Državni teror

Kraj radnog veka na ulici

......

Aktuelna dešavanja oko predloga Zakona o stanovanju i nedoumica koje to prate, nametnula su potrebu da po ko zna koji put iniciramo donošenje odgovarajućeg zakonskog rešenja, koji bi rešio problem mnogih zaposlenih kod korisnika sredstava u javnoj svojini. Ovaj dopis se bavi "običnim" zaposlenima i skrećemo pažnju na sve veće probleme sa kojima se suočavaju u korišćenju stanova. Iznos zakupnine je preteško breme za ovaj nivo zarada i izaziva veliko nezadovoljstvo zbog nemogućnosti kupovine stanova. Zaposleni - zakupci, smatraju da trpe direktnu i veliku štetu? Jer plaćaju visoke, gotovo tržišne zakupnine, sa velikom dozom neizvesnosti o svojoj daljoj stambenoj situaciji.

Oni su praktično dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na njihove kolege kojima je to bilo omogućeno u prethodnim raspodelama. S obzirom da pravo na zakup stana proističe iz radnog odnosa, odlaskom u penziju se ne može produžiti zakup (na period od pet godina). Doslovno, primenom Uredbe biće dovedeni u situaciju da posle punog radnog veka "ostanu na ulici". Takođe, postoji i kategorija bivših zaposlenih i njihovih bračnih drugova (dosta stariji ljudi) socijalno ugroženi, koji bi morati prinudno da se iseljavaju, pri čemu interesovanje drugih zaposlenih za korišćenje njihovih stanova ne postoji.

Da zaključimo, smatramo da je nužno da se ovi problemi hitno rešavaju, odnosno da se zaposlenima omogući kupovina stanova datih u zakup, čime bi se doprinelo da ova lica trajno reše stambenu potrebu, uz istovremeno obezbeđenje veće pravne sigurnosti sa jedne strane i koristi koje bi država imati od sredstava dobijenih po osnovu otkupa sa druge strane.

Mnogi od ovih zaposlenih su na ovaj način (preko rang liste) posle višedecenijskog rada došli do krova nad glavom. Mnogobrojni su u međuvremenu postali i penzioneri. Njihov status je neizvestan, kao i članova njihovih porodica. Mnogi su zajedno sa bračnim drugom ostvarili i 50 godina staža u preduzeću pre dodele stana u zakup po tržišnim uslovima. Neki od njih su i po 9 godina zakupci. Plaćali su godinama zakup za privremeno dodeljene stanove većih kvadratura. Sada plaćaju godinama zakup za stanove koji su im po rang listama dodeljeni u zakup kao odgovarajući.

Godine 2015. Predsednik države nije potpisao zakon u kojim je bila data mogućnost kupovine i ovih stanova. To je opravdao poštovanjem principa da se svaki stan mora ponuditi na licitaciji. To govori o ne poznavanju materije. Stanovi javnih preduzeća su kupovani sredstvima (primer Pošte Srbije) koja su prikupljena decenijskim uzimanjem procenta iz zarada svih zaposlenih. Tu Država nije dala ni jedan dinar sredstava iz budžeta.

Najnoviji pokušaj zakonskog regulisanja ove materije propao je neslavno povlačenjem "spornog" člana Zakona o stanovanju i održavanju stambenih zgrada, pred kraj 2016. godine.

Da li to Država čeka da zakupci ovih stanova prirodnim putem odu sa ovog sveta i da ponovo raspolaže njihovim stanovima kao faktički vlasnik? Da li se Predsednik države seća na koji način je on rešio svoje stambeno pitanje? Neka ne zaborave da nije u pitanju samo dvadesetak stanova porodica poginulih pripadnika policije.

(Grupa građana, korisnika sredstava u javnoj svojini)