Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Dan posle

 

Milovan Brkić

 

Nekoliko dana uoči izlaska iz zatvora, sužnje uhvati panika. Da li će dočekati taj dan, i kako će izgledati sloboda. Zatvoreni među zidovima, najbrže kretanje za njih je let ptica iza zatvorskog zdanja. Plaše se automobila, brinu kako će preći ulicu... Meni su poznata ta osećanja, zato ih i ispisujem.

Kada na Đurđevdan padne pošast koja nas je poslednju deceniju držala utamničene, većina građana ne može ni da zamisli kako će dan posle izbora izgledati život u Srbiji. Ne mogu da pretpostave da dnevnik na TV Bastilji neće više voditi Nataša Lekić, zvanična supruga Vuka Jeremića. Nezamislivo im je da će u naše živote i te-ve kutije doći nova lica, da nam se neće keziti Đilas, Šutanovac, Pajtić i ostala lopovska žgadija.

Bože, pitaju se još uvek živi građani, da li će Toma Nikolić održati obećanje i smeniti večnog slugu svih režima Aleksandra Tijanića, da li će podatne kurvice, nastale ispod njegovog šinjela, prestati da se pojavljuju, ničim izazvane, kao voditeljke i spikerke koje veličaju mafiju koja nam je i gaće skinula.

Kako će izgledati dan posle Đurđevdana, zaista je za snove...

Ima i straha da nas ne izigraju, ali i da hoće, SNS i ljudi oko nje nisu kadri za takva zlodela. A kada nam posle Đurđevdana pokažu rezidenciju bivšeg predsednika u Lackovićevoj ulici, koja je podignuta tako što su iz kuće iseljene dve sestre-starice i odvedene u ludnicu, a sa pet miliona evra iz vojnog budžeta opremljeno ovo zdanje, koje je upisano kao vlasništvo Borisa Tadića, udaraće nam krv u lice. I stezaćemo šake. A, činićemo to svakog dana, jer nove vlasti moraće da nam saopšte strašne istine - koliko smo opljačkani, i na koje sve bestidne načine. Moraće i da nam kažu šta nas sve očekuje, da nas pitaju da li pristajemo, i na koje državne granice, na koje je svojim neustavnim potpisom, i kradom, ne pitajući nikog, pristao bivši predsednik. 

Delovaće nam neverovatno kada pred sud izvedu bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa, umišljenog ludaka koji sebe već doživljava kao istorijsku ličnost (nije usamljen u tome!), a tužilac satima počne da izlaže njegove lopovluke, navodi brojeve žiro računa i spisak njegovih dijagnoza.

I dok nam taj Đurđevdan izgleda toliko daleko, skoro da ga živi dočekati nećemo, a mnogi i neće, prijatelji, dok pišem ove redove, pitaju se naglas: kako li će izgledati Dragan Bujošević, dosadašnji urednik Politike i te-ve emisije koja služi za tuširanje zlodela bivših vlastodržaca. Kome će se on udvarati, ako ne ode u zatvor?

Možda će nekoliko stotina samoubica odustati od svoje namere, zbog nade da će Đurđevdan otvoriti zatvorske kapije i da ćemo svi, koji smo deceniju uzapćeni, moći na slobodu.

A u Srbiji se dnevno ubije više od 30 ljudi! Objavljuju se imena samo onih koji to učine javno. Oni koji na sebe dignu ruku u svom stanu, ili bolnici, ne pominju se čak ni u policijskim depešama.

Neki moji prijatelji se štrecaju, zamišljaju kasne večernje sate na Đurđevdan, i vide oko pobednika, oslobodioca, jato starih ptica grabljivica. Višestrukih povratnika, rečeno zatvorskim jezikom. Višestrukih preletača, koji su drpali i tamo i vamo, sada bi opet.

Prijatelji moji doživljavaju ih kao novu zatvorsku stražu, i skoro da viču da od promena nema ništa. Ali, ipak, kada ih strah prođe, shvataju da od odlazeće bande nema gorih. I da se takvi više ne mogu pojaviti kao naši novi gospodari.

Dočekaćemo Đurđevdan. Nadam se da nećemo nikada izgovoriti stih - "...moj druže iz roda, ubi nas sloboda..."