Feljton

„Zanat špijunaže", iz knjige Alena V. Dalsa, doajena američke diplomatije o tehnikama obaveštajnih službi (5)

MOĆ OBMANE I OBAVEŠTAJNA PRAVILA

Svi dobri poznavaoci obaveštajnih poslova i špijunaže od kraja XX veka do danas, smatraju da je knjiga The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže), autora Alena V. Dalsa, diplomate, i vodećeg američkog obaveštajca, najbolje delo iz ove delikatne oblasti. Dals je bio visoki oficir CIA (Central Intelligence Agency) u Kancelariji za strateške usluge, a bio je i jedan od osnivača ove agencije. U njoj je proveo blizu jedne decenije na dužnosti direktora. The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže) je skoro ispovedno delo gde Dals opisuje svoja iskustva sa obaveštajnim podacima iz skoro pola veka rada u spoljnim poslovima, a pre svega suštinu tih iskustava jer objašnjava kako se obaveštajni podaci prikupljaju i obrađuju i kako dobijene procene doprinose formiranju nacionalne politike. Ovo publicističko delo je objavljeno prvi put 1977. godine, u izdanju Greenwood Press, i opravdano se smatra „udžbenikom" špijunaže, iz koga se savršeno vidi delovanje obaveštajnih zajednica za potrebe političkih oligarhija i njihovih strategija. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najzanimljivije delove iz ove epohalno važne ispovesti bivšeg šefa američke CIA-e

Alen V. Dals

Lakoverno se na Zapadu verovalo da Kineski narodni pokret nije komunistički već isključivo društvena i agrarna reforma.Ovo nije bilo podstaknutom otvorenom komunističkom propagandom. Umesto toga, fikcija je podmetnuta pomoću novinara pod kontrolom komunista na Dalekom istoku i raznih "frontova" ili doušnika u organizacijama.

Svaka diskusija o ovakvoj prevari bila bi nepotpuna bez uvažavanja straha od obmane.

Ako sumnjate na neprijatelje i njihove stalne prevare, onda skoro svaka stvar koja se desi može biti shvaćena kao jedan odnjihovih trikova.

Kolateralni efekat obmane, jednom kada je makar jedan deo obmane uspeo u svojoj svrsi, jeste da uznemiri i zbuniprotivničko rasuđivanje i procenu drugih obaveštajnih podataka koje bi mogao da dobije. Biće sumnjičav i nepoverljiv.Neće hteti da bude uhvaćen neshvaćen.

Dana 10. januara 1940., tokom "lažnog rata", nemački kurirski avion koji je leteo između dve tačke u Nemačkoj izgubio se u oblacima, ostao bez goriva i prinudno sleteo u ono što nije bila Belgija i video dokaze da postoji rastuća moć saveznika koja se sudarila sa iluzijama negovanim u najvišim nemačkim krugovima.

Drugo, konkurencija i nesloga među različitim organima nemačke vlade sprečili su je da napravi trezvenu analizu ovog izvora.

Naročito, obaveštajna služba pod Himlerom i Kaltenbrunerom i diplomatska služba pod Ribentropom su bili u sukobu. Ako je Kaltenbrunner mislio da su informacije dobre, Ribentrop je automatski imao tendenciju da misli da je to loše.

Objektivna analiza operativnih podataka nije dolazila u obzir u situaciji kada su se suparnički tabori nadmeću za poziciju iprestiž.

U slučaju akcije „Ciceron" Ribbentrop i diplomatska služba sumnjali su na obmanu. Neto efekat je bio da, koliko se može utvrditi, materijal „Cicerona" nikada nije imao suprotan uticaj na nacističku strategiju.

Još jedan ironičan obrt u ovom čuvenom slučaju je da je nacistička obaveštajna služba platila ovog najvrednijeg agenta ufalsifikovanim novčanicama engleske funte, i od tada pokušava da dobije restituciju od nemačke vlade za usluge koje se pružaju u pravom novcu.

U dugoj istoriji falsifikovanja, svakako jedna od najaktivnijih agencija u propagiranju namerne obmane je kancelarija u sovjetskoj obaveštajnoj službi (KGB) nazvana Sekcija dezinformacija.

Poslednjih godina ova kancelarija je bila posebno zauzeta formulisanjem i distribucijom zvaničnih dokumenata Sjedinjenih Država, Britanije i drugih zemalja Slobodnog sveta. Njena namera je bila da promaši i pogrešno predstavipolitiku i svrhu tih zemalja. U junu 1961. godine, Ričard Helms, visoki zvaničnik Centralne obaveštajne agencije,predstavio je činjenice ove aktivnosti Kongresnom komitetu.

Od mase falsifikata na raspolaganju, izabrao je 32 posebno sočna, koja su izmišljena u periodu 1957-60. Slučaj nemačke invazije na Francusku kroz Belgiju, za koju je Hitler već dao naređenje. Kada je major Luftvafea koji je upravljao avionom shvatio gde je sleteo, brzo je pokušao da spali sve papire koje je imao u avionu, ali belgijske vlasti su stigle do njega pre nego što je završio posao i preuzele dovoljno polugorelih i neizgorelih dokumenata da bi mogli da sastavenemački plan.

Neki od visokih britanskih i francuskih zvaničnika koji su proučavali gradivo smatrali su da je cela stvar nemačka obmana.

Kako su Nemci mogli da budu tako aljkavi da dozvole malom avionu da ode tako blizu belgijske granice po lošem vremenu sa potpuno detaljnim planom invazije u avionu?

Tako se ponekad bili sumnjalo i zanemarenivalo ono što je očigledno, jer se verovalo u obmane. To se dogodilo nacistima kasno u Drugom svetskom ratu u pomenutom slučaju "Ciceron", kada je jedan Albanac, inače sluga britanskog ambasadora uspeo da dođe do šifre ambasadorovog privatnog sefa i imao je pristup strogo poverljivim britanskim dokumentima o vođenju rata, a jednog dana ponudio je da ih proda Nemcima, kao i da nastavi da ih snabdeva sličnimdokumentima.

Neki Hitlerovi eksperti u Berlinu nikada nisu mogli da poveruju da ovo nije britanski trik, već iz složenijih razloga nego u nekim slučajevima kada se strahuje od obmane. Incident je odličan primer kako predrasude i predrasude mogu da izazovu neuspeh u praksi.

Ruska tajna služba ima dugu istoriju falsifikovanja dokumenata.

Sovjeti su bili vešti učenici njihovih carski prethodnika. Njihove današnje igre imaju za cilj da diskredituju Zapad, a posebno Sjedinjene Države, u očima ostatka sveta. Sejati sumnju i neslogu među Zapadom i saveznicima i da zabadaju klin između naroda nekomunističkih zemalja i njihovih vlada promovisanjem ideje da su te vlade marionete

Falsifikovani dokumenti uključuju različite komunikacije između visokih zvaničnika i predsednika Sjedinjenih Država, pisma državnom sekretaru ili visokom Stejt Departmentu, Ministarstvu odbrane i zvaničnicima USIA.

Za protivnike, ovi dokumenti su izmišljotine, jer mada su tekstovi pametno osmišljeni, uvek postoji veliki broj tehničkihgrešaka i nedoslednosti. Nažalost, to nije očigledno publici kojoj su pisma namenjena, generalno narodima novihnezavisnih nacija.

Dokumenti su pripremljeni za masovnu potrošnju, a ne za britansku elitu. Jedan od najsuptilnijih, navodno delom kabinetski papir, potpuno pogrešno je predstavio američku i britansku politiku u pogledu politike sindikata u Africi.

Tehnika falsifikovanja je posebno korisna komunistima jer poseduju sredstva za široku i brzu distribuciju. Novine inovinske kuće dostupne su im na svetskoj osnovi. I dok su mnogi od njih ukaljani i sumnjaju da su uzrok komunističkepripadnosti, oni su ipak sposobni da za kratko vreme distribuiraju izmišljotina pred milione ljudi.

Recimo, falsifikati u propagandne svrhe i javno objavljeni u medijima popularnog tiraža su realizovali objavljivanje dva podmukla telegrama navodno poslata državnom sekretaru u Vašingtonu. Objavljeni u novinama na engleskom jeziku na Dalekom istoku, u dokumentima se tvrdi da su američke zvanične agencije planirale atentat na Čang Kaj Šeka.

Poricanja i utvrđivanje dokaza o izmišljotinama samo su još više uticala na moć obmane. Sa druge strane, tehnikafalsifikovanja nije dostupna zapadnjačkim zapadnjačkim televizijama u mirnodopsko vreme, jer, pored etičke i pravne strane, postoji prevelika opasnost da obmanjujemo i dovodimo sopstveni narod u zabludu.

Postoji još jedna vrsta obmane koja povremeno iskrsne, a koja nema svoj izvor sa komunističkom obaveštajnom službom, ali koja komplikuje zadatak zapadnog obaveštajca, a posebno analitičara.

Ova obmana je proizvod onoga što se zove "papirne trake" u obaveštajnom paralmentu. Papir-mlin je proizvođač lažneinteligencije, pre svega zbog profita a ne zarad obmane.

U poslednjim danima Drugog svetskog rata i u posleratnoj eri kada su hiljade špijuna iz istočne Evrope pobegli iz svojih domova i potražili utočište na Zapadu, došli su da se oslone na svoju pamet kako bi krenuli u novi život.

Mnogi su imali važne funkcije u zemljama na koje su bili primorani da odu i posedovali su široko obrazovanje ipoznavanje jezika i naroda. Neki od manje skrupuloznih među njima otkrili su da je odličan način da se zaradi za život neko vreme bio fabrikovanje obaveštajnih izveštaja zasnovanih na navodnim kontaktima sa njihovom domovinom. Ovepapirne trake „fabrications" su bile pametno osmišljene, dobro konstruisane i dobro sređene po željama profesionalaca.

Informacije koje prikupljaju obaveštajne službe nisu od velike koristi ukoliko se našu u rukama svojih "potrošača", kreatora politike. To mora da se uradi u dobrom i jasnom, inteligentnom obliku kako bi se određena inteligencija lako mogla pročitati i pravilno povezana sa problemom politike sa kojom se bavi.

Ovi kriterijumi nisu lako ispunjavani od strane novoprimljenih obaveštajaca.

Hiljade predmeta dolazi u sedište CIA svakog dana, direktno ili preko drugih vladinih agencija, posebno državnih i odbrambenih odeljenja. Kada razmotrimo sve što treba da znamo o dešavanjima iza Gvozdene zavese i u preko stotinu drugih zemalja, ovaj volumen nije iznenađujući. Bilo gde u svetu mogu da se dese događaji koji bi mogli da utiču na bezbednost Sjedinjenih Država, stvar je obrade u CIA.

Kako se obrađuju ovi podaci u Stejt Departmentu, Ministarstvu odbrane i CIA?

Između ove tri agencije postoji neposredna i često automatska razmena važnih obaveštajnih podataka. Naravno, neko mora da odluči šta znači "važno" i odredi prioritete.

Pošiljalac obaveštajnog izveštaja može biti bilo koji od naših mnogih zvaničnika u inostranstvu-diplomatski, vojni ili obaveštajni.

Često će ga označiti kao „od određenog značaja", ali se pitanje prioriteta uglavnom odlučuje tokom prijema. Ako je izveštaj posebno kritičnog karaktera, dotiče se opasnosti od neprijateljstava ili neke velike pretnje našoj nacionalnoj bezbednosti, pošiljalac će staviti svoju poruku u kanale koji važe za automatsko širenje na obaveštajce u Ministarstvu odbrane i CIA.

Ovaj drugi, kao koordinator stranih obaveštajnih službi, ima pravo pristupa svim obaveštajnim podacima koji dolaze u bilo koje odeljenje naše vlade. To je zakonom obezbeđeno. Postoji non-stop satnica za važne obaveštajne podatke koji dolaze u državna i odbrambena odeljenja i CIA.

Tokom radnog vremena (koje u obaveštajnom radu nikada nisu ni mali), imenovani policajci skeniraju dolazne informacije u potrazi za bilo čim kritičnog karaktera.

Tokom dugih noćnih sati, službenici posebne posmatračke grupe u tri agencije sve ovo nadgledaju. U bliskom su kontaktu i dobro se poznaju, i stalno razmenjuju ideje o razvrstavanje tragova o bilo kakvoj krizi u razvoju.

U slučaju da se bilo koja dramatična stavka pojavi u dolaznom noćnom toku izveštaja, napravljeni su dogovori o obaveštenju njihovih šefova i posrednika.

Oni odlučuju ko bi među visokim političarima vlade, od predsednika na vrhu do odgovornih visokih oficira u državi, odbrani i CIA, trebalo da bude upozoren.

Oficiri straže takođe prate izveštaje pres službe i radija, uključujući izveštaje sovjetskog i kineskog porekla. Vest o dramatičnoj smrti Staljina, revolta u Iraku, ubistva političkog lidera-možda će prvo postati poznata javnim sredstvima komunikacije.

Zvanični kanali danas imaju pristup najhitnijim sredstvima transmisije izveštaja iz naših ambasada i naših prekomorskihveza, ali te poruke moraju da idu kroz proces obrađivanja i dešifrovanja.

Kao rezultat toga, te vesti ponekad dođu tek posle one prve.

Nakon što se dogodio važan incident koji je uticao na našu bezbednost, onaj koji je pozivao na političke odluke i postupke, obično postoji „obaveštajna obdukcija" koja ispituje koliko su efikasne dostupne informacije obrađene i koliko ih je ranije dala obaveštajna služba.

Incidenti kao što su iračka revolucija 1958. ili podizanje zida koji deli Berlin karakteristične su za ovaj princip rada.

Naravno, nema vremena da se svaka važna stavka prosledi detaljnoj analizi pre nego što se distribuira kreatorima politike.

Međutim, "sirova" špijunaža je opasna stvar ukoliko se ne razume u ono što generalno jeste neevaluirani izveštaj, koji se često šalje, a da poreklo poruke ne može konačno da utvrdi njenu tačnost i pouzdanost.

Otuda su kreatori politike koji dobijaju takve obaveštajne podatke u vidu periodičnih biltenal (ili kao izolovana poruka ako njen značaj i hitnost zahtevaju poseban tretman) upozoreni da ne deluju samo na osnovu sirove informacije.

Ovi bilteni, i dnevni i nedeljni, rezimiraju na svetskoj osnovi važna nova dešavanja tokom prethodnih sati ili dana. Oni uključuju takvu procenu koju pošiljalac može dati ili kako je CIA u stanju da doda u konsultaciji sa drugim vladinimobaveštajnim agencijama.

Njihovi predstavnici se često sastaju u te svrhe, prelišavaju sve stavke koje treba uključiti u dnevni bilten.

Nove informacije se i dalje mogu dodati dnevnom biltenu sve do ranih jutarnjih časova u danu na osnovu kojih se izdaju.

Kada se ova obaveštajna služba pošalje napred, objašnjeni materijal je često uključen u izvor, način na koji se nabavlja i pouzdanost. Neke poruke nose sopstvene akreditive o autentičnosti, ali većina ne.

Pored trenutnih izveštaja sirove obaveštajne službe i priloga "osnovne špijunaže", postoje i pozicioni papiri, generalno nazvani "nacionalne procene".

To priprema obaveštajna zajednica na osnovu svih obaveštajnih podataka dostupnih „na određenu temu zajedno sa tumačenjem".

Ovde dolazimo do najvitalnije funkcije celokupnog rada obaveštajnog sektora: kako da se nosimo sa masom informacija o budućim dešavanjima kako bi to bilo korisno našim kreatorima politike i planerima dok ispituju kritične probleme današnjice i sutrašnjice.

Jedan od glavnih razloga zašto je CIA organizovana bio je da se obezbedi mehanizam za koordinaciju obaveštajnog rada kako bi predsednik, državni sekretar i državni sekretar Ministarstva odbrane mogli da imaju pred sobom jednu rezonovanu analizu faktora uključenih u situacije koje utiču na našu nacionalnu bezbednost.

USIB sada ima dodatnog člana za one koji su navedeni da su iznad šefa novoosnovane Odbrambene obaveštajne agencije, a koja koordinira rad vojne, mornaričke i vazduhoplovne obaveštajne službe i igra sve važniju ulogu u obaveštajnoj zajednici. Tu je i obaveštajna jedinica Stejt Departmenta, čiji je šef u rangu pomoćnika državnog sekretara SAD.

USIB se redovno sastaje svake nedelje i češće tokom kriza ili kad god se primi bilo koja vitalna nova obaveštajna informacija. Direktor Centralne obaveštajne službe (CIA) je ponovo podložen procenama koje je odbor obavio, ali ako se bilo koji član ne slaže i želi da njegovo neslaganje bude zabeleženo, država je dužna da njegove stavove uključi kao fusnotu na dokumentu Procene koja je konačno predstavljena predsedniku i zainteresovanim članovima Saveta za nacionalnu bezbednost.

Da bi olakšala svoj rad na donošenju procena, CIA je osnovala Odbor za nacionalne procene, na kojem se nalazi grupa eksperata za obaveštajne poslove, kako civilne tako i vojne.

Odbor nema fiksnu veličinu ili termin funkcije, ali generalno čini desetak članova. Ona je sastavni i vitalni deo agencije, a njeni članovi su zvaničnici agencije koja obavlja dužnosti sa punim radnim vremenom.

Pripadnici vojske su eminentni penzionisani oficiri koji duguju svoju vernost CIA, a ne određenoj vojnoj službi.

Dužnost odbora je da pripremi inicijalne nacrte većine procena i koordinira ove nacrte, na radnom nivou, uz predstavnike iz članstva u USIB.

Da bi se bavili visokotehnološkim subjektima, kao što su sovjetske rakete, avioni ili nuklearni programi, uspostavljeni su kompetentni tehnički pododbori USIB za rad sa Odborom za nacionalne procene u izradi ranih nacrta procena. I, u određenim slučajevima, eksperti van vlade mogu biti konsultovani.

Recimo, Bulganjinova raketna pretnja, očigledno, proizvela je proceduru izrade inicijalnog nacrta, prosleđivanja USIB-u, formulisanja izveštaja zajedno sa bilo kakvim neslaganjem, stručnim mišljenjem i konačno podnošenjem, jer je odlukavremenski zahtevna. Postoje trenuci kada potrebne procene "padaju" u trenutku.

Jedna od tih prilika bila je Suecka kriza iz novembra 1956...

Napustio sam Vašington da bih otišao na svoje biračko mesto u državi Njujork kada su me rano presreli uoči telefonske poruke generala Čarlsa P. Kabela, zamenika direktora CIA. Pročitao mi je sovjetsku notu koja je upravo došla preko specijalne veze. Bulganjin je pretio Londonu i Parizu raketnim napadima ukoliko se britanske i francuske snage ne povuku iz Egipta.

Zamolio sam generala Kabela da sazove sastanak obaveštajne zajednice i odmah odleteo nazad u Vašington. USIB se sastajao tokom cele noći, i rano u izborno jutro odveo sam pred predsednika Ajzenhauera našu dogovorenu procenu sovjetskih namera i verovatnih kurseva akcija u ovoj krizi.

Sadržaj ove i drugih procena se uglavnom drži u tajnosti. Međutim, činjenica da ovaj mehanizam postoji i da može brzo da funkcioniše trebalo bi da bude stvar javnog znanja.

To je važan detalja u našoj nacionalnoj bezbednosnoj mašineriji.

Kada se, 22. oktobra 1962, predsednik Kenedi obratio naciji na tajnom sovjetskom nagomilavanju raketa srednjeg dometa na Kubi, obaveštajna zajednica je već ponovo objavioa izveštaje agenata i izbeglica koji ukazuju na misterioznu izgradnju neke vrste baza na Kubi.

Bila je to dobro poznata činjenica da su već neko vreme Kastro ili Sovjeti koji su navodno delovali za Kastra, postavljali čitav niz baza za rakete zemlja-vazduh.

Oni su, međutim, bili kratkog dometa i njihova glavna svrha je očigledno bila da se bave mogućom odbranom napada aviona.

S obzirom da su izveštaji uglavnom dolazili od osoba koje su imale malo tehničkog znanja o raketnom oružju, razmišljalo se da li je nešto zlokobnije bilo umešano.

Dokazi koji su se nagomilali bili su dovoljni, kako i kada, da se obaveštajna zajednica upozori na potrebu stručne i precizne analize onoga što se dešava.

Izviđačke letove su nastavljene i dobijeni su konkretni dokazi na kojima je predsednik zasnovao svoj izveštaj naciji i njegovoj akciji. To je zahtevalo, naravno, ne samo najodlučnije analize u analizi, već i neposredne obaveštajne odluke. Kao što je predsednik naveo, vazdušno izviđanje je ustanovilo, bez ikakve sumnje, da je više aerodroma izgrađeno na kubanskom tlu.

Ovo je bio slučaj u kojem je očigledno bilo neophodno dati publicitet obaveštajnim prevarama. Hruščovljeve izjave i postupci koji su usledili bili su uverljivi.

Većina procena može da se uradi na uređenijoj osnovi nego u takvim situacijama, iako danas postoji osećaj hitnosti na celom polju špijunaže. Neke procene traže da ih daju i visoki vladini službenici kad je reč o rešavanju određenih problema, ukoliko ranije da dobiju kvalitetnu ideje kako bi neki drugi mogli da reaguju na njih.

(Nastavak u sledećem broju)