https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Procesi

Procesi

Slučaj koji opominje: sudbina Čede Jovića, ratnog zločinca koji to nije bio

 

Umesto vrbe, stalni sud za Srbe

 

Dok je Srbija sve činila kako bi oslobodila hrvatske ratne zločince iz svojih zatvora, nekima uz velika izvinjenja i duboke naklone, dotle je proces protiv svakog sumnjivog Srbina (bez obzira na to je li ili nije imao veze sa ratnim zločinima) dobio perverzne razmere. Sa punim pravom, a na osnovu činjenice da je 95 odsto svih optuženika srpske nacionalnosti, kako na Haškom tribunalu tako i pred sudovima zemalja nekadašnje Jugoslavije, može se reći da je sezona lova na Srbe u punom zamahu. Posebno u susednoj Hrvatskoj. Srećom, službenici konzulata Srbije u Hrvatskoj, i pored stroge zabrane iz Beograda, prisustvuju suđenjima Srbima optuženim za ratne zločine pred hrvatskim sudovima. Tako i u slučaju Čede Jovića, državljanina Srbije koji se već skoro četiri godine iz zatvora u Hrvatskoj bori da dokaže da nije ni na koji način učestvovao u ratnim zločinima tokom rata devedesetih u Hrvatskoj. Mediji u Srbiji o ovom i sličnim slučajevima imaju obavezu da ćute. Tako je, valjda, "politički korektno"

 

Milan Glamočanin

 

Do 2000. godine sudovi u Hrvatskoj vodili su postupke za ratne zločine isključivo protiv Srba. Ovakvo ponašanje hrvatskog pravosuđa pripisano je stavu predsednika Vrhovnog suda RH Milana Vukovića "...da ratne zločine čine agresori, a oni koji se brane mogu samo učiniti zločine u ratu". Ovde se agresorima smatraju Srbi sa područja nekadašnje Republike Srpske Krajine i pripadnici JNA.

Prema podacima Državnog tužilaštva Republike Hrvatske (DORH) iz 2007. godine u Hrvatskoj je od 1991. do tada od 3.666 lica protiv kojih je postupak bio pokrenut za krivično delo ratnih zločina, bilo 3.604 (98,31 odsto) lica "...koja su za vreme Domovinskog rata učestvovala u agresiji na Republiku Hrvatsku, te 62 (1,69 odsto) lica koja su bila pripadnici hrvatskih oružanih snaga".

Po pravilu, vojna pripadnost se poklapala sa nacionalnom pripadnošću. Podatak da je manje od dva odsto svih postupaka za ratne zločine na teritoriji Hrvatske izazvao zgražavanje boraca za ljudska prava i svetske javnosti, pa DORH od 2007. godine više ne objavljuje nacionalnu ili vojnu pripadnost osoba optuženih za ratne zločine!

Tadašnji profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu, a današnji hrvatski predsednik, dr Ivo Josipović, predstavljajući 2007. godine svoju prvu knjigu buduće trilogije na temu o suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudovima Odgovornost za ratne zločine pred sudovima u Hrvatskoj, osvrnuo se i na podatke o broju podnetih krivičnih prijava, pokrenutih krivičnih postupaka i opsegu procesuiranih pripadnika sukobljenih strana.

"...Činjenica je da je Hrvatska provela velik broj suđenja za ratne zločine, ali gotovo sve protiv pripadnika različitih neprijateljskih formacija, a tek iznimno protiv pripadnika vlastitih oružanih formacija", piše između ostalog u knjizi Ive Josipovića.

Budući da su krivični postupci za ratne zločine, posebno zbog enormno velikog broja procesuiranih i suđenja u odsustvu, bili jedna od velikih prepreka povratku izbeglih i prognanih Srba u Hrvatsku, kako je to konstatovano i u zaključcima Nacionalne konferencije o rešavanju pitanja izbeglih lica, održane 15. oktobra 2004. godine u Beogradu, i pošto do tada, uprkos preuzetim obavezama i obećanjima, Hrvatska nikada nije javno objavila njihova imena, ovu informaciju izbegli i prognani Srbi iz Hrvatske su pozdravili i željno iščekivali uvid u najavljeni spisak.

Na pomenutom spisku, sa stanjem na dan 1. septembar 2004. godine, nalaze se imena 1.993 lica, od kojih je pod istragom 830 (od toga 401 istraga u prekidu), pod optužbom 586, dok ih je osuđeno 577.

Među procesuiranim najviše je Srba iz Hrvatske, zatim u velikom broju i pripadnika bivše JNA, a sasvim malo pripadnika Hrvatske vojske i policije, tvrdi se u pomenutom izveštaju Veritasa. Procesuirani se terete za ukupno 2.133 krivična dela, što znači da je 140 lica procesuirano za više od jednog krivičnog dela.

Čak deset odsto procesuiranih je optuženo za krivično delo genocida, iako ovakva kvalifikacija nema uporišta u dosadašnjim odlukama Haškog tribunala.

Državljanin Srbije Čedo Jović uhapšen je 7. jula 2008. godine na graničnom prelazu Bajakovo između Srbije i Hrvatske, na osnovu lokalne poternice koju je raspisalo Županijsko državno tužilaštvo u Osijeku, i od tada do danas je u pritvoru u Osijeku. Do sada, za ove skoro četiri godine, on je tri puta osuđen od  Županijskog suda u Osijeku i tri puta je Vrhovni sud Hrvatske presude ukidao i postupak vraćao na ponovno odlučivanje, ali uvek istom sudiji - Darku Krušlinu.

Dok traje ova pingpong utakmica dva suda, Čedo Jović leži u hrvatskom zatvoru.

Za vreme građanskog rata u Hrvatskoj Čedo Jović je jedno vreme obavljao dužnost pomoćnika komandanta 35. slavonske brigade Vojske Republike Srpska Krajina. Bio je zadužen za bezbednost, a ljudi su ga često nazivali "načelnik bezbednosti". Na osnovu optužnice Županijskog tužilaštva u Osijeku od 4. novembra 2008, delimično preinačene 31. marta 2009. godine, Joviću se na teret stavlja izvršenje ratnog zločina, konkretno da je po komandnoj odgovornosti kriv za smrt Antuna Kundića u maju 1995. godine, jer je znao za ovaj zločin, ali ništa nije preduzeo da bi odgovorni bili kažnjeni. Optužnicu je potpisao zamenik županijskog tužioca Dragan Poljak.

Iz dokumenata koje su koristili i tužilaštvo i sud proizilazi da je Jović kao pomoćnik komandanta brigade zadužen za bezbednost skoro isključivo bio zadužen za kontraobaveštajni rad i logističku podršku vojnim jedinicama, i to tako što je naređenja dobijao od više komande.

I sud i tužilaštvo su se, međutim, zakačili za izraz "stručno-specijalističko rukovođenje vojnom policijom" koji je takođe stajao u opisu Jovićevog radnog mesta. Da li je ovakvo rukovođenje isto što i komanda, na kraju više nije ni interesovalo županijski sud, na šta ukazuje i izveštaj hrvatskog Centra za nenasilje koji prati ovo maratonsko suđenje.

U međuvremenu je sudija Krušlin stalno proglašavao Jovića krivim, jer se za vreme građanskog rata nalazio na pogrešnoj strani - onoj koja je rat izgubila!

Koliko je Krušlinu stalo do regularnosti suđenja pokazuje i podatak da je u zapisnik sa glavnog ročišta ulazila konstatacija svedoka da ostaju pri izjavama datim u istrazi, kojih jednostavno nije bilo!

U okviru 35. slavonske brigade u Dalju je bila i vojna policija kojoj je na čelu bio Novak Simić, kome je nadređen bio komandant brigade Stojan Pralica, odnosno Nikola Petrović. Jovićev pretpostavljeni, od koga je dobijao naređenja, osim komandanta brigade, bio je i pukovnik Grahovac, načelnik bezbednosti korpusa. Jedina veza između Jovića i vojne policije, osim zajedničkog komandanta, bilo je i to što je on za policiju obezbeđivao opremu, odeću, obuću, gorivo, naoružanje i slično, kako je potvrdio i svedok Milovan Petrović.

Odeljenje vojne policije 35. brigade VRSK imalo je 10 do 13 policajaca u redovnom sastavu i još 27 ljudi u rezervi. U maju 1995. godine, prilikom obavljanja radne obaveze, jednog od stanovnika iz tog kraja, Antuna Kundića, pretukli su vojni policajci i on je ubrzo umro od posledica batinanja.

O ovome je Jović bio obavešten od nekog vojnog policajca, mada se više ne seća tačno ko mu je preneo tu informaciju. Prema stavu županijskog tužilaštva, neposredno odgovorni za ovaj zločin su Novak S., Miodrag K. i Radovan K., pripadnici odeljenja vojne policije, koja, kao što se vidi, ni na koji način nije bila u nadležnosti Jovića.

S obzirom na to da je odeljenje bezbednosti primilo obaveštenje o ovom nemilom događaju, o tome je sastavljen izveštaj, ali Jović više nije siguran da li je kasnije pokrenut i krivični postupak. U krajnjoj liniji, nije ni bio njegov posao da vodi istragu u ovom i sličnim slučajevima. I pored toga, i Županijski sud i tužilaštvo njega smatraju odgovornim.

Jovićeva odbrana je od samog početka insistirala na tome da se ingerencija optuženog nije protezala na komandovanje odeljenjem ili vodom vojne policije. Njegov posao je na prvom mestu bilo prikupljanje informacija o neprijatelju i njihovo dalje prosleđivanje. Za kontrolu zakonitosti rada vojnika, pa samim tim i vojne policije, bili su zaduženi drugi.

Prvostepeni sud, bolje rečeno sudija Darko Krušlin (koji je kao predsedavajući jedini bio u sva tri veća koja su osudila Jovića), ove navode do trećeg suđenja uopšte nije uzimao u obzir. Za njega je do tada bilo merodavno ono što su seljani iz Dalja pričali, a to je da su čuli kako je Jović "glavni" i u vojnoj policiji. Seoske priče su, dakle, za sudiju Krušlina bile i ostale najvažniji dokaz.

No, sudiji Darku Krušlinu ovo nije prvo suđenje za ratne zločine. U jednom sličnom postupku, kada se sudilo hrvatskom oficiru bezbednosti za ubistvo 13 Srba u Marinom Selu, Krušlin je smatrao da bezbednjaci formacijski nisu odgovorni za postupke običnih vojnika i vojnih policajaca, i optuženog oslobodio.

Ipak, Vrhovni sud Hrvatske je, na Jovićevu sreću, imao nešto više sluha za zakonitost postupka i redovno je obarao Krušlinove presude, nalažući ovom sudiji da u ponovljenom postupku nepobitno utvrdi da li je optuženi Jović imao ingerencije nad vojnom policijom.

Krivično delo po komandnoj odgovornosti, naime, može da počini samo onaj ko je po zakonu, pravilima službe ili faktički, nadređen samim izvršiocima krivičnog dela. Kako su apsolutno svi svedoci koje je sud saslušao tvrdili da nikada lično nisu videli ili čuli da Jović izdaje naređenja vojnim policajcima, to je neformalna, ali faktička komandna odgovornost otpala. Ostalo je samo da se proveri da li je on imao odgovornost po zakonu, odnosno pravilima službe.

Konačno je sudija Krušlin morao da postupi po mišljenju Vrhovnog suda i tako je saslušao Slavka Kita, penzionisanog pukovnika HV, a do 1991. godine oficira JNA, koji je dao protivrečno mišljenje iz koga ne može sa sigurnošću da se zaključi da li je Jović bio zadužen i za vojnu policiju. Odbrana je predložila da se kao stručnjak za ovu oblast sasluša general Imre Agotić, ali je sudija Krušlin to odbio i ponovo izrekao presudu po kojoj je optuženi Jović kriv i osudio ga i po treći put na identičnu kaznu - pet godina zatvora!

I ovu presudu je Vrhovni sud 22. februara 2012. ukinuo nalažući ponovno, četvrto suđenje! Tokom ove beskonačne sudske agonije, Čedo Jović je odležao skoro kompletnu zatvorsku kaznu na koju ga je sa lanca otrgnuti Krušlin osudio! Jovićev branilac, osječki advokat Tomislav Filaković, toliko je ubeđen u nevinost svog klijenta da će uz sledeći predlog za ukidanje pritvora, kao garanciju da ponudi svoju sopstvenu imovinu i svoju advokatsku licencu!

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane