Razaranje
Kako
je rekonstrukcija subotičkog pozorišta prešla u legendu
Kulturno groblje i potrošačko roblje
Da
li će se hapšenjem Jožefa Kase napokon rasplesti klupko korupcije i štetočinstva.
Ko je svirao muziku na koju su igrali zagovornici rušenja pozorišta. Dokle je
došla rekonstrukcija ostataka subotičkog pozorišta. Zašto je rekonstrukcija
stala. Kako je opstruisan rad anketnog odbora za aferu rušenja Narodnog pozorišta.
Kako se sada licitira sa odsecanjem spratova sa zgrade. Da li će, pored šoping
mola u Pozorištu nići i nekoliko bioskopa.
Nedavno
hapšenje subotičkog bivšeg gradonačelnika Jožefa Kase pružilo je tračak nade
kod brojnih subotičana da će se napokon raspetljati vrzino kolo trećerazrednog
politikanstva, korupcije, nepotizma, lopovluka, štetočinstva i samovolje koji
su sve zajedno bili okosnica rada za sada još nepoznate ekipe okupljene oko
realizovanja udruženog zločinačkog poduhvata takozvane "rekonstrukcije"
odnosno gotovo kompletnog rušenja vrednog spomenika kulture , zgrade
subotičkog Narodnog pozorišta koje je zapravo poslužilo kako bi se u ovaj posao
na razne načine ugradile lokalne stranke i raznorazni politikanti.
Najtragičnije
što se može dogoditi jednoj vrednoj zgradi - spomeniku kulture - jeste da
maltene nestane zahvaljujući radu baš onih koji su bili zaduženi za njenu
obnovu. Reč je o zgradi Narodnog pozorišta - Nepszinhaz - u Subotici koja je
gotovo potpuno srušena zahvaljujući bahatosti I lopovluku lokalnih
politikanata.
150 godina pregrađivanja
Zgrada
Narodnog pozorišta bila je jedna od najstarijih zgrada namenjena kulturi u
Subotici. Ideja o gradnji stalne pozorišne zgrade rodila se 1833, a 1844.
gradska uprava angažuje gradskog građevinskog nadzornika, arhitektu Janoša Škultetija
koji projekt za pozorište okončava 1845. godine.
Temelji
pozorišta položeni su 1848, uoči izbijanja građanske revolucije u Ugarskoj, a
izgradnja je nastavljena 1853. godine. Izvođač radova je bio sam projektant
pozorišta, gradski arhitekta Subotice Janoš Škulteti.
Prvo
je sagrađen središnji deo: balska dvorana i hotelsko krilo prema današnjem
korzou. Sledeće godine za šest meseci je završeno i pozorišno krilo pa je svečano
otvaranje održano1854. godine, u decembru. Izgradnja cele zgrade trajala je dve
godine. Od Škultetijevog objekta doskora je postojao centralni deo sa balskom
dvoranom, hotelski deo prema korzou, istina adaptiran uglavnom iznutra, kao i
deo pozorišnog krila. U svojoj 150 godina dugoj istoriji ovaj objekat je
pretrpeo brojne pregradnje i adaptacije, a naročito 1927, kada je pozorišna
sala obnovljena nakon požara koji je u njoj izbio 1915. godine. Naime, nakon
uništenja pozorišne sale, da bi pozorišni život kako-tako mogao da se odvija,
balska dvorana preuređena je u pozorišnu salu. Od tog trenutka započeo je
kontinuirani proces njene devastacije. Poslednji čin zadesio ju je kada su
zazidani prozori prema trgu. Nakon kontinuiranih osam decenija "preuređivanja"
konačno je "sklopila oči" i zavila se u crno: van pameti je da se
usled nerešenog pitanja adekvatne pozorišne sale, ova monumentalna balska
dvorana iz 1854. godine uporno, gotov čitav XX vek, pretvara u pozorišnu salu,
a to nikako ne uspeva. Kao da se i sama tome opirala!
Spomenik koji ne odgovara rušiteljima
Godine
1983. utvrđeno je da zgrada pozorišta ima spomeničko svojstvo, pa je o tome
doneto i privremeno rešenje. Prvi konzervatorski uslovi za objekat urađeni su
1985. godine. Prema njima, planirana je restauracija objekta, ali je već tada
konstatovano da postojeća pozorišna dvorana nema posebne vrednosti i zauzet je
stav da se rekonstruiše sala iz 1904. godine. Takav stav naišao je na
nerazumevanje mnogih arhitekata i predstavnika opštine i već sledeće godine
prvi put se javlja ideja koja predviđa rušenje većeg dela zgrade u projektu Ištvana
Hupka, arhitekte i scenografa subotičkog pozorišta, koji je urađen u
saradnji s arhitektima mr Ivanom Hegedišem i Laslom Čikošem.
Formirala
su se dva suprotstavljena tabora. Nasuprot privrženika tradicionalnog pozorišta
i spomeničke prepoznatljivosti grada stajali su graditelji novog teatra. Rušenje
zgrade pozorišta uz očuvanje najvrednijih delova našlo se nasuprot stava i
uslova Zavoda o restauraciji i rekonstrukciji, iako je zgrada 1991. proglašena
spomenikom kulture od velikog značaja. Uprkos takvom tretmanu zgrade, u gradu
su postajala sve jača nastojanja da se dokaže da je zgrada bezvredna i da je
treba srušiti, a na njenom mestu izgraditi novi objekat.
Kako
bi se to i dokazalo, u više navrata obavljeno je konstruktivno vrednovanje
objekta, kao i analiza postojećeg stanja sa uglavnom oprečnim rezultatima.
Godine
1985. projektne organizacije IGV i Standardprojekt ukazale
su na statički nestabilnu zgradu, te potrebu detaljne rekonstrukcije i adaptacije,
dok su pet godina kasnije građevinski inženjeri Branko Ćopić i Sreten
Pavlović sproveli analizu čime su ukazali da oštećenja nisu konstruktivnog
karaktera. Kasnije, 1998. godine, Građevinski fakultet u Subotici uradio je i
elaborat o oceni stanja zgrade Narodnog pozorišta - Nepszinhaz.
Niko se ne seća slavne prošlosti
Očigledno
je da je političkim strukturama po svaku cenu trebalo potvrditi da je zgrada
sklona padu i da je treba srušiti. S obzirom na to da je 1991. godine konstatovano
da se objekat nalazi u lošem stanju i da je neadekvatan potrebama savremenog
pozorišta, pristupilo se detaljnim istraživanjima arhitekture, konstrukcije i
funkcije pozorišne zgrade na osnovu čega je usledilo ponovno vrednovanje,
preispitivanje prethodnih stavova o restauraciji, te izmena konzervatorskih
uslova iz 1985, čime je de facto otvoren put za predstojeće rušenje
pozorišta. Objekat je ponovno istražen i vrednovan kao kulturni spomenik.
Iako je u monografiji iz 1992. prikazana dokumentacija o prvobitnoj
pozorišnoj dvorani, naprasno je utvrđeno da za restauraciju pozorišne sale iz
1904. godine - kako je prethodnim uslovima bilo predviđeno - kažu, nema
dovoljno autentičnih elemenata, jer, navodno, nije sačuvana tehnička
dokumentacija na osnovu koje bi se izvršila restauracija!
Svejedno,
zgrada je gotovo potpuno srušena i započeta je megalomanska gradnja koju čak ni
sami autori doskora nisu znali kako uopšte treba da izgleda: gradilo se do
jednog momenta. I tu se stalo. I ni makac dalje!
U
javnosti je malo poznato da je još februara meseca 2012 . formiran anketni
odbor sa jasno definisanim zadatkom da utvrdi sve činjenice vezane za ovaj
skandal a za to je prema odluci subotičkih tadašnjih gradskih vlasti bio određen
rok od svega dva meseca! O tome da je nekome ovakva odluka smetala najbolje
govori činjenica da je posao ovom anketnom odboru na svaki mogući način bio
opstruisan pa je recimo samo dobijanje izvoda iz zemljišnih knjiga odugovlačeno
čitavih mesec i po dana. Ipak anketni odbor j eu roku predao svoj izvešta tadašnjem
sazivu gradske skupštine, nako n čega su bili održani svi mogući izbori na svim
nivoima, konstituisana je nova gradska skupština a od tada o samom izveštaju
nema ni pomena te uopšte ne bi čudilo das u predate primerci u međuvremenu volšebno
nestali tokom pražnjenja raznoraznih funkcionerskih kancelarija.
Svečano rušenje
Ono
što se u ovom trenutku jedino zna je to da u samoj Subotici zasad niko ne zna kakva
će uopšte biti budućnost zgrade tamošnjeg Narodnog pozorišta, koje se gradi od
2007. Godine te u gradu naveliko traju licitiranja o budućnosti ovog
svojevrsnog Skadra na Paliću! Naime, lokalni parlament je svojedobno na
vanrednoj sednici doneo odluku o zaustavljanju radova na izgradnji i naložio
formiranje komisije koja bi pripremila novi projekat koji treba da bude u
saglasju sa aktuelnim ekonomskom situacijom, da bi ubrzo potom započelo međustranačko
potkusurivanje o tome ko će biti članovi komisije za izmenu postojećih planova
izgradnje subotičkog pozorišta.
O
tome da je u bivšoj gradskoj upravi zavladala potpuna panika najbolje govori
svojevremena izjava tadašnjeg gradonačelnika Saše Subotića po
kojoj je gradska uprava očekivala da dobije predloge o tome ko su uopšte stručnjaci
koji su se već bavili pitanjima u vezi sa izgradnjom i ko su uopšte oni koji
imaju nekakve zamisli o rekonstrukciji u toku, što najbolje govori da se
u poslu oko rekonstrukcije pozorišta u poslednje vreme doslovce nije više znalo
ni ko pije ni ko plaća,, doduše ko indirektno plaća se odavno zna, a to su
poreski obveznici koji su svojim sredstvima finansirali megalomaski projekat
tobožnje rekonstrukcije pozorišta po proverenoj metodologiji leva ruka-desni džep
uz obavezne burazerske dogovore po sistemu ja tebi grofe-ti meni vojvodo! Inače
sama rekonstrukcija podeljena je u više faza a sama izgradnja započeta je započeta
je 4.juna 2007. godine svečanim rušenjem stare zgrade pozorišta, a pri samom početku
radova niko živi nije pojma imao ni kolika će zapravo biti zgrada niti kakav će
joj biti sam sadržaj.
Subotičani pitaju...
O
tome da je sve zapravo bila stvar improvizacije i ispunjavanja svih sumanutih želja
najbolje govore podaci o samim novim dvoranama koje su navodno bile predviđene
za izgradnju pa se tako na početku gradnje najpre saznalo da če u novoj zgradi
biti ukupno čak tri scene i to koncertna, klasična i veliku scenu!
Najpre
je planirano da Velika scena ima 400-500 mesta i 4 balkona, Klasična 300-400 i
dva balkona, a koncertna 200-300 I 3 balkona da bi u sledećoj verziji i Klasična
i koncertna scena imale po oko 250 mesta, uz 2 balkona u koncertnoj i nijedan u
Klasičnoj sceni da bi na kraju ispalo da će se graditi samo jedan balkon u
Klasičnoj sceni i ništa više što najbolje govori da ni sami projektanti pojma
nisu imali šta zapravo projektuju.
O
tome da je u Velikoj Sali trebalo biti sagrađeno projektovanih četiri balkona
svedoče i vrata probijena u armiranobetonskim bedemima dvorane koja su trebala
da vode na ove zabataljene balkone i za koje sada niko ne zna čemu će služiti.
O tome da je nastavak gradnje sada postala glavna trakavica u Subotici najbolje
govore sve najbizarnije ideje o tome šta i kako dalje.
Tako
se recimo kao najjednostavnije rešenje pojavila ideja da se zgrada malko snizi,
odnosno da joj se otfikari par spratova pri čemu se i tu pojavilo
sijaset najgenijalnijih ideja pa se najpre postavilo pitanje da li će se vršiti
rušenje već sagrađenih bedema zgrade, kao i do koje visine, ili se prekobrojni
spratovi naprosto uopšte neće graditi.
Takođe
je nejasno odakle uopšte krenuti sa rušenjem betonskih elemenata koji su
postali suvišni? Da li bi ukupna visina mogla da bude smanjena za jedan, dva
ili tri čitava sprata? Ko I kako to uopšte može da izvede ako se zna da
su novi bedemi pozorišta građeni poput hidrocentrale. O tome nagađaju i
pitaju se Subotičani među sobom, međutim, nikom nije jasno šta će se
dogoditi pa ni samom rukovodstvu pozorišta!
Odsecanje spratova
Inače
samo finansiranje izgradnje sa po 45 odsto prihvatile su Republika,odnosno
Pokrajina, a sa deset odsto sam grad. Prva faza finansirana je sredstvima
Nacionalnog investicionog plana, isplatu druge faze prihvatila je Pokrajina,
ali ovaj deo izgradnje još uvek nije završen, a dugovi prema izvođačima iznose
najmanje 100 miliona dinara a sama izgradnja je obustavljena. Najtragičnije u
svemu ovome je činjenica da je čitav projekat tzv rekonstrukcije pozorišta
političkim protivprirodnim bludom subotičkih stranaka odmah na početku izuzet
iz ingerencije tamošnjeg Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture čime
su projektantu rekonstrukcije, po nepoznatim kriterijumima izabranom izvesnom Radivoju
Dinuloviću date odrešene ruke da ispunjava sve najluđe želje subotičkih
stranaka predvođenih Jožefom Kasom i drugim pripadnicima tamošnjeg žutog
preduzeća!
O
tome da je Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture totalno
isključen sa ovog posla najbolje govori činjenica da je sam Zavod jednom od
gradskih vlasti tražio zvanično obaveštenje i objašnjenje o tome na šta
se zapravo odnosi odluka o snižavanju nove zgrade pozorišta pošto je najpre otfikaren
jedan sprat, ali se sada uveliko licitira sa daljim odsecanjem spratova.
Naime
u prvobitnim planovima bila je zastupljena visina od 28 metara, pa je potom iz
pravca korzoa visina zgrade snižena na "svega" 16 metara, odnosno
visini stambene petospratnice a najnovija najveća visina od "svega"
18 metara premašena je samo na delu koje nije vidljivo i gde iz funkcionalnih
razloga zgrada ne može da bude niža , a osim toga taj najviši deo prolaznici i
ne mogu da uoče!
Inače
sami radovi su obustavljeni već ranije, pošto je izvođač radova firma "Yu
mol" prekinula radove, jer im nije isplaćen rad za dosadašnje
poslove. Naime izvođaču radova se duguje najmanje 100 miliona dinara za
obavljene radove a na samo rušenje i gradnju novog objekta do sada je
potrošeno navodno svega tri miliona evra. Podignut je betonski skelet i trebalo
bi uveliko da teku radovi na postavljanju vrata i prozora, kao i podizanju
krovne konstrukcije. Umesto toga, gradilište je prazno a grad je obezbedio
novac da izvođač radova ostane na gradilištu da ga čuva kako rušilište ne bi
postalo stecište narkomana, azilanata i beskućnika ili još gore nekakav
pseudoumetnički skvot.
Za samo čuvanje rušilišta iz budžeta dva miliona dinara...
Međutim
nešto kasnije se ispostavilo da je autor ideje o skraćivanju zgrade bio doskorašnji
minister Oliver Dulić, visoki funkcioner Žutog preduzeća a onako
usput, doskorašnji minister zaštite životne sredine koji je kao ortoped bio
veoma "kompetentan" da nekome daje savete u vezi arhitekture i građevine,
verovatno praveći paralelu sa tretmanom teško polomljenih kostiju gde je
doskora najlakša metoda bila amputacija! Ipak u svemu je najtragičnije to što
se gradi najskuplje i najružnije moguće pozorište koje će biti polovično a sve
to je bilo moguće jer je u pitanju zapravo produkt udruženog zločinačkog
poduhvata nastalog ortačkim udruživanjem stranačkih preduzeća i time se dobije
ovakva rugoba i pljačka!
O
tome da je sve bilo jako dobro isplanirano dovoljno govori i činjenica da su još
dok je stajala stara zgrada svi akteri ovog štetočinstva dobro profitirali
zahvaljujući muljažama vezanim za deo kompleksa pozorišta prema Korzou gde je
bio smešten nekadašnji hotel a kasnije kafančina.
Kategorije
koja je delovala u sastavu propalog subotičkog ugostiteljskog preduzeća koje
nominalno imalo pravo korišćenja na 23 procenta čitave zgrade, ali koji
procenat je , nakon što je prostor preuzeo grad maltene preko noći metastazirao
na gotovo polovinu zgrade, pripajanjem ostalih lokala, da bi u sledećoj
fazi na brzinu, u svega mesec dana, sve to bilo privatizovano za dobre
pare, pa je, kako bi se nastavila trgovačko kafanska tradicija Korzoa, u
novoj zgradi pozorišta projektovan pravi pravi šoping mol, kako bi posetioci
mnogobrojnih pozorišnih sala u pauzama predstava išli u mini šoping ture unutar
iste zgrade!
Iz
svega ovoga jasno proizilazi da je sve ovo nastalo zahvaljujući međustranačkom
protivprirodnom bludu između Žutog preduzeća i Saveza Vojvođanskih mađara koji
su svako na svoj način, našli jako dobar interes u rušenju spomenika kulture.
Naravno,
jako je zanimljiva činjenica das u se za rušenje pozorišta najviše zalagali
drekavci i bukači, odnosno odbornici vladajuće stranke SVM a svoj doprinos
svesrdno je pružio i piončić u ovoj "igrariji" izvesni Geza Kučera,
tada na funkciji gradonačelnika Subotice gde je očito igrao na muziku koju je
svirao tamošnji Big Bos, odnosno predsednik upravnog odbora Narodnog pozorišta
i Kučerin nadređeni šef a sadašnji pritvorenik Jožef Kasa, odnosno po
direktivi je izvršavao nalog onih onih koji su ga tako nesposobnog i smotanog
postavili na mesto gradonačelnika. Danas bi se reklo - urbanističke mafije!
Laki profit od 30 miliona evra
Inače
mora se istaći da su verbalno protiv rušenja bili Liberalno-demokratska
stranka, G17 plus i Demokratski savez Hrvata, koji su isticali da nije potrebno
graditi novu zgradu, već da postojeću treba rekonstruisati, ali je njihovo
protivljenje bilo mlitavo i mlako. Jedino je G17+ malo zamazivao oči građanima
prikupljajući peticiju protiv rušenja! O tome da je u pitanju bila sprega
raznoraznih interesa takođe govori I "tzv" naučni rad 'Pozorište
na gradilištu' - ispitivanje odnosa tradicionalnih i novih vrednosti na primeru
pozorišne zgrade u Subotici koji su , kako bi se naučno opravdalo rušenje
zgrade i gradnja nakaznog mastodonta, odnosno oprao prljav veš, sročile
"eminentne" autorke Dadić-Dinulović Tatjana inače vrla
saradnica raznoraznih bizarnih pseudoumetničkih projekata poput Mikser
festivala i sličnih gluposti, te Ljubica Ristovski inače direktorka
ostataka Subotičkog pozorišta, dakle sve u svemu pravi creme de la creme,
sasvim u skladu sa onim što je ostalo od nekadašnjeg prelepog subotičkog
pozorišta!
Sve
u svemu pokazalo se daje veliko pitanje da li u samoj Subotici uopšte ima
nekoga u inspekcijskim službama ko pomišlja da je njegov posao da kontroliše i
nadzire nezakonite i nedozvoljive poslove?
Takođe
je veliko pitanje ima li nekoga ko proverava da li postoji dozvola za građevinske
radove koji se izvode kad ko hoće i gde hoće. subotičkih genijalaca zaslužnih
za "bisere" očuvanja identiteta grada očito na način kako se "sačuvalo"
subotičko pozorište. Jedini kojima je iskreno bilo stalo da se pozorište sačuva
i primereno obnovi bili su svi građani subotice (ali njih niko ništa nije
pitao), tadašnji gradski arhitekta (koji je zbog toga što se suprotstavio rušenju
ostao bez posla), stručnjaci, arhitekti i udruženje Protego, pa čak
i UNESKO, ali šta su svi oni mogli učiniti protiv primitivizma zadojenog mišlju
o lakom profit od najmanje 30 miliona Evra, da bi se na kraju ispostavilo da su
se "graditelji" pozorišta upetljali kao pile u kučinu i da ne znaju
kako dalje.
Brodvej u sred grada
Pošto
je u međuvremenu došlo do smene vlasti na republičkom nivou i da će muljaže oko
gradnje subotičkog pozorišta kad tad biti obelodanjene, gradske vlasti su
otkrile toplu vodu pa je kao slamka spasa rešenje pronađeno u uvođenju
privatnog kapitala u rušilište subotičkog pozorišta te je solomonsko rešenje
pronađeno u preprojektovanju jedne od dvorana u kompleks bioskopa! Naime ideja
je da se prostor u okviru zgrade ne prodaje privatnom licu, već će se dati u
zakup na više godina, a za uzvrat će investitor (u ovom slučaju Cineplex)
uložiti sredstva u izgradnju i opremanje dela prostora.
Na
taj način će se olakšati izgradnja, ali i održavanje objekta, a grad će pored
pozorišta dobiti i bioskop koji podjednako nedostaje, jer se navodno vodilo računa
da privatno lice bude iz sfere kulture jer se ipak vodi računa o tome da je
zgrada Narodnog pozorišta pre svega kulturni objekat iako se u daljoj
komercijalizaciji viška prostora ne isključuju drugačiji sadržaji koji bi se
uklopili u osnovnu namenu objekta. Situacija u Subotici je trenutno zaista čarobna:
grad nema pozoriste, nema bioskop, nema finansije ali se zato barem diskusija
kreće u dobrom pravcu.
Naime,
u retko kom gradu posetiocu će u okviru iste zgrade biti omogućeno da ima širok
izbor raznoraznih sala u kojima će moći da bira između nekakve dramaturgije,
komedije, koncerta, nekoliko filmova, nekoliko kafana i prodavnica, i još šoping
mola uz to ideja je zaista super! Dok se sa ženom uđe u jednu salu da se gleda
film, pa se potom izađe radi odlaska u WC i uđe u drugu gde nekoga čeka švalerka,
pa malo amo, malo tamo, još samo fali da se u kompleksu projektuje jedna deo sa
iznajmljivanjem soba na sat!
Sve
šta se sada dešava je maska sa kojom se želi sakriti osnovno pitanje, a to je
pitanje nečije odgovornosti za samo postojanje nakazne ruševine i
razvaljenog gradilišta na sred Subotice što uopšte navodno nije važno ali je
zato sad najvažnija dogradnja svojevrsnog Brodveja usred grada.
Doduše
pošto je Brodvej ipak primer dekadentnosti zapada, možda bi bilo primerenije u
ruševini urediti i prostor za narodno veselje, gde bi novi primitivci mogli da
razapnu šator u opera dovedu cajke i svi zajedno zapevaju Sa Ovčara i
Kablara !
Naravno
kao što se ni cajke ne uklapaju u pozorište, još se manje uklapa i
bioskop. Sve ovo se dešavalo samo zato jer su se trećerazredni politikanti
upleli u rekonstrukciju kako bi stranačke sinekure nameštale poslove
svojim jaranima! Pa je para trebalo da bude za sve! Čak i za one koji još uživaju
u pozorišnim predstavama!