Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan

 

Islamsko buđenje u Istanbulu

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše: Darko Tanasković

Iako se u razmatranju pitanja u vezi sa ukupnom savremenom državno-nacionalnom orijentacijom, a naročito spoljnom politikom Republike Turske pojam neoosmanizam sve češće koristi, ne postoji njegova precizna i jednoznačna definicija. Sadržina pojma je, međutim, uglavnom jasna. Pod neoosmanizmom se mahom podrazumeva kompleksna makroideološka platforma prema kojoj današnja Turska, kao legitimna civilizacijska naslednica Osmanskog carstva, treba da reafirmiše njegovo celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe, kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca.

Na Osmansko carstvo se u tom kontekstu gleda kao na ranu modernu imperiju, uporedivu s Habzburškom monarhijom ili predrevolucionarnom Francuskom i Rusijom (videti intervju nemačkog turkologa Kristofa Nojmana, "Ako je Turska majka, ko je onda otac?", u sarajevskom nedeljniku Dani, 639, 11. 9. 2009). Radi adekvatnog razumevanja i tumačenja neoosmanizma, važno je uvek imati na umu da je neoosmanistička spoljna politika možda samo najvidljiviji horizont realizovanja kompleksne matrice, koja je istovremeno duhovna, ideološka, kulturna, privredna i politička.

Neoosmanizam je stanje duha, sidrište osobenog mentaliteta, samosvojan sistem vrednosti i s njim usklađeni pogled na sebe i na svet. On je uporište identiteta, oslonac ambicija i rasadnik iluzija, luka osvajačkog isplovljavanja i pribežište razočaranog samozavaravanja. S obzirom na težišno tematsko usmerenje našeg razmatranja ovog složenog fenomena, može se osnovano konstatovati da je neoosmanizam, bez obzira na sve pojavne (i prividne) oblike i retorička meandriranja turske spoljne politike tokom poslednjih nekoliko decenija, njena dubinska, sve izraženija konstanta. Pravilno shvatanje turske spoljne politike pretpostavlja analitičko uvažavanje ove temeljne, predugo neuočavane, prenebregavane ili prikrivane činjenice.

 

Mimikrijski protokol

 

S obzirom na njegovu prirodu i ciljeve, shvatljivo je da su politički i idejni zagovornici i protagonisti neoosmanizma u Turskoj, kao i oni koji su spolja simpatisali i podržavali njihov projekat, izbegavali da ga nazovu pravim imenom. Štaviše, odricali su i sâmo postojanje široke tendencije postepenog, kapilarnog obnavljanja sistema vrednosti utemeljenog u osmanskom duhovnom i kulturnom nasleđu, jer vreme za upućivanje otvorenog izazova zvaničnom kemalizmu još nije bilo došlo. Može se zapravo reći da je dosledno retoričko insistiranje na neprikosnovenosti i neosporivosti, gotovo sakrosantnosti Ataturkovog sekularnog modela društva i države, u koji su se neoosmanisti bez izuzetka zaklinjali, sve do naših dana ostalo jedno od delotvornih zavaravajućih taktičkih sredstava njegovog podjednako doslednog objektivnog podrivanja i ritualističkog svođenja na puku formu. Što je više Ataturkovih portreta visilo na zidovima prostorija u javnim ustanovama i gledalo s fasada državnih palata, sve je manje bilo izvornog kemalizma u svakodnevnom životu.

Neoosmanizmu je kroz celu drugu polovinu XX veka bio svojstven izrazito "ketmanski" karakter. Zapamćen je, tako, ilustrativni nesporazum prilikom Izetbegovićeve posete Ankari (1991), kad je autor Islamske deklaracije, u kojoj kritikuje Ataturkovo svetovnjaštvo, uporno odbijao da, u skladu s državnim protokolom, poseti mauzolej tvorca moderne Turske. Domaćini su ga na kraju ipak ubedili da takvo ispoljavanje ličnog islamizma na najvišem nivou ne samo da nije prikladno već bi bilo i kontraproduktivno,  s obzirom na potrebu da se za muslimansku stvar u BiH pridobije i zapadni svet, koji i sâmu Tursku podržava upravo zato što je smatra jedinom stvarno sekularnom muslimanskom državom. Izetbegović je na kraju nevoljno popustio.

Avgusta 2008, međutim, iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad uspeo je da ne poseti Ataturkov mauzolej, a razgovori s njim premešteni su u Istanbul, nekadašnju osmansku prestonicu (što je i inače u novije vreme sve češća praksa turskih vlasti). Od vremena Izetbegovićeve posete mnogo toga se promenilo. Iako mu je, prema vlastitim rečima, "Homeini bio duhovno bliži od Ataturka" (intervju Danima, 13. 10. 2000), Izetbegović, koji se Turgutu Ozalu, starini navodno od Jajca, pohvalio da i sam ima turske krvi, početkom devedesetih godina prošlog veka još je morao da se uklopi u mimikrijski neoosmanistički protokol, dok se deceniju i po kasnije predsedniku homeinijevskog Irana omogućilo da ga izbegne.

Islamisti na vlasti u Ankari očigledno su stekli veće samopouzdanje, tako da ni svoje neoosmanističke ideje više toliko ne kriju, a neki ih, poput ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua (r. 1959), čak i prilično neuvijeno javno saopštavaju. Termin neoosmanizam (Yeni Osmanlıcılık), koji su u turski politički rečnik uveli kritičari ove ideološke orijentacije, uglavnom s radikalne (inter)nacionalističke, komunističke levice i zatočnici čistog kemalizma, polako postaje stabilna odrednica u strukturi savremenog turskog sociološkog, politikološkog i kulturološkog pojmovnika. Od negiranja postojanja pojave stiglo se do njenog preciznog imenovanja.

S neoosmanizmom je neodvojivo povezan islamizam, kao program društvenog i političkog delovanja i ponašanja u skladu s odredbama islamskog verozakona. Iako odnos između neoosmanizma i islamizma nikako nije jednostavan i jednoznačan, vlada nepodeljeno mišljenje da su jačanje neoosmanističkih tendencija i postepeni rast upliva islama na ukupni život turskog društva u inherentnom uzajamnom prožimanju. Uobičajeno je govoriti o (re)islamizaciji u Turskoj, koja se može pratiti od godina neposredno posle Drugog svetskog rata, s ubrzanjem nakon prestanka hladnog rata. Ovaj termin je upotrebljiv, ali uz prethodnu napomenu da se ne misli na "prihvatanje islama", što je njegovo osnovno značenje, jer preko 95 odsto stanovništva Turske čine muslimani.

Pod (re)islamizacijom se u kontekstu većinski muslimanske zajednice podrazumeva islamsko osvešćivanje sekularizovanih, verski nedovoljno svesnih i revnosnih građana, s pratećim nastojanjem da se društvenim i državnim institucijama, kao i čitavom socijalnom ambijentu, vrati islamski karakter. Ovako shvaćena (re)islamizacija suštinski je bitna dimenzija savremenih fundamentalističkih programa u islamskom svetu. Nije nezanimljivo podsetiti na to da podnaslov Islamske deklaracije (1970) Alije Izetbegovića glasi baš "Jedan program islamizacije Muslimana". Da je napisana danas, stajalo bi, verovatno, "Bošnjaka i muslimanskih naroda", a i da sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić povremeno poziva na "reislamizaciju muslimana", što u njegovom hibridnom versko-nacionalnom programu treba da znači i "bošnjakizaciju Bošnjaka", odnosno "panbošnjačko buđenje" (v. npr. intervju "Vrijeme uspravljanja, slobode i panbošnjačkog buđenja", dat nacionalnoj reviji za politiku i kulturu Sandžak, 155, 2011, 26-32).

 

Ideološki cilj

 

Iako su postepena neoosmanistička revizija kemalizma i (re)islamizacija turskog društva objektivno paralelni i uzajamno povezani procesi, korelacija među njima različito se manifestuje u različitim razvojnim fazama. Vidovi ispoljavanja islamizma kreću se, zavisno od spoljnopolitičke, unutrašnjopolitičke i socijalnopsihološke konjunkture, kroz čitavu gamu varijanata, u rasponu od pragmatičnog relativizovanja, svojstvenog poznom, zrelom osmanizmu, do utopijskih panislamističkih vizija. Sve dok je kemalizam bio dovoljno snažan da se, ponajviše posredstvom povremenih otvorenih (1960, 1971, 1980) i zakulisnih (1997) vojnih intervencija, odupire tihom islamizacijskom plavljenju, uspesi neoosmanizma bili su direktno proporcionalni umešnosti da se njegove ideje i praktični potezi predstavljaju i legitimišu kao navodna odbrana kemalizma, prilagođena duhu vremena i izmenjenim okolnostima u društvu, uz sve ozbiljnije realne koncesije islamu.

Nepodeljeno je, na primer, mišljenje da je režim generala, a kasnije i predsednika Republike Kenana Evrena (r. 1917), posvećen borbi protiv kurdskog separatizma i ekstremne levice, u godinama nakon puča iz 1980. godine nizom mera u korist islama institucionalno utro put kojim će potom nastaviti da se kreću proislamističke i islamističke političke grupacije i partije. Jedan od onih političara koji su u Evrenovo vreme bili dopali zatvora, kasnije ministar turizma i kulture, Ertugrul Gunaj, nedvosmisleno je ustvrdio da generalov greh "nije samo u tome što je ukinuo demokratiju već i to što je u pogledu temeljnih principa dokrajčio republiku koju je stvorio Ataturk" (v. E. Gül, "Evren inandirici deđil", Cumhuriyet, 21. 6. 2011, 14). Uopšte, jedna od karakterističnih odlika neoosmanizma i njegovih nosilaca u Turskoj, kao i celokupne turske unutrašnje i naročito spoljne politike, jeste izraženi pragmatizam i makijavelistička veština kombinovanja svih raspoloživih, neretko i logički protivrečnih ideoloških, političkih i propagandnih aduta, radi ostvarivanja dugoročno projektovanog krajnjeg cilja. Odlični taktičari, pravi neoosmanisti nikad ne gube iz vida konačnu metu, često nevidljivu njihovim partnerima.

Nesumnjivi pragmatizam turske spoljne politike naveo je neke Turskoj naklonjene analitičare na Zapadu da ga proglase i njenom suštinom. To je, kako izgleda, nova formula "odbrane" od sve učestalijeg prebacivanja zvaničnoj Ankari da joj je, bez obzira na retoriku, ponašanje većma ideološki, konkretno islamistički, a ne principijelno motivisano.

Tako, na primer, Nikolas Danfort (N. Danforth, "Ideology and Pragmatism in Turkish Foreign Policy: From Atatürk to AKP", Turkish Policy Quarterly, Fall 2008, 83-95), prateći liniju pragmatizma u turskoj spoljnoj politici, koja je evidentna, sistematski nastoji da je uzdigne do stepena njenog odlučujućeg načela, pa bi, prema njemu, Ataturk i Erdogan podjednako bili, prvi nacionalista, drugi islamista, iz prevashodno pragmatičnih a ne ideoloških razloga.

Ovakvo apsolutizovanje pragmatičkog u odnosu na ideološki momenat ograničava saznajnu korist od razložnog ukazivanja na pragmatizam kao konstantu turske politike, a samim tim i neoosmanizma. Važno je razumeti da su turski političari i državnici većinom bili i ostali naglašeno racionalni i pragmatični u osmišljavanju i vođenju politike kojom su, na kraju krajeva, ipak težili približavanju nekom opštem, državno-nacionalnom, pa i širem ideološkom cilju. Ako se pragmatizam podigne na pijedestal dogme, onda bi se hipotetički mogla postulirati situacija u kojoj bi se Ataturk iz nekih pragmatičnih razloga mogao ponašati kao islamista, a Erdogan pak kao sekularistički nacionalista! To su, naravno, apsurdne pretpostavke, ali je, s druge strane, Ataturk, vođen realističnim pragmatizmom, zauzeo sasvim određeni stav prema potisnutom islamu, proglasio ga državnom religijom i stavio pod kontrolu Direktorata za verska pitanja, dok Erdoganu ni na pamet ne pada da otvoreno udari na tvrđavu kemalizma, već joj polako i potmulo razara temelje. Bliža je istini Danfortova konstatacija da je neoosmanista i islamista Turgut Ozal (1927-1993) "svoju ideologiju odenuo u ruho svevremenog pragmatizma".

Ima analitičara koji načelo pragmatizma ističu kao stožerni stub turske spoljne politike, smatrajući ga kontinuitetom osmanske tradicije, čime se neoosmanizmu želi pribaviti neki vid transistorijskog legitimiteta (v. npr. L. A. Stone, "Turkish Foreign Policy: Four Pillars of Tradition", Perceptions. Journal of International Affairs, 6. 2. 2001, 16-17). S druge strane, istraživači naglašenijeg sekularnog opredeljenja osporavaju opravdanost određivanja sadašnje turske spoljne politike kao neoosmanističke, zapažajući da ona više od "sekularnog osmanskog instinkta odražava religiozni pogled na svet" (S. Çagaptay, "The AKP's Foreign Policy: The Misnomer of Neo-Ottomanism", Changing Turkey in the Changing World, 15. 12. 2009).

 

Islam prihvaćen kao evropska religija

 

Pažljivim posmatranjem i analizom koja ponire ispod razine pomno dizajnirane pojavnosti, postojanje islamističkog jezgra neoosmanističke ideologije može se detektovati u konkretnim potezima i u ukupnom ponašanju mnogih turskih političara i javnih ličnosti. Ilustracije radi, navešćemo jedan skorašnji primer, vezan za izbor turskog političara Mevluta Čavušoglua (r. 1968) za predsednika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (2010). Vraćajući se iz Londona, u Strasbur je, da mu čestita, spremno svratio ministar Ahmet Davutoglu, iskoristivši priliku da izbor prvog muslimana na ovako visoku dužnost u Evropi istakne kao potvrdu činjenice da je, uprkos polemikama o burki i o minaretima, islam definitivno prihvaćen kao evropska religija. Usput je s ponosom naglasio da se porodice Čavušoglu i Davutoglu poznaju i paze već trista godina, jer imaju zajedničko juručko poreklo. A Juruci su potomci Oguza, nomadsko stanovništvo Anadolije koje je srazmerno kasno prihvatilo sedelački način života. Tursko-islamska sinteza u Evropi!

Ništa tu nije rečeno slučajno. Već u prvim istupanjima u javnosti, Mevlut Čavušoglu, inače član Erdoganove Partije pravde i razvoja, izjavio je da Turska iskreno teži integraciji u EU, da je u tom pravcu znatno napredovala, ali i da je svesna dugog puta koji joj još predstoji. Kao jedan od prvih značajnih koraka na tom putu Čavušoglu je istakao potrebu donošenja novog građanskog ustava zemlje.

U izjavi za sarajevski Dnevni avaz (28. 1. 2010), pak, ovaj "izuzetni poznavalac prilika u BiH" i koautor rezolucije o prilikama u toj državi koja je usvojena upravo u dane njegovog izbora, Čavušoglu ocenjuje da "stanje u BiH nije dobro", da "Dejtonski sporazum ne funkcionira", a "ako nešto ne funkcionira, ako su stvari stalno u blokadi, onda nam treba radikalno rješenje". Rešenje bi, prema Čavušogluu, bila međunarodna konferencija o BiH, neka vrsta "Dejtona 2", a kao rezultat bi neizostavno trebalo doneti "potpuno novi ustav".

Šta je zajedničko Čavušogluovim izjavama o Turskoj i o BiH? Mišljenje da im treba promeniti ustave. Dakle, čovek koji je kao delegat Turske izabran na dužnost predsednika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, hteo bi da menja ustav svoje države, a i jedne druge države, koju, budući usrdni neoosmanista, po svoj prilici takođe oseća kao svoju. A zašto bi hteo da menja? Iz prividno različitih, a u biti iz istog, islamističkog razloga. Novi "građanski" ustav Republike Turske, kako ga zamišlja Čavušoglu, sasvim sigurno ne bi sadržao zaštitne odredbe protiv izmene laičkog karaktera države, a armiji bi, stavljajući je "pod civilnu kontrolu", oduzeo ulogu čuvara tekovina Ataturkove revolucije, dok bi novi ustav BiH garantovao "funkcionalno", tj. unitarno ustrojstvo države "na celoj njenoj teritoriji". To bi praktično značilo dominaciju Bošnjaka-muslimana nad nemuslimanima, dugoročno, dakle, opet poen za islam. Čavušogluova duboka ideološka konzistentnost zaista je zadivljujuća.

          Ako je islamizam ideologija neodvojiva od neoosmanizma, kemalizam mu je svakako glavni protivnik imeta njegovog društvenog i političkog delovanja. I pored toga što ova tvrdnja poseduje gotovo aksiomatski karakter i neposrednu logiku, neoprezno bi bilo prihvatiti je kao neku oštru opoziciju bez nijansi. Jer, ni kemalizam ni neoosmanizam nisu jednostavni, već su, za razliku recimo od islamizma, nacionalizma ili komunizma, složeni i slojeviti, može se čak reći i hibridni ideološki i vrednosni kompleksi.

                                                Nastaviće se                                                                                                                          

 

 

Diplomatija sa više lica

(iz recenzije prof. dr Nenada Kecmanovića)

 

Naš istaknuti orijentalista i diplomata, koji je napisao nekoliko izvrsnih dijela o političkom islamu i ambasadoravao u Ankari, u nekoliko članaka, intervjua i javnih predavanja, jasno i precizno prvi je prepoznao da se radi o neoosmanizmu - o novoj spoljnopolitičkoj strategiji savremene Turske koja na prostoru zapadnog Balkana vidi svoju tradicionalnu interesnu sferu i legitimno područje svoga političkog uticaja.

Sada se, evo, pred čitaocima nalazi Tanaskovićeva sažeta, temeljita i zaokružena analiza "strateške dubine" (naslov Davutogluovog programskog dijela) iz koje je nastala operativna platforma s kojom po našim krajevima, iz mjeseca u mjesec, defiluju predsjednik Gul, premijer Erdogan i, ponajviše, sam ministar Davutoglu.

Autor nam otkriva da turska diplomatija ima više lica (kemalističko, islamističko, panturkističko i sl.) iza kojih se uvijek skriva neoosmanizam - imperijalna nostalgija u kombinaciji s krajnjim pragmatizmom. Otuda tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", gorljivi pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svijetu koji širi ruke prema Teheranu... Tanasković objašnjava i zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking, a srpske političare u Beogradu i Banjaluci upozorava da agresivne turske inicijative možda i ne treba apriori odbijati, ali svakako treba voditi računa o njihovoj političkoj pozadini. A, indirektno, i to da se u srpskoj narodnoj percepciji biografija Mehmed-paše Sokolovića prije vezuje za "danak u krvi" nego za blistavu velikovezirsku karijeru jednog sunarodnika.

                                                                                         

Iz biografije autora

Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. u Zagrebu. Tokom univerzitetske karijere bio je upravnik Katedre za orijentalistiku. Od 1995. do 1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u Turskoj i (1998-1999) u Azerbejdžanu. Marta 2001. imenovan je za člana jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje. Od 2002. do 2008. bio je na dužnosti izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ pri Svetoj stolici (u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu. Papa Jovan Pavle II odlikovao ga je oktobra 2004. ordenom Velikog krsta reda Pija IX, a Veliki majstor Malteškog viteškog reda (oktobra 2005) ordenom Velikog krsta Reda za vojničke zasluge.

 

Prodaja knjiga: +381 11 30 60 580,30 60 578,

            Fax: +381 11 30 60 391

            e-mail: prodajaŽslglasnik.com

 

 

Radi adekvatnog razumevanja i tumačenja neoosmanizma, važno je uvek imati na umu da je neoosmanistička spoljna politika možda samo najvidljiviji horizont realizovanja kompleksne matrice, koja je istovremeno duhovna, ideološka, kulturna, privredna i politička.

 

 

Ništa tu nije rečeno slučajno. Već u prvim istupanjima u javnosti, Mevlut Čavušoglu, inače član Erdoganove Partije pravde i razvoja, izjavio je da Turska iskreno teži integraciji u EU, da je u tom pravcu znatno napredovala, ali i da je svesna dugog puta koji joj još predstoji.