Postdemokratija

KODIRANI GOVOR VUČIĆA

Svi političari se preko TV ekrana, u dijalogu ili odgovoru na pitanja, zapravo obraćaju građanima a ne sagovorniku, ali samo Vučić to radi očigledno okrećući se prema kameri i govoreći direktno gledaocima, sa uobičajenom najavom u stilu „želim da ljudi znaju" ili „ da ljudi razumeju". A ti „ljudi", koje on na taj način obrađuje, nisu svi građani koji gledaju, nego sasvim određena njegova ciljna grupa. Ljudi koji na poseban način razumeju i ozbiljno shvataju njegove poruke, koje se ostalima često čine nemuštim, neumesnim, pa i besmislenim. Reč je o uvežbanom posebno kodiranom govoru, kojem su ga naučili pravi strani plaćenici koje je, o našem trošku, angažovao za svoje savetnike i menadžere neprestane kampanje za manipulaciju masama, tvrdi kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Prosečna srpska inteligencija ne može nikako da razume i objasni sebi, kako to Aleksandar Vučić, sa svim svojim svakodnevnim budalaštinama i lažima, uživa tako veliko poverenje i podršku u narodu. Priznajem, i ja sam jedan od onih koji nikako da se opasulje, otkud taj imbecilan prevarant i patološki lažov na čelu države i kako to da ga mnogi građani ni posle osam godina nisu pročitali, da ne vide to što je toliko očigledno svakom prosečne svesti i savesti. To je fenomen koji zaslužuje analizu.

U te svrhe, kao poručeno je došlo njegovo poslednje gostovanje Mariću u Ćirilici, u kojem je na kraju, posle više od dva sata monologa, kada mu je već umornom popustila koncentracija i pažnja, sam otkrio deo te strategije. Naime, osećajući da je već dosadio i bogu i narodu, izlanuo se da treba da završavaju emisiju i da puste ljude da gledaju „Parove" i „Zadrugu", koji su im zanimljiviji. Time je nesmotreno otkrio kome se sve vreme obraćao, a to su gledaoci tih rijaliti programa.

Na stranu sad činjenica da je sramota što predsednik države na takav način reklamira takve besprizorne i prostačke emisije, pa čak i jednu konkurentsku sa sasvim druge televizije, ali time je ujedno pokazao da je njegova ciljna grupa ona koja najradije gleda te bljuvotine.

Ljudi koji voajerski vole da zaviriju u tuđe živote i nezadovoljni svojim, uživaju u tome što od njih ima i gorih. Ljudi, kojima je najveća zanimacija i briga ko je koga jebo il zajebo u tom društvu sa dna kace. Takvi su najpogodniji za obradu u Vučićevom eksperimentu sa pranjem mozga na ruke.Takvi najbolje primaju i razumeju Vučićeve poruke, ozbiljno ga shvataju i veruju mu, pa ga čak i vole. Naš narod bi rekao, svaka ptica svome jatu leti.

A, radi se o čitavoj nauci posvećenoj manipulisanju sa ljudima, koja se bavi tehnikom kako to treba raditi u pojedinačnim razgovorima, kako u obraćanju manjim ili većim grupama i konačno, kako sa masama, kako u direktnom kontaktu na velikim skupovima, a kako preko medija.

Nisam stručnjak za to i nisam proučavao tu literaturu, ali sam tokom protestnih mitnga krajem devedesetih iskusteno naučio ponešto o tome, pa ću to preneti na primeru Borisa Tadića. Naime, na mitinzima po Vojvodini, koje smo predvodili Nenad Čanak i ja, uobičajeno sam ja govorio prvi a on poslednji, kao neka vrsta kreščenda.

Tako mora biti konfigurisan i svaki pojedinačan nastup na masovkama. Na jednom od prvih takvih skupova u Sremskoj Mitrovici prišao mi je nepoznat pristojan mladić, koji još nije bio osedeo po čemu je kasnije postao prepoznatljiv, predstavio se kao predstavnik DS, pa sam ga smestio negde u sredinu liste govornika. Sledeći put, mislim u Kikindi, to se ponovilo jer ga u toj gužvi nisam prepoznao.

Kada je i treći put morao da mi se predstavi, izvinuo sam mu se ali i skrenuo pažnju da u prethodnim obraćanjima verovatno nije bio dovoljno ubedljiv, kad ga ni ja nisam zapamtio. I posavetovao ga da su u takvim nastupima najvažniji atraktivan početak, da zaintrigira i zagreje masu i efektan završetak govora, da ostavi utisak.

Manje je važno šta će sve reći tokom govorancije, jedne od mnogih, ali da bi ga judi pratili mora ponekad da podigne ton, pa i da podvikne. Poslušao me je, pa je odustao od svog jednoličnog i ravnog izlaganja, kao što radi nastavnik u školi, i održao pravi govor, na osnovu kojeg sam ga konačno prepoznao kada se sledeći put pojavio. Kasnije, u svojim predsedničkim kampanjama je to sasvim usavršio i pobeđivao. Očigledno je poradio na tome.

Vučić, kao poznati štreber i fah idiot, sigurno je pažljivo pročitao sve brojne knjige koje o tome govore i daju konkretna uputstva, uključujući i nastup na TV i Tviteru, a ima oko sebe i gomilu stručnjaka, izuetno dobro plaćenih, koji ga savetuju na osnovu svakodnevnih istraživanja javnog mnenja.

Po sopstvenom priznanju, taj ni jedan dan ne započinje bez da prvo pogleda rezultate istraživanja o raspoloženju građana i od savetnika ne dobije procenu o tome šta će u tom trenutku najbolje prolaziti, odnosno šta on, u skladu sa tim, treba da radi i govori, i kako. Eto objašnjenja i zašto se žali da slabo spava.

Naravno, jer mora rano da ustane i mnogo da radi kako bi sve to postigao, a uvek se nađe i poneka državnička obaveza iz opisa njegovog pravog posla, kojima se u proseku dnevno bavi samo dva-tri sata. Sve ostalo vreme, dakle više od 12 sati, posvećuje svom predstavljanju određenim ciljnim grupama populacije. Ja, pa ja, pa ja, Paja. (Pesma Jajara je na zaynjo strani lista)

Možda bi to mogao da bude i predlog brojnim njegovim kritičarima koji sa manje ili više duha pokušavaju da mu nađu odgovorarajući nadimak, koji neće biti vulgaran ni uvredljiv, ali ipak dovoljno ciničan i duhovit. Ne znam baš tačno zašto i kako su stigli čak i do Zvončice, vidim samo da se nije baš primilo, a da im nije palo na pamet jednostavno po naški- Paja. On čak i hoda ko Paja patak, koji je dobio zadatak. A i dobar je đak, ko oni iz pačije škole čika Jove Zmaja, na koju nas je, upravo povodom njegovog lika i dela, sjajnim recitovanjem podsetila Svetlana Bojković u poslednjoj Kesićevoj emisiji. A Paja, poznato je, ume i da ostane bez jaja.

Ipak, vratimo se nešto ozbiljnijoj analizi, koju on, istina, ne zaslužuje, ali taj fenomen masovnog poverenja u njega treba preispitati. Nije toliko čudna velika podrška na izborima, jer ona može biti i iznuđena, ucenama i strahom, zabrinjavajuće je poverenje koje uživa u narodu, jer po svim istraživanjima preko pedeset procenta građana veruje njemu, a samo nekoliko procenata prvom sledećem, Dačiću, dok su svi ostali političari ispod jedan posto. Neko će reći da to i nije toliko strašno, jer iz toga proizilazi da mu čak 42% ne veruje. Da, ali to je drugi fenomen, pošto niko drugi nema ni približno poverenje, jasno je da su to oni koji više ne veruju nikome, pa onda ni njemu.

Nije, dakle, on poseban predmet nepoverenja, kao što zaslužuje, nego samo deo sveopšteg nepoverenja koje polako postaje dominantno raspoloženje u Srbiji, pa će tako i on ipak pasti kad prođe ova pošast od epidemije, kao što je Milošević pao ubrzo posle bombardovanja.

Kao i tada narodu je već svega dosta, dara je prevršila meru, tako da kad prođe i ovaj milosrdni anđeo od virusa, koji ljude drži u strahu i neizvesnosti, pući će kolan svečevoj kobili, kao što Njegoš reče u Gorskom vijencu: „Prepuniste mješinu grijeha, puče kolan svečevoj kobili... obrnuše kola niza stranu".

Naravno, druga su vremena, pa će i razvoj događaja biti drugačiji. Najpre mora doći do oslobađanja od hipnotičnog dejstva modernih tehnologija, preko kojih Vučić kodiranim govorom zaluđuje čestit i dobronameran, a naivan i neobavešten svet.

Naprimer, kad on sam javnosti prenosi i uporno ponavlja najružnije prideve koji mu se kače od pojedinaca i grupa navijača, koji do većine građana ne bi nikad ni stigli, da on to ne radi. Poželjna reakcija je i veoma česta: Jadan čovek, toliko se trudi i žrtvuje, a oni tako protiv njega i njegove familije i svako malo mu spremaju državni udar i atentat! Ili kad o sebi govori da je mator, ružan, debeo i ozbiljno bolestan, a sa druge strane, kako je pametan, vredan i pošten.

Ni jedno ni drugo nije tačno, ali dok je za većinu običnog, da ne kažem normalnog, sveta to u najmanju ruku neukusno i neumesno, „njegovi ljudi" nepogrešivo prepoznaju ono prvo kao šalu na sopstveni račun i dokaz skromnosti, a drugo kao istinu. Bez obzira što najprostija logika kaže da skroman čovek nikad na svoj račun ne bi izgovorio takve pohvale.

Priče koje on priča i grimase koje pravi, jasno govore da taj čovek nije normlan, što mnogi tumače kao ludilo, ali njegova ciljna grupa to tumači kao izuzetnost.

Verovatno zato to i radi, jer nije glup pa da ne zna da bi to moglo i da mu našteti kod ozbiljnog sveta. Ali, njega ne interesuje ugled kod mislećih ljudi, koji zna da ni ne može imati, njega zanimaju samo glasovi.

Recimo, priča o bratskim odnosima sa kineskim predsednikom, koji mu je učinio jedan poluzagrljaj, ili imbecilno divljenje poklonima koje mu je dao američki predsednik Tramp, u vidu plastičnih ključeva Bele kuće i jedne od bezbrojnih hemijskih olovaka, koje je delio svima koji su se tu zatekli. Šta delio? Tukao ko neće da uzme! Za normalan svet to je detinjasto i glupo hvalisanje, ali kod njegove ciljne grupe ima efekat upravo onakav koji na taj način želi da postigne. Za njih su to priznanja i izrazi poštovanja prema njemu, od najmoćnijih ljudi sveta.

A kad ga oni toliko uvažavaju, šta mi imamo da razmišljamo. To se relativno lako postiže jer to je ideal prosečnog Srbina. Da ima vođu koji će da misli o svemu i umesto njega da rešava sve probleme. To je i ovekovečeno izrekom, brigo moja pređi na drugoga.

I sve tako, samo upornim ponavljanjem istog, po Gebelsovom receptu, hiljadu puta ponovljena laž postaje istina.