Postdemokratija

ORIGINAL FALSIFIKATA

Srbija je zemlja falsifikata. Predstave o stvarnosti su uveliko postale važnije od stvarnosti. Falsifikatori i falsifikati dominiraju državom i javnim prostorom u njoj, tako da se više ne zna šta je istina a šta laž, čak ni o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima. Otud opšte nepoverenje u državne institucije sistema, u vlast, pa i u opoziciju. Niko nikome više ništa ne veruje, ljudi više ne veruju ni u sebe i mogućnost da doprinesu promenama. I onda falsifikovani izbori treba da budu trenutak istine, dok vlast falsifikuje demokratsku proceduru, opozicija svoje jedinstvo, a svi zajedno falsifikuju potpise građana koji navodno podržavaju njihove izborne liste, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Podigla se velika prašina kada je otkriveno da je nekoliko stranaka, grupa građana i koalicija, izbornoj komisiji predalo svoje liste kandidata za republičke i lokalne izbore sa falsifikovanim potpisima na stotine građana. I mada je to višestruko krivično delo, počinjeno i od onih koji su te liste pravili, i od onih koji su ih overili, niko neće zbog toga biti sprečen da na taj način učestvuje u izbornoj trci i niko neće odgovarati. Tako će, posle ovih izbora vlast biti formirana na osnovu falsifikata i sastavljena od ljudi koji su u samom izbornom postupku počinili takva krivična dela. Ali, u zemlji Srbiji to nije ništa novo i neuobičajeno. I aktuelni režim je na vlast došao i drma državom, ko majmun tarabu, već više od decenije, lažno se predstavljajući kao patriotski i proevropski.

Digla se medijska kuka i motika protiv malih grupa građana i partija, u čijim listama su pronađeni falsifikovani potpisi, mada svi znamo da je to dugogodišnja, višedecenijska praksa svih stranaka, naročito onih na vlasti, koje su najverovatnije i ovog puta pozajmile te spiskove, sa falsifikovanim potpisima, malima, sa namerom da nekima pomognu, a neke da kompromituju. Jedino oni koji imaju vlast mogu tako nešto i da izvedu, mali to prosto nisu u stanju. Samo vlast može doći do svih neophodnih podataka o potencijalnim potpisnicima izbornih lista, samo vlast može da obezbedi ovlašćene overivače da bez pitanja udare pečat na falsifikovane liste, i samo vlast može da spreči bilo kakvu istragu tim povodom.

Toliko smo se na to navikli da se niko nije ni iznenadio, niti zapitao kako su to Naprednjaci za samo nekoliko sati od raspisivanja izbora skupili i overili više od sto hiljada potpisa, mada je svima jasno da to prosto nije moguće, ni fizički, ni tehnički. Za tako kratko vreme ne može se ni okupiti toliki broj ljudi, ma koliko partija bila velika i organizovana. Čak i da su i pre zvaničnog raspisivanja svi čekali u redu, što su Naprednjaci pokušali da sugerišu snimcima tobožnjih gužvi pred nekim njihovim prostorijama, u tako kratkom roku prosto se ne mogu svi ni evidentirati i potpisati uz propisnu proveru svih dokumenata, a kamo li sve to i overiti, makar na tome radilo i stotinjak overivača. Posebno je pitanje odakle im toliki broj overivača u isto vreme, koji su mogli biti tu samo po komandi privedeni.

Tu listu, naravno, niko nije ni proveravao, ali se već na primeru liste druge vladajuće partije, SPS, koja je kasnila nekoliko sati, verovatno i zato što nije mogla da nahvata overivače zauzete sa SNS, otkrio falsifikat. Naime, već površnim pregledom liste koju su socijalisti predali odmah posle Naprednjaka, ustanovljeno je da su je overavala za to neovlašćena lica. Ali i to je brzo zataškano pričom o tome da, mada pečate nisu udarali notari, to su učinile osobe zaposlene u notarskoj kancelariji, što je skoro isto a ni nalik. Zakon ne predviđa i ne dozvoljava takvu mogućnost, ali su oni koji bi trebalo da se staraju o poštovanja zakona jednostavno zažmurili. I nisu otvorili oči ni kada su kod malih, faktički nepostojećih stranaka, kao što su one Čede Jovanovića ili Miše Vacića, kod kojih je već na prvi pogled uočeno više stotina falsifikovanih potpisa. Naprotiv, data im je šansa za popravni, i oni su za samo nekoliko sati, sakupili i overili potpise, koje nisu mogli da obezbede ni za nekoliko dana pre toga. Šta mislite kako?

Očigledno je da su im pomogli oni na vlasti, svojim vezama i uticajem, jer su im potrebni da kompromituju i biračima ogade izbore. A, možda i ukradu bar neke glasove opoziciji. Čeda onoj proevropskoj, a Vacić onoj nacionalističkoj sa desnice, koja sa te strane sve ozbiljnije ugrožava pripadnike vladajućeg režima, čiji je „patriotizam" sve upitniji, baš kao i evropska orijentacija.

U isto vreme, režimlije su se potrudile da zagade liste i dovedu u sumnju i neke druge male ali odlučno opozicione stranke, ubacujući i na njihove liste neke falsifikovane potpise. Tek da svi budu uprljani, a izbori dovedeni u sumnju kako bi što veći broj birača odustao od glasanja. A, i za svaki slučaj, ako rezultati budu za njih nepovoljni.

Šta je za vladajuću partiju, sačinjenu od likova sa falsifikovanim školskim i fakultetskim diplomama, pa i doktoratima, Toma Nikolić, Siniša Mali, Nebojša Stefanović, Aleksandar Šapić.... da falsifikuje izbore. Danas potpise građana na izbornim listama, a već sutra i njihove glasačke listiće. Vraćamo se tako u vreme kada su seljaci u Srbiji pre izbora dobijali levi opanak, a posle glasanja i desni. Ili u posleratno vreme diktature proletarijata, kada se glasalo ubacivanjem kuglica u kutiju ZA ili kutiju PROTIV, čije je limeno dno glasno odzvanjalo kad bi neka kuglica tamo zalutala. A, ako bi ih se u toj kutiji nakupilo toliko da se više ni ne čuje kad nova upadne, po zatvaranju izbornih mesta došlo bi do presipanja iz šupljeg u prazno, jer nije bilo nikog da to kontroliše i eventualno spreči. Za sedam decenija napredovali smo samo toliko da ima ko da uoči falsifikat, ali ne i da spreči.

Moj kolega i prijatelj Rade Radovanović, davno, još za vreme jednopartijske komunističke vlasti, napisao je dramu „Original falsifikata", od koje je nastao i film, 1991, koji je bio poslednji jugoslovenski film zvanično kandidovan za Oskara. Ta filmska drama bavi se odnosima trojice nekadašnjih partizanskih saboraca, koji su se, posle pobede i osvajanja vlasti, u decenijama komunističkog režima za koji su se borili, našli na suprotnim stranama, međusobno smenjivali i hapsili jedni druge. Najčešće zbog Staljina i Rusije, kojima su se najpre kleli na večnu ljubav i odanost, a onda morali da ih se odreknu, dovedeni u situaciju da ne smeju ni da ih pomenu. Još kao dete i sam sam osetio surovost tih obračuna, zaradivši ozbiljnu ćušku od oca kada sam pitao zašto je na uramljenoj slici druga Tita za radnim stolom, iznad njegove glave ispod stakla stavljen beli papirić. Da se iza tog papirića krije uramljeni lik nekog brke, koji je visio Titu iznad glave, otkrio sam nekoliko godina kasnije, kad sam na tu Titovu sliku naišao na tavanu sa polupanim staklom. Tada nisam ni znao da je to Staljin, ni ko je on bio, jer bio je već zaboravljen.

Danas, prosto nije moguće ne setiti se te posleratne priče od pre sedamdeset godina, kad se vidi da je odnos prema Putinu i Rusiji jedna od glavnih tema i u aktuelnoj predizbornoj kampanji. I opet će neki od toga profitirati a neki stradati, nadam se bez tragičnih posledica kao što je to bilo u vreme inforbiroa. Ali, kakvo je vreme i kakvi smo mi, nebi bilo iznenađenje da bude i gore.

To gore, moglo bi se naslutiti već po žestini negativne predizborne kampanje koja obiluje pretnjama i crtanjem meta na čelu svima koji se usude da se suprotstave vladajućoj mafijaškoj organizaciji. Za to postoji bezbroj primera, ali najbolji su svakodnevni TV nastupi Aleksandra Vučića, koji je, mada se lično ne kandiduje, nosilac svih lista Napredne stranke, kojoj više ni formalno nije predsednik. Nečuveno i protivzakonito, predsednik države, dakle predsednik svih građana, ne samo da navija za jednu stranku, nego zloupotrebljavajući svoj položaj predvodi najprljaviju kampanju protiv svake vrste opozicije i istaknutih pojedinaca, stranačkih ili nestranačkih, bez izuzetka i bez morala. Načinom nedostojnim ne samo državnika, nego ni pristojnog čoveka.

Na znam čime je tako razbesneo Vučića, valjda tako što je za laži tužio sudu premijerku Anu Brnabić, koja je samo radila ono što joj je Vučić naredio, ali na meti se našao Đorđe Miketić, jedan od novih mladih predvodnika opozicije. U nemogućnosti da i njega strpa u isti koš sa onim „bivšim", koji bi po svaku cenu da se vrate na vlast kako bi ponovo mogli da pljačkaju narod i državu, javno ga je proglasio moralnom rugobom tvrdeći da o njemu postoji kompromitujući materijal o kojem on kao predsednik ne sme da govori, ali može samo da kaže da je on „jedna ljudska sramota". Uz klasičnu mafijašku pretnju „Zna on da ja znam".

Već sutradan Miketić je telefonskom porukom dobio fotografiju, kao insert iz video snimka njegovog intimnog odnosa sa nekom ženom, najverovatnije suprugom, sa pretnjom da će sve biti i objavljeno ako nastavi kako je počeo. Sad kad znamo šta je to toliko gnusno, o čemu predsednik ne može detaljno da govori, nema druge nego da konstatujem da je upravo on ta „ljudska sramota". Već samim tim što se kao predsednik države time uopšte bavi, a posebno što to pred milionskim auditorijumom pokušava da koristi za politički obračun sa neistomišljenicima. Da ne pričamo o tome kako je on uopšte do toga došao i kako ga nije sramota da se nad time navodno zgražava sa televizije na kojoj je to svakodnevna pojava, i na kojoj on gostuje u emisiji sa polugolom voditeljkom. Ipak, moram da kažem da posle toga ništa više ne može biti nemoguće, naprotiv, samo se mogu očekivati još gore stvari.