Postdemokratija

Istina teška kao Trepča

Ko je ovde lud, a ko zbunjen? Oni doneli zakon na Skupštini, mi odgovaramo odlukom vlade koja taj zakon poništava i stavlja van snage. I stvar rešena. Jednostavno da jednostavnije ne može biti. Prosto genijalno! Kako se toga niko ranije nije setio? Ne damo i tačka. Lepo zvuči ali to smo rekli i za Kosovo, a upravo nam ono sad otima imovinu. I to na isti način, proglase i gotovo. Mi kao ne damo ali nećemo na Savet bezbednosti sa time jer nije ugrožen mir, kaže Vučić, a i zato što znamo da tamo ne bismo ništa postigli. Kaže, nećemo ni na silu, a nećemo ni na arbitražu jer bismo tako priznali Kosovo. Pa šta ćemo onda? Ništa, kao i dosad. Proglasićemo pobedu i pobeći. Zabićemo glavu u pesak i praviti se da je sve u redu. Što se nas tiče Trepča je naša, kao i Kosovo, druga je stvar što više nije, piše kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ko još, osim Vučića, misli da jedna vlada može da poništi zakon jedne Skupštine, ma čija i ma kakva ona bila. I ko još u to može da poveruje? Niko tako ne misli, čak ni on, a to što radi povodom Trepče je samo simuliranje odbrane imovine na Kosovu i sabotaža bilo kakvog otpora toj nameri.

Nažalost, mnogi su mu poverovali, cela vlada, većina u Parlamentu, skoro svi naši vajni analitičari takozvani eksperti, kao i mediji koji sve to prenose bez potpitanja. Svi kao papagaji ponavljaju kako je Vučićeva vlada postupila mudro i odmereno, mada najelementarnije poznavanje političkog sistema ukazuje da je u pitanju besmislen potez koji ništa ne znači, kojim se samo građanima Srbije baca prašina u oči, po receptu lud zbunjenog. Čak i da je Kosovo u sastavu Srbije, da je naša pokrajina, što odavno nije, ni tada odluke njene Skupštine ne bi mogla da stavi van snage vlada već samo Skupština Srbije.

To bi i sad možda imalo smisla, mada ni ona nema nikakve ingerencije na Kosovu, ali jedina ima te zakonodavne nadležnosti i kakav takav međunarodni legitimitet, bar u onoj meri u kojoj se uvažava Srbija kao suverena država. Problem je, međutim, u tome što i Kosovo priznaju mnoge uticajne države, pa i većina u svetu i Evropskoj uniji. Objektivno, šanse da se spreči otimačina su male ali Srbija bi morala pokušati koristeći sva politička i pravna sredstva koja su joj na raspolaganju.

To što je Vučić sve preuzeo na sebe, po navici iz domaće prakse proglašavajući se za vrhovnog sudiju, čista je opstrukcija svake ozbiljnije intervencije države. Zato on ne želi ni na Savet bezbednosti, ni na međunarodnu arbitražu, a tvrdnjom da je stvar rešena kad on kaže da to neće da može i da on ne da, pokušava da anestezira naciju dok stvar ne prođe. Baš kao što u brojnim domaćim sudskim procesima namernim odugovlačenjem dozvoljava da stvar zastari, kako bi lopurde mogle da ga isplate od opljačkanih državnih para koje tako ostaju na njihovim tajnim računima. Razlika ipak postoji u težini zločina koji čini, jer saradnja sa lokalnim mafijaša i tajkuna je samo kriminal, a ovo sa Trepčom, Telekomom i drugom imovinom na Kosovu je veleizdaja.

No, pođimo redom. Desetog oktobra, pod okriljem mrkle noći kao u Savamali, Skupština Kosova usvojila je zakon kojim se utvrđuje da je od tog dana Trepča u većinskom vlasništvu takozvane Republike Kosova, čak osamdeset procenata, dok preostalih dvadeset pripada zaposlenim radnicima. Slično su kosovari postupili i kada su izglasali nezavisnost. Proglasili i gotovo. Mi smo, kao i sad, odgovorili da to ne može tek tako i da ne priznajemo tu samoproglašenu državu. Sve ostalo je istorija.

U međuvremenu, neki su Kosovo priznali, neki nisu, u neke međunarodne organizacije je primljeno u neke još nije, ali faktički sve više postoji i sve bolje funkcioniše, dobrim delom i zbog toga što se Srbija pravi da to ne vidi. Čak i sarađuje u uspostavljanju nadležnosti institucija države koju ne priznaje, sve pod jadnim izgovorom da je tretira kao svoju pokrajinu. Da je to tako, da je Kosovo zaista deo Srbije, njegova Skupština ne bi ni mogla da donosi zakone, ali ona to radi već godinama uz blagoslov Srbije koja ih je uglavnom priznavala, makar prećutno, prilogođavajući im se u takozvanoj normalizaciji odnosa. Sve, dakle, ide u pravcu priznavanja Kosova, ako ne baš formalnog, de fakto u svakom pogledu. To svi znamo, kao što znamo i da će to biti konačan uslov za ulazak u Evropsku uniju. Zašto nas onda lažu i prave budalama. Umesto poštenog priznanja njihovi mediji nam serviraju informaciju kako je čak i Putin legao na tu rudu nudeći zapadu trampu Kosova za Krim, sa namerom da dokažu da tu više nemamo šta da tražimo, da od nas ništa više ne zavisi.

Međutim, stav Rusije je uvek bio jasan, da nikad neće priznati Kosovo dok ga Srbija ne priznaje. Ova Putinova nedavna reakcija je sasvim logična kad vidi da je Srbija ipak odustala, pa za svaki slučaj počinje da tvrdi pazar jer on, za razliku od ponizne i podatne Srbije, hoće to i da naplati. Za Rusiju, naravno, a ne za sebe, kao ovi naši.

Inače, logika Kosovske politike je takođe vrlo jednostavna, ako je Kosovo država onda je sva državna imovina na njenoj teritoriji vlasništvo te države. To će potvrditi i svi međunarodni faktori koji priznaju Kosovu, kojih nije malo a nisu ni bez uticaja. Problem Trepče i druge imovine na Kosovu, Vučić, Dačić i kompanija mogli su da reše još u svom prošlom političkom životu kroz privatizaciju koja je sprovođena u Miloševićevo vreme. Da je tada, kada se još moglo, to privatizovano danas bi o ovoj otimačini ceo svet govorio kao o neprihvatljivoj konfiskaciji i nacionalizaciji. Pošto su tada propustili da to urade jer su više voleli da problem rešavaju oružjem, sada je potpuno deplasiran i gotovo smešan pokušaj dokazivanja da to nije državna imovina nego vlasništvo Fonda za razvoj Srbije, koji je slučajno državni.

Kao da je juče pao s kruške, Vučić se pita šta je smisao celog poduhvata i kako oni to zamišljaju da izvedu, vickasto dodajući - da neće možda da upadnu u rudnik sa ROSOM, ili kako se već zovu njihove specijalne jedinice. Nikome to nije bilo smešno jer svi znaju da Albanci ozbiljno nameravaju to odmah da prodaju i da već imaju kupce čija se ponuda ne odbija, a kojima Vučić neće smeti da bilo šta prigovori, još manje da se sa njima naganja po međunarodnim organizacijama ili, ne daj bože, sudovima.

Zato, valjda, sada toliko dreči jer i sam zna da će morati da kušuje kad se pojave zastupnici novih vlasnika u liku generala Vesli Klarka i Madlen Olbrajt, koju Velja Ilić kanda ipak nije nagnao. Pa nisu valjda oni jedini džaba ratovali za Kosovo, pošto su se svi ostali učesnici debelo naplatili. I neće sad odustati zbog nekog ko im se posle poraza pridružio samo zato što nije mogao da ih pobedi. Prema tome, pravo pitanje za Vučića nije kako kosovari to zamišljaju, nego kako on misli da izvede to što govori. Nikako, nema on tih iluzija, samo želi da sačuva iluziju naroda o njemu. Samo zbog toga on kaže da to neće proći jer on ne da, ali istovremeno priprema teren za povlačenje govoreći o dvostrukim aršinima evropskih i svetskih moćnika, zbog čega ne vredi ići ni na Savet bezbednosti, ni na međunarodnu arbitražu jer će nas tamo nadglasati. Kad se sabere sve što je uradio i rekao tim povodom, sve busajući se u junačke srpske grudi, postaje jasno da se on već predao. Ili još gore, da svesno radi u korist naše štete, usmeravajući vodu na vodenicu budućih kupaca Trepče i druge imovine na Kosovu.

Prvo, tu odluku vlade kojom se poništava zakon donet u kosovskoj Skupštini možemo okačiti mačku o rep. I to nije slučajno, naprotiv, namerno nije hteo ništa ozbiljno da preduzme. Jasno je da nema mnogo manevarskog prostora, ali kada bi hteo ozbiljnije da dovede u pitanje kosovski zakon o Trepči, onda je morao sa time da ide na Skupštinu, koja bar ima te nadležnosti i mnogo veću specifičnu težinu. Verovatno ni to ne bi imalo većih efekata, ali bi bar pokazalo ozbiljnu nameru i volju da se nešto učini.

Ni na Savetu bezbednosti verovatno naš zahtev ne bi prošao, ali bismo time pokazali da mislimo ozbiljno i dali priliku nekim članicama Saveta da još jednom prozovu one koje treba uvek iznova prozivati zbog Kosova, pa i povodom ovog konkretnog slučaja. Posebno je zanimljiva Vučićeva izjava o eventualnoj međunarodnoj arbitraži na koju mi ne želimo jer bismo time navodno priznali Kosovo. To bi, kada se malo bolje analizira, mogla biti i poruka Kosovu da je baš zato traži jer mi nećemo doći, a onda se zna i ko dobija.

Mnogo je sumnjivih stvari isplivalo na površinu povodom Trepče, ali i istina o Kosovu postaje sve prepoznatljivija. Istina teška ko Trepča, da je ova vlast spremna da definitivno preda Kosovo zarad svoje guzice i sasvim neizvesne evropske perspektive.

Još kad bi i Toma Nikolić, koji se nešto kuropeca, na to pristao, to bi bila već gotova stvar. Zato Toma nije i neće biti kandidat SNS na predsedničkim izborima sledeće godine. A, ni ono sa zapomaganjem Marka Đurića, ne treba suviše ozbiljno primati. Bilo bi pogrešno pomisliti da je on neobaveštena i naivna budala, jer to je njegova uloga u celoj igri. Treba stvar maksimalno dramatizovati kako bi svima bilo jasno da se nismo predali bez borbe. Kako je, naprotiv, vođa vodio teške bitke, kako se herojski suprotstavio višeglavoj nemani, sam joj stajući na crtu, pa i ako izgubi u toj neravnopravnoj borbi ne treba ga kriviti, već slaviti.