Do koske
Uoči posete ruskog predsednika Beogradu i Srbiji
Medvedev među glodarima
Poseta
predsednika Rusije Beogradu označiće početak jedne nove
epohe u međunarodnim i ekonomskim odnosima
Srbije sa svetom. Zašto se domaće štetočine neće preterano radovati visokom gostu i
njegovoj, za Srbiju tako važnoj
misiji?
Nikola
Vlahović
Prošlo je dvadeset godina od kako je ruski
predsednik Mihail
Gorbačov posetio
Beograd. Bila su to druga vremena i
druge okolnosti, pa su i nazivi
tadašnjih država bili različiti.
Još uvek smo bili drugovi, i
još uvek su to bile sovjetsko-jugoslovenske
relacije.
Slobodan
Milošević je bio mali balkanski satrap u usponu, a Mihal Gorbačov svetska zvezda bez premca,
čovek koji je bez rata bacio na kolena ceo
zapadni svet, osvojivši ga
šarmom, obrazovanjem, visokom političkom kulturom i iskrenom
težnjom ka miru u svetu.
U jednoj tadašnjoj
anketi među slučajno odabranom ciljnom grupom u Nemačkoj, na pitanje
koga bi želeli da imaju za
predsednika, najveći broj ispitanika
odgovorio je da bi na tom mestu rado
videli upravo Mihaila Gorbačova!
Ali, opsednut tek stvorenim
mitom o sopstvenoj veličini koji su
podgrevale najgore klerofašističke udvorice i najgori
ljudski talog iz postojeće državne
birokratije, Milošević je iskoristio priliku pa je visokom gostu održao
na licu mesta
lekciju o komparativnim prednostima samoupravnog socijalizma, i skrenuo mu pažnju da je ova "balkanska Amerika" već odavno uvela slobodno
tržište, a da vlada u Moskvi
to tek treba da uradi.
Gorbačov mu je odgovorio tako što je prošetao kroz Knez
Mihailovu ulicu i razgovarao sa
narodom. Takvo nešto Milošević nikada nije
umeo da izvede.
Zazidan u sopstvenom birokratskom kavezu, širio je tragediju, pa je i završio
tragično.
Dvadeset godina kasnije, ove 2009. godine, u Srbiju dolazi Dmitrij
Medvedev, mladi intelektualac iz Sankt Peterburga, danas predsednik moćne ruske imperije u usponu, najbliži saradnik ključnog čoveka novog ruskog veka,
Vladimira Putina.
Dolazili su pobednici Petog
oktobra kod Vladimira Putina dok je on bio predsednik Rusije. Viđeni su i Vojislav Koštunica i Boris Tadić u kratkim, i vrlo kratkim
audijencijama. Ali Putin njima
nikada nije došao "na noge".
On je i bez svečanih večera i još svečanijih
ceremonija znao ko smo i
kakvi smo. Zbog takvih je iz obaveštajne
senke i ušao u politiku. Zbog sličnih je i sklonio (istina
dostojanstveno i tiho), pijanog Borisa Jeljcina koji je bio spreman da rasparča Rusiju,
i koji je zaista verovao da je liberalni kapitalizam isto što i slobodan pristup
neograničenim količinama votke.
Poznajući, dakle, ovu
domaću sortu pravoslavnih neokomunista, dobro organizovanih samo kad je otimanje
od naroda u pitanju, Vladimir Putin nema ništa protiv
da njegov predsednik države Dmitrij Medvedev dođe u Beograd i donese radosne vesti o kreditnoj pomoći Rusije
od jedne milijarde dolara, o ruskim investicijama na budućoj
trasi prirodnog gasa kroz Srbiju,
rekonstrukciji hidroelektrane
Đerdap, ruskom metrou, razvoju ruskih banaka, i ko zna
kakvim još pratećim projektima.
Reći će predsednik Medvedev da srpska vlada
ne treba da brine oko zahteva Međunarodnog
monetarnog fonda. Reći će da je Srbija
najvažniji strateški partner Rusije u regionu. Reći će iz Beograda celom
svetu da ovaj mali, hrabri,
talentovani, ali napaćeni, poniženi
i pomalo zalutali narod nije sam, nego
da ima najmoćnijeg zaštitnika!
Daleko od medija, dobiće
srpske vođe jednu drugu poruku.
Biće im saopšteno da Rusija
zna o kakvim je ovde glodarima reč, te da nijedna
rublja, evro ili dolar iz
Moskve neće u Srbiji biti nenamenski potrošen, opljačkan ili kao provizija
stavljen u stranačke fondove za opstanak
na vlasti.
Podsetiće ruski predsednik srpske vladare na činjenicu da
više niko u Srbiju ne ulaže, da su
sve strane investicije stale i da ih je dotle
doveo njihov lopovski duh.
Dolazak ruskog predsednika Medvedeva u Srbiju, slobodno govoreći, ima istorijski
karakter. Ruske investicije u Srbiji, usred svetskog ekonomskog kolapsa, imaju strateški
karakter. Za američku ekonomsku imperiju ovo je tranzitna, neprofitabilna zona. Za onoga
ko vidi više i dalje, ovde
su mala vrata Evropske unije.
Ali, da bi stvari funkcionisale
u smeru koji je potreban velikim silama (ali i
gladnom, nezaposlenom i očajnom radništvu Srbije), neko
treba da zavrne ruke vlastohlepnom
orkestru pljačkaša koji već dugo
vode Srbiju u potpuni bankrot.