Na nišanu

Kraj jedne diktature: kako su se Istok i Zapad razumeli oko Aleksandra Vučića

Ej, dođe vreme da i nama krene

Neminovni odlazak diktatorskog režima Aleksandra Vučića, desiće se mimo izbora, dakle, vaninstitucionalnim putem. Ne čak ni na ulici (mada ni to nije isključeno), nego voljom onih koji su ga i doveli na vlast. Ali, pojavila se i jedna nova okolnost. Naime, nikada u poslednjih petnaest godina, takozvani međunarodni faktor, i na istoku i na zapadu, nije bio tako saglasan u pogledu toga da treba skloniti jedan autokratski režim na Balkanu, kao što je to Vučićev danas. Srbija je gladna, isrpljena i opljačkana, a kao takva, ne predstavlja nikome garanciju da će ovaj region u budućnosti ostati miran i stabilan. Vreme je za ozbiljne promene

Nikola Vlahović

Najvažnija pitanja sa kojim se Srbija danas suočava glase: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se kriju nova energija ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?

Odgovore na ova pitanja, neće se čekati još dugo (mada danas tako ne izgleda), jer je očigledno da je "slučaj Vučić" potpuno iscrpljen, kako unutar Srbije, tako i u spoljnoj politici Evropske unije, SAD i Rusije, i da je on u međuvremenu postao remetilački faktor na Balkanu koji je postao svakome smetnja i teret. Vidljivo je da se prema njemu sve diplomatske službe i strani mediji odnose kao prema teškom bolesniku.

Zahvaljujući kriminalnoj ideji da u svoju ludačku košulju obuče sve građane ove zemlje, iz nje su, od početka njegovog mandata, doslovno pobegli svi koji nešto vrede, od elitnih stručnjaka do najboljih zanatlija.

Njegova medijska tortura nad zdravim razumom miliona građana, postala je nepodnošljiva. Sva tri novinarska udruženje pretvorila su se u zmijska gnezda koja proizvode najgoru destrukciju i protive se svakoj izgovorenoj kritičkoj reči. Urušene su sve institucije i svi stubovi društva u koje više niko nema poverenja.

Vojska, policija, crkva, akademija, univerziteti, intelektualna elita, pretvoreni su u sluge Vučićeve autokratije i njegove političke manufakture. Nije ostao ni kamen na kamenu od nekada respektabilne države koja je svojom industrijom mogla da izdržava i trostruko više stanovnika nego što ih danas ima. Od dana Vučićevog preuzimanja svih poluga vlasti do danas, iz Srbije je trajno iseljeno preko 250.000 ljudi u najboljim godinama života, a tokom istog perioda, umrlo je od teških bolesti i lošeg života, blizu 120.000 građana svih uzrasta, od najmlađih do najstarijih. Ukoliko bi još jedan mandat osvojio, Srbija bi u ovom crnom bilansu ostala bez još pola miliona građana.

Nikada u novijoj istoriji evropskog kontinenta, ni u jednoj državi, nije zabeležen zastrašujući nestanak takozvanog "biračkog tela", dakle, punoletnih građana sa biračkim pravom.

Srbija je pri samom evropskom, pa čak i svetskom dnu po standardu, kao uostalom i po mnogo čemu drugom. Kad se ekonomsko stanje uporedi samo sa zemljama nekadašnje Jugoslavije, na osnovu podataka Svetske banke, vidi se da je prosečna plata u Crnoj Gori prošle godine iznosila 473 evra, u Bosni i Hercegovini 423,87 evra, a u Srbiji 381,26 evra.

Naravno, ovo poređenje sa najsiromašnijima izgleda još gore kad se pogleda da je minimalna mesečna plata u Srbiji tokom 2015. godine iznosila jedva nešto preko 25.000 dinara, a prevedeno u evrima, to znači da radnici za kasom u supermarketima koji rade za sličnu platu, biološki ne mogu da podmire svoje osnovne potrebe. Mrtvi su, po svim evropskim statistikama! Ali, Vučić je početkom godine najavio da će do proseka od 500 evra Srbija stići krajem 20127. godine! Ako se to čudo i dogodilo, mnogi ga neće doživeti.

U njegovom režimu, opet prema činjenicama koje je lako izračunati poredeći plate i cene, prosečna srpska porodica od tri člana, za svoju prosečnu platu, dnevno može da popije trećinu čaše jogurta, a svakog trećeg dana da pojede jedno jaje! Nikada, od kraja Drugog svetskog rata do danas (sa izuzetkom izolacije u vreme Informbiroa), ovakvo stanje i ovakva glad nije bila u Srbiji.

Šta je stvarna ideja ove zločinačke vlasti, nedavno je "objasnio" Vučićev ministar finansija (a sada odbrane!) Dušan Vujović, kad je lekarima nezadovoljnim platama prstom pokazao u pravcu granice i rekao. "...Kome se ovde ne sviđa neka ide iz ove zemlje!". Tako je ovaj Vođin pion kazao ono što Vođa misli i u delo sprovodi. Zašto još uvek nema vidljivog otpora ovakvom diktatorskom nasilju, koje bi, da se desilo neku deceniju ranije, izazvalo krvave sukobe?

Naime, uoči najavljenih izbora ove, 2016. godine, ne postoji čak ni neka realna opozicija koja bi ga dobila na izborima. Dve političke grupacije koje bi mogle da mu se suprotstave, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije, tek treba da se odrede prema njegovoj pogubnoj politici.

Sigurno je samo to da Vučić više ne treba nikome, ni istoku ni na zapadu, posebno od kako je postao opsednut nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je napravila veliko zlo Nemačkoj i celoj Zapadnoj Evropi sa kriminalnom politikom masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja.

Kraj lažima, trenutak suočenja

Po svemu sudeći, došao je trenutak da se izvrši demontaža njegove diktature.

Rusija je sa svoje strane već pokazala kakvu politiku očekuje od Srbije (jasan stav prema NATO paktu i držanje do principa vojne neutralnosti), a SAD su izborom novog ambasadora SAD u Beogradu, Kajla. R. Skota, čoveka koji je od 2000. godine, šesti ambasador koga iz Vašingtona šalju u Beograd, takođe odredile svoju dalju politiku na ovom delu Balkana.

Ambasador Skot dolazi pripremljen da bude protagonista velikih promena u Srbiji. One se, naravno, neće desiti bez smene Aleksandra Vučića i svrgavanja njegovog režimskog aparata. Uzgred, treba reći da je ambasador Skot, diplomirao ruski jezik i književnost (a takođe i nemačku književnost). Govori tečno ruski, nemački, mađarski, italijanski, francuski, srpski i hrvatski. Obrazovaniji je od svih dosadašnjih američkih ambasadora zajedno, a kad je srpski jezik u pitanju, bolje ga govori i od većine Vučićevih ministara.

Koliko mu je stalo da pronikne u suštinu srpskog načina razmišljanja, govori i podatak da je još u oktobru prošle godine, kad je kretao za Beograd, tražio da mu kupe udžbenike iz istorije za treći i četvrti razred gimnazije, kako bi video šta i kako naši učenici uče iz nacionalne i svetske istorije.

Jednu njegovu rečenicu svakako treba dobro upamtiti: „...Biću posvećen promovisanju našeg zajedničkog cilja, naime, podršci demokratskoj Srbiji, koja svojim građanima pruža bezbednost i ekonomski rast, koja je u miru sa svim svojim susedima...".

Izlaz iz pakla Vučićevog režima, naravno, postoji. Velika vrata prema Ruskoj federaciji su uvek otvorena, tim pre što ova ogromna država u svojoj spoljnoj politici ne vidi Srbiju kao koloniju niti kao neku vazalnu kneževinu, nego kao vojno neutralnu državu centralnog Balkana. Početkom ove godine, potpredsednik Vlade Ruske Federacije Dmitrij Rogozin, uputio je Vučiću, govoreći za srpsko izdanje "Sputnjika", više nego jasnu poruku u jednoj rečenici: "...Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem...".

A, povod za takvo obraćanje bili su pregovori srpske i ruske vlade o stvaranju baze i servisnog centra za ruske vojne i civilne helikoptere, što bi donelo velike prihode i bezbednosne garancije koje su Srbiji danas potrebnije nego ikada. Kad je neko od Vučićevih "službenika" pomenuo NATO pakt, Rogozin se začudio, rekavši između ostalog i ovo: "...Ali, nama se takođe obraćaju zemlje NATO pakta da im damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere. Nedavno smo prodali Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu...".

Ali, kratkovida Vučićeva politika iz ove Rogozinove poruke ništa nije shvatila! Ni njemu ni njegovim neukim, primitivnim i preplašenim stranačkim štakorima nije do mozga doprla vrlo jasna činjenica, da su se ruska i američka imperija oko Balkana, a posebno oko Srbije, već odavno dogovorili. Jasno je da slomljena Evropska unija ne želi još i Srbiju na svojim leđima. Takođe je jasno da je američka politika prema Kosovu i Metohiji promenjena, da Albanci više nisu njihovi "favoriti" i da je samo pitanje načina i vremena kad će se sasvim povući iz ove nemoguće misije. Povratak Ujedinjenih nacija (UNMIK) i povlačenje Euleksa, dovoljno govore o budućoj strategiji SAD prema ovoj srpskoj pokrajini. Jer mir i stabilnost ovog regiona ne može biti ostvaren bez ruskog prisustva.

Ništa od ovoga Vučić ne razume ili ne želi da razume. Njegova šizoidna fiksacija za lik i delo Angele Merkel, znači samo to da on traži sebi sličnog gubitnika sa kojim može da podeli svoju političku propast.

Ni nekoliko velikih udaraca koje je prošle godine primio prilikom svoje turističke posete SAD, nisu osvestile Vučića od njegove sumanute ideje da su on i njegov režim nekome tamo bitni.

U tekstu koji je u avgustu prošle godine objavljen u časopisu Forin policy, jasno se govori o tome da je ozbiljne novinare, politikologe i analitičare u ovoj zemlji, veoma teško zainteresovati za Srbiju. Vučićev tragikomični pokušaj da se nametne američkim medijima, propao je istog momenta kad je i počeo. Njegove prazne priče o američkim ulaganjima u Srbiju, samo su se nanizale na čitav lanac medijskih obmana kojima je od početka mandata zasipao domaću javnost. Ali, Vučić više nema koga da slaže. Čak ni sebe samoga, mada je i to umeo da uradi! Ukoliko ostane na vlasti, biće to pogubno i za njega i za režim koji je uspostavio.

Jer, nema više ni para ni "prijatelja". Odlazak sa vlasti morao bi da ga suoči sa krivičnim gonjenjem za mnoge ugovore koje je napravio na štetu države, a sa druge strane, progoniće ga njegovi poverioci koji su mu pomogli da sebe uzdigne kao imperatora. U oba slučaja, neće mu pomoći ni Istok ni Zapad.

Vučić nema saveznika. Stranka mu se raspada. Svi opštinski i gradski odbori od Novog Pazara do Subotice, nalaze se u stanju potpunog raskola, a dobar deo članstva panično traži uhleblje u drugim strankama.

Sudeći prema nekim izvorima iz Glavnog odbora srpske napredne stranke, na vidiku je podela stranke, već nakon izbora. Ljudi bliski Tomislavu Nikoliću već zahtevaju određenu kvotu svojih poslanika u budućem sazivu parlamenta. Vučić ni na jedno od ovih pitanja nema odgovora. Njegova medijska mafija, duboko je kompromitovana i "senzacionalnim" vestima njegovih biltena, više niko ne veruje. A, bude li pokušao da dodatno zastraši građane, prirodno je pravo svakoga da odgovori agresijom na takvo nešto.

Da pobegne ili da pristane na suđenje

Tokom novembra i decembra prošle godine, "sumirajući" svoje "rezultate", Vučić je, u svom svakodnevnom obraćanju javnosti, više puta izgovorio nekoliko neverovatnih laži, tvrdeći da je Srbija uspela da održi političku stabilnost, zaustavi ekonomsko propadanje, sprovede plan za izlazak iz krize i održi dobre odnose u regionu, "uprkos događajima u okruženju i brojnim izazovima". Naravno, ništa od ovoga nije tačno!

On lično se potrudio da stalnim intrigama, podmetanjima i sprektakularnim najavama "desanta" na njegovu vladu i njega lično, duboko destabilizuje političke prilike, uznemiri javnost i raširi medijsku paranoju do neslućenih razmera. Vrhunac je bila najava "državnog udara", koji je postao predmet opšte sprdnje, pa je i predsednik Republike morao da reaguje smirujući javnost i objašnjavajući da nikakvog "državnog udara" nema. Slagao je da je zaustavljeno ekonomsko propadanja, što jasno govori i činjenica da su javna preduzeća doslovno u raspadu (videti tekst Miodraga K. Skulića u ovom broju na stranama 8 i 9), ali i platežna moć stanovništva koja je pala na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Vučićeva tvrdnja da "održava dobre odnose u regionu" je više nego licemerna, jer je u sred Sarajeva podržao ideologe unitarne Bosne i Hercegovine (na štetu Republike Srpske), a nije mu palo na pamet da potegne pitanje srpske imovine u Hrvatskoj, pitanje Srba u Makedoniji... Ali je zato pokazao sve odlike ženske strane svoje ličnosti, kad god je trebalo da se nekome izvinjava ili saginje u regionu (rukovanje sa generalom Markačom na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj se takođe duboko poklonio dok je ona recitovala "otvorena pitanja" između Srbije i Hrvatske, udvaranje Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu, podanički odnos prema crnogorskom "vladiki" Milu Đukanoviću...).

Nekadašnja jugoslovenska braća u regionu odlično znaju ko je Aleksandar Vučić i "sa kim je tikve sadio". Znaju da je to Šešeljev mali pajac, da je godinama širio nacionalnu i versku mržnju i da je urlao sa skupštinske govornice i sa javnih skupova na svaki pomen zajedništva ili, ne daj bože, Evrope. Ali, takav Vučić je najviše ojadio Srbiju i srpski narod, trujući ga devedesetih godina ideologijom rata, mržnje i netrpeljivosti.

Ne postoji trezven čovek u ovoj državi koji bi danas glasao za takvog čoveka. Ali, uprkos svemu, Vučić ima prilične šanse da pobedi na vanrednim parlamentarnim izborima. Međutim, biće to i njegov najveći poraz, jer će samo nastaviti da tone u živom pesku lažnih arapskih investicija, da se gubi u protivrečnim izjavama, da organizuje hapšenja i velike racije koje nijedan tužilac više neće moći da procesuira kako bi on hteo, bez dokaza, da smenjuje i postavlja, da se hvali svojim prijateljstvom sa svetskim liderima koji i ne znaju kako se on zove...

Pobediće Vučić na izborima, jer protiv sebe ima lopovski orkestar iz raspale Demokratske stranke, koji mu je dužan jer ih je zaštitio od krivičnog gonjenja za biblijsku pljačku koju su izveli. Nikakav Tadić i Pajtić neće srušiti Vučića. On je sam sebe već srušio bez ikoga.

Koliko je očajan, najbolje govori "tajna diplomatija" koja je ovih dana uspostavljena između njega i Čedomira Jovanovića, odgovornog i dalje britanskoj obaveštajnoj zajednici, a vazda gladnog vlasti. Računa Vučić ovako: ako se "oklizne" sa Dačićem ili ako mu Nikolić uzme pola stranke, tu je vođa LDP-a sa kojim deli iste poglede na britanski špijunski korpus. Jovanović bi sebe malo rehabilitovao u očima svojih rezidenata, a Vučić bi dobio koalicionog partnera i malo vremena da smisli šta će sa sobom: da se preda "jatacima" koji bolje od njega govore engleski, ili da prihvati da mu se sudi u Srbiji.

Naravno, to su samo igre sitnih velmoža koji traže još neki dragoceni zalogaj u balkanskoj prašini. O svemu će na ovdašnjoj političkoj sceni odlučiti dve velike sile. Tačnije rečeno, već su odlučili. Vučić mora da ode.

Valjda će doći vreme da i gladnim građanima ove zemlje krene.