Intervju

Glumac Ljubivoje Tadić: "...Današnji stvaralac u Srbiji ponižen i poražen je sa svih strana"

Sudbina mudrih i pokvarenih

Povodom kraja priprema za pozorišnu predstavu "Jadovnička žmižda " je potresno svedočenje o jednom od najmonstruoznijih zločina XX veka, povest u kome se na zlo odgovara molitvom za žrtve i oproštajem za krvnike, o počinjenom grehu i kazni koja nikad nije stigla počinioce

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Glumac za koga se sa sigurnošću može reći da igra samo u dugovečnim predstavama, svakako je Ljubivoje Tadić. U Narodnom pozorištu već dve decenije igra predstavu "Tesla ili prilagođavanje anđela", Stevana Pešića u režiji Dušana Mihailovića, a u „ Velikoj drami " Siniše Kovačevića, punih dvanaest godina. Arčibalda Rajsa, igra dest godina i to u dve predstave- "Čujte Srbi" i "Arčibald Rajs". Ovih dana privodi kraju pripreme za premijeru "Jadovničke žmižde" autora Dušana Đakovića u Sava Centru, koja je otkazana zbog zastrašujuših poplava koje su pogodile Srbiju.

- Kada pozorišna scena postane mesto na kome uživaš, to je onda viši nivo stvaranja. Ne znači da je uvek i bolji, ali ako se usudiš da svaki put igraš kao da je prvi, onda je stvarno uzbudljivo i dugovečno, kaže Ljubivoje.

Zločin koji je NDH pod komandom Ante Pavelića počinila nad Srbima, ovekovečio si kroz predstavu "Jadovničke žmižde". Ako se ne varam, to je umetnička molitva za 90 hiljada Srba, Jevreja i Roma bačenih u jame gubilišta...

- "Jadovnička žmižda " je potresno svedočenje o jednom od najmonstruoznijih zločina XX veka , povest u kome se na zlo odgovara molitvom za žrtve i oproštajem za krvnike, o počinjenom grehu i kazni koja nikad nije stigla počinioce. Glavni junaci su prota gospićki i učitelj Milan Rajčević, koji tvrdi da je "dobro tica do koje ne mogu krvnici koji čine grijeh " i Rudo Ric, zapovednik logora Jadovno, koji se prostirao od Velebita do ostrva Paga, koji je 1943. godine prešao u partizane.

Šta jednog glumca, poput vas, navede da se lati rediteljske palice?

- Niko ne bi danas postavio predstavu o Jadovnu, u novom bratstveno - jedinstvenom pothvatu, koji će započeti odmah nakon nove haške pravne farse, o Makijaveliju, koji je osnov i temelj sadašnjeg političkog zla, tuđega i domaćega, o dr Arčibaldu Rajsu, i njegovoj rodoljubivoj opomeni, koju su mnogi pročitali, ali slabačko razumeli, o Dobrici Ćosiću, koji je ispisao najdublje i najbolnije misli o srpskom tragizmu i krivici u XX veku, što je objavljeno u više izdanja, ali njegovi mrzitelji u nas i šire naravno to nikada nisu pročitali. Neka hrvatska spisateljica je ovih dana na jednom međunarodnom skupu izjavila da je Dobrica Ćosić kriv za Srebrenicu, jer je u to vreme bio predsednik Srbije. Znam da isti takav nivo znanja imaju i mnogi ovdašnji " intelektualci" kako posprdno nazivam, luftiguze, ljude za sva vremena, vetropire, one koji su uvek u pravu, one koji znaju sve o svemu. Radio sam i da izrazim svoju hvalu velikanima koje sam istraživao, dramatizovao i igrao, sa kojima sam zajedno radio pripreme predstava, Dobrici Ćosiću na "Ličnoj istoriji", Slavoljubu Đukiću na "Političkom groblju", Radovanu Popoviću na "Srpskim piscima slikarima". Dramatizovao sam i režirao Dostojevskog i Joneska. Pozorište u svojoj estetici ima plemenitu mogućnost da uznemirava javnost, naravno ako je dobro pozorište i ako ima javnosti.

Dušan Đaković kaže da je Jadovno "morna i pečalna, ispisana krvavim slovijima, koja se teško mogu sastaviti, stare kao istina, koju tek treba otkopati"... Zar je trebalo sedam i po decenija da se istina tek danas iskopava? Osim porodica postaradalih, malo ljudi zna za tragediju koja se desila u jamama Jadovna. Zbog čega?

- Poštujem misao Dušana Đakovića o praštanju i molitvi, ali kazna je mimoišla počinioce. Kao narod upali smo u zamku političara i istoričara u njihovoj službi prebrojavanja i poništavanja žrtava. Kao da desetoro pogubljenih maljem ili samo ranjeni, a živi bačeni u jamu duboku pedeset metara nije već stravičan zločin. Nisam istoričar, ali većina tema kojima se bavim na sceni jesu istorijske, naravno u ogledalu današnjeg vremena. Pošto se temama dobra i zla, kao i stradanjima Srba bavim već decenijama, znao sam da je dr Antun Ante Pavelić, uz pomoć Vatikana dopro do Južne Amerike. Nisam znao tačno okolnosti, mada sam bio siguran da su sve službe od jugoslovenske do službi velikih sila znale za njegova kretanja i boravišta. Sada su o tome progovorile i arhive. Dr Antun posle svega nije bio krivac , već neželjeni svedok, jer je znao ulogu Pape Pije XII u odobravanju hrvatske politike: trećinu proterati, trećinu pokrstiti, trećinu pobiti, i činjenicu da je rečeni Papa dao ideju upravo za jame gubilišta bezdanke, koje će sakriti tragove, jer ko nema groba nije ni umro, ko nije umro nije ni živio. Takođe je dr Antun bio neugodan svedok po Druga Tita o nagodbama ustaškog i komunističkog vrha koje su trajale i trajale.

Kako bi prikrili zločin, Ustaše su neke jame zatrpavali kamenjem a neke su zabetonirali. Tim jadnicima ni opelo nije udostojeno! Žrtve nas i danas opominju...

- "Zločin će pokriti prah, ćutanje i zaborav", kaže u "Jadovničkoj žmiždi" Dušan Đaković. Prećutani zločin ohrabruje kulturu osvete, obesti i novih zločina. 1914. je stvorila 1941.,1941. je stvorila 1945., 1945. je omogućila 1991. Tragični rat Hrvata i Srba u poslednjoj deceniji XX u drugoj deceniji XXI veka dobija u Hrvatskoj operetske dimenzije. Zato što su u Hrvatskoj treći put u proteklom veku mnogi kojima su krvave ruke, postali ugledni građani, koje pravda nikada neće stići, ne zato što je spora, već zato što je nema. Neumesna propaganda i slavljenje domovinskog rata, dovela je do danas u svetu nezamislivog skandala na stadionu u Zagrebu i toga da prvi protivnik tisućljetne hrvatske kulture budu ćirilična slova.

Šta reč "žmižda" iz naslova romana i predstave označava!?

- Žmižda je malo svetlo, manje od svjetiljke i lućerne, svetlo koje poslednje zaiskri pri odlasku čoveka prema Bogu. Kaže se za kandilo ili sveću kada gasnu da žmižnu. Tako su žmižnuli i mnogi životi žrtava, bez suda, krivi samo što su druge vere i nacije.

Šta danas znači biti umetnik u Srbiji? Ima li uopšte kulture u nas, kad država za kulturu izdvaja "na kašičicu?"

- Današnji stvaralac u Srbiji ponižen i poražen je sa svih strana. Uvredljiva je izjava ministra kulture da naš problem nije nedostatak novca nego ideja. Znam stvaraoce izvanrednih ostvarenja, mogućnosti i ideja, koji ne mogu bez podrške, bez dobrotvora, ako je država toliko osirotela. Ali se uvek nađe za one kojih se kriza nikako ne dotiče. Nekadašnje državne reditelje, pisce, glumce, zamenili su vlasnici režije, glume, pisanja. Naša kultura je jedinstvena u svetu, jer značajno ostvarenje ili ubedljiv promašaj ne znače ništa. Skoro sam se malčice iznenadio kada sam video da je reditelj najgoreg filma u Srba posle Drugog svetskog rata snimio novi film.

Koliko vas dotiču poplave u Srbiji koje su izazvale katastrofu. Mnogo ljudi je ostalo bez krova nad glavom. Beda i siromaštvo su na svakom koraku...

- "Ne da se siromahu sitno samleti", kaže jedna naša poslovica. Političari i njima skloni ekonomisti govore o BDP - u, nezaposlenima, a izbegavaju da govore o siromašno zaposlenima, kojih je najveći broj od onih koji u Srbiji rade, koji od svog rada ne mogu da žive. Pomenu ponekad usput da takođe poharani penzioneri izdržavaju više generacija. Cinično i bezobrazno je u jednoj razorenoj državi i privredi, opljačkanom, a ne samo osiromašenom građanstvu slaviti Prvi maj, Praznik Rada i to danima. I na to još dođe ovakva nesreća. Uz saučešće žrtvama, molim se za one koji su u ovoj nesreći ostali bez igde ičega, znam pogotovo da će im biti gore kada se pogase kamere. Naša solidarnost i naše srce su uzoriti, ali privremeni. Naš narod je emotivan, ali manifestacion. Kada ode za svojom brigom teško stradalima.

Koliko je, po vašem mišljenju, za ovu vodenu stihiju zatajio "ljudski faktor", a koliko je tome doprineo američki HAARP koji je postavljen u Bariču?

- O frekvencijama, niskim ili visokim ne bih ovom prilikom, iako sam se i time pomalo bavio. Pre bih o nama. Ima zemalja koje imaju gore hidrološke prilike, ali ljudi od znanja i struke su znali kako da preduprede nevolje ili makar umanje tragične posledice. Kod nas je običaj da se takvi ljudi oteraju u ćošak, da kleče na kukuruzu jer su pametniji od drugih. Odatle se njihov glas slabo čuje. Dakle, ja bih pre o nama, nego onima koji su dokazali milosrdnost prema srpskom narodu. I dokazivaće ga i dalje.

Ima li nade za lepšu budućnost srpske mladosti?

- Teško. Imamo previše izgubljenih generacija za ovako mali narod. Nama vreme kao narodu ističe, i ovaj odgovor se odnosi i na prethodno pitanje. Mnogo ljudi koje poznajem ili sa kojima prijateljujem, naši vrsni ljudi žive od danas do sutra. To je neugodno i ume da bude neprijatno za čoveka i njegovu porodicu. Još je za sve nas, pripadnike našeg mudrog i pokvarenog naroda i članove naše zajednice strašnija politika koja se vodi od danas do sutra, koja će kada bude previše problema za guranje pod tepih okriviti i zapaliti tepih.