Feljton
Industrija holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (1)
Posleratna cena masovnih zločina
Kako su ucenjivane
Švajcarska i Francuska da žrtvama holokausta isplate više od svote koja je
zaista ostala na njihovim računima - Zašto je odšteta žrtava u inostranstvu
strateški interes SAD, a nije kad one same treba da plate odštetu - Kako su
advokati potrošili novac za više zdravstvenih centara - Vrh jevrejskih
organizacija smatrao je da ne treba slušati Nemačku u vezi sa odštetom - Zašto
Izrael nema poverenja u Svetski jevrejski kongres - "Odštetu žrtvama
holokausta potrošili lideri jevrejskih organizacija", čulo se u
Knesetu
Norman Finkelstein
(na srpski preveo David
Levi)
Knjiga
Industrija holokausta oslanja se na
dve osnovne teze. Na prvom mestu na Nemcima je - i samo na njima - da se
obračunaju sa svojom prošlošću. U knjizi Nemačka katastrofa Friedrich
Meinecke primećuje da nacistička Nemačka nije bila jedini zločinac, jer je
njen "nemoralni element", koji je bio i njena srž, tangirao celokupnu
zapadnu civilizaciju. Ipak, on upozorava: "To
ne sme da postane opravdanje za nas... Etičke i istorijske obaveze
(zahtevaju)... da čistimo u sopstvenom dvorištu i da obuhvatimo posebnu ulogu
Nemačke" 1).
U obrnutom pravcu važi isto: etičke i istorijske obaveze
traže da, na primer, i Sjedinjene Američke Države počiste svoje dvorište.
Ipak, koliko god da su Sjedinjene Države spremne da
nadgledaju nemački obračun sa sopstvenom istorijom, toliko su nespremne i u
nemogućnosti da razviju sopstvenu sličnu odgovornost. U svom govoru povodom
završetka pregovora sa Nemačkom o prinudnim radnicima, ministarka spoljnih
poslova Madeleine Albright je izjavila da je "spoljnopolitički
interes SAD da preduzmu korake u vezi sa posledicama nacizma, koje će svet da
upoznaju sa ovim tamnim poglavljem nemačke istorije, iz čega će da nauči
lekciju da se tako nešto ne bi više ponovilo" 2).
Sada bi u "interesu celokupnog čovečanstva" bilo da SAD istraže "tamnu stranu" sopstvene istorije. Dok se
Nemci svakodnevno suočavaju sa sopstvenom istorijom, dotle Amerikanci svoju tek
treba da upoznaju. Tako u debati zvaničnika i medija Amerike o ratu u Vijetnamu
glavno pitanje glasi: "Kada će Vijetnamci konačno da shvate šta su nam
učinili?" 3).
Druga osnovna teza knjige Industrija holokausta
glasi da je jevrejska elita Amerike nemačko istrebljenje Jevreja iskoristila za
sebe, kako bi imala političku i finansijsku dobit. Kako je to u Pitanju
krivice definisao Karl Jaspers: Ne može optužnica da se zasniva na
tome kada će neko da je iskoristi kao političko ili ekonomsko oružje 4). Iako
su Nemci u obavezi da se suoče sa strahotama nacizma, i pored toga imaju pravo
da se usprotive zloupotrebi ovih zločina.
Crne rupe švajcarskih
banaka
Od prvog izdanja Industrije holokausta moje
tvrdnje su potkrepljene novim događajima. U oktobru 2001. Claims Resolution
Tribunal (CRT), koji je odlučivao o zahtevima u vezi sa duže vremena
nekorišćenim računima u Švajcarskoj od kraja rata, objavio je privremenu listu
sa 5.570 stranih računa. Po tome se vrednost računa svih žrtava holokausta
opredeljuje na 10 miliona dolara i to zajedno sa kamatama. I kada se zaključi
obrada preostalih 21.000 nekorišćenih i zatvorenih računa iz vremena
holokausta, ukupna suma se neće ni približiti 1,25 milijardi dolara koliko je
po sklopljenom poravnanju izvučeno iz švajcarskih banaka. Da ne govorimo o
sedam do 20 milijardi koliko je na početku zahtevano.
Izveštaj o zaključcima CRT-a u London tajmsu je
imao naslov: Švajcarski novac od holokausta razotkrio se kao mit. Ovo
podupire optužbu Raula Hilbergsa da je Svetski kongres Jevreja izmislio
visoke cifre kako bi mogao da ucenjuje švajcarske banke 5). Već pošto je
isplaćen delić od 1,25 milijardi iz poravnanja, kao što je moglo da se
pretpostavi, započeo je sukob između ucenjivača oko toga ko može da zadrži plen
od holokausta.
Uz konstataciju da
je Izrael pravi primalac (koji ne veruje Svetskom jevrejskom kongresu),
ministar pravde Izraela je tražio da se ponovo pregovara sa Švajcarcima. 6)
U slučaju Francuske skoro da je bila potpuno neuspešna
ucenjivačka politika Stuarta Eizenstata, najvažnijeg posrednika
industrije holokausta i Klintonove administracije (Eizenstat je bio i zamenik
ministra finansija).
Odbor francuske skupštine, nazvan po predsedavajućem Meteoli
odbor, otkrio je 64.000 računa u bankama koji bi mogli da pripadaju žrtvama
holokausta, što je daleko više od 25.000 koliko ih je bilo u Švajcarskoj. I
pored zahteva koji je šokirao Francuze, Ajzenstat - kome je ponestajalo vremena u poslednjim
danima Klintonove vlade - uspeo je samo da iznudi tek nešto više od onoga što
je pripadalo jevrejskim žrtvama. U izjavi koja je pridodata konačnom dogovoru,
Ajzenstat je istakao kako je "pravedno i brzo rešenje" o
zahtevima žrtava holokausta "u interesu Sjedinjenih Država", kako bi "žrtve
za života dobile bar malo pravde".
Ovo je veoma plemenit potez, ali on je istovremeno propustio da uključi zahteve
žrtava i prema istim tim Sjedinjenim Američkim Državama. Upoređivanje
slučajeva SAD i Švajcarske posebno ističe ovu prevaru. 7)
Maja 1998. godine, savetnički komitet predsednika SAD
dobio je od Kongresa zadatak da "istraži šta se desilo sa imovinom
oduzetom od žrtava holokausta koja je dospela u ruke savezne vlasti SAD"
i "da posavetuje predsednika o merama koje treba da budu preduzete kako
bi ukradena imovina bila vraćena pravim vlasnicima ili njihovim
naslednicima". U decembru 2000. kongresni odbor pod predsedavanjem Edgara
Bronfmana (koji je koordinirao napade na švajcarske banke) objavio je svoj
dugo očekivani izveštaj.
Pod naslovom Pljačka i restitucija: SAD i imovina
žrtava holokausta iznose se navodni dokazi kako "SAD od sebe nisu
zahtevale ništa manje nego od međunarodne zajednice". 8) U realnosti,
međutim, precizno čitanje dokumenta navodi na suprotni zaključak: Iako sve
optužbe koje su SAD iznele protiv
Švajcarske imaju istu osnovu i kada je sama Amerika u pitanju, ovoj
državi nikada nisu nametani zahtevi za naknadu štete žrtvama holokausta.
Predsednički savet ističe razliku između "nepopustljivog
stava švajcarskih banaka" kao negativan primer u odnosu na "izvanredne napore" koje čine
Sjedinjene Države kako bi se nadoknadila imovina iz vremena holokausta. 9) Ja
bih na prvom mestu želeo da uporedim ponašanje Amerike, kako je opisano u
izveštaju, sa optužbama na račun Švajcarske.
Industrija holokausta tvrdila je kako su švajcarske banke
posle Drugog svetskog rata sistematski osporavale pravo žrtvama holokausta i
njihovim rođacima da steknu uvid i da raspolažu računima. Folckerov odbor došao
je do zaključka da optužba nije osnovana, sa izuzetkom malih izuzetaka. 10) Sa
druge strane, predsednički savet je zaključio kako posle rata mnogi koji su
preživeli holokaust i naslednici svoje imovinske zahteve u SAD nisu mogli da
iskoriste "zbog velikih troškova i teškoća (svoj zahtev) da dokumentuju".
Od 1941. godine, vlada Sjedinjenih Država zamrzava svu imovinu državljana
zemalja pod okupacijom Trećeg rajha i njome raspolagaže 11). Kao i švajcarske
banke, savezna administracija je uspela da pronađe pojedine prave
vlasnike.
Kako tvrde članovi industrije holokausta, švajcarske
banke su, kako bi prikrile tragove, sistematično uništavale važne dokaze.
Folkerov odbor je došao do zaključka da ova optužba nije osnovana.
Otimači izgubljenog kovčega
Nasuprot tome, Sjedinjene Države su zaista uništavale neobrađene
podatke. Pošto su Sjedinjene Države ušle u rat protiv Sila osovine,
ministarstvo finansija je zahtevalo od finansijskih instituta da dostave
informacije o svim deponovanim sredstvima stranaca. Kako je potvrdio odbor, svi
ovi formulari, njih 565.000, uništeni su, a istražitelji nisu našli nikakve
kopije. Zato nije bilo moguće da se izračuna visina imovinske vrednosti koja je
1941. pripadala žrtvama holokausta. Začuđujuće je da odbor nije nijednom rečju
objasnio kada i zašto su ova dokumenta uništena. 12)
Industrijalci holokausta opravdano prebacuju Švajcarskoj
da je novac poljskih i mađarskih žrtava uzela kao odštetu za imovinu koju su
vlade ovih zemalja nacionalizovale. Predsednički savet izveštava o tome da se
isto desilo i u Sjedinjenim Državama: "Odšteta za u Evropi izgubljenu
imovinu ima prednost nad odštetom za vrednostima stranih državljanja zamrznutim
u SAD. Kongres je nemačku zamrznutu imovinu video kao izvor za poravnanje
američkih zahteva za ratnom odštetom koje bi podnosile američke kompanije i
državljani... Tako su američki odštetni zahtevi delimično isplaćivani iz
nemačke imovine koja je, verovatno, poticala od poseda žrtava holokausta" 13)
Iz industrije holokausta s pravom je prebacivano
Švajcarcima što su od Nemaca kupovali zlato oteto iz evropskih centralnih
banaka. Predsednički komitet, sa svoje strane, tvrdi kako se to dešavalo i sa
Sjedinjenim Državama. Čak je trgovina od nacista otetim zlatom bila zvanična
američka politika sve dok objava rata Nemačke nije obustavila ovu praksu. O
ovome, odbor izveštava i sledeće:
"U jednom memorandumu od 4. juna 1940. načelnik
odeljenja za istraživanje valuta Harry Dexter White navodi zašto američko ministarstvo finansija
ne postavlja pitanje odakle potiče nemaćko zlato... Kako tvrdi Vajt, to je najuspešniji
način na koji SAD mogu zlato da sačuvaju kao međunarodno platežno sredstvo.
Šest meseci kasnije Vajt piše o svom energičnom protivljenju da se makar
provere tvrdnje nekih osoba 'koje o svemu ništa ne znaju, a samo žele da mi
prekinemo sa nabavkom ili kupovinom zlata iz određenih zemalja iz nekih ili
nekog određenog razloga'. Početkom 1941. Vajt je ponovo zamoljen da razmisli o
pitanju 'čije zlato mi to kupujemo', ali iz njegovih sačuvanih dokumenata jasno
proizilazi da odgovor ide u pravcu bezuslovnog prihvatanja zlata." 14)
Sve u svemu, izveštaj predsedničkog komiteta dokazuje da
su SAD krive za sve ono za šta kritikuju Švajcarsku.
Iz industrije holokausta Švajcarskoj je nametnuta
eksterna provera koja je koštala pola milijarde dolara i koja je trebalo da
ispita svu imovinu iz vremena holokausta koju niko nije tražio. Još dok je
ispitivanje trajalo industrija holokausta je iznudila poravnanje kojim je
Švajcarska platila 1,25 milijarde dolara. Kako je utvrdio Folkerov odbor, pored
Švajcarske, i SAD su bila sigurna zemlja u kojoj je mogao da se sakrije
jevrejski kapital iz Evrope. Ali, kakve su konsekvence snosile Sjedinjene
Države?
Predsednički komitet je utvrdio kako je Jevrejski savez
za restituciju naslednika (JRSO) šezdesetih godina nevoljno prihvatio predlog
američke vlade za odštetu nepodignute imovine žrtava u visini od 500.000
dolara15). Iako izveštaj podupire tvrdnje Seymoura Rubinsa kako je svota
od pola miliona dolara premala, 16) savet je došao do zaključka kako bedna
odšteta ne može da se poveže ni sa kakvim motivima nekog službenika,
specijalnog predstavnika ili institucije.17) Ni na jednom mestu se u izveštaju
ne predlaže da Sjedinjene Države plate veću odštetu, da ne navodimo kako nema
ni pomena o nekoj sumi bar približnoj onoj od 1,25 milijardi koliko je platila
Švajcarska.
U međuvremenu, industrijalci holokausta pogled bacaju u
pravcu 350 miliona dolara, koje je rezervisala Nemačka za osnivanje zadužbine
posvećene podršci tolerancije (Budućnost i sećanje). Prvi potez je
povukao rabin Izrael Singer, predsednika Claims Conferenc. Uz tvrdnju da
je obaveza jevrejske zajednice da se obruši na svaki detalj sporazuma sa kojim
se ne slaže, ovaj ideolog industrije holokausta ističe: "Po mom
mišljenju mi ne treba da igramo kako Nemci sviraju." Zato ne treba
nikog da čudi što pojedini istomišljenici njega nazivaju gangsterom, kako sam
Singer iznosi. 18)
Upotreba genocida
Advokatski troškovi za poravnanje sa Nemačkom iznosili su
60 miliona dolara. Melvyn I. Weiss i Michael Hausfeld su
predvodnici sa 7,3 odnosno 5,8 miliona, dok je njih najmanje još deset dobilo
više od milion dolara. I profesor Burt Neuborne je smatrao da njegov
honorar od pet miliona dolara i nije naročito visok, iako su
preživele žrtve Aušvica dobile samo odštetu od 5.000 do 7.000 dolara.
Stuart Eizenstat
nije prestajao da advokatske honorare naziva "izuzetno skromnim".
Preživeli holokausta to vide drugačije: "Da je neko došao na ideju da
samo polovinu honorara, odnosno 30 miliona dolara, uštedi, mogao je od tih para
da napravi jedan ili više zdravstvenih centara za ostarele preživele. Ovi
honorari su sramotni." 19)
Bila bi greška ako bismo se skoncentrisali samo na
nepodopštine advokata. Glavna strategija industrije holokausta je da pažnju
javnosti skreće sa sebe kada se pojave neugodni detalji. Advokati su, da sve
bude jasnije, inkasirali manje od dva odsto prikupljenih sredstava koja su
dobijena preko grupnih tužbi u postupcima poravnanja. Glavni lopovi su dobro
uvezane organizacije industrije holokausta, kao što su, posebno, Claims
Conference (Konferencija za zahteve) i Svetski jevrejski kongres (WJC).
Novembra 2001. je WJC objavio da je prikupio 11
milijardi dolara kao odštetu za žrtve holokausta, dok se očekuje da će na kraju
ukupna svota biti 14 milijardi.
U industriji holokausta već se diskutuje kako da se
potroše milijarde koje se očekuju, pošto stvarne žrtve holokausta "napuste
scenu" 20) U stvarnosti, članovi industrije holokausta predviđaju
milijarde novih prihoda, pri čemu sada nemaju dovoljno para ni za osnovnu zdravstvenu
zaštitu žrtava holokausta.
Zbog toga je 20.000 žrtava u junu 2001. osnovalo novu
organizaciju, Holocaust Survirvors Foundation USA, kako bi "osigurali
da će milijarde dolara prikupljene za preživele stvarno njima i da budu
isplaćene".
Nije pravedno da preživeli holokausta nemaju ni
zdravstvenu zaštitu, objasnio je predsednik udruženja Džo Saks, "dok se
istovremeno daju milioni za opremu u dalekim oblastima, kao što je Sibier, a
stotine miliona se troši na projekte sumnjivih namena".
Ovi sumnjivi poslovi obuhvataju "1,5 miliona
dolara za Jevrejsko pozorište u Tel Avivu", "milion za Mordechai
Anielevich Memorial u Izraelu", stotine hiljada za studiju o
predratnoj istoriji Yeshiva (jevrejske škole sa verskim obeležjima -
prim. prev)", kao i "pola miliona dolara za Memorial Foundation
for Jewish Cultura u Njujorku, što je dvostruko više od izdvajanja za
potrebe samih preživelih u celoj Floridi".
"Predstavnici jevrejskih organizacija, koji navodno
vode hvale vrednu kampanju za osnivanje fondova za odštetu, činili su to ne iz
duboke brige za preživele holokausta, ili njihove naslednike," izjavio je
poslanik u Knesetu Michael Kleiner u plenumu povodom debate o
podeli plena od holokausta.
"Stvarni cilj nije bio da se jevrejska imovina vrati
pravim vlasnicima.
Predstavnici organizacija su učinili sve u njihovoj moći
da bi obezbedili da oni dobiju taj novac i da jevrejska imovina dospe u njihove
trezore, umesto da ode zakonitim vlasnicima. Time su se predstavnici jevrejskih
organizacija ponadali da će svojim udruženjima udahnuti novi život kako bi i
dalje živeli u luksuzu na koji su se navikli".
Slično je komentarisao i izraelski ugledni list Haaretz
da "za sada tako izgleda, kao da je holokaust postao oruđe u rukama
velikih jevrejskih organizacija, kako bi dobijale sredstva za planove vođstva
tih organizacija". 21)
Nastaviće se
Glas preživelih
Industrija
holokausta Normanu Finkelsteinu
znači moralno i finansijsko iskorišćavanje jevrejske nesreće i patnje. Njegova
analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze
koji holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na račun žrtava.
Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu prebacuje da su instrumentalizovali
holokaust kako bi skrenuli pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim
tezama Norman Finkelstajn je pokrenuo živu debatu.
Bilo
bi pogrešno Finkelsteinovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je
potomak žrtava holokausta. Oba njegova roditelja bili su preživeli iz
Varšavskog geta i nacističkih koncentracionih logora. Sa izuzetkom njih, sve
ostale članove njegove porodice pobili su nacisti.
Bibliografija
1) Friedrich
Meinecke, Die deutsche Katastrophe, str. 82
2) Ministarstvo
spoljnih poslova SAD, "Objašnjenje ministarke spoljnih poslova Medlin
Olbrajt, 20. oktobar 2000.
3) Vidi
David E. Sanger, Setting a Goal of Reconciliation, Clinton Plans a Novembar
Trip to Vietnam, New York Times 13. novembar 2000.
4) Karl
Jaspers, Die Schuldfrage, str. 28
5) Adam Sage
i Roger Boyes, New York Times od 13. oktobra 2001.
6) Pierre
Heumann, Weltwoche od 10. januara 2002.
7) Jonathan
Wright, "U.S., France sign deal on Jewish bank claims", Reuter 18.
januar 2001.
8) Izveštaj
u daljem tekstu P&R, strana 5
9) P&R,
strane 4-5
10) Uporedi
"Reparations, Restitution, and Compensation in the Aftermath of National
Socialism 1945-2000", The Holocaust Center of Northern California, 10.
februar 2001.
11) P&R
str. 11 - 12
12) P&R,
SR - 4, SR 213 - 214
13) P&R 12
14) P&R,
SR - 51
15) P&R,
SR - 138
16) P&R,
SR - 171
17) P&R
str. 7
18) Nacha
Cattan, "Shoah People Fund Attacked", The Forward od 28. decembra
2001.
19) Jane
Fritsch, The New York Times od 15. juna 2001.
20) Jon
Greenberg, "Jewish leaders say Holocaust Reparations are nearly
complete", Associated Press od 2. novembra 2001.
21) PRNewswire
od 4. juna 2001.