Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.
***
Drugi rat je počeo rđavo po nas, bunom u vojsci.
Kad je pala odluka da Srbija uđe u rat na strani Rusije, vojska je morala da položi zakletvu i da se pričesti. Kragujevačka vojska je trebalo taj posao da obavi na Stanovljanskom polju više Kragujevca, 25. novembra. Toga dana su se postrojila šest bataljona, ali jedan od njih, Lepenički, je odbio da se zaklinje. Vojnici tog bataljona narodne vojske su počeli da pucaju iz pušaka, da prevrću stolove, da gaze oficire koji su došli da ih organizuju. Komandant brigade, nemoćan da stiša pobunu, okrenuo je konja i odjurio u Kragujevac da traži pomoć.
U Kragujevcu je nastala panika; čula se kuknjava žena i dece. Grad je još uvek bio pod utiskom crvenog barjakčeta, a stariji ljudi su pamtili Vučićevu bunu. Evo, ko nije video Vučićevu bunu, neka je vidi sad! Pala je komanda da se bataljoni, koji ne prihvataju pobunu, povuku u Kragujevac i utvrde sa topovima na prilazu gradu.
Lepenički bataljon, od oko 450 ljudi, se podelio, pola se pobunilo, a pola nije pristalo uz bunu. Pobunjenici su odnekud dovukli burad sa vinom i začas se napili, nastalo je šenlučenje na Stanovljanskom polju. Kad su videli da im se ostali bataljoni ne pridružuju, krenuli su preko vinograda u Topolu.
U selo su stigli istog dana pred noć, nastavili da šenluče i pucaju, na sva usta su grdili Kneza koji hoće ponovo da ih uvuče u rat. Tu su se ulogorili i ostali sve do 29. novembra (1. decembra je knez Milan ponovo objavio rat Turskoj). Pobunjenici su tražili da Knez padne. Slali su u okolna sela izaslanike da dižu bunu, izdali su naredbu da dođe u njihovu vojsku pod oružje sve od 15 do 60 godina.
Topola je bila pod vlašću pobunjenika, narodni vojnici su se naoružavali, žene šile zastave za pobunjeničku vojsku. Ta se buna u istoriji naziva Topolska buna, jer su se vojnici ulogorili u Topoli.
Međutim, buna je uskoro propala. Lepeničkom bataljonu nije niko prišao, a iz Beograda je stigla stajaća vojska; pobunjenici su isturili lanac i počeli pucati na vojsku, ali su se ubrzo razbežali kad je vojska ispalila prve topove. Buna je propala 29. novembra a vojska je pohapsila kolovođe bune. Naravno, od svega toga nije bilo ništa. Toploska buna je ugušena u samom korenu, akteri su pohapšeni, otvorena je istraga, a suđenje zakazano po svršetku rata.
Padom Plevne turska sila bila je slomljena. Ruska vojska je potukla Turke i na Šipki, prevoju preko planine Balkan, i zaputila se prema Sofiji.
Ma koliko stradala u prvom ratu, Srpska vojska je u njemu mnogo naučila. Odlaskom Rusa, dobila je priliku da samostalno deluje i da se bori za svoje interese. Jasno je da je prvo morala da se reorganizuje.
Novu organizaciju Srpske vojske spremio je pukovnik Sava Grujić, kad je novembra 1876. godine postao vojni ministar u Vladi liberala, namesto pukovnika Tihomilja Nikolića, koji se pod pritiskom Rusa morao povući. Sava Grujić je bio vojnik-političar, isto kao pre njega Blaznavac. U ovo vreme bio je blizak liberalima, kasnije će postati istaknuti radikal, čak će oformiti radikalsko Ministarstvo. Nema sumnje da je bio sposoban vojnik i da je umeo da obuzda impulsivnog Kneza.
U novoj formaciji knez Milan je ponovo vrhovni komandant, ali sada iskusniji za jedan rat. On je sve važne položaje razdelio svojim ljudima: načelnik štaba Vrhovne komande postao je general Kosta Protić, koji je dobio taj čin na Šumatovcu; komandant Šumadijskog korpusa general Jovan Belimarković, Knezov miljenik, koga je Milan spasio afere i unapredio u najviši čin; komandant Moravskog korpusa pukovnik Milojko Lešjanin, koji je u prvom ratu bio na Timoku; komandant Timočkog korpusa pukovnik Đura Horvatović, koji se odlikovao u prvom ratu; Ranko Alimpić je ostao na Drini.
U političkom smislu komandanti se nisu slagali: Protić i Horvatović važili su za konzervativce; Alimpić i Belimarković bili su liberali. U sklopu Timočke vojske delovao je jagodinski puk, kojim je komandovao potpukovnik Jevrem Marković, poznati radikal. Ali u vojničkom smislu bili su koherentniji nego mešovita rusko-srpska komanda u prvom ratu.
Iako su bili mladi, ovi oficiri znali su da izvuku pouke iz prvog rata, a srpskog seljačkog vojnika bolje su poznavali od Černjajeva. Bili su pravi vođi narodne vojske.
Knez Milan je proveo drugi rat s vojskom. Dok se u prvom ratu paničio (rat je napustio kad mu se žena porodila), u drugom je delovao smirenije, iako je i dalje naglio, ipak je slušao svog načelnika štaba Kostu Protića, koji je u stvari bio pravi komandant srpske vojske u drugom ratu.
Slobodan Jovanović ovako karakteriše Milana u drugom ratu: „Bavljenje u sredini vojske činilo je dobro knezu Milanu. On nikada nije imao mnogo patriotizma, ali stalna družba s oficirima bila ga je povojničila. U šajkači i velikim čizmama, s puštenom bradom, pomalo zamurdaren kao kakav eškija, on je dobijao s vojničkom spoljašnjošću i vojničke poglede na stvari.
On je zavoleo tu zemlju koju je s vojskom zauzeo; ona mu je čak bila draža nego Srbija u starim granicama, - i u nedostatku pravoga patriotizma u njemu se razvio vojnički apetit za zemljom."
Mi smo u prvi rat ušli sami, na svoju ruku, bez odobrenja ruskog Cara. U drugi rat smo ušli na zahtev Cara, ali sa zakašnjenjem od tri dana, što je Aleksandar Drugi shvatio kao ličnu uvredu. Mali ima da sluša velikog ako traži njegovu zaštitu. Srbiji su još jednom bile vezane ruke.
I u prvom i u drugom ratu ofanziva Srpske vojske bila je usmerena prema jugo-istoku, zbog toga što je glavna turska snaga bila okupljena oko Niša, pa bi slom te vojske značio pobedu Srbije. Osim toga, Knez i Vlada su verovali da će doći do ustanka u Bugarskoj, tim pre što su u taj ustanak dosta uložili.
Na početku prvog rata težili smo ka zapadu, da pomognemo Hecegovački i Bosanski ustanak, i tako se spojimo sa Crnom Gorom, čime bi nastala Velika Srbija. Ali, Austrija je Srbiji zabranjivala napad na zapad, dok je Rusija nalagala napad na jugo-istok. U prvom ratu bili smo pod uticajem slavenofila, što je stvorilo pometnju i u vojsci i u državi. U drugom ratu bili smo u saradnji sa zvaničnom Rusijom, tačnije sa velikim knezom Nikolajem Nikolajevićem, komandantom južne Ruske vojske.
Od ruske Vrhovne komande naše trupe dobile su zadatak da prodru na jug i preseku vezu između Niša i Sofije, kako turska niška vojska ne bi mogla da priskoči odbrani Sofije, koju je ruska vojska opkolila. Ovoga puta mi smo u potpunosti izvršili zadatak, turska vojska prema Srbiji bila je slaba i nije mogla da pruži nikakav otpor. Već 12. decembra srpska vojska uzela je Ak-Palanku (danas Belu Palanku), a 16. decembra i Pirot i krenula prema Sofiji. Na taj način odsečena je turska vojska iz Niša, ali je srpskoj vojsci pretio udar s leđa.
Vest da su Rusi zauzeli Sofiju 22. decembra zatekla je srpsku vojsku kod Slivnice, na četiri sata rastojanja od Sofije. Posle pada Sofije, naše učešće u ruskim operacijama prestaje i Srbija vodi svoj rat.
Razume se da je glavni zadatak srpske vojske bio zauzeće Niša. Sa tim se moralo žuriti, jer nije smela da se ostavi turska vojska sakupljena kod Niša. U međuvremenu, Hafis-paša (unuk onoga Hafisa koji je predvodio tursku vojsku na Ivankovcu i bio ranjen) pošao je s trupama iz Prištine u pomoć Nišu i 26. decembra povratio Kuršumliju koju se Srbi bili zauzeli.
Kad je video da je Niš opkoljen sa svih strana, utvrdio se na Samokovu kod Kuršumlije. General Belimarković je 28. decembra zauzeo Goricu, prevoj koji je bio ključ za zauzeće Niša. Niš je imao jako naoružanje ali malo vojske. Niški zapovednik Mustafa-paša, kad je shvatio da se Niš ne može braniti, odlučio je da ga preda, istakao je belu zastavu na niškoj Tvrđavi.
predaji je vodio pregovore sa Milojkom Lešjaninom i noću između 28. i 29. decembra potpisao sporazum o predaji Niša. Već 29. decembra srpska vojska pobedonosno je ušla u Niš, posle 491 godine turske okupacije (1386 - 1877). Srpsko stanovništvo u varoši dočekalo je sa oduševljenjem ulazak vojske. Na svakoj kući lepršala se trobojka. Ljudi su izašli na ulice, izneli jelo i piće. Vojska se počastila kao kod kuće. Grad i tvrđavu zaposele su Jagodinska i Ćuprijska brigada.
Knez Milan Obrenović je dojahao u Niš 3. januara 1878. godine na čelu svog štaba. Na niškoj Tvrđavi, najorganizovanijem turskom uporištu tokom okupacije, zavijorila se srpska zastava. Tom prilikom Knez je izdao proglas, koji je u istoriografiji često citiran, da ga i ovde navedemo.
„Posle petstoletnog robovanja i teškog stradanja vašeg pod vladom nepravde i nasilja ja dolazim među vas sa svojom hrabrom vojskom kao vaš oslobodilac i donosim vam znamenja hrišćanske prosvete, slobodu, pravdu i sigurnost.
Pobeda, koju je moja hrabra vojska održala pomoću Božjom nije pobeda naroda nad narodom, nego pobeda reda nad neredom, zakona nad bezakonjem, pravde nad nasiljem. Krenusmo sa svojih ognjišta ne da ss svetimo za nečuvene i dugotrajne uvrede, nego da oslobodimo pravdu koja je cvilela u okovima nasilja, da oslobodimo narod od razuzdanih zulumćara, da oslobodimo domaćine od beskućnika.
Neka je srpska zastava za vas znak da svaki građanin ma koje vere bio može računati na moju blagonaklonu zaštitu. Ja vas pozdravljam kao zastupnik pravde, kao branilac slobode jednake za sve građane, za sve veroispovesti.
U to ime pomogao nam Bog. Milan M. Obrenović, Knjaz Srpski"
Po zauzeću Niša Srpska vojska se podelila na dve vojske: Moravski i Timočki korpus upućeni su na Kuršumliju da odatale napadnu Kosovo, a Šumadijski korpus u pravcu Vranja da napad izvrši s druge strane.
Prva vojska, pod komandom Lešjanina i Horvatovića naišla je na žestok otpor Hafisa na Samokovu. Hafis je, pored redovnih turskih trupa, u vojsku uključio i gomile naoružanih Arnauta. Kuršumliju je napustio, pa su srpske trupe bez po muke ušle u ovaj gradić, ali na Samokovu je napravio drugu Plevnu. Srbi su izvršili pet napada na Samokovo, ali nisu mogli da ga zauzmu.
Dok su Lešjanin i Horvatović bezuspešno napadali ovaj vis, zaključeno je primirje između Rusa i Turaka 19. januara 1878. godine. Razume se da je obustava neprijateljstva važila i za Srbiju. Na Samokovu je bilo zaustavljeno oko 25.000 vojske, koja je mogla lako da uđe u Prištinu, da se nije majala oko neosvojivog visa. Kasnije je ovaj plan jako kritikovan, zašto vojska nije zaobišla Samokovo, kao ranije Niš, i izbila na Kosovo pre rusko-turskog primirja.
Šumadijski korpus, pod generalom Jovanom Belimarkovićem, koji je dolinom Južne Morave išao u pravcu Vranja, bio je bolje sreće nego Timočki i Moravski korpusi, koji su zaustavljeni kod Samokova.
U stvari, Joca je imao više kuraži od Đure i Milojka. Ne obazirući se na žrtve, najpre kod Grdelice a potom kod Vranja, ovaj ludi general, ne čekajući komandu, uzeo je Vranje i okrenuo se prema Kosovu, ka Gnjilanu. Potučeni Turci su se povukli ka Kumanovu. Belimarković je uzeo i Gnjilane i krenuo na Prištinu.
Za to vreme Lešjanin i Horvatović uzaludno su jurišali na Samokovo. Rusko-turski mir sprečio je srpsku vojsku da još tad osveti Kosovo, koje je bilo mitologema srpskog plemena. Za to će morati da čeka 1912. godinu.
Prvi rat je bio letnji rat i trajao je do jesenjih kiša, puna četiri meseca. Drugi rat je bio zimski rat i to po ljutoj zimi. Trajao je kratko, oko šest nedelja. Prvi boj bio je 7. decembra 1877, a poslednji 22. januara 1878. godine.
Oslobođenje Južne Srbije nije moglo da prođe bez razdora među starešinama. „Mlade vojskovođe jedne vojske, koja je dobijala tek prve pobede, naši komandanti bili su opijeni tim pobedama. Svaki je od njih veličao sebe i svoje trupe; nikome drugom nije priznavao ništa, - i to su bile strahovite svađe, čija je glavna zasluga što je jedan položaj pao, ili čije su trupe prve ušle u jedno mesto.
U Pirotu se desila smešna stvar, da je komandant Šumadijskog korpusa (Belimarković), koji je došao posle komandanta Timočkog korpusa (Horvatović) naredio da se za njega i njegove trupe ponovi onaj svečani doček koji je već bio priređen trupama Timočkog korpusa." (...) „Posle pada Niša, sav posao u Vrhovnoj komandi stao je, - i knez Milan nije ništa drugo radio nego stišavao i mirio komandante, koji su se hteli pobiti oko toga, ko je od njih najzaslužniji za pad Niša.
U toj jagmi za slavu najveći je deo odneo ipak Belimarković. U borbama kod Niša, u jednom trenutku kada je turski komandant grada počeo s pukovnikom Lešjaninom pregovore o predaji, Belimarković se pobojao da mu Lešjanin ne ugrabi slavu za oslobođenje Niša. On je naredio napad na Goricu, „pa kud puklo da puklo"; Gorica je pala, - i to je bez sumnje ubrzalo predaju Niša. Turci, koji su vazda okolišili s potpisivanjem akta predaje, potpisali su ga sada bez okolišanja.
U službenom izveštaju rečeno je, da je u napadu na Niš Šumadijski korpus (Belimarkovićev) imao je „rešavajuću ulogu", a Moravski korpus (Lešjaninov) vršio je samo „pomoćnu radnju - demonstrovanje." (Slobodan Jovanović)
Inače, Jovanović uvažava komandne sposobnosti Belimarkovića, ma koliko ga ne cenio kao čoveka. „Belimarković se na bojnom polju brzo odlučivao, i u njegovom radu osećao se življi tempo nego kod drugih komandanata.
Njegovo samopouzdanje i razmetljivost imali su tu dobru stranu da su podizali moral kod trupa i jačali veru u pobedu. Sa svom svojom hukom i bukom, on je imao nečeg od pravog vojskovođe: smelost u komandovanju i sposobnost da drži trupe u dobrom raspoloženju. Liberali su jedva dočekali da se jedan od njihovih ljudi odlikuje." Ali je kao čovek bio slavoljubiv i surevnjiv, što je unosilo zlu krv u vojno vođstvo. Slobodan kaže da mu je „celog veka ostalo krivo što akt o predaji Niša nije s naše strane potpisao on nego Lešjanin".
Kao takav, Belimarković je uticao na Milana da kneževe loše osobine prevladaju nad dobrim. Bili su kao neki blizanci, dioskuri. Milan nije mogao da ovlada vojskom bez Belimarkovića; Jovan nije mogao da bude prvi vojnik bez Obrenovića. A u zemlji Srbiji vladalo se isključivo uz pomoć vojske.
Ali, moglo se desiti da Južna Srbija uopšte ne uđe u sastav Srbije nego - Bugarske!
Rusko-turski rat završio se 19. januara 1877. godine, kada je sklopljeno primirje i odmah započeti pregovori o miru. Pregovori su vođeni bez Srbije, kao da nije učestvovala u ratu. Majka Rusija imala je glavni cilj da stvori Bugarsku državu, Srbija joj više nije bila potrebna.
Na pregovorima je Rusiju zastupao grof Ignjatijev, koji nam je jasno stavio do znanja da je nova država Bugarska ruski prioritet. Iako je srpska vojska oslobodila Niš, Belu Palanku, Pirot, Breznik, Trn, Prokuplje, Leskovac, Vlasotince. Vranje, Kuršumliju i Gnjilane, sve je to imalo da pripadne Bugarskoj!
Grof Ignjatijev je rekao da grad Vidin (koji je Srbija tražila) i Niš treba da budu čvrste pogranične tačke za odbranu buduće bugarske prestonice Sofije.
Razočaranje u Srbiji bilo je ogromno. Knez i Vlada su bili rešeni da ne daju Niš ni na koji način. Knez je poslao Milojka Lešjanina u glavni stan velikog kneza Nikolaja Nikolajevića sa jasnom porukom da „Srpska vojska neće da napusti Niš, pa sve da je Ruska vojska i napadne". Tako je srpsko pitanje postalo - niško pitanje!
Rusi su nekako pristali da nam ostave Niš, ali su Pirot, Leskovac i Vranje dodelili Bugarskoj. Mir između Rusije i Turske sklopljen je u San Stefanu 19. februara 1878. godine na štetu Srbije. Sanstefanski ugovor stvorio je Veliku Bugarsku od Crnog do Jadranskog mora kao najmoćniju balkansku državu. „Jedan narod (bugarski) koji nije ništa privredio za svoju slobodu, video se na jedan put ne samo slobodan, no i gospodar svoje države od četiri miliona stanovnika, države veće od svake druge nacionalne državice na Balkanskom poluostrvu", zapisao je Jovan Ristić.
Jovan Jovanović Zmaj, koji je često davao izraza opštem mišljenju, nazvao je Rusiju „srpskom nemajkom".
U stvari, Rusija je vodila svoju politiku, a ta je bila da uzme Carigrad i izađe na Bosfor i Sredozemno more. Tako bi Rusija stvorila veliko pravoslavno carstvo. Ovoga puta joj to nije pošlo za rukom, ali jasno je stavila do znanja da će taj prodor da nastavi. A za taj cilj je morala najpre da obezbedi zaleđinu na Balkanu, a to je mogla da bude samo velika Bugarska država.
U Petrogradu je ocenjeno da je za to pogodnija velika Bugarska nego proširena Srbija. Bugarska je trebalo da bude osnova budućih operacija Rusije na Balkanu, neka vrsta njene balkanske krajine. Srbija je tu gurnuta u drugi plan. Saveznik, koji je u dva rata sa Turcima izgubio 25.000 vojnika, odbačen je i o njegovim interesima nije moglo čak ni da se razgovara, a nekmoli pregovara.
„Mi koji smo vodili dva rata, - jedan po želji neslužbene, a drugi po želji službene Rusije, - imali smo da ostanemo mala Srbija. Bugari, koje ni mi ni Rusi nismo mogli pokrenuti na ustanak, imali su da postanu velika Bugarska" - Slobodan Jovanović.
Naše ogorčenje na Ruse posle Sanstefanskog ugovora ne da se opisati. Kada nas je Rusija 1877. godine pozvala da idemo na Niš i na Pirot, ona nam nije rekla da to što budemo osvojili, neće biti naše nego bugarsko. Rusija je bila unapred rešena da nas upotrebi za stvaranje velike Bugarske, a onda da nas odbaci.
Na našu sreću, Rusija se preračunala. Radi velike Bugarske, potrebne ruskom imperijalizmu, žrtvovala je u korist Austrije ne samo Bosnu i Hercegovinu nego celo srpsko pleme. Kao pri deobi Poljske, caristička Rusija je trgovala slovenskom braćom. Ali Austrija joj nije uzvratila, ne samo da je sprečila rusko osvajanje Carigrada i Dardanela, nego nije dozvolila ni veliku Bugarsku. Rusiji je pretila nova koalicija protiv nje, kao u vreme Krimskog rata. Morala je da pristane na reviziju Sanstefankog ugovora, čime je Srbija bila spasena.
„Sve do San Stefana knez Milan je bio slepo predan Rusima; u ruskoga cara gledao je kao u svog prirodnog zaštitnika; upuštao se u preteranu intimnost s ruskim diplomatima i oficirima; igrao je onako kako su oni svirali. Njegova mlada žena, koja je bila upola Ruskinja, upućivala ga je takođe na Rusiju. Rusofilstvo u spoljašnjoj politici bilo je za njega isto tako jedan član vere kao i konzervativizam u unutrašnjoj. Posle Sanstefanskog ugovora, on se u svome rusofilstvu odjednom pokolebao. Taj ugovor otkrio mu je veliku suprotnost između srpskih i ruskih interesa, o kojoj on ranije nije ni slutio. Ovo otkriće učinilo je na njega odveć jak utisak, - on je uopšte bio čovek jakih utisaka koji su ga bacali iz jedne krajnosti u drugu. Čim je posumnjao u Ruse, on je hteo da se od njih odvoji, a čim je odlučio da se od njih odvoji, on je hteo da se veže za Austriju. Sanstefanski ugovor uzrokovao je u njegovim političkim idejama pravi prevrat, - pretvorio ga od rusofila u austrofila" - Slobodan Jovanović.
Jovan Ristić, u svemu drugačiji od kneza Milana, nije imao ništa protiv da Srbija pokuša da se približi Austriji i od nje zatraži podršku. U početku Namesništva, on i Blaznavac bili su mnogo bolje s Austrijom nego sa Rusijom. On sam 1873, kada je primio Vladu, odmah je otišao u Beč da se objasni s Andrašijem. Njegova politika nije bila isključivo rusofilska, - i njemu se zameralo da balansira između Rusije i Austrije. Ovoga puta na putu za Berlin ponovo se zadržao u Beču i obezbedio jednim ugovorom podršku Austrije. Ali to je imalo cenu: gubitak Bosne i Hercegovine.
Kongres Sila sastao se u Berlinu meseca juna 1878. godine. Učestvovale su četiri Sile, bez Francuske koja je izgubila rat sa Pruskom 1871. godine: Engleska, Nemačka, Rusija i Austro-Ugarska. Za predsednika Kongresa izabran je nemački kancelar Oto fon Bizmark, koji je stvaranjem Nemačke postao jedan od najmoćnijih ljudi Evrope. Srbija, kao ni ostale balkanske države, nije bila puštena na kongres. Ristić je otišao u Berlin da brani naše interese i, može se reći, da je on učinio više u kuloarima nego da je bio u glavnoj sali.
Knez Milan je 17. juna 1878. godine napustio Beograd i došao u Niš. Iz Niša je pratio događaje u Berlinu, čime je jasno stavio do znanja Evropi šta Niš znači za Srbiju i koliko će on i srpska Vlada uložiti napora da sačuvaju svoju ratnu pobedu.
Tako je Niš postao druga prestonica Srbije!
Na Berlinskom kongresu oboren je rusko-turski ugovor u San Stefanu. Rusi su na kongresu ostali usamljeni, što je za Srbiju ispalo jako dobro, uspela je da sačuva osvojene teritorije. Jedino je izgubila Trnski srez koji je na veliko insistiranje Rusije pripao Bugarskoj. Ali, Srbija je dobila međunarodno priznanje i proširila se za četiri okruga: Niški - Niš sa četiri sreza i 248 sela; Pirotski - Pirot sa četiri sreza i 189 sela; Vranjski - Vranje sa tri sreza i 189 sela; Toplički - Prokuplje sa četiri sreza i 372 sela.
Oba rata mi smo vodili pod ruskom zastavom - prvi pod zastavom neslužbene , a drugi pod zastavom službene Rusije. Ali na Berlinskom kongresu mi nismo bili štićenici Rusije nego Austrije. Tako su naši prijatelji postali naši neprijatelji, a naši neprijatelji naši prijatelji.
Tako je je Južna Srbija ušla u sastav Kneževine Srbije, sa 74 godine zakašnjenja.
(Kraj)