Povodom

Posrnuli samodržac igra na poslednju kartu: hoće li Vučić obući uniformu NATO pakta?

DOBRI VOJNIK ALEK

Izgubljena je i poslednja nada Aleksandra Vučića da će ostati još malo na vlasti. A, on još uvek veruje da će ga od velikog zaokreta prema Zapadu sačuvati NATO alijansa. Šta ga čeka nakon 31. marta 2023. godine, sa kojim vojnim delegacijama je razgovarao poslednjih meseci i tokom protekle godine, kako će oteto Kosovo priznati kao državu a kako Rusiji okrenuti leđa, da li ga je komandant Nacionalne garde jedne američke savezne države savetovao kako da se brani od mogućeg sukoba sa građanima, na koje četiri jedinice računa u takvom slučaju, te zašto je došao u Dubai, na svetski sajam sofisticiranog oružja i opreme.

Nikola Vlahović

Samoproglašena i nepriznata Republika Kosovo potpisala je tokom protekle decenije, do današnjeg dana čak 33 (i slovima: trideset i tri) sporazuma međudržavnog karaktera sa Republikom Srbijom, od kojih je većinu potpisao režim Aleksandra Vučića, a ono što su potpisivali pre njega, on lično je sporovodio u delo, bolje i efikasnije od bilo kog deklarisanog neprijatelja ove države. Mada u tih 33 sporazuma nigde ne piše da su „međudržavni", oni u praksi postoje i primenjuju se već godinama kao međudržavni.

Ove proverljive činjenice, većina građana Srbije ne zna ili ne može da sazna zbog svakodnevne agresivne propagande Aleksandra Vučića i „kluba" njegovih stranačkih obožavalaca i korumpirane lažne opozicije.

Na sasvim drugoj strani, nalaze se potpisi vojnih delegacija NATO pakta i Srbije, kroz program takozvanog Partnerstva za mir.

Naime, onog dana kad je Srbija postala članica ogranka ove vojno-političke alijanse, potpisana su i tri osnovna sporazuma koja u međunarodno-pravnom smislu stvaraju uslove „državi partneru" za aktivnu ulogu i nesmetano sprovođenje širokog spektra aktivnosti Partnerstva za mir. Ti sporazumi su: Sporazum između država NATO i drugih država članica Partnerstva za mir o statusu njihovih snaga (skraćeno: PfP SOFA, koji omogućava sprovođenje zajedničkih vojnih vežbi i obuke. Tu je i Sporazum o bezbednosti informacija (tzv. Bezbednosni sporazum, koji omogućava razmenu poverljivih informacija, u skladu sa propisanim minimalnim standardima zaštite) i Sporazum o statusu misija i predstavnika trećih država pri NATO. Taj treći sporazum daje privilegije i imunitete predstavnicima država Partnerstva za mir, u Belgiji, državi domaćinu sedišta NATO (pa čak i u „nikad bivšim" bivšim kolonijama Belgije).

Nije teško pretpostaviti, ko je sve u ime Srbije, kao članice Partnerstva za mir, dobio proteklih godina „privilegije i imunitet". Bilo je tu i vojnih i paravojnih predstavnika, raznih „oficira za vezu" i korisnika ovog statusa za poslove koji su od interesa komande NATO, a tiču se Srbije. Dve godine uoči dolaska „Vučićeve decenije" (27. septembra 2010.) otvoreno je Vojno predstavništvo u Misiji Republike Srbije pri NATO alijansi, koje je uspostavljeno sa osnovnim zadatkom da predstavlja Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije u sedištu NATO-a i Evropske unije u Briselu.

Režim Aleksandra Vučića punih osam godina preko ovog predstavništva obavlja sve komunikacije sa komandom NATO pakta. U tim „razmenama informacija" i drugim poslovima, nije mu zasmetala ni otvorena (ali neiskrena) saradnja sa ruskim i kineskim vojnim vlastima. Naprotiv, agentima NATO pakta, savršeno je odgovarala njegova „žovijalna" politika prema Istoku, koji mu takođe nikad nije verovao. „Propusna moć" njegovog režima za informacije od značaja za oba bloka, postala je prevelika.

Danas, u susret proleću 2023. godine, kad Vučića čeka „sudnji" 31. mart, nakon koga je sve moguće osim njegovog daljeg ostanka na čelu države, procene vojno obaveštajne zajednice u Briselu govore da režim odlazećeg diktatora ima četiri „pretorijanske garde" na koje računa ukoliko njegov pad bude uzrokovan masovnom građanskom pobunom. To su: 72. brigada za specijalne operacije, 63. padobranska brigada, te Odred vojne policije za specijalne namene („Kobre") i Garda Vojske Srbije, kao „telesni čuvari u krajnjim okolnostima".

Jedan od poslednjih aduta na koje Vučić računa u okolnostima kad očito „okreće kurs" prema Zapadu (i strahuje od odmazde sa Istoka), to je hitno približavanje NATO paktu, podizanje Misije R. Srbije u Briselu pri ovoj alijansi na najviši nivo, ali tako, da čitav postupak izgleda kao „iznuda". A, to, naravno, nije moguće ni teoretski ni praktično.

Umesto toga, sve govori da će kancelarije Vojnog predstavništva u Misiji R.Srbije pri NATO, naglo „oživeti" ali iz drugih razloga. A, da je to tako, svedoče i ozbiljni izvori ovog dvonedeljnika i vidljiva kretanja vojnih delegacija na relaciji Brisel-Beograd. Reč je o „savetnicima" EU, SAD i NATO koji će Srbiji "ponuditi obuku" vojnih i civilnih vlasti "na terenu", navodno u borbi protiv "ruske opasnosti". Taj već viđeni model nasilne „mobilizacije" čitavih država, u slučaju Srbije već se dešava preko kancelarije NATO u Beogradu i preko Ministarstva odbrane i ostalih "ministarstava sile".

Recimo, dana 8. februara 2023. godine, Ambasada SAD u Beogradu objavila je sledeću informaciju: "Vojna saradnja SAD i Republike Srbije razvija se na najvišim nivoima - načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Mojsilović sa načelnikom Združenog generalštaba Oružanih snaga SAD generalom Milijem"

Prošle, 2022. godine, 16. juna, Delegacija Evropske komande Oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država boravila je u zvaničnoj poseti Ratnom vazduhoplovstvu i protiv-vazduhoplovnoj odbrani Vojske Srbije. I, da se ne zaboravi, rečeno je tog dana i ovako nešto:

"Težište u razgovorima je na razmeni profesionalnih iskustava u primeni operativnih procedura u planiranju i izvođenju helikopterskih operacija borbenog traganja i spasavanja i upotrebi savremenih uređaja i opreme koji omogućavaju potragu, lociranje i evakuaciju ljudstva iz okruženja i sa nepristupačnih terena u svim vremenskim i zemljišnim uslovima".

Bio je to direktan „prst u oko" postojećem sporazumu RV i PVO Vojske Srbije sa Ruskom federacijom o upotrebu helikoptera u misijama borbenog traganja i spasavanja uvežbavalo sa Ruskom Federacijom (takozvane BARS vežbe, ukupno šest).

Vojni komentator britanske TV mreže Sky News, govorio je doslovno o "prilici Srbije za promenu partnera koja je uslovljena ratom u Ukrajini", te da je "prvi put u ovom veku da američke i srpske oružane snage poseduju isti tip letelice - Erbasov civilni helikopter H145 koji je kako za RV i PVO tako i za Armiju SAD-a i njenu Nacionalnu gardu militarizovan (za Ameriku u verziji UH-72 Lakota)."

Da je režim Aleksandra Vučića u kontinuitetu tokom protekle decenije radio jedno, a pričao drugo, misleći, verovatno, nešto treće, vidi se i prema jednom mnogo ranijem susretu delegacije oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država na ćelu sa već penzionisanim generalom Filipom Bridlavom, ranije komandantom snaga NATO u Evropi. Mada već u penziji, Bridlav je došao u Beograd po zadatku kako bi Vučićevom režimu ponudio „blisku saradnju" sa vojskom SAD, te „planove o izgradnju sposobnosti" Vojske Srbije radi otpornosti na „ruski uticaj".

Tadašnja vlada Nemačke, iskoristila je taj događaj i javno opomenula Bridlava zbog huškanja Evrope i NATO na Rusiju, veštačkim dizanjem tenzija i širenjem laži o Rusiji, koji se u svojim privatnim e-mail prepiskama koje su procurile u javnost zalagao za provokativne akcije prema Rusiji kako bi se Rusija uvukla u rat protiv NATO-a.

Pre nepunih četiri meseca, (31. oktobra 2022. godine), Aleksandar Vučić je sa predstavnicima nekih od najvećih američkih globalnih korporacija imao sastanak „o daljem jačanju i razvoju bilateralne ekonomske saradnje, novim strateškim partnerstvima, kao i o potencijalima za investicije u oblastima energetike, ICT i zelenih tehnologija", gde su se, po direktivi iz Vašingtona, našli i predstavnici nekih od najvećih i najpoznatijih globalnih kompanija koji su navodno „pokazali interes za strateško poslovno partnerstvo sa Srbijom" te da je „Srbija u novim tehnologijama na vreme uvidela razvojnu šansu".

Ustvari, bio je to poklon vlade SAD režimu Aleksandra Vučića, koji je i tom prilikom čvrsto obećao ispunjenje svih želja vlade u Vašingtonu kad je Srbija i ovaj deo Balkana u pitanju. Dakle, priznanje samoproglašene države Kosovo i „jasan stav prema Rusiji" uključujući i sankcije „po modelu" Evropske unije.

I zaista, Vučić se zahvalio izvesnom Dejvidu de Falku, zameniku pomoćnika sekretara u Ministarstvu trgovine SAD za Evropu i Evroaziju, hohštapleru nižeg ranga koji je viđen kao „čovek sa izuzetnim poslovnim iskustvom koji je prepoznao Srbiju kao odličnu poslovnu i investicionu destinaciju sa ogromnim potencijalima za saradnju od obostranog interesa".

Poznato je da američke kompanije posluju u Srbiji i zapošljavaju 30.000 ljudi, da je ukupna robna razmena između Srbije i SAD dostigla blizu jedne milijarde američkih dolara, da u Srbiji rade svetski poznata korporativna imena kao što su CISCO, DELL, IBM, ORACLE, ali i druge kompanija sa globalnom reputacijom, ali to je tek kap u moru mogućih investicija da svaka vlada SAD ne vidi Srbiju kao „remetilački faktor", a Vučićev režim kao „poželjnog kolaboracionistu". Jer, sa takvim „prijateljem" Srbiji ne treba gori neprijatelj.

U kontekstu opšteg konsenzusa da Srbiju treba „urazumiti" i dodatno militarizovati (u „taboru" protiv Rusije), dopla je i poseta predsedavajućeg Vojnog komiteta NATO, holandskog admirala Rob Bauera Srbiji.

Naime, admiral Bauer je prvo imao sastanak sa Vučićevim generalima, pre svih sa načelnikom Generalštaba Milanom Mojsilovićem, koji je dobio od svojih kolega posprdan nadimak: „Her Flik" (lik iz kultne britanske serije „Alo-Alo").

Zašto se holandski admiral na balkanskom kopnu bavi „aktuelnom bezbednosnom situacijom u regionu i svetu", kao i saradnjom sa snagama KFOR na terenu nepriznatog Kosova? Jedini odgovor može biti da se čitavo Kosovo nalazi takođe u statusu taoca takozvane međunarodne zajednice (pod mandatom Saveta bezbednosti UN, ali pod komandom NATO). Konačno,

Bauer je sa Aleksandrom Vučićem imao razgovor „u četiri oka", a poznato je samo toliko da je ovaj holandski admiral imao za Vučića „ponudu koja se ne odbija". Možda, kaže upućeni izvor, i „slobodan prostor" u Holandskim Antilima na Atlantiku, u slučaju potrebe za bekstvom.

Zanimljivo je da je A. Vučić bio u dužem vremenskom periodu u kontaktima sa komandantom Nacionalne garde Ohaja general majorom Džonom Herisom. Kako bi pravilnije „dešifrovali" njegovo savetovanje sa Herisom, treba pomenuti da je u zvaničnom izveštaju pisalo kako su razgovarali o „vojnim i civilnim" pitanjima.

Što se „civilnih pitanja" tiče, bilo je govora o iskustvima Nacionalne garde Ohaja, sa povremenim građanskim pobunama, te kako ih suzbiti. Kojim sredstvima, koliko brojnim jedinicama i slično.

U nastupu oduševljenja što je saznao metodologiju obračuna sa građanskim pokretima i uličnim pobunama, Vučić je uručio general majoru Džonu Herisu Orden srpske zastava drugog stepena! Zanimljivo, ali delegacija Vazduhoplovstva Nacionalne garde Ohaja došla je u Beograd avionom tipa KC-135, idealnim za „evakuaciju manjeg broja ljudi iz kriznih područja". U tom smislu, sročeno je i jedno smešno saopštenje gde je pisalo kako su vođeni „ekspertski razgovori sa kolegama iz Ratnog vazduhoplovstva VS na temu bezbednosti letenja"

U Srbiju je zatim došao novi komandant Evropske komande za specijalne operacije Vojske SAD general major Stiven Edvards. Razlog posete bilo je prisustvo obeležavanju godišnjice Misije Halijard, spasavanja savezničkih pilota u Srbiji u Drugom svetskom ratu a Edvards je imao i sastanak sa načelnikom Generalštaba Vojske Srbije. Ustvari, i to je bila obična maskarada, ispod koje se krilo nešto drugo. Jer, neposredno nakon toga, načelnik Generalštaba VJ, Mojsilović, odlazi u Rumuniju, gde je sa ovom članicom NATO razgovarao o zajedničkim vežbama i obuci specijalnih jedinica, a usledile su posete Sloveniji i Grčkoj.

U opštoj diplomatsko vojnoj invaziji NATO članica na Srbiju, u Beogradu se pojavio i novi komandant KFOR-a, italijanski general major Mikele Ristučo, mimi konteksta međunarodne vojne saradnje, ali sa zadatkom da obavi nekoliko izdvojenih razgovora sa Vučićem i „faktorima" (stranim i domaćim) oko njega.

Krajem februara prošle 2022. godine, pojačane su bile i aktivnosti vojne obuke neborbenog karaktera nisu prekidane i pored moratorijuma na obuku i vojne vežbe sa partnerima koji je Vlada Srbije donela krajem februara, zbog početka rata Rusije i Ukrajine. Najviše aktivnosti bile su zabeležen u centru Atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu.

Od izbijanja rata u Ukrajini, nije bilo nijedne zvanične aktivnosti sa oružanim snagama Rusije, osim njihovog zvaničnog prisustva na događajima kao što su polaganje venaca ili obeležavanje važnih datuma iz Drugog svetskog rata.

Danas, u prvom tromesečju 2023. godine, Aleksandar Vučić je usamljeni diktator koji se za saradnju sa NATO alijansom hvata kao davljenik za slamku. Jer su sve druge njegove omiljene teme potrošene, pred njim je ostao još samo posao zbog koga je imao zaštitu Zapada u protekloj deceniji.

U ovom „zaustavnom vremenu", uspeo je da poseti sajam naoružanja i opreme u Dubaiju ("IDEX 2023") jedan od najvećih i najznačajnijih sajmova gde se prikazuje najnovija oprema, inovacije i tehnologije u međunarodnom sektoru odbrane. I, kako već godinama drži „upregnutu" vojnu industriju Srbije, po cenu mnogih života izgubljenih u tim, sada fabrikama smrti, nedovoljno obezbeđenim i datim na upravljanje privatnim kompanijama, bilo je jasno i zbog čega se nešto ranije našao u Institutu G42 u Abu Dabiju, gde je održao sastanak sa predstavnicima te kompanije.

Naime, Grupa 42 (G42) je vodeća kompanija koja se bavi razvojem veštačke inteligencije i „klaud" računarstva sa sedištem u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ova kompanija posluje širom Ujedinjenih Arapskih Emirata, Centralne Azije, Bliskog istoka i Severne Afrike.

I Vučiću je palo na pamet da njegova Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu pri Vladi Srbije potpiše Memorandum o razumevanju sa kompanijom G42 iz UAE, koji predviđa saradnju u oblasti veštačke inteligencije „i njen brži razvoj u Srbiji". Sudeći po tome da je pomenuti Memorandum potpisao generalni direktor G42 "Cloud Technology" Talal el Kaisi, a za račun Srbije direktor Kancelarije za IT, te da se sve dešavalo tokom takozvane investicione konferencije koja je održana u okviru proslave Dana državnosti Srbije u Dubaiju, lako je bilo zaključiti da se radi o strateški važnom poslu, koji bi Vučiću dao neku nadu da će se ovom super-modernom vojnom tehnologijom približiti nekim generalima NATO pakta. A, možda i statusu „VIP azilanta" na nepoznatoj lokaciji.

Nema nikakve sumnje da su njegovi potezi tokom poslednjih desetak meseci, demonstracija paničnih strahova od kojih neće moći da se izleči, sve dok ga neka nova politička garnitura ne odvede na suočenje sa zakonom. To bi moglo dobro da ga otrezni od vlastoljublja, srebroljublja, od bolesne sujete i narcizma, od kojih hronično boluje. A, moglo bi i Srbiju da oslobodi njegovog ludila.

U potpuno bolesnoj atmosferi koju već godinama širi oko sebe, koristeći „pitanje Kosova" kao argumentaciju za sve zločine koje sprovodi nad šest i po miliona talaca u Srbiji, vrlo je moguće da će većina Vučićčevih žrtava, nakon njegovog odlaska, doživotno bolovati od kolektivnog post-traumatskog sindroma.

Jer, Vučić je opasnija i destruktivnija pojava i od takozvanih prirodnih katastrofa i od ratnih sukoba. Vrlo je moguće da će nasilje nad zdravim razumom koje proizvodi ovaj suludi čovek svakog dana, svih 365 dana u godini, ostaviti dublje tragove na kolektivnoj psihologiji ovako dugoročno zarobljenog naroda. Jednostavnije rečeno: u Srbiji je na sceni talačka kriza kakva u svetu nije zapamćena još od diktature generalisimusa Augusta Pinočea u Čileu, drugom polovinom prošlog veka.

Pinoče je ostao upamćen kao zlotvor koji je stotine hiljada Čileanaca držao zatvorene kao taoce na velikim fudbalskim stadionima, a i Vučić uporno najavljuje izgradnju desetak gradskih stadiona širom Srbije i velikog, takozvanog nacionalnog stadiona nadomak Beograda.

Nema nikakve sumnje da bi odlazeći diktator, samo kad bi mu se dala prilika, sve ove objekte lako i brzo pretvorio u „sabirne centre" pobunjenih građana, baš kao što je to Pinoče radio. Srećom, kraj mu je došao i za eskalaciju njegovih novih ludila, prilično je kasno.

Više puta pominjani 31. mart 2023. godine (kalendarski, u pitanju je petak, za njega svakako „crni petak"), poslednji je datum do koga su njegovi zapadni sponzori spremni da sačekaju njegovu zvaničnu odluku: ili da preda vlast ili da sa sadašnje pozicije prizna postojanje samoproglašene države sa kojom je njegov režim u delo sproveo pomenuta 33 potpisana sporazuma, koja imaju snagu „međudržavnih", jer ih je tako razumela i prihvatila većina članica Ujedinjenih nacija.

Njegovom „najnovijom" politikom prema Rusiji i Kini, tačnije, prihvatanjem spoljne politike Evropske unije i američkog diktata, pokopao je svaku nadu da će „prijatelji iz Moskve i Pekinga" pomoći njegovom političkom i svakom drugom opstanku. Te dve velike sile imaju jasan stav prema onima koji krše međudržavne sporazume.

Države koje nisu i neće priznati samoproglašeno Kosovo (među njima i neke članice Evropske unije) Vučićevu „novu politiku" svakako neće pozdraviti. Naprotiv, rado će dočekati neizbežnu zlu sudbinu malog balkanskog diktatora. Za njim neće plakati niko, ni u Moskvi, ni u Briselu, niti u Parizu i Berlinu.

Do 31. marta Vučić će se „izjasniti o Kosovu i Rusiji" i to će biti kraj decenije njegovog apsolutizma, koji mu je omogućila i tako reći na poklon dala britanska obaveštajna zajednica u saradnji sa institucijama i liderima Evropske unije i svakom vladom SAD u proteklom periodu. Taj „kolektivni Zapad", dobio je u Aleksandru Vučiću ubojito oružje: Srbija je ponižena, opljačkana i osakaćena teritorijalno, njena ekonomija je uništena a njeni građani izluđeni i predati na milost i nemilost hordi lokalnih kriminalaca i mafijaša međunarodnog ranga.

I kako to uvek biva, sluga-diktator, završava svoj zločinački posao u atmosferi potpune neizvesnosti: priznao albansko Kosovo ili ne, uveo sankcije Rusiji ili ne, čeka ga sud prevarenih, opljačkanih i opravdano besnih građana Srbije. A, bitku sa izmanipulisanom masom još niko nije dobio. Zapad je upravo na ovakav scenario računao. Da lažni patriota uništi državu u koju se lažno kleo, a da mu građani-žrtve te prevare, same presude.