Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (26)

Operacija “MAČ”

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: "Nestor"

Nakon formiranja korpusa specijalnih snaga i parade, na aktivnosti se nije dugo čekalo. Već 03.07.1995. godine na Petrovoj Gori održan je sastanak na kojem je komandant izneo osnovnu zamisao, koja se u kratkim crtama sastojala od sledećih elemenata: da se izvede napadna operacija na 5. korpus Armije BiH u tri etape, vreme po etapama 7 - 10 dana, snage koje bi učestvovale u operaciji podeliti na dve operativne grupe sa oko 16.500 ljudi od čega na snage NO Republike Zapadna bosna otpada 8.800 ljudi, napad izvršiti u dva osnovna pravca OG - 1 pravcem ka Bužimi, a OG - 2 pravcem Tržac -Cazin, zaštićena zona grada Bihaća se ne sme dirati, sadejstvuju snage 1. kk VRS, avio podrška po posebnoj proceni i zahtevu, dejstva podržavati artiljerijskim i raketnim udarima. Operacija nosi ime "MAČ" i počinje 15.07.1995. godine.

Pre njenog otpočinjanja bilo je neophodno uraditi niz drugih poslova, planova i stvoriti pretpostavke da se može početi sa izvođenjem operacije. Organ bezbednosti je dobio zadatak da sačini Plan po snagama, sredstvima i metodama rada na propagandno-psihološkom delovanju prema snagama 5. korpusa A BiH. Meni je rečena standardna rečenica:"Gledaj šta radi Hrvatska, da se ne bi uletelo u aktivnosti sa muslimanima, a na drugim mestima ovi da nas razbiju." To je lakonski izrečeno kao da je Hrvatska tog časa mirovala. Gotovo da nije bilo dela fronta gde se nije uočavala pojačana aktivnost, a na Dinari i pred Grahovom su se vodile borbe za odbranu Bosanskog Grahova. Na Baniji je bilo neophodno da se izvrši dodatna mobilizacija, jer od raspoloživih snaga nije moguće izdvojiti jedinicu ekvivalenta jedne brigade, koja bi se angažovala u napadnoj operaciji.

U pred fazi ili prvoj fazi trebalo je stvoriti pretpostavke za napad na Cazin osnovnim pravcem Johovica - Bugar, a potom širenjem napada na komunikaciju Raštela - Cazin ka Brekavici. Zajedno sa pukovnikom Rašetom otišao sam u Topusko i tu smo se sastali sa Zimonjom i Krkovićem. Zimonja nas je informisao da se priprema veliki konvoj artikala hrane za Bihać, da su artikli zatrovani, da otrov nije smtronosan, ali da izaziva stomačne probleme visokog intenziteta čime se praktično sve jedinice eliminišu na frontu. Naglasio je da se radi o akciji o kojoj malo ljudi zna, da su angažovani najpoverljiviji ljudi i da će ubacivanje hrane u Bihać biti realizovano preko već poznatih švercera koji su te poslove odrađivali više puta. Završio je rečima, da bi čitavu akciju trebalo krstiti šifrom "ZAGUŠLJIVAC" i da se ta akcija postavi u plan o propagandno-psihološkoj aktivnost u operaciji "Mač". Nismo se dugo zadržavali u Topuskom. Kako smo bili sa dva vozila, ja i Rašeta smo razgovor o toj akciji nastavili u Kninu kasno naveče 06.07.1995. godine.

Ja sam otvoreno rekao Rašeti, da se meni sve ovo ne sviđa, da sumnjam u dobre namere i Zimonje i Krkovića, da se radi o čistom švercu u kojeg je umešan i Mrkšić i najverovatnije pukovnik Krga iz Beograda, da je trovanje hrane samo legenda da se o tome ne priča, jer je i suviše opasno, da je sve smišljeno urađeno i tačno tempirano pred napad na Bihać i da ja neću u tome učestvovati ni po koju cenu. Rašeta je samo gledao. Pita me:"Smatraš li ti da je sve ovo nameštaljka, da je i šef umešan?" Tada sam mu ispričao da sam bio kod generala Dimitrijevića, da sam njemu sve opisao, da postojanje Obaveštajnog centra Generalštaba VJ nema veze sa obaveštajnim angažovanjem, već da je to smišljeno, da se odradi jedan ili dva posla i da se akteri izgube. Objasnio sam mu rodbinske i druge veze svih zainteresovanih i da se ovaj trenutak dugo planirao i da je vrlo opasno javno oponirati bilo kome.

Mislim da se "smrzao" kad sam mu sve ispričao. Posebno kad je čuo da o aktivnostima zna general Dimitrijević, načelnik UB VJ. Bez obzira na sve što je znao Rašeta je uradio Plan kontraobaveštajnog obezbeđenja operacije "MAČ-1", a ne "zagušljivac" kako je Zimonja predložio i taj plan mu je svojim potpisom odobrio komandant GŠ SVK general Mile Mrkšić. Iz tog plana se jasno može videti da je Rašeta znao sve o planiranoj akciji, po mestu Ličko Petrovo Selo, po vremenu od 11 -15.07.1995. godine po licima koja će biti uključena i sve drugo značajno za izvršenje akcije. Istovremeno sa ovim aktivnostima ja sam dobio obaveštenje od direktora NP Plitvička jezera Dr. Ilije Drakulića da će u vremenu od 12 - 14.07.1995. godine u Nacionalnom parku boraviti delegacija EU, da će biti različitih mogućnosti da se sa njima kontaktira i pozvao me da se u te dane tamo nađem.

Nikakve kontakte sa Obaveštajnim centrom iz Topuskog više nisam imao. Na Plitvička jezera sam došao u toku dana 13.07.1995. godine. Poslepodne sam proveo u hotelu "Jezero" u različitim kontaktima, a pred veče sam otišao do depadansa hotela "Belvi" u kojem se nalazio detašman kontraobaveštajne grupe iz Knina. Tamo je bio Rašeta, a odmah iza mene su stigli Zimonja, Krković i Nišević Nenad iz Gline. Tog časa je već trebala da se završi isporuka u Bihać, ali zbog intervencije jedinice u Ličkom Petrovom Selu do toga nije došlo. Vreme za isporuku je prolongirano za jednu noć, a sva vozila su po odobrenju pukovnika Steve Ševe smeštena u krug pilane u Bjelopolju. Ponovo je Zimonja u više navrata pokušavao da uzme moje vozilo i da se u njemu proveze duž puta Plitvice - Drežnik - Ličko Petrovo Selo - Prijeboj - Plitvice. Nisam dozvolio niti da se vozilo uzme niti ja da budem vozač, a da neko ide uz mene. Bilo mi je jasno da po svaku cenu pokušavaju da prikažu kako sam umešan u ovaj posao i za to su tražili mogućnost bilo kakvog matrijalnog dokaza. Iz svega što sam tada video, oni nisu mogli toksikološki delovati na hranu, jedini problem je bio što su namirnice većim delom bile sa isteklim rokom upotrebe i što su kao takve predstavljale opasnost po zdravlje budućih konzumenata.

Prema svemu sudeći i raniji konvoji hrane koje je odrađivao Nišević bili su sličnog ili istog sadržaja, a sa druge strane nije bilo reklamacija. Tada sam prvi put čuo da se u Bihaću može prodati sve osim cigareta sa imenom "Srbija", koje muslimani nisu hteli da kupuju. Hrana koja je nabavljana uglavnom na tržištu Srbije, bila je bez ikakvog sanitarnog i veterinarskog nadzora, skupljana sa više mesta i onda transportovana u Bosnu i Hercegovinu, zavisno gde su poslovi dogovoreni. Nijedna od sedam zaštićenih enklava nije imala uredno snabdevanje i sve su bile prisiljene na trgovinu ili sa Hrvatskom ili sa Srbijom, odnosno Republikom Srpskom ili Republikom Srpskom Krajinom. Značajne količine hrane prodavane su preko predstavnika AP Zapadna Bosna i taj posao je bio tretiran kao legalan posao. U to vreme radili su pojedini pogoni "Agrokomerca", sirovina je podjednako nabavljana iz Srbije i Hrvatske i iz inostranstva, a pretovar je vršen u luci Rijeka i potom cestovnim transportom prevoženo preko Hrvatske i Krajine u Veliku Kladušu. Mnoge firme iz Hrvatske su bile uključene u te poslove, sirova kafa je dopremana u luku Rijeka, a potom u Veliku Kladušu, koncentrati za instant supe, mesne kocke za poboljšanje ukusa jelu, suvi kvasac nabavljani su od "Podravke" iz Koprivnice.

Rašeta je imao opširniji razgovor sa Niševićem i vidim da njihova komunikacija nesmetano teče. Dok su njih dvojica razgovarala, između mene Zimonje i Krkovića su počele da sevaju varnice. Vidno neraspoloženi i ljuti na mene započeli su priču pitanjem, kome se ja to dodvoravam, o čemu mislim i čemu se nadam? Ja sam se na to nasmejao, rekavši da ovog časa nemam kud, ali čim ovo bude gotovo, moj jedini cilj je da skinem uniformu, a posle neka bude što biti mora. Znajući Zimonjine karijerističke želje, rekao sam da neće nikada postati general i da iz vojske idem zbog takvih kao što je on. Uvređen, skočio je sa stolice i izašao iz prostorije. Uz put je nešto nerazgovetno psovao. Krković me je gledao, okretao glavom i rekao, da grešim i da nisam svestan kome se zameram, da je Zimonja čovek sa mnogostrukim vezama u vojsci i van nje, da nije loš čovek, ali da je i sam morao pristati na nešto što inače ne podržava. Nije dalje govorio, koliko je znao ili ne, nikada nisam saznao. I pre ovih događaja bilo mi je potpuno jasno, da smo u proteklom vremenu postali nečiji potrošni materijal, da je neko svoje prljave prste i igre hteo da dovrši na našim imenima, jer i onako više nismo predstavljali ništa.

Ovo je meni bio najveći indikator da je sve ovo predstava, da se stvari završavaju na najgori mogući način i da u svemu tome stojim bespomoćan i sebi i drugima. Ostala je samo potajna nada, a kako ona poslednja umire, po prvi put sam se ponadao u nešto imaginarno u nešto što će promeniti situaciju. Nisam se nadao da će ona biti promenjena u našu korist, nadao sam se samo da će u čitavom kolopletu zbivanja sve proći sa što manje žrtava. Po mnogim mestima u Krajini se izvode vežbe evakuacije stanovništva u slučaju većeg napada neprijatelja, Milan Martić u pratnji generala Mrkšića i Čeleketića obilaze mesta i kao što su radili u Zapadnoj Slavoniji, uveravaju da se neće ništa desiti, da je vojska sada jača nego ikada pre, da nas neće izneveriti ni Srbija ni Republika Srpska, lažu da međunarodna zajednica podržava legitimnu borbu Srba za osamostaljenje i sl. Naglašavaju, da je u Beogradu postignut politički konsenzus, da je Krajina deo Srbije, da u tom cilju nema odstupanja i sl.

Na istoku Bosne otpočela je velika operacija napada na Srebrenicu i Žepu. Nemamo podrobnijih informacija osim da jedinice VRS beleže značajne vojničke uspehe. U takvim okolnostima otpočinje i operacija "Mač" u planirano vreme 15.07.1995. godine. Čim je počela, ništa nije išlo kako treba i kako je planirano. Nikakvog pomaka i uspeha na tom delu nije bilo. Jedni krive za neuspeh pasivan odnos jedinica NO Zapadna Bosna, drugi da TG-9 koja napada sa prostora Banije ništa ne radi i ne veže za sebe snage neprijatelja, pa onda OG -.1 i OG - 2 ne mogu napredovati planiranim tempom, da jedinice 2. kk VRS ne učestvuju u napadu na delove 5. korpusa A BiH i tako redom. Zapravo svako traži opravdanje za svoje ponašanje , a ukupno ponašanje je više nego zabrinjavajuće i preteće. Iz Republike Srpske stižu vesti o vojnoj pobedi na istoku zemlje i da su enklave u Srebrenici i Žepi stavljene pod kontrolu VRS.

Dana 22.07.1995. godine išao sam u Plaški na proslavu Dana opštine i Dana 70. brigade. Pre svečanosti sam se sastao sa komandantom brigade, pukovnikom Milanom Milivijevićem, koji je na tu dužnost postavljen pre mesec dana. On je u Krajini sa prekidima, a upoznali smo se još 1991. godine kada je bio komandant brigade na Udbini. Svima nam je podeljen informativni list 70. pešadijske brigade broj 1/95. To je bio prvi i poslednji broj i jedine novine koje su štampane u Plaškom tokom rata.

Dana 25.07.1995. godine otpočinje nastavak akcije "SKOK" na pravcu Livno - Bosansko Grahovo. Dva dana kasnije, 27.07.1995. godine HV u sadejstvu sa jedinicama HVO zauzimaju Bosansko Grahovo i presecaju komunikaciju Knin - Drvar. Ovakav razvoj situacije zahteva hitnu intervenciju. Prekidaju se borbe u Cazinskoj Krajini i glavnina korpusa specijalnih snaga prebacije se u Dalmaciju da spreči najgore - pad Knina. Osvajanjem Bosanskog Grahova HV i HVO nastavljaju dejstva delom snaga prema Drvaru, a delom prema Kninu. Vrše pritisak na naše snage koje se ne mogu nositi sa nadmoćnijim neprijateljom. Borbe se postupno prenose prema Kninu, najviše na delu Crvene zemlje i iznad Strmice. Kod jednog dela stanovništva primećuje se velika užurbanost i pokreti prema Lici sa namerom da se Krajina napusti.

Naslućivanje "Oluje"

Dana 30.07.1995. godine zajedno sa generalom Dušanom Lončarom upućen sam na sastanak u Bosanski Petrovac po pozivu iz GŠ VRS. Došli smo u Bosanski Petrovac oko 10,00 časova, a sastanak je pomeren za 11,00 časova. Svi smo se okupili u zgradi opštine Bosanski Petrovac, iz Krajine General Lončar i ja, iz VRS generali Mladić, Milovanović, Talić, Kelečević, Ninković, Zec, Tomanić, Gvero, Tolimir, predsednici opština Banja Luka, Drvar, Bosanski Petrovac, Bosansko Grahovo, Srbobaran, Mrkonjić Grad, Ključ, Sanski Most, komandanti brigada iz sastava 2. kk VRS i iz vrha države gospođa Biljana Plavšić.

Dok smo čekali početak sastanka vođeni su međusobni razgovori o stanju i u Krajini i u Republici Srpskoj. Posebnu pažnju privlačili su oni koji su prepričavali šta se dešavalo oko Srebrenice i Žepe. Ja sam razgovarao sa generalom Kelečevićem, Tomanićem i Lončarom. Uz nas je bio i predsednik opštine Banja Luka, gospodin Lalić. Naše interesovanje bilo je fokusirano na zbivanja oko Bosanskog Grahova i u Cazinskoj Krajini. Nekako najveću zabrinutost i najveću istinu tom prilikom je izgovorio Lalić kada je rekao: "Ovi ako ovako nastave doći će i do Banja Luke." Tomanić je sve to smatrao trenutnim stanjem koje će se narednih dana promeniti, jer je Hrvatska dosta razvukla svoje snage, opisivao je i prisećao se prošlogodišnjeg napada jedinica 5. korpusa koji su uspeli izaći iz doline Une, ali su opet vraćeni i samo ih je sreća spasila od konačnog poraza. Niko ničim nije odavao zabrinutost.

Prema zabeleškama koje sam vodio dajem tok sastanka.

Sastanak počinje tačno u 11,00 časova. Velika sala u zgradi opštine Bosanski Petrovac. Sastankom rukovodi general Ratko Mladić, komandant VRS. U uvodnom delu sve prisutne informiše o toku i rezultatima operacije na Srebrenicu i Žepu. Detaljno opisuje pojedene događaje, herojsko ponašanje pojedinih boraca koji su ratovali i ako su bili ranjeni prethodno. Nema reči o preteranoj upotrebi sile. Iznosi ocenu komandanta Holandskog bataljona UN, koji smatra da je VRS izvela briljantnu vojnu operaciju.

Prelazi na stanje u zapadnim delovima države i kaže, da je neprijatelj iskoristio trenutno težišno angažovanje VRS na istoku i da su izvršili agresiju na Republiku Srpsku, ali da će zbog toga biti kažnjeni.

Upozorava da se sve mora učiniti da se narod smiri, da se mora objasniti šta se dešava, da se raskrinkavaju oni koji šire lažne i uznemirujuće vesti o nekakvoj trgovini teritorijama i masovnom preseljenju stanovništva, da u tome niko iz Krajine i Republike Srpske ne učestvuje, a pogotovu ne on. U tom kontekstu on govori o razornom delovanju pete kolone, specijalnih službi za propagandno-psihološko ratovanje iz sastava NATO snaga. Podvlači da se situacija mora vrlo brzo preokrenuti u našu korist inače će nastupiti ozbiljni problemi. U vezi uloge Srbije on je rekao da je došao konačni trenutak kada se Srbija mora izjasniti, da li hoće ratovati ili ne ili će svoj rat i dalje izvoditi pasuljem i makaronima, a mi glavama naše dece.

Planiranje operacije nije potrebno. Zamisao je, da se front stabilizuje, da se na više mesta razvuku ustaške snage, nanese udarac na najosetljivijim mestima, tako da za uvek "ustašetine" nateramo da razmisle kada će se odlučiti za rat sa Srbima. Jedinice Drinskog, Istočno-bosanskog i Hercegovačkog korpusa VRS će odmah krenuti u napad dolinom r. Neretva ka Metkoviću i moru.

IKM GŠ VRS u Drvaru.

IKM grupacije za napad ka Glamoču u s. Miliništa. Komandant grupacije general Talić, pomoćnik general Ninković. IKM grupacije za napad prema Bosanskom Grahovu u s. Resanovci, komandant grupacije pukovnik Kukobat, načelnik štaba 2. kk. Zona ratnih dejstava južno od linije Krupa na Uni - Banja Luka uključno Vlašić repetitor. Zadatak: Osloboditi Bosansko Grahovo i Glamoč i izbiti na liniju iz 1992. godine s. Hrvace - Kupres. Avijacijom dejstvovati sa aerodroma Udbina, a po potrebi i sa aerodroma Mahovljani. Operacija nosi naziv "VAGANJ-95".

Sve informacije o izvođenju operacije staviti pod kontrolu i "zatvoriti". Lično komandant daje odobrenje o sadržajima koji idu u javnost. Naređena je mobilizacija celokupnog stanovništva uključujući muslimane i hrvate za koje je bilo predviđeno angažovanje na zadacima radne obaveze. Sve konvoje u Bihać staviti pod kontrolu. Zabraniti ulazak u Bihać svim zaposlenim u međunarodnim organizacijama. Zabranjuje se iseljavanje stanovništva iz Republike Srpske Krajine.

Zahtev GŠ SVK: 2. Gardijska brigada iz korpusa specijalnih snaga da bude u rezervi snagama koje napadaju pravcem Grahovo - Livno.

Nakon sastanka svi zajedno smo trebali da idemo na ručak u Drvar, ali smo Lončar i ja to odbili pravdajući se nedostatkom vremena. Da bi se vratili u Knin morali smo ići na Martin Brod, a potom na komunikaciju Donji Lapac -Srb i dalje do Knina. Tokom vožnje do Martin Broda razgovarao sam sa generalom Lončarom o pojedinim detaljima sa sastanka u Bosanskom Petrovcu i rekao:

da ova operacija neće otpočeti najmanje za 10 dana i da je to za nas iz Krajine pogubno,

da mi se pojedini delovi izlaganja generala Mladića ne sviđaju, a posebno ne:

nipodaštavanje mesta i uloge RSK i njene vojske, posebno kada je govorio o napadima na Cazinsku Krajinu, odnosu sa AP Zapadna Bosna, kao da smo mi sami napadali bez njih i šta su to oni valjano napravili na tom delu fronta. Istina je da je dosta dugo GŠ SVK izbegavao sukobe sa 5. korpusom, ali je to bilo zbog nemogućnosti da se angažujemo na dva fronta, sve ono što je govorio o ponašanju Srbije. Podsetio sam Lončara da sam u više navrata slušao generala Mladića tokom ovog rata i da se nikada tako nije izjašnjavao, da je očigledno i ljut i razočaran i da to nije dobar signal, u opisima događaja oko Srebrenice i Žepe general Mladić je neskriveno favorizovao vlastitu ličnost i ulogu, koja najverovatnije nije sporna, ali nije lepo slušati kada čovek sam sebe hvali. To bi trebalo ostaviti nekom sa strane.

General Lončar se sa svim što sam rekao složio i dodao, da će bahato ponašanje političkog i vojnog vrha iz Republike Srpske doći nas u Krajini glave i umesto da se ujedinjujemo i međusobno pomažemo mi možemo postati žrtve sopstvenih apetita.

Nisam znao ili sam prevideo da su Radovan Karadžić i Milan Martić bili u Bosanskom Grahovu dan pre nego što će ga Hrvatska vojska osvojiti. Pričali su pred ono malo okupljenih ljudi kao da nisu normalni, kao da su se bunike najeli i onako poludjeli pričaju okupljenima o nekakovoj pobedi i novim srećnim vremenima koja dolaze, pa me Lončar svojom pričom podseti na taj događaj.

Pored ovog nije dobro procenjena naša mogućnost u angažovanju na pružanju pomoći Fikretu Abdiću u stvaranju njegove države, a mi sami svoju ne možemo sačuvati. Zaključio je rečima: "Evo, videćeš da će biti da smo muslimanima napravili državu, a sopstvenu izgubili." U Knin smo stigli kasno posle podne i imali smo dovoljno vremena da se pripremimo za referisanje koje je bilo zakazano za 19,00 časova kod komandanta GŠ SVK. Na sastanku kolegija komandanta izneo sam procenu sledeće sadržine:

"Ostvarenim dosadašnjim uspehom HV je stvorila realne i povoljne uslove za nastavak ofanzivnih dejstava na pravcima: Bosansko Grahovo - Strmica - Knin, Bosansko Grahovo - Drvar i dalje, Glamoč - Šipovo - Jajce. Cenim da je neprijatelj najverovatnije, uvođenjem svežih snaga, čije je dovođenje u toku, nastaviti dejstva prema Strmici i Drvaru i omogućiti uvođenje snaga na pravcu Gospić - Gračac - Strmica i tako dovesti naše snage u Dalmaciji u okruženje. Pritisak neprijatelja treba očekivati i na ostalim delovima ličkog, kordunaškog i banijskog fronta. Pokretanjem 7. korpusa A BiH na kupreško - šipovskom pravcu najverovatnije će podstaći aktivnosti 5. korpusa iz doline Une, pa to uz sve napred izneto, potpuno će kompromitovati odbranu Knina što će se osetiti i na ostalim delovima fronta. Aktivnosti neprijatelja treba očekivati svaki dan, a najkasnije za pet dana. Ova procena u pisanoj formi i radna karta kao sastavni njen deo, predati su generalu Mrkšiću posle sastanka. On je isto veče zajedno sa ministrom odbrane Milanom Šuputom bio na sastanku Vrhovnog saveta odbrane, izneo ovu procenu i ona je prihvaćena bez primedbi. Nikakv zahtev za dopunu ili korekciju procene nisam dobio. Ona je bila dopuna prethodnih procena koje su redovno dostavljane svaki dan na adrese:

predsedniku RSK

predsedniku Vlade RSK,

ministru odbrane u Vladi RSK,

ministru unutrašnjih poslova u Vladi RSK,

komandantu GŠ SVK, i

načelniku štaba GŠ SVK.

Naredni dan 31.07.1995. godine protekao je u isčekivanju informacija sa fronta koje bi makar malo dale optimizma i vratile poljuljani moral i depresiju u kojem se našao najveći deo stanovništva. Iseljavanje iz raznih mesta u Krajini poprima razmere stihije. Više se niko od nikog ne krije, javno se međusobno pozivaju da krenu u zbjegove u pravcu Republike Srpske ili na njenu teritoriju. Na mogućim prelazima preko Une izbeglice zaustavljaju patrole Vojne policije VRS i ne dozvoljavaju ulazak u Republiku Srpsku. Dešavaju se nemile scene sa fizičkim obračunima i pretnjama oružjem. Posebno je napeto na mostu između Dvora na Uni i Novog Grada koji je ostao jedini pravi prelaz. Izlazak kod Ripča je osetljiv, a kod Martin Broda nedovoljno uređen za nesmetani prelazak motornih vozila, posebno onih veće nosivosti. Iz Republike Srpske dobijamo informacije da snage HV i HVO neprekidno gađaju Drvar i sela oko Drvara, te da je situacija na rubu kontrolisane.

Dana 01.08.1995. godine, ponovo general Lončar i ja idemo u GŠ VRS koji se nalazi na prevoju Oštrelj gde je i komandno mesto 2. kk VRS. Na sastanku ništa novo. Mi imamo zahtev ili molbu, da jedinice VRS krenu što pre u napad, ali takav zahtev ne može biti prihavćen iz razloga što su jedinice u fazi dovođenja, nemaju dovoljne količine goriva, nemaju municije pojedinih kalibara za artiljerijska oruđa i dr. Vidi se da je planirana operacija "Vaganj - 95" nerealna i da neće ništa promeniti niti u našu, niti u korist Republike Srpske. Jasno je da nam se steže omča oko glave. Taj dan vidim masovno iseljavanje iz raznih mesta u Republici Srpskoj. Nepregledne kolone motornih i zaprežnih vozila, krupne i sitne stoke, staraca, žena i dece iz pravca Drvara idu ka Bosanskom Petrovcu. Na krivini puta Drvar - Bosanski Petrovac, gde se odvaja put za Martin Brod, više od jednog sata sam bio zarobljen velikiom stadom ovaca koje su putem prolazile. Nije mi jasno ko je ove ljude pokrenuo, kuda oni idu? Nama iz Krajine drže predavanja da ne vladamo situacijom, da nam stanovništvo napušta teritoriju, a ovi, ko su oni i čiju teritoriju oni napuštaju? Iz Krajine nisu, jer se tim putem više iz Krajine ne može ići, palo je Grahovo i sva ostala mesta oko njega, sve do pred Drvar, a njega neprijatelj gađa svaki dan. Polako i dozirano, samo da se napravi panika.

Dan pre na Drvar je palo 8 artiljerijskih projektila, poginuo je jedan starac. Da li to može biti razlog ovakvom ponašanju? Mislim da ne, i da je nešto drugo u pitanju. Dok vozim prema Martin Brodu, Lončar je primetio da sam odsutan. Pita me o čemu razmišljam i ja mu govorim:"Razmišljam o tajnim sastancima Karadžića i njegovih saradnika sa Hrvatima još u proleće 1995. godine, pre pada Zapadne Slavonije. Brine me uloga Milana Martića u svemu tome, jer je i on bio tamo. Brine me, a ne nalazim odgovor, zašto general Mladić traži sastanak sa generalom Atifom Dudakovićem, komandantom 5. k A BiH, na pamet mi pada još stotine drugih situacija, a ni za jednu nemam odgovor. Svakog dana, ove četri godine, slušam o izdaji, prevari, prodaji i ko zna čemu sve ne, i uporno sam se borio protiv takvih pomisli, da neko naš nama želi loše. Sada kada vidim sve ovo i kada osećam da se svemu bliži kraj i sam počinjem da sumnjam. Nikoga poimenično ne mogu da prozovem, a kolektivna odgovornost je bila primerena samo nekim vremenima koja su već daleko iza nas. Ne mogu da pomognem ni sebi ni drugima."

U toj priči smo stigli u Martin Brod. Ručali smo u jednoj kafani. Dok smo jeli, prišao nam je čovek i meni se obratio imenom. Pošto smo se pozdravili on me pozva napolje. Gledao sam ga i činilo mi se da ga nikada ranije nisam video, ali sam pošao za njim napolje. Odveo me je na obalu Une gde voda pravi mali rt. Od huka slapova jedva da se čujemo. Pokazuije mi livadu koja se jednim delom oslanja na obalu, a drugom ide ka naselju. Kaže:"Kada se sve ovo završi, ova livada je tvoja. Znam koliko voliš prirodu, ribolov i hvatanje rakova. To sve imaš ovde." Pričao mi je da smo se videli na Plitvicama na dan kada je 1993. godine Vlado Delić doneo tri rečna raka, koje je našao u jezeru Burgeti. On je bio sa dobrovoljcima koje je predvodio Rade "Šiptar" i došli su sa Svilaje na Plitvice. U kafani smo popili piće za sreću i njemu i meni, ali se više nikada nismo sreli. Meni je ovaj događaj osvežio dan i sa velikom radošću sam sve prepičao generalu Lončaru. Kaže on u šali: "Vidiš da se isplati ratovati."

Referisanje u komandi je kratko. Uglavnom konstatujemo već poznate stvari. Komandant nam saopštava da je jedna naša delegacija otputovala u Ženevu u nameri da se sa Hrvatskom pronađe rešenje za nastalu situaciju. Ponovno referisanje je 02.08.1995. godine u 08,00 časova. Na tom sastanku sam rekao, da sve do sada što sam izneo u procenama ostaje i da je procena temeljena na oko 75% verovatnoće, a sada sam 100% ubeđen da će nas Hrvatska napasti 04.08.1995. godine u jutarnjim časovima i to potkrepio sledećim činjenicama: na prostoru Hrvatske i dela Bosne i Hercegovine sa većinskim hrvatskim stanovništvom izvršena je mobilizacija. Hrvatska sada ima ratnu armiju koja se kreće između 150 - 200 hiljada vojnika i ostalog osoblja. Od tog broja oko 150 hiljada je angažovano neposredno na frontu, trenutni operativni razvoj jedinica HV i HVO, a potom i 5. i 7. korpusa A BiH, govori da su u povoljnijem položaju u odnosu na SVK i VRS, jedinice VRS su iscrpljene u borbama oko Srebrenice i Žepe, nisu u mogućnosti brze transformacije u jedinice visoke borbene spremnosti i plan operacije "Vaganj-95" za nas neće doneti ništa pozitivno, više izvora nas upozorava sasvim konkretnim podacima da će napad HV uslediti u ranim jutarnjim časovima 04.08.1995. godine, pregovori koji su dogovoreni u Ženevi neće dati nikakve rezultate. Prema raspoloživim informacijama, Glavni stožer HV je naredio da današnji dan bude dan odmora za vojnike i cenim da je to odmor pre velikih fizičkih i psihičkih napora.

Više operativnih izvora nas je upozoravalo da su pregovori u Ženevi maska i navodni poslednji pokušaj mirnog rešenja krize u Hrvatskoj, unapred osuđeni na propast, jer SAD i SR Nemačka podržavaju Hrvatsku u nastojanju da ratom reši pitanje Krajine. Oni su uz to veoma ohrabreni dosadašnjim uspesima u ratovanju protiv SVK, a posebno uspehom u Zapadnoj Slavoniji, pa je iluzorno očekivati bilo kakav njihov ustupak u korist Krajine. Posle iznete procene bilo je niz dodatnih pitanja, koja su se odnosila na informacije o brojnom stanju ratne armije, mobilizaciji, odmoru vojnika koji je odobren taj dan. Na svako od njih sam dao obrazloženje general Mrkšić je tražio da obrazložim glavne pravce udara HV na osnovu svih pokazatelja koje sam imao. Odgovorio sam: Neprijatelj će jakim snagama udariti na Baniju i Kordun. Pravac Sunja - Kostajnica uključno Petrinja ugrožava prelaz u Dvoru na Uni. Preko r. Korana i r. Kupa na Kordun. Udar će biti veoma jak i žestok, jer je komandant te severne grupacije general-bojnik Ivan Basarac, koji će na taj način nastojati opravdati epitet "heroja domovinskogh rata".