Finansije

Vlada Srbije uspešne firme prodavala u bescenje, a sad ih nacionalizuje kao gubitaše

 

Visoke kamate na unovčene gluposti

 

Oni koji su spas tražili u bezuslovnoj privatizaciji, sada ubeđuju narod da je izlaz iz krize u nacionalizaciji. Praveći pun krug od liberalnog kapitalizma do staljinizma, niko od ljudi sa vlasti nije zaboravio da uzme i proviziju za "poslovne uspehe" koje će narednih decenija da otplaćuju građani Srbije

 

Milan Malenović

 

Ne tako davno, političari su nam govorili kako je država loš vlasnik preduzeća i kako celokupnu privredu treba da privatizujemo. Domaćim vlastodršcima u ovom horskom pojanju pridružili su se i dežurni strani dušebrižnici i dokazani srpski prijatelji, isti oni koji su nas bombardovali i celu deceniju držali pod sankcijama. Nešto nas preživelo je i bombe i embargo, pa se kao konačno rešenje nametnula tržišna privreda.

Celu jednu deceniju prodavalo se sve što je moglo da nađe kupca, a na cenu niko nije obraćao pažnju. Godišnji izveštaji o prihodima budžeta bili su bajkoviti - milijarde evra slilo se u našu hronično praznu državnu kasu - i svi oni koji su se makar očešali o republičku vlast, ubeđivali su narod da živi u zlatnom dobu. Zbog tog ubeđivanja niko se nije ozbiljno zanimao pitanjem koliko sva ta prodata imovina zaista vredi, pa se tako dešavalo da se preduzeća prodaju za manju svotu od one koja bi bila dobijena pukom prodajom mašina u staro gvožđe. Na kraju se otkrilo da je privatizacijom prikupljeno tek oko 2,5 milijardi evra, odnosno deset puta manje od kredita koje su vlasti u istom periodu uzimale u inostranstvu.

Danas isti oni koji su godinama pričali kako sve, ali baš sve mora da se privatizuje, sada narod ubeđuju da je spas u državnom vlasništvu. Za tako nešto, istina, vlast nema aktivnu podršku centara moći koji upravljaju našom sudbinom, ali se ni EU, a ni Međunarodni monetarni fond nešto preterano ne uzbuđuju zbog ovakvog zaokreta u srpskoj ekonomskoj politici. Njima je svejedno, bar dok narod Srbije gladuje.

 

Umesto grožđa, gvožđe

 

Najnoviji primer kako država, u suštini, nema nikakvu predstavu o daljem razvoju, predstavlja Železara Smederevo. Svojevremeno privatizovana bukvalno preko noći, i to u vreme vanrednog stanja, da bi zatim iz zgrade vlade nestao i kupoprodajni ugovor i da bi se saznalo da tako značajan dokument nikada nije kopiran, zlu ne trebalo, Železara se posle skoro decenije vratila na državne jasle.

Legenda kaže da je Železara Smederevo nastala kao posledica oštećenja sluha počivšeg maršala Tita. Navodno je on jednom prilikom, dok je obilazio Smederevo, nekog iz lokalnog partijskog aktiva priupitao čega ima u tom kraju i dobio odgovor: "Grožđa". Nagluv, on je razumeo da kod Smedereva ima gvožđa, pa je naredio da se tu napravi železara.

Da li je ova priča istinita ili ne, više nije ni bitno. Značajno je da je devedesetih železara delila sudbinu cele države i dosegla svoje poslovno dno. Odmah po preotimanju vlasti DOS je krenuo u potragu za nekim ko bi bio spreman da kupi tadašnji smederevski Sartid, kako se u ona vremena zvala Železara Smederevo. Zoran Đinđić, kao nemački čovek, naginjao je tome da se kombinat pokloni Nemcima, dobar deo njegovog okruženja bio je za Amerikance.

Konačna odluka o sudbini Sartida doneta je neposredno posle 12. marta 2003. Đinđić se nije ni ohladio u grobu, a njegovi najbliži saradnici, Zoran Janjušević i Aleksandar Vlahović, prepuštaju Sartid Amerikancima i to u vreme kada je većina novinara bila ili u zatvoru, ili u kućnom pritvoru, ili do smrti zaplašena, tako da se u javnosti nije ni vodila rasprava o uslovima pod kojima je US Stil preuzeo železaru.

Cena po kojoj je US Stil "kupio" železaru manja je od sume koju je ova američka korporacija, odnosno njena ćerka iz Košica u Slovačkoj, tražila za običan fudbalski stadion koji je preuzela zajedno sa celim kombinatom?! Malo ko se seća i da je Srbija posle "privatizacije" od US Stila Smederevo otkupila deo železare, i to onaj za koji joj je iz Brisela bilo signalizirano da mora da bude predmet buduće restitucije. Amerikanci, jednostavno, nisu smeli da budu na gubitku.

Da nije bilo američke bahatosti i tvrdoglavosti jednog srpskog ministra, verovatno se nikada ne bi ni saznalo da u Beogradu ne postoji nikakav pisani trag o tome da je Sartid uopšte i prodat. Kada su Amerikanci dosadili zahtevima da im se "po kupoprodajnom ugovoru" o državnom trošku pruga dotera do mesta gde im je to odgovaralo, tadašnji ministar infrastrukture Velimir Velja Ilić zatražio je da mu iz arhive vlade donesu ugovor kako bi proverio opravdanost američkih zahteva. Tako se otkrilo da ne samo što naše vlasti ne raspolažu originalnim primerkom nekoliko kilograma teškog ugovora već da nigde nema ni fotokopije, koja se po pravilu uvek pravi kod ovako važnih poslova.

Velja Ilić, međutim, nije odustajao od provere, pa je od američkih kupaca zatražio kopiju primerka ugovora koji su oni posedovali, kako bi se uverio u opravdanost njihovih navoda. Ni to nije dobio, a Amerikanci su iznenadnim odustajanjem od traženja izgradnje pruge zapravo potvrdili da je ugovor zaključen na štetu Srbije, zbog čega nikada ne sme da ugleda svetlost dana.

Zato ne bi čudilo da je za jedan dolar Mirko Cvetković od US Stila otkupio ne samo Železaru Smederevo  već i sve ostale preživele primerke kupoprodajnog ugovora iz 2003, kako bi njihovim uništavanjem zauvek prikrio tragove kriminalne privatizacije sprovedene u vreme vladavine Zorana Živkovića. Verovatno je to i najvažniji razlog za ulazak srpske države u novu avanturu vođenja jednog propalog giganta.

Duplo golo

 

Dve decenije se od para koje u državnu kasu uplaćuje svaki građanin Srbije održavao socijalni mir u Kragujevcu, time što se iz budžeta izdvajalo za plate radnika propale fabrike automobila Zastava. Onda je na scenu stupio Mlađan Dinkić i u Srbiju doveo razgaljenu grupu iz Torina. Šarmantni Italijani su nam usta mazali medom, obećavajući da će u Kragujevcu ponovo da nikne fabrika automobila koje se ni Detroit ne bi postideo, podelili su izgladnelim Kragujevčanima nekoliko kofera šrafcigera kojima će da sklapaju neki model Fijata i prepustili ovoj glupoj državi da plaća račune.

Italijanska strana, da sve bude jasnije, u zajedničku kompaniju nje i srpskih vlasti, Fabriku automobila Srbija (FAS) ulaže, ako ne računamo šrafcigere i prazne priče, jedno duplo golo, pa na kvadrat. Srpska strana, nasuprot tome, što kroz novčane što nenovčane investicije ulaže preko 600 miliona evra! I još nešto: Fijat može iz Kragujevca da ode kada hoće, baš kao i US Stil iz Smedereva, Srbija će u tom gradu večno morati da ostane.

Iz Kragujevačkog primera jasno se vidi kako država upravlja gigantima koji su u njenom posedu. Zašto bi ubuduće Železara Smederevo bila izuzetak?

US Stil je jedan od svetski najvećih proizvođača čelika. Ova kompanija ima ne samo izvanrednu logistiku već i za naše prilike neizmerno veliki kapital. Ako ovaj gigant nije našao poslovnu logiku da ostane u Smederevu, šta propala Srbija tu može da učini?

Da bi nekoliko desetina hiljada radnika Zastave, dobavljača i kooperanata, kao i članova njihovih porodica moglo da preživi, država je po procenama nezavisnih stručnjaka za svako radno mesto novog FAS-a izdvojila oko 20.000 evra. U Železari Smederevo je zaposleno 5.000 radnika, pa bi po istoj toj računici država za njihovo udomljavanje morala da izdvoji 100 miliona evra.

Upravo toliko iznosi navodna svota obrtnih sredstava koje je država preuzela prilikom ponovnog preuzimanja Železare. Isto toliko iznose, međutim, i godišnji gubici koje je Železara pravila dok je bila u vlasništvu od Srbije poslovno mnogo sposobnije korporacije US Stil.

Zanimljivo je da ni ovaj ugovor o reotkupu Železare javnosti nije poznat, pa se tako ne zna šta je sa preko 300 miliona evra dugova koji su se nagomilali na ime US Stila Smederevo. U slučaju kragujevačkog proizvođača automobila, Srbija i Fijat su osnovali novo preduzeće FAS na koje su prešli prihodi, dok su gubici ostali staroj Zastavi. Železara Smederevo je, međutim, pravni naslednik US Stila Smederevo, tako da ona uz sve ostalo od svog prethodnika nasleđuje i dugove. Osim ako Amerikanci kavaljerski nisu pristali da na sebe preuzmu otplatu sopstvenih troškova.

 

Obrni-okreni, narod plaća

 

Podržavljavanje jednom već privatizovane imovine nije recept koji se tek odnedavno primenjuje. Još novembra 2009. grad Beograd je kupio Inexovu zgradu u strogom centru prestonice. Osnovni razlog za ovaj potez bili su višemesečni protesti radnika ovog propalog giganta i pojačano interesovanje medija za istorijat čerupanja nekada uspešne kompanije. Da bi se zapušila usta nezadovoljnima i zataškali tragovi, vlast je morala da odreši kesu i za 12.000 kvadratnih metara poslovnog prostora izbroji više od milijardu dinara.

Da nije u pitanju samo hvale vredan pokušaj gradske uprave da na jednom mestu objedini sve službe, videlo se već i iz najave finansiranja ove kupovine. Gradski pravobranilac je neposredno posle kupovine objavio da će 40 odsto cene biti plaćeno iz gradskog budžeta, a ostatak iz dobiti JKP Čistoće.

Prethodno je koalicioni partner Demokratske stranke na gradskom nivou, LDP Čedomira Jovanovića, najavio da neće podržati planiranu kupovinu ako se cena bude plaćala iz gradskog budžeta, koji je u tom trenutku već iskazivao deficit od 12 milijardi dinara. Gradonačelnik Dragan Đilas je na to izjavio kako budžet neće biti opterećen ovom kupovinom, već će cena biti isplaćena iz dobiti javnih komunalnih preduzeća i LDP je iznenada pristao da glasa za ovu investiciju.

Problem koji gradska vlast nije želela da saopšti ni svom koalicionom partneru, a još manje običnom narodu, leži u činjenici da javna komunalna preduzeća nisu profitabilne organizacije. Veliki broj njih preživljava zahvaljujući donacijama iz budžeta, a svi oni rade isključivo zahvaljujući novcu koji uplaćuju stanovnici Beograda. Okreni-obrni, konačni ceh će, kao i uvek, platiti običan narod.

Nekako baš u vreme kada je Đilas iznosio neverovatnu matematičku formulu po kojoj će siromašna javno-komunalna preduzeća da kupuju nekretnine po prestonici, iz Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda je stigao zahtev da se ista ta preduzeća privatizuju kako bi se smanjilo opterećenje lokalnih budžeta. Sada nam predstoji još samo da saslušamo nove bajke o tome kako će budući vlasnik JKP-a pristati da se odrekne profita kako bi se isplatila cena Inexove nacionalizacije.

Mišljenje da je država bolji vlasnik preduzeća od privatnih kompanija, suprotno onome što je Mlađan Dinkić pričao obrazlažući potrebu da se upropaste četiri velike domaće banke, plasirano je i prilikom preuzimanja Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB) od strane Beograda. U to vreme su demokrate na sav glas tvrdile kako je PKB kao hranilica prestonice od strateškog značaja i kako samo njegovim podržavljenjem vlast može da obezbedi nesmetano snabdevanje grada prehrambenim proizvodima. Kakva je to država i kakvo je to tržište kada se glad izbegava isključivo formiranjem kolhoza? Zar nije istu takvu ideju imao i Josif Visarionovič Staljin?

Daleko od toga da su žuti na ovaj način zaista želeli da Beograđanima ponude hranu po prihvatljivim cenama. Prethodno je rukovodstvo PKB-a na čelu sa Milošem Bugarinom ovaj kombinat dovelo do prosjačkog štapa proneverivši milione evra. Za te poslovne mahinacije zainteresovalo se i tužilaštvo, a Bugarin je zbog svojih "zasluga" otišao na mesto prvog čoveka Privredne komore Srbije, gde se i danas nalazi, dok je nacionalizacijom PKB-a u stvari uspešno sprovedeno prikrivanje tragova ranijih pljački.

I ovde se prava namera države vidi pažljivijim čitanjem kupoprodajnog ugovora. Grad, kao novi vlasnik, stekao je pravo da po potrebi otuđi određena zemljišta, za koja proceni da nisu od neposrednog značaja za održavanje osnovne delatnosti PKB-a. Na meti su na prvom mestu današnje oranice na levoj obali Dunava, prekoputa Zemuna i Novog Beograda. Trenutna cena ovog zemljišta je izuzetno niska, ali će naglo da skoči kada tuda bude prošao severni krak beogradske zaobilaznice, koji će da proradi kada bude sazidan takozvani Kineski most u Zemunu.

Zbog ove činjenice, veliki broj vlastima bliskih tajkuna zainteresovao se za mogućnost da sada kupe ono što će koliko već sutra da bude mnogo skuplje. I ponovo će konačna žrtva ovakvog poslovanja biti građani Beograda koji će još generacijama morati da otplaćuju kredite podignute da bi se zadovoljili finansijski apetiti Đilasa i njegove kamarile.

 

Slomljena krila niko neće

 

Nacionalna avio-kompanija već decenijama je u finansijskim problemima. Taman kada se posle ukidanja sankcija vratila na svetsko tržište, zahvatila ju je recesija koja nije poštedela ni najveći broj ostalih nacionalnih avio-prevoznika. Porast troškova, koji se kod JAT-a ogleda i u činjenici da su njegove letilice prestare i sklone stalnim kvarovima koji iziskuju skupe popravke, kao i narasla konkurencija jeftinih avio-prevoznika, doveli su do toga da JAT ne samo da nije uspeo da otplati dugove nagomilane u prošlosti već je počeo da pravi i nove.

Većinski vlasnik i ovog preduzeća je država Srbija. Da bi JAT uopšte mogao da funkcioniše morao je stalno da se zadužuje, a Srbija je preuzela ulogu njegovog žiranta. Još 2010. Srbija je dala garancije za kredit u visini od 51,5 miliona evra koji je JAT uzeo od Sosijete ženeral i Unikredit banke. Zakonom o davanju državne garancije, koji je tom prilikom izglasan u skupštini, pozajmljeni novac je trebao da bude potrošen za revitalizaciju vazdušne flote, a najmanje dva miliona evra trebalo je da bude izdvojeno za zakup dva nova vazduhoplova.

Umesto toga, JAT je sav novac navodno potrošio za vraćanje starih dugova i isplate plata. Zbog ovakvog nenamenskog trošenja u vladi se niko nije uzbudio, naprotiv.

Da nešto nije kako treba ni u ovakvom obaveštenju vidi se iz najave republičke vlade o odobravanju garancija za novi kredit u visini od deset miliona evra, kojim bi JAT pokrio preostala zaduženja. Malo matematike nam pokazuje kako država posluje kao vlasnik.

Po prethodnim izjavama, vrednost JAT-a u potrazi za strateškim partnerom iznosi 51 milion evra, odnosno tačno onoliko koliko je potrošeno za navodno vraćanje dugova. Istovremeno vlast najavljuje dodatnih 10 miliona evra za vraćanje daljih dugova, što znači da prethodni kredit nije otišao na razduživanje, već se deo u visini od bar nedostajućih deset miliona slio u privatne džepove.

Da je ova kalkulacija tačna pokazuje i skoro unisono ponašanje medija pod kontrolom žutih, koji su odmah po objavljivanju vesti o nenamenskoj potrošnji počeli narod da zamajavaju praznom pričom o tome da bi neki srpski privrednici mogli da učestvuju u privatizaciji naše jedine avio-kompanije. Ni u jednom od tih izveštaja, koji su se u međuvremenu pokazali lažnima, jer su imenovani tajkuni demantovali da ozbiljno razmišljaju o kupovini JAT-a, posebno za cenu od iznad 25 miliona evra, nigde se više ne pominje pomenuti kredit od 51,5 miliona evra koji je netragom nestao.

 

Političari, umišljeni bankari

 

Samo deceniju pošto su četiri najveće srpske banke jednim potezom pera Mlađana Dinkića otišle u stečaj, država ponovo kupuje domaće banke. U stvari, politički establišment nikada nije ni prestajao da se igra bankara. Malo je onih koji se sećaju Srpske štedionice, gromoglasno najavljenog projekta samog Mlađana Dinkića u kome su akcije imali svi oni koji su nešto značili u ondašnjoj srpskoj nomenklaturi. Štedionica se proslavila pranjem para kontroverznih biznismena bliskih vlastima koji su učestvovali u privatizacijama i pošto je ostvarila ciljeve zbog kojih je osnovana, nestala netragom kako se nikada ne bi saznalo ko je sve namirivan sa njenih računa.

U međuvremenu je bankrotirana novosadska Metals banka preuzeta od pokrajinskog izvršnog veća i postala Razvojna banka Vojvodine, a posle preuzimanja većinskog paketa akcija od strane Republike Srbije smatra se da će i propala beogradska Agrobanka postati Razvojna banka Srbije. Kako je to država u međuvremenu od "lošeg bankara", kako se tvrdilo u vreme uništavanja Beogradske i drugih banaka, postala "dobar bankar", kako se priča danas kada se novcem iz budžeta spasavaju bankroti?

Država sama po sebi nije ni dobar ni loš bankar, odnosno poslodavac uopšte. Jedino što je značajno jesu motivi koji se kriju iza neke privatizacije, odnosno nacionalizacije. U vremenu obesne privatizacije vlast je narod ubeđivala kako je jedini spas u rasprodaji privrede i tako u bescenje prodala ono što vredi milijarde. Pri tome, niko od vlastodržaca nije zaboravio da u džep stavi provizije koje su kupci rado plaćali kako bi za džabe preuzeli ono na šta su se namerili.

U međuvremenu je zbog globalne krize presušio izvor i čistog, a tako isto i prljavog kapitala. Oni koji su svojevremeno popljačkali sve što se nudilo u srpskoj privredi dospeli su u finansijske probleme i država je primorana da se ponovo pojavi kao poslodavac kako bi bar uoči izbora sprečila masovne proteste izgladnelih radnika, koji bi pošto godinama od "uspešnih" privatizacionih kupaca na ovu zimu izleteli na ulicu. I tu, takođe, oni koji odlučuju stavljaju provizije u svoje džepove.

Preterano zaduživanje Srbije, pri čemu je vidljivo da za vlade ove administracije nije urađen nijedan projekat kojim bi moglo da se opravda makar deo od 25 milijardi evra dugova, pokazuje da je država u suštini sve vreme i bila tihi vlasnik najvećeg dela srpske privrede, dok su tajkuni bili samo zavesa iza koje su se krili domaći političari. Sada je došlo vreme da maske padnu i da u fotelje direktora i članova upravnih odbora sednu oni koji su stvarni vlasnici privrede - domaći političari.

Račun, kao i uvek do sada, plaćaće obični, siromašni građani.

  

 

 

Dugovi za arendu

  

Kako je smešno izgledala privatizacija sprovedena u režiji vlasti, pokazuje i izjava Mirka Cvetkovića iz oktobra 2009. Cvetković je kazao da je do tada prodato 1.815 društvenih preduzeća ukupne prodajne cene 2,3 milijarde evra, od čega je 1.336 firmi prodato na rate. Kupci bi, kako je naveo, u narednih nekoliko godina državi trebalo da uplate 28 milijardi dinara (300 miliona evra).

Prevedeno, to znači da je manje od trećine preduzeća privatizovano tako što je kupac odmah isplatio celokupnu cenu i time potvrdio svoju solventnost i poslovnu ozbiljnost. Do momenta kada je Cvetković davao pomenutu izjavu već je bila poništena privatizacija za četvrtinu prodatih preduzeća. Do danas je taj broj daleko viši, a nijedno od tih preduzeća nije ponovo privatizovano, već se i dalje nalazi u državnim rukama.

Šta se dešava u tim preduzećima može da se vidi iz primera Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB). Po onome što se zna, veliki broj radnih mesta je ukinut posle renacionalizacije, uslovi rada su gori nego što su ikada bili, a u obradu idu i bolesna grla koja se kolju bukvalno u trenutku kada se proceni da umiru. Poslovni rezultati PKB-a se zbog svega ovoga kriju kao državna tajna, pa nije moguće izvesti tačan račun koliko svakog stanovnika Beograda košta ovaj Đilasov poslovni poduhvat.

Najveća poljoprivredna preduzeća u somborskoj opštini, Graničar iz Gakova i Aleksa Šantić iz istoimenog sela, izbegla su juna 2010. stečaj koji im je posle privatizacija visio iznad glave: spasla ih je država transformacijom, odnosno podržavljenjem po modelu PKB-a iz Beograda. U oba preduzeća bila je dovedena u pitanje egzistencija oko 600 porodica, pošto su im nakon raskida privatizacije sa Jerković grupom ostali samo ogromni dugovi.

Oba preduzeća je 2007. kupila Jerković grupa, da bi Graničar kasnije preuzeo biznismen Đorđe Đukanović. Zbog neizmirenih obaveza privatizacije su poništene, ali su ostali ogromni dugovi. U Aleksi Šantiću pominju iznos veći od milijardu dinara. Raniji nesavesni vlasnik, licitirajući ogroman iznos za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta, nazidao je stotine hiljada evra dugova za arendu. Šantićani imaju oko 800 hektara oranica, a Graničar nema ni hektar sopstvenog zemljišta.

Pošto je nekažnjeno privatizacioni kupac spiskao sve što je zaradio rasprodajom nepokretnosti, država je uskočila kao spasilac porodica radnika. Ni Jerković ni Đukanović nikada nisu morali iz svojih džepova da plate nastalu štetu, to je na sebe, kao u stotinama drugih slučajeva, preuzela država Srbija.

Ovog leta ističe rok za prestrutkuriranje ova dva kombinata i već se sada najavljuje da će ona ostati u državnim rukama, isto kao i PKB. Do sada je država obema firmama dodala još preko pet hiljada hektara obradive zemlje, tako da je jasno da ono čime država upravlja može da opstane samo zahvaljujući neprestanim donacijama.