Olafa Šolca i francuskog predsednika Eanuela Makrona, istovremeno će se naći u Beogradu i Prištini, najdalje prvih dana marta meseca ove 2023. godine.

Prema tumačenju evropskih izvora ovog magazina, što se tiče nemačke delegacije, reč je o dva odvojena tima sa po deset članova. Samo tri člana bila bi zvanično (politički) uključena u pregovore, ostalih sedam u administraciji i „na terenu" (obaveštajni kontakti i slično).

Francuska delegacije biće sličnog karaktera, ali će joj sastav biti znatno manji, zbog već postojećeg i dobro uigranog diplomatsko obaveštajnog personala koji se nalazi na ovom delu Zapadnog Balkana.

Druga interesna grupa, biće nova specijalna američka delegacija, kojom već od decembra prošle godine, neformalno rukovodi savetnik američkog Stejt departmenta Derek Šole.

Ne tako davno, ovaj funkcioner američke vlade, „položio je ispit" pred svojim šefovima diplomatskom izjavom da je „Kosovo blizak partner SAD", ali da njegova vlada sa Srbijom takođe ima „važan odnos". Ne treba zaboraviti da je Derek Šole predvodio američku delegaciju na skoro nezapaženoj turneji po takozvanom Zapadnom Balkanu (Beograd, Zagreb, Sarajevo, Skoplje, Priština i Podgorica), polovinom decembra 2022. godine, kad je za Glas Amerike na albanskom jeziku, izjavio da „SAD pokušavaju da učine sve što mogu da budu dobar partner i u odnosu na Srbiju". Ali, ono najvažnije: ovaj savetnik američkog Stejt Departmenta, nije propustio da najavi ono što će se dešavati početkom i tokom prve polovine 2023. godine. Naime, Šole je pomenuo da će administracija SAD raditi na „punom međusobnom priznanju Srbije i Kosova". Za taj posao, određen je on i njegova delegacija koju će ovdašnja javnost tek upoznati.

Treća grupacija (u ovom slučaju: frakcija), evroatlanske zajednice, koju čine diplomatske službe Holandije i Velike Britanije, samostalno će predstaviti svoj plan za politiku „konačnog rešenja" na Balkanu, pre svega u Srbiji. I to će biti politika čiste iznude. Holandija je već povukla određene poteze, njen parlament je 9. decembra 2022. izglasao Rezoluciju o ponovnom uvođenju viza za građana Srbije, a sprema i druge mehanizme za izolaciju Srbije, ukoliko ne bude jasna u pogledu evroatlanskog diktata.

Reč je o jednoj od najuticajnijih država članica Evropske unije, sa velikim diplomatsko-vojnim iskustvom na prostoru nekadašnje Jugoslavije i njen glas može da zaustavi mnoge korisne aktivnosti između Srbije i EU. Velika Britanija je takođe drugom polovinom prošle godine poslala svoju vojno-obaveštajnu jedinicu u Bosnu i Hercegovinu, stacioniranu u Sarajevu, sa ciljem da suzbije „rusku propagandu koja dolazi iz srpskog entiteta". Mada, prema Ustavu BiH i postojećim nisu ali je to manir stare kolonijalne sile koja nikada nije kucala na vrata svojih kolonija" (član predsedništva BiH, M.Dodik, 01. jula 2022. godine).

Mada ove tri grupe evroatlanskih „pregovarača za Balkan" nisu homogene, iako pripadaju istom NATO bloku, svakako da deo aktivnosti međusobno koordiniraju. Ali, nesporazuma među njima već ima. Amerika je tolerantna prema velikoalbanskoj ideji pod nazivom „Otvoreni Balkan".

Nemačka ovaj opasni projekat Edija Rame i Aleksandra Vučića, smatra štetnim za koncept „Berlinskog procesa", koji podrazumeva da svaka od zemalja Balkana samostalno prolazi kroz proces EU integracija. Nemačka želi samostalno Kosovo, Amerika nema ništa protiv toga da sva velikoalbanska vlast na Balkanu bude u Tirani. Da Kosovo bude samo njen severni entitet. Takav projekat odavno već postoji u jednom od planova CIA, ali ni SAD ne žure sa realizacijom. Taj deo Balkana je već „pokriven" američkom jedinstvenom komandom u Albaniji.

Šta Srbiju čeka u 2023. godini, nakon „desanta" sa tri strane evroatlanskih administracija? Režim Aleksandra Vučića proizvodi probleme na čitavom prostoru Balkana. Likvidacijom tog režima i režimskih (Vučićevih) „Trojanskih konja", poput Dragana Đilasa i njemu sličnih mega-hohštaplera, otvorio bi se put ka temeljnoj državnoj i društvenoj reformi. Takva Srbija bi mogla biti korisna i Zapadu i Istoku, a pre svega sebi. Uprkos svemu, francuski predsednik Manuel Makron javno u francuskim medijima govori o Vučiću kao „delu rešenja", a „između redova" govori o Vučiću i kao nužnom, privremenom rešenju, koje će obezbediti međusobno priznanje Srbije i Kosova te uvođenje sankcija ruskoj velesili.

Mada ovo zvuči kao potpuno amaterska projekcija skore budućnosti Srbije na Balkanu, ovde je reč o stavu francuske države „sa najvišeg mesta".

Izvori ovog magazina iz Brisela imali su uvid u originalni tekst francuskog i nemačkog nezvaničnog (a uskoro i zvaničnog) spoljnopolitičkog dokumenta, u kome se kaže da „u planu EU za Kosovo" kojim bi se 2023. godine došlo do „konačnog rešenja", neće biti pominjano članstvo u Ujedinjenim nacijama (za Kosovo) i međusobno priznavanje.

Međutim, tvrde odlično obavešteni izvori ovog dvonedeljnika, to je samo retorički zamaskirani oblik suštinskogpriznanja Kosova od strane Srbije, a sročen je tako „da ga Vučić lakše potpiše" i lažno predstavi srpskoj javnosti kao svoju pobedu.

Ovde je reč o francusko-nemačkom planu koji bi u praksi trebao da obezbedi sledeće:

jednaka prava Srbije i Kosova, poštovanje teritorijalnog integriteta i nepovredivost granica, kao i priznavanje državnih simbola, da se Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji (ne pominje se UN ali se podrazumeva), poseban (sasvim novi) aranžman za srpsku manjinu na Kosovu baziran na maksimumu evropskih manjinskih prava.

Reč je o dokumentu sa deset tačaka budućeg Sporazuma, sa potpuno novim dogovorima koji bi proizašli iz ovog dokumenta, koji bi bio međunarodno pravno obavezujući i bio bi na posebnoj svečanosti potpisan u Parizu pre kraja tekuće godine. Unjemu nema ni govora o restituciji, povratku imovine državi Srbiji, a posebno nigde nema ni reči o novom rešenju vezanom za vlasništvo nad rudarsko topioničarskim kompleksom „Trepča" u Kosovskoj Mitrovici.

Umesto toga, „u fusnoti", koja će biti dodata (kažu izvori MT), pisaće između ostalog i sledeće: „Obe strane će međusobno priznati svoje odgovarajuće dokumente i nacionalne simbole uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske pečate, da će se obe strane rukovoditi ciljevima i principima postavljenim u Povelji UN, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti svih država".

Plan dve vlade, francuske i nemačke, podrazumeva i razmenu stalnih diplomatskih misija, koje će biti osnovane u sedištu srpske, odnosno kosovske vlade. Trenutno Beograd i Priština imaju svoje oficire za vezu u skladu sa dogovorom koje su strane postigle u maju 2013., a kancelarije za vezu su prema tom sporazumu locirane u prostorijama delegacije EU.

Ovakav tekst koji je „anesteziran" (i retorički „ne boli") predstavlja legalizaciju klasičnu secesije i ostvarenje iredentističkih planova albanskih separatista iz ranih osamdesetih godina prošlog veka. Vučić je spreman da ga potpiše. Uz malo glume i prenemaganja. Trenutno pokušava da postavlja uslove EU i SAD, da još neku godinu ostane na vlasti ukoliko izvede ovu veleizdaju do kraja. Međutim, događaji ga prestižu. Preti mu opšta pobuna Srba sa Kosova, koji su do sada trpeli bahate vođe njegove „Srpske liste" koja ih je stavila u poziciju taoca oba režima.

I Vučićevog u Beogradu i svakog režima u Prištini. Preti mu i mafija koju je podržavao, finansirao iz državne kase, kojoj je stavio sve službe na raspolaganje. Njegov kraj nije i njihov kraj. Tako kaže uvek živo srpsko podzemlje.

A, kraj mu je, u slučaju da ne bude poslušan, najavio i naslednik Angele Merkel, Olaf Šolc, koji ga je u maju prošle godine u Berlinu, javno ucenio da kaže nešto „po pitanju brutalnog rata Rusije protiv Ukrajine", diktirajući mu nemačku politiku u vezi sa tim ("Veoma je važno da istaknemo da ne možemo prihvatiti rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine. To je posebno teška situacija i upravo u takvim vremenima ubeđen sam da svi koji su u istom taboru moraju pružati jedni drugima podršku").

Nakon što je sagnuo glavu i rekao da je „Beograd dobro razumeo poruku Nemačke po pitanju uvođenja sankcija Rusiji", pao je i dogovor: Nemačka ima velikih poslovnih interesa u Srbiji a Srbija ima interesa da godišnje uzme do 300 miliona evra iz pretpristupnih fondova EU, gde se Berlin pita. Pa je potom Vučić izašao sa poglavljem 31. (spoljna i bezbednosna politika) u pregovorima o članstvu u EU i dodao da kao zemlja na putu ka Uniji, Srbija ima obavezu "da se postepeno usklađuje sa odlukama EU".

I tu je sagnuo glavu na pomen prijateljstva, bratstva i ekonomske saradnje sa Rusijom. A, nakon dolaska u Beograd domaćim medijima je govorio nešto drugo: "Šolc je bio vrlo jasan i na snažan način je ponovio stavove i zahteve Nemačke. Srbija ima drugačiji odnos i po pitanju Kosova i zato mi imamo mnogo drugih problema. Bili smo pod sankcijama čitavu deceniju i zato imamo drugačiji sentiment prema sankcijama, ali je Srbija dobro razumela poruku i Nemačke i svih ostalih".

Evropska politička elita tolerisala je ovakvog diktatora i amoralnog insekta, iz svojih interesa. A, kao što je poznato, zbog interesa, EU i njene članice, nikada ne postavljaju pitanja o moralu. I to je ono što Vučić odlično razume. I pliva u toj kanalizaciji kao u svom prirodnom staništu.

Samo taj i takav profil monstruoznog diktatora je mogao da zamisli, da ponudi vođama Avganistanskih Talibana, da u sred Beograda vode pregovore „sa američkom stranom", uz garanciju potpune diskrecije. I to se zaista desilo. Vučić se u sred domaće (goruće) krize, zabavljao tako što je srpsku tajnu službu i vojne službe stavio da obezbeđuje tajne pregovore Talibana i proameričke vlade u Kabulu (podsećanja radi, 2021. povlačenje američkih trupa iz Avganistana).

Ti pregovori bili su tajni za javnost i vođeni su u vili Ministarstva vanjskih poslova koja se koristi za redovne diplomatske aktivnosti u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića broj 26. Dan nakon jednog iz serije sastanaka u pomenutim prostorijama, u posetu je došao ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Tokom antidiverzione provere, policijski pas obučen za otkrivanje eksploziva nanjušio je nešto sumnjivo oko stolice na kojoj je Lavrov sedeo, pa su tu stolicu forenzičarima dali na pregled. Utvrdili su da ima čestica baruta ili eksplozivnih čestica. U blizini je sedeo jedan od talibanskih vođa. Događaj je brzo prekriven drugim temama, ali nije zaboravljen i različito je tumačen.

Posebno od strane ruske FSB. Kasnije se spekulisalo da je predlog da se ovi pregovori održe u Beogradu došao od predstavnika avganistanskog Mirovnog veća, koji je potom zamolilo predsednika Srbije Aleksandra Vučića za odobrenje. Naravno, bilo je sasvim obrnuto.

U suludoj Vučićevoj glavi rodila se ideja da preko posrednika iz Emirata, Talibanima ponudi Beograd kao mesto tajnih pregovora. O tome su ruske službe sve znale, ali ih o tako suludoj ideji nije Vučić obavestio, pa se Lavrov pojavio kad mu se nisu nadali. Ispostavilo se da je Vučić kompletnu organizaciju pregovora sa Talibanima (osim obezbeđenja) ponudio nevladinoj organizaciji East-West Bridge, koju vodi izvesni Jovan Kovačić. Tadašnji i sadašnji ministar inostranih poslova Srbije, I. Dačić, bio je duboko upleten u ovaj događaj. Navodno su Talibani čak tri puta dolazili u Beograd na pregovore, i „nigde ništa nije procurilo".

I ovaj događaj svedoči o tome koliko je po državu Srbiju opasan čovek kakav je A. Vučić. Jer, Srbija nije sređena niti bezbednosno sigurna država u rangu Švajcarske ili Austrije, pa da rizikuje eventualni teroristički ispad u Beogradu, u trenutku kad je sukob Talibana i proameričke vlade u Kabulu bio na vrhuncu. Ili je, kao i uvek, računao na faktor sreće, što je u mnogo situacija rezultiralo nesagledivom ekonomskom i političkom štetom koju je do sada naneo Srbiji svojim „kockanjem" i izigravanjem imperatora.

U susret martu mesecu 2023. godine, kad se očekuje razrešenje srpske (ali, ne i kosovske) krize, važno je reći da će gladni i opljačkani, prevareni i poniženi građani, morati opet sami da rešavaju ono što nijedan pregovarač-„kuferaš" ne može, a često i ne želi da reši. Jedan kosovski politički analitičar, ovih dana piše da će mesec mart, pod pritiskom međunarodne zajednice prema Srbiji, biti odlučujući za konačan sporazum, i dodaje: "Nadamo se da će mesec mart, koji je međunarodna zajednica odredila kao kraj ove sage o pregovorima Kosova i Srbije, biti konačan datum" i uzgred pominje kakvo je realno stanje u ovom paradržavnog provizorijumu, opisujući ga teškim rečima o lošoj ekonomiji, visoku inflaciju, bekstvu mladih u inostranstvo.

Srbiji je i sa Kosopvom i bez njega teško. Jer, sudbinu čitavog naroda staviti u ruke jednog čoveka koji je otvorio sva vrata kriminalnim klanovima i hijenama sa diplomatskim imunitetom, pogubno je isto kao i skok u duboku provaliju.

Glosa

Bivši pomoćnik direktora Centralne obaveštajne agencije SAD (CIA) za Balkan Stiven Majer, iznosi ponovo ovih dana svoje staro „čvrsto uverenje" da postoji američki plan za Balkan i da se on uglavnom svodi na zadovoljenje etničkog i teritorijalnog zahteva, „kako velikoalbanskog tako i velikosrpskog". Uzgred, Majer tvrdi da to podrazumeva i „korekciju granica Severne Makedonije".

Glosa

Paradoksalno, ali glavnu smetnja okončanju kosovske krize, čine Evropska unija i SAD. Nasilje nad već raskomadanom, opljačkanom, poniženom i prezaduženom Srbijom, utoliko je veće što takozvana evroatlanska zajednica traži od tako paralizovane države, da uvede sankcije Ruskoj federaciji i da izvrši puno priznanje albanske države na Kosovu. I to je jedini „model konačnog rešenja" koji evroatlanska sila nudi, mada svi znaju da ima boljih. ali im nisu od koristi.