Postdemokratija

Tesne cipele

Kao što uporno propoveda da svi na Brdovitom Balkanu treba da uđu u tuđe cipele, kako bi se međusobno bolje razumeli, Vučić je na silu obuo tesne evropske cipele, koje ga nepodnošljivo žuljaju. Ali trpi jer, kao Mujo, posebno uživa kad ih povremeno izuje ispod pregovaračkog stola. Problem je u tome što mu se tad čuju noge, smrdljive od čizama koje nije skidao pune dve decenije. I onda, ko je lud da ga sa takvim nogama pusti u svoje cipele, ili da bude komletan idiot pa da obuje njegove vojničke čizme, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivši podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Pre nego što se posvetim tesnim cipelama i smrdljivim nogama, ispričaću jedan nedavni događaj iz mog komšiluka koji svedoči kako je i Srbija postala jedno veliko selo, dakle deo sveta. Naime, prvi put posle zimskog sna sreo sam seoskog arlekina a mog ispisnika i imenjaka, Mileta Radunovića, gde drugde nego na pivu ispred dućana. I odmah me je nasmejao svojom novom dosetkom: Pitaju me komšije zašto gasim televizor svako veče na sat vremena? Pa da mi se predsednik malo odmori! Odličan štos koji me je naveo na da zamišljam kako li je onim jadnicima u TV studiju kada se, za vreme te Miletove pauze, Vučić izuje.

Inače, o tom Miletu se u Rakovcu priča više nego obično od poslednjih predsedničkih izbora, kada je gađao jajima bilbord sa likom i delom Aleksandra Vučića, pa zbog toga bio priveden i izveden pred sud. Pitam ga kako je prošao na sudu, a on kaže da je platio kaznu u iznosu od pet hiljada dinara, što je skoro polovina njegove penzije. Pokušavajući da ga utešim i ohrabrim u njegovom stilu, rekoh mu da je sad bar miran, jer platio je pa sad može da priča šta hoće. Prihvatio je to sa oduševljenjem i odmah počeo da na sav glas opisuje trenutak kad su došli iz gradske čistoće, sa kamionom i merdevinama, da obrišu bilbord: Jaja mu operi, jaja! Istrljaj ih malo jače, šta ih tu maziš! Niže, još niže, dovikivali su, kaže, okupljeni i oduševljeni građani iz sela. Dobro ti kažeš ime moje, reče mi na rastanku, nije to loše što sam platio, ja sad imam befel da mogu da serem koliko god hoću, ali nemam za neke bolje patike od ovih kabriolet modela.

Vratimo se, ipak, tesnim cipelama. Moram priznati da me opasno nervira ta Vučićeva potreba da bez razloga, mere i ukusa preuzima i kopira sve što što čuje i pokupi na zapadu. Pošto je sam fasciniran tim društvom, u kojem se našao ni luk jeo- ni luk mirisao, ali i samim sobom što je nešto novo naučio, želi time da se pohvali uveren da će stranim izrazima i izrekama biti fascinirani i novokomponovani građani Srbije. Ili me, možda, više nervira to što u tome i uspeva. Samo čekam kad će da lansira i profani američki izraz divljenja, koji glasi: Izgledaš kao milion dolara!?. To bi mogao biti kraj idile sa ovdašnjom sirotinjom, koja ne može ni da zamisli kako izgleda milion dolara.

Elem, kao što je svojevremeno bio fasciniran sa Velikom Srbijom i pravoslavnom bratskom Rusijom, sad fasciniran zapadom, Vučić preuzima i bukvalno prevodi čak i njihove izreke, umesto naših domaćih koje su često i kreativnije i preciznije. Jedna, koju smo od njega u poslednje vreme najčešće čuli, je da treba ući u tuđe cipele, mi u njihove a oni u naše, da bismo se bolje razumeli, mada je naš narod odavno zaključio da se ne može u tuđu kožu čak I kad hoćeš da iskočiš iz svoje. Uleteo je tako u ralje starog jugoslovenskog vica koji je za sva vremena diskvalifikovao takvo mudroserisanje. Naravno, objasnili su to čuveni filozofi Mujo i Haso, svojom priglupom mudrošću. A vic glasi ovako: Žali se Mujo Hasi kako ga žuljaju cipele, pa ga Haso logično pita što ih ne zameni za neki veći broj. To ne dolazi u obzir,odgovara Mujo, nemaš ti pojma kako ja uživam kad ih izujem!

Tako je Vučić, posle vojničkih čizama obuo tesne evropske cipele, koje ga nepodnošljivo žuljaju ali ih se ne odriče, jer uživa kad ih povremeno izuje. Po evropskim standardima ne prave se cipele sa brojevima većim od 46, a njemu, kad se izuje, noge smrde kao da nosi broj 56. To mu je ostalo još od vojničkih čizama koje je nosio više od dvadeset godina. I onda, ko je taj koji će mu dati svoje cipele, em mu noge nepodnošljivo vonjaju, em će ih razglaviti. I ko je lud da obuje njegove vojničke čizme iz kojih te noge nisu izlazile pune dve decenije?

Dakle, još jedna prazna priča, samo umotana u neoliberalne oblande. Lepo zvuči i jednostavno se čini ali je praktično neizvodljivo, što je poznato svima koji su umesto površne metafore sa cipelama, odrastali i sazrevali na našoj starostavnoj koja kaže da je nemoguće izaći iz svoje kože. Ova sa cipelama, očigledno plitkim, samo je banalizacija jedne druge izreke koja uči da se, ako želiš da nekoga potpuno razumeš, moraš se staviti na njegovo mesto u njegov položaj. U tome je suština, a pošto je to izuzetno teško, gotovo nemoguće, onda su pragmatični Amerikanci smislili slikovitiju sa cipelama, što je plitkoumni Vučić odmah preuzeo u bukvalnom prevodu. To je, istina, moguće ali ne daje prave rezultate. A i žulja. Sve u svemu, ne bih mu bio u koži. Ne menja se čovek promenom odeće i obuće, pa ni položaja. Ne može se menjati vreme, još manje karakter i mentalitet promenom terminologije. Ne postaje se Evropljanin prostim prepisivanjem evropskih zakona, nego njihovim usvajanjem i praktikovanjem. A evropski standardi su još nešto više od zakona, to je vaspitanje, opšta kultura, način života. To se ne postiže promenom mišljenja i retorike, najmanje onom koja umišlja da je ulazak u tuđe cipele neka filozofija. Tako samo možeš da zaradiš žuljeve. Ili kurje oko, kao onaj Marković, koji bi glumeći Pašića da vrati kraljevinu, ne bili i on omrsio bradu.

Naš je problem u tome što to prolazi u Evropi, koja je potpuno indiferentna prema našim problemima sa takvom vlašću, koja menja cipele svaki dan po nekoliko puta opasno zagađujući životnu sredinu. Vučiću se sve to toleriše samo da se ne bi izuvao kod njih kad im dođe u goste po mišljenje. Ali, što on više trpi dok je tamo, to gore po nas kad se vrati kući i razgaći. Kad počne da uživa u tome što se oslobodio tesnih evropskih cipela. Baš njih briga što mi trpimo posledice svih njegovih frustracija koje doživljava pri svakom susretu sa njima. Oni, kanda, uživaju kad on ode isto kao on kad se izuje. On im dođe kao kamenčić u cipeli, a kad ga izvade i bace ne gledaju kome će pasti na glavu.

Evo sad je bio kod Merkelove na pranju mozga, a vratio se sa više putera na glavi nego što je imao pre odlaska u Berlin. Nije on tamo ništa zabrljao, naprotiv, bio je pristojan i ponizan kao i obično. Nije mu ni ona dodala neke nove grehe, samo ga je podsetila na stare koliko da mu da do znanja gde mu je mesto i da ga opomene da nije on taj koji može da postavlja bilo kakve uslove. On je tu da sluša i izvršava, a kod kuće neka izigrava šta god hoće. Neka se pravi važan i pametan, neka se pravi lud ako hoće, ako će mu tako biti lakše da uradi ono što se od njega očekuje. Ima da prevesla ili rasturi one koji se tome suprotstave, može i državu da rasturi ako mu to zatreba, lako će oni napraviti novu još stariju i lepšu. Sve mu je dozvoljeno dok je poslušan, dok je u funkciji cilja da se Srbija do kraja ponizi i potčini, baš kao on što je pripitomljen. Sve dok je tako neće mu smetati dok uništava parlamentarizam ućutkujući Narodnu Skupštinu stotinama sopstvenih amandmana na sopstvene predloge zakona. Neće mu spočitavati za korupciju koju je nasledio i razvio umesto da je suzbija i sankcioniše, ni za uštrojeno pravosuđe i medije, ni za samovolju i autoritarizam. Neće mu, za sada, suditi za prljave poslove i lično bogaćenje.

Sve će moći dok ne talasa i sve će izgubiti ako počne nešto da smatra, iz svoje glave. I sve što je ikad zabrljao vratiće mu se kao bumerang, naravno sa kamatom. Međutim, čak i ako ne bude otkazao poslušnost, ako najpredanije nastavi da služi interesima nalogodavaca, on ne može isporučiti sve što je obećao, jer su očekivanja veća od njegovih mogućnosti. I spoljna i još više unutrašnja, koja su, uzgred, u potpunoj suprotnosti. Jednostavno nerealnim obećanjima na obe strane, podigao je očekivanja do nivoa do kojeg on ne može da dobaci. Ne bih mu bio u koži. Čak ni u cipelama.