Feljton
Ko je finansirao Hitlera
(10)
Kao i danas, sve pare
vrhu stranke
Kako je Adolf Hitler došao na vlast?
Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina,
1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove
Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio
Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao
Hitlera" Džejms i Suzan Pul dolaze do otkrića od
kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka
objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su
bili skriveni od očiju javnosti
Početkom
jeseni 1931. godine mladi dr Oto Ditrih postavljen je za šefa pres-biroa
Nacionalsocijalističke stranke. Novine u celoj Nemačkoj pisale su da je dr
Ditrih "čovek za vezu u teškoj industriji Rajnske oblasti". Takođe je
rečeno da je on pre s "baronima uglja" pregovarao o pomoći i
finansiranju nacista i da ga je Hitler sada pozvao u Minhen da bi uspostavio tešnje
veze s industrijalcima.
Nakon rata Oto
Ditrih je to demantovao u svojim memoarima u kojima je tvrdio da "nikada
nije imao ništa s teškom
industrijom". Međutim, istina se nije mogla sakriti. Ditrih je 1929. bio
urednik poslovne i komercijalne rubrike poznatih konzervativnih novina Minhen
Ausburger Abendcajtung. Pre toga bio je poslovni agent Udruženja Rajnska
čelična industrija, zatim urednik privredne rubrike novina Esner Algemajne
cajtung. No, Ditrihova najvažnija veza bio je njegov tast dr Rajsman-Grone
iz Esena, vlasnik novina Rajniš-Vestfališ
cajtung,
koje su smatrane glasnikom teške industrije.
Rajsman-Grone bio je takođe politički savetnik Rudarskog saveza, jednog od
najbogatijih udruženja poslodavaca u Nemačkoj i ujedno jednog od glavnih
finansijera Pangermanske stranke. Iako je tada Ditrih imao samo trideset jednu
godinu, preko svog tasta bio je već upoznao većinu najvažnijih industrijalaca
Rura, a u posebno prijateljskim odnosima bio je sa starim Emilom Kridorfom.
Na
putu do moći
Ditrihove
tvrdnje posle rata da nije imao veze sa teškom
industrijom u suprotnosti su s onim što je sam napisao 1934.
godine o svojoj ulozi u pridobijanju moćnika teške industrije za Hitlera. Po
Ditrihu, 1931. godine većina je poslovnih ljudi još bila protiv nacista, osim
"časnih izuzetaka". Nažalost, ne govori ništa o tome ko su bili ti
"časni izuzeci". Međutim, u svom svedočanstvu pod naslovom S
Hitlerom na putu do moći Ditrih detaljno opisuje Hitlerova nastojanja da
pridobije materijalnu i moralnu podršku poslovnih krugova.
Hitler je,
kaže Ditrih, "shvatio da osim nastojanja da dobije podršku širokih masa,
mora da učini sve da zaobiđe simpatije privrednih magnata, najčvršćih pristaša
starog sistema". U leto 1931. U Minhenu je iznenada odlučio da se
sistematski posveti pridobijanju uticajnih privrednih magnata "koji su
putem svoje finansijske moći upravljali umerenim nemarksističkim
strankama". "Ti istaknuti ljudi", pisao je Ditrih,
"predstavljali su glavni otpor (protiv nacista), i Hitler se nadao da će
ih, korak po korak, odvojiti od postojećeg sistema vlasti." Sledećih
nekoliko meseci Hitler i Ditrih su u velikom crnom mercedesu putovali sa
jednog kraja Nemačke na drugi "vodeći poverljive rezgovore s istaknutim
ličnostima".
Neki sastanci
bili su toliko tajni da su se održavali "na nekom usamljenom šumskom proplanku".
"Tajnost je bila preko potrebna", napisao je Ditrih. "Štampa
nije smela da dobije priliku da nanese neku štetu. Posledica je bio uspeh.
Stubovi vlasti počeli su se da se drobe. To je izgledalo alarmantno (za
demokratske političare), a ipak neprimetno - neshvatljivo. Nemačka narodna
stranka udaljena je od vlade, podrška Privredne stranke mogla je da se kupi
samo velikom svotom novca. Adolf Hitler je bio zadovoljan."
U početku su
se neke nacističke vođe, na primer gaulajter Albert Krebs iz Hamburga, bunile
protiv postavljanja Ditriha na tako važan položaj u stranci, videći u tome znak
rastućeg uticaja krupnog kapitala unutar stranke. Zapravo Oto Ditrih bio je
otvoreno priznati dvostruki agent. To ne znači da je on bilo kog izdao, nego je
isamo mao dvostruku misiju: pomoći Hitleru da pridobije podršku poslovnih
krugova, a tim istim poslovnim krugovima da podnese izveštaj o
Hitlerovoj stvarnoj snazi i njegovom ekonomskom program.
Čak je i
rafinirani Ditrih bio impresioniran događajem koji se zbio dok je pratio
Hitlera na turneji u toku kampanje u Stralsundu gde je trebao da se održi skup.
Naime, Hitlerov avion morao je noću prisilno da se spusti zbog oluje, daleko od
svog odredišta. Na mestu gde se spustio nije bilo uobičajene kolone automobila,
pa je bilo neophodno pribaviti druge. Bilo je već kasno, pa je to trajalo neko
vreme. Hitler je shvatio da će, u najboljem slučaju, zakasniti nekoliko sati na
skup, koji je bio sazvan za osam sati, ali je odlučio da produži dalje u nadi
da će ga ljudi čekati. Ubrzo pošto je kolona unajmljenih automobile krenula, iz
suprotnog smera zasvetleli su snažni farovi Hitlerovog mercedesa;
radio-poruka upućena prilikom prisilnog sletanja stigla je do vozača. Na
mračnom putu Hitler i njegova pratnja na brzinu su promenili vozila i odvezli
se punom brzinom. No pre dolaska u Stralsund imali su još jedan zastoj. "Zabrinute
pristalice zaustavile su nas u malom selu", kaže Ditrih, "i upozorile
na opasnost. Obližnju šumu kroz koju smo morali da prođemo zauzeli su naoružani
komunisti i čekali u zasedi." Hitler je naredio da kolona oprezno produži
dalje. "Kada smo stigli do šume", priča dalje Ditrih, "videli
smo policajce naoružane puškama kako pretražuju okolinu. Oni su već bili
zaskočili komuniste."
Padala je
lagana kiša kada su najzad, u dva sata i trideset minuta stigli u pusto
predgrađe Stralsunda. Gotovo su bili izgubili svaku nadu da će ih i najodanije
pristalice tako dugo čekati napolju, na kiši i zimi. Ali ugledali su zaista
nešto impresivno. Ditrih piše: "Napolju, na kiši koja je lila, zatekli smo
masu ljudi pokislih do kože, gladnih i umornih, onako kako su se bili okupili.
Strpljivo su čekali... Stajali smo usred tog velikog skupa, dok su se na nebu
javljali prvi crveni odsjaji svitanja... Noć je bila duga, a put do Stralsunda
dalek, ali smo sada zaboravili sve probleme." Hitler je govorio okupljenim
ljudima dok je dan polako svitao. "Da li je ikad bilo takvog prizora -
skup od četrdeset hiljada ljudi u četiri sata ujutru?", pitao se
Ditrih. "Da li je ikad bilo boljeg dokaza odanosti i bezgranične
vere?"
Hipnotični
govori
Ditrihovi
prijatelji industrijalci sa zanimanjem su gledali na veliku Hitlerovu
popularnost. No, šta Ditrih misli o Hitlerovim planovima i
idejama? Je li on odgovoran? Kakvi su njegovi ekonomski programi?
To su bila neka pitanja na koja su tražili odgovor vodeći poslovni ljudi.
Kao mlad
čovek, Ditrih je bio svesniji ekonomske
bede izazvane depresijom nego stariji industrijalci iz generacije njegovog
tasta. On je prihvatio činjenicu da su neke socijalne mere, kakve je predlagao
Hitler, preko potrebne ako se želi sprečiti da se niže klase okrenu komunizmu.
Ditrih je, nema sumnje, privukao Hitlerov stav da se nacionalna obnova može
postići samo zajedno sa socijalnim merama, a da se socijalni ciljevi mogu ostvariti
samo na nacionalističkoj osnovi. Hitler je predlagao stvaranje besklasne
države, uspostavljanjem rasnog društva, eliminišući zla klasne borbe i
stranačkog sistema. Vodeće načelo tog nacionalnog društva bilo bi
"zajedničko dobro pre dobra pojedinca".
"Socijalistička
koncepcija koju je razradio Hitler", kaže Ditrih, "polazila je od
pitanja: kako se može najbolje postići socijalna pravda i sklad ekonomskih
interesa uz postojeće prirodne razlike među ljudima?" Hitlerov odgovor bio
je sličan Napoleonovom: "Karijere se nude talentovanima".
Svima treba stvoriti podjednake mogućnosti, ukinuti privilegije koje je
donosilo rođenje i klasa, te da se ukine monopol više
klase na obrazovanje.
"Hitler
je takođe predložio rešenje jevrejskog pitanja na humanoj osnovi", govorio
je naivno Ditrih. "Nije bilo govora o istrebljenju jevrejske rase. Iako je
zahtevao da se zauzda njihov 'preveliki' uticaj na vladu i privredu,
Jevrejima bi se dopustilo da žive svojim životom."
Krupni
kapitalisti bili su, nesumnjivo, zainteresovani za Hitlerovu socijalnu politiku
i njegov stav prema Jevrejima, ali najviše ih je
brinulo pitanje kapitalizma i slobodnog preduzetništva. U početku su i Ditriha
uznemiravale nacističke parole o "eliminisanju
nezarađenog dohotka" i "razbijanju okova interesa". Nakon duže
diskusije s Hitlerom o ekonomskim pitanjima, Ditrihu se vratilo pouzdanje.
Kasnije je pisao: "Hitler je prihvatio privatno vlasništvo
i ulogu kapitala u modernom privrednom životu jer ih je priznao ekonomskim
temeljima naše kulture." On se protivio
samo nepravdama kapitalizma, a ne kapitalizmu kao takvom. Iako je
"razbijanje robovanje interesima" bila je jedna od tačaka nacističkog
programa, Hitler je uvideo da može da eliminiše sistem interesa
iz ekonomije", a da ne potkopa
vlastitu političku egzistenciju".
Kada se
Hitler obraćao obrazovanim i inteligentnim ljudima, racionalna i logična
utemeljenost njegovih navoda često je na njih ostavljala trajan
utisak. Kad je Hjuston Stjuart Čemberlen prvi put
čuo Hitlera kako govori (30. juna 1923), napisao mu
je: "Vi ni najmanje ne odgovarate opisima koje sam dobio o vama, da ste
fanatik. Zapravo, ja bih vas opisao kao suštu
suprotnost fanatiku. Fanatik želi da govori
ljudima - vi želite da ih uverite." Naravno, Čemberlen je bio rasista i
ekstremni nacionalista, no njegovo mišljenje da su
Hitlerovi argument uverljivi delio je i istoričar Konrad Hajden,
inače nepokolebljivi antinacista.
Kako se lično
uverio u Hitlerove govorničke sposobnosti, Hajden je rekao: "Hitlerova
snaga je u potpunom logičnom toku misli. Čini se da nijedan nemački političar
nema moralne hrabrosti da poput njega izvuče neizbežne zaključke iz svake
situacije i da ih objavi uprkos podsmehu onih koji misle da
znaju bolje, a iznad svega da deluju na njih. Logičnost je ono što Hitlerove govore
čini tako uverljivim."
Povodom
Hitlerovih govora, američki novinar Luis Lokner napisao je:
"Hitler je bio govornik retkih sposobnosti. Njegov govornički dar bio je
izuzetan. Često sam video ljude koje je zanela Hitlerova rečitost - ljude koji
su se kasnije pitali: A šta je zapravo rekao, te otkrili brojne kontradikcije,
netačnosti i znakove pobrkanih misli, koje nisu uočili dok
su bili pod čarolijom gotovo hipnotičkog uticaja koji je širio oko sebe dok je
govorio."
Ostaje
pitanje da li govori Hitlera imaju kakav trajni efekat. Jesu li usledile velike
donacije od industrije u nacističku blagajnu? Pre svega, to što se Hitler
pojavio pred tako uglednim i važnim skupom kao što je Industrijski klub
povećalo je njegov prestiž.
Gustav Krup
nije prisustvovao Hitlerovom govoru u Industrijskom klubu, nego je na sastanak
poslao jednog od svojih direktora, koji je bio član kluba, s uputstvima
da mu podnese potpuni izveštaj. Emisar se vratio sa puno informacija: on sam
bio je preobraćen i njegov izveštaj bio je
pun citata iz nacionalsocijalističke propagande. Krup, koji je uvek bio protiv
Hitlera, sada je počeo da se koleba: "U tom čoveku ima nešto novo".
Iako su
nacisti možda i skupili dovoljno priloga da im omoguće
finansiranje predstojeće izborne kampanje, nije bilo
"toka" novca iz industrije. Industrijalci su nastavili da daju većinu
priloga umerenim strankama, kao što su uvek to činili. Zapravo, govor je,
svakako, za Hitlera bio velika pobeda, jer mnogi industrijalci nisu u njemu
više gledali radikala, nego razumnog političara s kojim se može sarađivati i
koji može zatrebati da bi ih spasao od komunista. Kako
se pokazalo, Hitlerov govor u Industrijskom klubu u Diseldorfu bio je verovatno
najvažniji od svih koje je ikad održao...
(Nastavak
u sledećem broju)
Finansiranje izborne kampanje
Nekoliko nedelja pre početka
izborne kampanje novine Frankfurt cajtung pišu da je Hitler dobio
podršku Ludviga Grauerta, izvršnog direktora Udruženja poslodavaca severozapadne Nemačke. Naizgled, to je bila značajna pobeda
nacionalsocijalista. Međutim, u vezi sa Grauertovom podrškom Hitleru stvari su
bile mnogo složenije nego što je to pisalo u štampi. Jednog dana početkom
januara Valter Fank je posetio Frica Tisena u Diseldorfu i zamolio ga da da 100.000 rajhsmaraka (oko 24.000
dolara) njegovim novinama Nacionalsocijalističke privredne novine.
Nadajući se da bi Funkove relativno konzervativne ideje mogle da utiču na
ekonomsku politiku stranke i da se suprotstavi neortodoksnim mišljenjima
ljudi poput Gotfrajda Federa, Tisen je pristao. Međutim, kralj čelika trenutno
nije imao gotovinu pa je zamolio Ludviga Grauerta da Fanku doznači tu svotu.
Zbog Tisenovog uticaja i
položaja u Udruženju, taj postupak je oštro osuđen. Grauert je bio ukoren i
pretilo mu je smenjivanje. No, od toga se odustalo, jer je Tisen pristao da
refundira tu svotu. Tada je izglasana rezolucija da se ubuduće iz fondova
Udruženja ne smeju davati nikakvi prilozi u političke svrhe.
Novac od kapitalista za elitu
ez obzira na to koliko je
Hitler primao novca od
krupnog kapitala, ništa nije stizalo u lokalne stranačke grupe koje su činile
osnovu nacističkog pokreta. Novac od industrijalaca, poslovnih ljudi i aristokrata služio je
isključivo za potrebe sedišta stranke, održavanje nekoliko elitnih jedinica
jurišnih odreda i
za plaćanje skupova izborne kampanje. Lokalne grupe finansirale su se u prvom
redu od članarina i
doprinosa članova stranke, te od priloga skupljenih na zborovima.
Male i srednje
kompanije
Sve veći dugovi
Nacionalsocijalističke partije, koji su 1933. dostigli oko 90 miliona maraka,
nisu mogli da se podmire samo doprinosom krupnog kapitala. Čak i najveće svote
dotacija i doprinosa glavnih investitora u nemačkoj industriji uveliko su
zaostajali za izdacima stranke. Međutim, treba istaći da izraz
"krupni kapital"
ne znači nemačko poslovno društvo u celini. Početkom tridesetih godina u
Nemačkoj je bilo na hiljade malih industrijskih koncerna. Njihov značaj može se
shvatiti iz činjenice da su oni zapošljavali više od polovine industrijskih
radnika u zemlji. Postoje dokazi da je Hitler dobijao znatnu materijalnu pomoć
od malih i srednjih kompanija.