(P)likovi

Veliki vođa okupirao je i srpsko pravosuđe na putu ka apsolutizmu

Aleksandar Silni sahranjuje pravo

Za tri godine vladavine Aleksandar Vučić je uništio, obesmislio ili okupirao sve državne institucije. Najteže je stradalo pravosuđe. Zaustavljanjem demokratskih procesa i uvođenjem neprosvećenog apsolutizma, Vučić je od Srbije stvorio kalifat u kome sudska vlast ima ovlašćenja samo da sprovodi naloge vođe, štiti njegove lične interese i sankcioniše sve nepodobne i naivne građane koji se usude da dignu glas.O tome u ovom broju piše novinar Predrag Popović, urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravde, dugogodišnji Vučićev saradnik

Predrag Popović

Pravosudni sistem, koji se i ranije nalazio u ruiniranom stanju, Vučić je doveo do apsurda. I prethodni vladari preko tužilaštava i sudova kreirali su postupke protiv kritičara i prikrivali svoje krupne političke i finansijske prevare, ali niko nikada kao Vučić. Jednako energično zloupotrebio je sudove za, na primer, progon Miroslava Miškovića, kao i za dobijanje razvoda braka s prvom suprugom.

Aleksandar Vučić je bio solidan student Pravnog fakulteta u Beogradu. Nikada nije radio kao pravnik, ali dobro je zapamtio latinsku izreku „jus obruitur vi" - sila sahranjuje pravo. Kasnije, svaki put kad je imao priliku, tu mudrost pretvarao je u političku praksu. Od 1998. do 2001, kad je debitovao u vlasti na poziciji ministra protiv informisanja, radikalski nemilosrdno, montiranim suđenjima i drakonskim kaznama, obračunavao se sa svim domaćim i stranim neprijateljima. Međutim, tek transformacijom u naprednjačkog evro-atlantskog fanatika, kad se rešio šešeljevskog jednoumlja i prešao na vlastito maloumlje, prigrabio je silu dovoljnu da zaista sahrani pravo.

U maniru svakog primitivnog diktatora, Vučić je u temelje vlasti ugradio laž, prevaru, strah i nasilje. Za odbranu takvog sistema neophodna je potpuna kontrola pravosuđa. Taj posao poverio je proverenim kadrovima. Za ministra pravde postavljen je Nikola Selaković, pravnik bez ikakvog iskustva, čak i bez pripravničkog staža, ali s podrškom vođe. Na funkciju predsednika Vrhovnog suda Srbije izabran je Dragomir Milojević, a na mestu republičkog javnog tužilaštva ostala je svakoj vlasti podobna Zagorka Dolovac.

Svako od njih doprineo je zatiranju i poslednjih uticaja istine i zakona na srpski pravosudni sistem. Selaković je, zakonom o javnom beležništvu, izazvao četvoromesečni štrajk advokata i prekid rada sudova. U tom haosu nekoliko notara steklo je enormno bogatstvo, građani su oštećeni, a protivpravni ministar nije kažnjen. Naprotiv, on je i tim potezima dokazao podobnost za službu diktatoru.

Selaković se istakao u onom najvažnijem - bespogovorno je sprovodio naloge čiji smisao je bio zaštita Vučićevih miljenika ili progon targetovanih protivnika. S jedne strane, sud je dozvolio da tužba za šverc duvana, kojim je Srbija oštećena za desetak miliona evra, protiv Stanka Subotića Caneta, starog Vučićevog partnera, ode u zastarevanje. Istovremeno, Vučićev i Canetov neprijatelj Miroslav Mišković izložen je stravičnoj hajci.

Pod neosnovanim optužbama, kako smatraju mnogi ugledni pravnici koji su imali uvid u spise predmeta, Miškoviću je određen višemesečni pritvor, izložen je medijskom linču, otežano mu je poslovanje, da bi se, na kraju, na udaru vlasti našao i sudija Vladimir Vučinić, koji je vodio postupak protiv vlasnika Delta Holdinga.

Naivan, Vučinić je utvrdio da ne postoji zakonska osnova za oduzimanje pasoša Miškoviću. Ministar Selaković je odmah osuo rafalnu paljbu preko medija, a Aleksandar Stepanović, predsednik beogradskog Višeg suda, podneo je prijavu Visokom savetu sudstva sa zahtevom da se sudija Vučinić razreši funkcije. Tako mu i treba kad se usudio da poštuje zakon i time sabotira Vučićevu političku prevaru koja je imala za cilj da se, progonom Miškovića, predstavi kao borac protiv kriminala i korupcije.

Vučićevim kadrovima, koji gospodare pravosuđem, treba priznati samo doslednost u žestini s kojom se obrušavaju na sve koji se drže zakona kao pijani plota. Ne prave razliku između dugogodišnjih sudija koji rade na najkrupnijim i medijski najatraktivnijim predmetima, kao što je Vučinić, i pripravnika-volontera, koji istinu objavljuju na Fejsbuku, kao što je stažista Radovan Nenadić. Kao što je „Tabloid" pisao u prošlom broju, Nenadiću je Aleksandar Stepanović dao otkaz u Višem sudu, jer je kritikovao nezakonite postupke sudije Predraga Vasića.

Iako ima veliko poverenje u svoje političke kerbere u sudovima, Vučić je posebnu pažnju posvetio Republičkom javnom tužilaštvu, koje, u saradnji s policijom, sprečava razotkrivanje kriminalnih radnji pripadnika naprednjačkog kartela. Strogo kontrolisano Tužilaštvo već u startu blokira istrage, ne podiže tužbe i time sabotira procesuiranje predmeta. Za tu opstrukciju, Vučić ne bira motive, položaj premijera i vaninstitucionalnu moć zloupotrebljava i u političke i u lične svrhe.

Režimski mediji, među kojima su prednjačili „Kurir" i TV Pink, u junu 2013. pokrenuli su stravičnu kampanju protiv Dragana Đilasa. Tadašnji predsedniki Demokratske stranke optuživan je za rasipanje „dva i po miliona naših evra na reklamiranje samog sebe", kao i da od Agencije za borbu protiv korupcije krije istinu da je vlasnik firme „Krokus" sa sedištem u Češkoj.

Vučićevi novinari prebrojali su Đilasove pare i utvrdili da ima ukupno 1,2 milijarde evra. Đilas je, navodno, vršio pritisak na državne kompanije koje su morale da nadoknade gubitke privatnih firmi. Na taj način „Telekom" je, na insistiranje predsednika DS-a, morao da kupi „Arena sport", čime je prekršeno nekoliko zakona, pošto državna preduzeća ne smeju da budu vlasnici medija. Gubici „Arene" preneti su na „Telekom", a pare iz republičkog budžeta isplaćene su Đilasovim poslovnim partnerima. Po istom principu, „Telekom" je prinuđen da s više od 20 miliona evra subvencioniše „Bus-plus". S takvim tezama kreirani su naslovi „Đitler", „Banditi", „Otima od siromašnih, puni džepove bogatima". Da bi dokazao besmislenost optužbi, Đilas je tužbenim zahtevom od „Kurira" tražio odštetu od milijardu evra. To se nije svidelo kreatoru kampanje, Aleksandru Vučiću, koji je tužbu svog žutog drugara nazvao „skandaloznim pritiskom na slobodu medija".

Epilog je poznat. Naravno, pobedio je Vučić. Đilas je podvio rep, ostao bez mesta predsednika DS-a, povukao se iz politike, a dobro upućeni tvrde da je platio pozamašnu indulgenciju. Papa Vučić je, prema tim izvorima, za oprost grehova od Đilasa uzeo više od 20 miliona evra, nešto u kešu, a mnogo više u marketinškim poslovima koji su se iz „Dajrekt medije" prelili u neku od Vučićevih fantomskih agencija. Za utehu, Tužilaštvo protiv Đilasa nije povelo istragu, tako da su građani i država ostali oštećeni za ogromnu sumu, bez da iko odgovara.

Vučić je lako počistio Đilasa s političke scene. Usput, pokazao je šta čeka Ivicu Dačića čim dođe vreme za svođenje računa.

Još dok je bio „prvi potpredsednik vlade", Vučić je sociologu Jovi Bakiću pokazao podeblji dosije tadašnjeg premijera Dačića.

- Tu su bile razne fotografije i transkripti razgovora Ivice Dačića, Vanje Vukića, koji mu je bio državni sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova, i Ivice Tončeva, te njihovi susreti s Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana - rekao je Bakić, ukazujući da Vučić nije nadležnim organima dostavio informacije iz dosijea, već ih je sačuvao za sebe kako bi mogao da vlada uz pomoć ucena.

Iz Vučićevog kabineta medijima je upućeno saopštenje u kome se tvrdi da Bakić laže. U tom saopštenju moglo je i da piše kako je Zemlja ravna ploča koju na leđima nose četiri Vladimira Đukanovića, to je podjednako tačno.

Kako god bilo, Tužilaštvo je reagovalo isto kao Dačić, pretvaralo se da ništa ne vidi, ne čuje i ne zna.

U Vučićevoj fabrici spletki - Republičkom javnom tužilaštvu - niko nije ni pomislio da bilo šta preduzme povodom optužbi koje je Vojislav Šešelj izneo protiv najbližih diktatorovih saradnika: kuma Nikole Petrovića, ministra zdravlja i šefa tajne službe.

Petrović je švajcarskoj farmaceutskoj kući „Novartis" obećao stavljanje leka „Đilenija" na listu koju finansira naše zdravstveno osiguranje. Od „Novartisa" je za uzvrat dobio donaciju za postradale u Obrenovcu u visini od 250.000 evra... a „Novartis" nikome ništa ne poklanja bespovratno i bez usluge.

I, nikome ništa. Tužilaštvo nije pokrenulo istragu...

Niko ne zna ni šta se dešavalo s istragom saobraćajnog udesa u kome je Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka, ubio maloletnu Andreu Bojanić. Princ-prestolonaslednik Mitrović pobegao je s mesta nesreće, pozvao tatu, koji ga je, u pratnji advokata odveo u policiju. Junior je zadržan u pritvoru, a nije poznato šta se dalje dešavalo s istragom. Međutim, zna se da je Željko Mitrović, u noći kad je ubijena Andrea, od policije dobio snimke bezbednosnih kamera koje su zabeležile udes. Umesto policije i istražnog sudije, Mitrović i njegova svita analizirali su slučaj i zaključili - mali Aca je nevin, nije vozio prebrzo, devojka je pretrčavala ulicu na crveno, sama je kriva. Istu presudu doneo je i sud, nakon što je sudski veštak, iz trećeg pokušaja, utvrdio da je mali Mitrović vozio prilagođenom brzinom, a Andrea pretrčala na crveno. Ni tužilac, ni sudija nisu pocrveneli. Tako je odlučio Vučić, je ga Mitrović na svojim te-ve kanalima propagira kao božanstvo.

Od Vučića zavisi i utvrđivanje uzroka smrti Ive Bodružić, koja se krajem prošle godine predozirala u beogradskom hotelu „Hajat". Tragičan kraj ljubavnice Željka Mitrovića Vučić takođe može dobro da iskoristi za ucene, odnosno za uređivanje programa najgledanije srpske televizije, koja umesto „Farme" besomučno emituje horor-komediju „Teška reč".

Zakoni ne važe ni za druge članove diktatorove dvorske svite. Kad je otkriveno da je ministar policije Nebojša Stefanović falsifikovao doktorat i time počinio krivično delo, nadležan za procenu bio je, logično, Vučić. Kadija je oštro odbacio optužbe kao „nešto najgluplje što je u životu čuo". Za srpske sudije i tužioce, dovoljno. Svi su pognuli glave pred pozajmljenim autoritetom dr Nebojše.

Ministar u crnom, Aleksandar Vulin, izbegao je raspisivanje tendera za nabavku nameštaja i opreme za ustanove za socijalnu zaštitu. Da bi izigrao zakon, iako je ukupna vrednost posla veća od 1,4 miliona evra, doneo je odluke o nabavkama robe do 400.000 dinara, za šta nije potrebno raspisivanje tendera. Nameštanjem konkursa Vulin je pokušao da nabaci posao svojim ortacima, ali ni tužilaštvo nije bilo zainteresovano da se bavi istragom te prevare.

Zorana Mihajlović je potpisala rešenje kojim je ministarstvo saobraćaja, građevine i infrastrukture bez naknade privatnom preduzeću PK „Zlatibor" dodelilo državno zemljište od 2.213 hektara na Zlatiboru. Ustupanjem tog građevinskog i poljoprivrednog zemljišta Srbija je oštećena za oko četiri milijarde evra! Opština Čajetina je podigla tužbu, ali uzalud.

Najdramatičniji primer Vučićeve zloupotrebe pravosuđa predstavlja progon Nikole Sandulovića, predsednika Republikanske partije. Čim se suprotstavio diktatoru, Sandulović je stavljen na „crnu listu". Prema njegovim tvrdnjama, Vučićev kum Petar Panić Pana, ugledni biznismen s kriminalnim dosijeom pet puta debljim od doktorata ministra policije, pratio je, presretao i pretio Sandulovićevoj ćerki. Iskusno, Sandulović je snimio razgovor s jednim policajcem koji mu je prenosio preteće Vučićeve poruke u kojima se isticao zahtev da se povuče iz politike. Ako ne posluša, neće ga hapsiti Vučić, nego Teša. A, Teša je Zoran Tešić, koji je već jednom osuđen na sedam godina robije zbog atentata na Sandulovića. Dolaskom Vučića na vlast, Apelacioni sud je poništio presudu i naložio novo suđenje.

Sandulović je, prvo Vučiću lično, na tribini u Londonu, a zatim u nekim srpskim i regionalnim medijima, pokazao CD sa snimkom razgovora u kome su iznete pretnje. Umesto Tužilaštva, angažovala se Vučićeva medijska mašinerija, u koju se uključio i Vladimir Popović, zvani Beba. Ista policija i isto Tužilaštvo koje reaguje na svaki pomen Vučića, bez imalo profesionalizma, morala i savesti prešla je preko tvrdnji da su Sandulović i njegova ćerka izloženi najopasnijim pretnjama. Nečinjenjem, stvoreni su uslovi da Tešić nedavno, pred početak suđenja, fizički napadne predsednika Republikanske partije. Tim incidentom Vučić je dokazao da može sve što hoće, čak i da u Palati pravde, pred sudskim obezbeđenjem, novinarima i običnim građanima iscenira napad na lidera jedne opozicione stranke.

Nikola Sandulović je još živ, može da se čuva i bori, za razliku od Slavka Ćuruvije, nad čijim kostima Aleksandar Vučić igra novu satanističku predstavu. Progon Ćuruvije, koji je okončan na Uskrs 1999. s 18 metaka u njegovim leđima, predstavlja najkrvaviju mrlju na karijeri Vučića. Kao ministar protiv informisanja, Vučić je predvodio kampanju protiv „Dnevnog telegrafa" i vlasnika tih novina. U saradnji s kumom Panićem plasirao je porno-pamflet protiv Ćuruvije, javno pretio da će se „kad-tad osvetiti", montirao je sudske procese koji su završavali drakonskim kaznama, plenidbom redakcijske i privatne imovine i zabranom rada nepodobnim novinama i novinarima.

Da bi prikrio svoju odgovornost, Vučić je formirao famoznu Komisiju za istragu ubistva novinara, na čije čelo je postavio svog moralnog dvojnika Verana Matića. Na farsu nije reagovao niko iz policije i pravosuđa, svi su ćutke prešli preko diktatorovog brutalnog zaobilaženja resornih institucija. Sve što nadležni organi nisu mogli da urade, iako su za to plaćeni parama građana, obavio je Matić. Ni on, kao ni tužilac, koji je kasnije napisao optužnicu, nisu saslušali Aleksandra Vučića. U istrazi su iskazi uzimani od surčinskih i zemunskih mafijaša, raznih novinara i slučajnih prolaznika, samo ne od Vučića. Krunski svedok Milorad Ulemek Legija pomogao je da se napiše optužnica i pokrene postupak koji je, bez obzira na to kako će proći okrivljeni, već ispunio sve Vučiće želje - rešio se tereta odgovornosti za progon i ubistvo Slavka Ćuruvije. Kako ne bi bilo propusta, u sudsko veće koje vodi postupak postavljen je i Vladimir Mesarović, sin Nate Mesarović, koja je osudila Ulemeka za ubistvo Đinđića. Ćuruvija se već raspao u grobu na Novom groblju, njegovi goniči još su na okupu, u odličnom stanju, na vlasti.

Kako sebe, Vučić štiti i članove svoje porodice, posebno brata Andreja. Bahati bata nasrnuo je na žandare, dobio pendrek po junačkim leđima, zaplakao i zavapio za osvetom. Službenici MUP-a, koji su u skladu s pravilom službe obavljali svoju dužnost, ekspresno su dobili otkaze. I tužbe. Zbog pokušaja da zaštiti prava otpuštenih žandara, na besomučnom udaru režimskih medija našao se ombudsman Saša Janković.

Aleksandar Vučić je pravosuđe podredio svojim interesima, uvukavši sudije i tužioce u lični patološki lavirint. Iz sudova je istinu izbacio na ulicu, pa neće imati pravo ni da se čudi kad je građani potraže na ulici. A, kad do toga dođe, Vučić će moći samo da moli Boga da mu ne sude sudije koje je sada postavio. Na njegovu žalost, o zlodelima koja sprovodi već 25 godina svedočiće svi građani, žrtve njegovih ratnih i posleratnih avantura. Tek posle tog procesa, Srbija će dobiti priliku za obnovu institucija. Pravosuđa, pre svih.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702

A 1. Opljačkali štampariju

Dnevne novine „Pravda", čiji zvanični vlasnici su bili Nikola Petrović, Jugoslav Petković i Nemanja Stefanović, brat aktuelnog ministra policije, a čiji pravi i jedini gazda je bio Aleksandar Vučić, oštetile su štampariju „Borba" za više od 600.000 evra i radnike za još oko 70.000 evra.

Ana Stefanović, direktorka izdavačkog preduzeća „Pravda Press", početkom 2010. počinila je ozbiljne privredne prestupe. Osnovala je preduzeće „Pravda Plasman", na čiji račun su „Telekom", „Grad Beograd" i druge prijateljske firme uplaćivale pare za marketinške usluge, dok je račun matičnog preduzeća bio u blokadi, tako da poverioci nisu mogli da se isplate. Prevarne radnje, o kojima je u više navrata pisao i „Tabloid", prijavljene su Republičkom javnom tužilaštvu, ali nije sprovedena nikakva istraga. „Pravda" je gurnuta u stečaj, njen gazda Vučić je došao na vlast, a gospođa ministarka nije snosila nikakvu odgovornost za saučesništvo u toj vrsti organizovanog kriminala.