Kako čitati Makijavelija (2)

Vladalac se oslanja na policiju

Nikolo Makijaveli je bio italijanski politički filozof u vreme renesanse. Njegovo najpoznatije delo je knjiga Vladalac. Izdata nakon njegove smrti, knjiga je imala ogroman uticaj na potonja vremena. Mnogi je smatraju uputstvom za vladanje, odnosno priručnikom za vladaoca. Knjiga je zagovarala teoriju da „cilj određuje sredstvo", što se smatra ranim primerom realpolitike. Uobičajena je pogreška da se kaže da cilj opravdava sredstvo, što Makijaveli ni u jednom svom spisu nije napisao. Makijaveli je prvi mislilac koji je uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer opravdati nešto znači to učiniti etički ispravnim. Tokom istorije Makijaveli je čitan na razne načine, kako je kojoj epohi odgovaralo. Izraz makijavelistički ima pežorativno značenje i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. Makijaveli je čitan više politički nego naučno. U tekstu koji nudim čitaocima Tabloida predstavljam neka od tih čitanja (Moris Žoli, Slobodan Jovanović), sa ciljem da pokažem kako jedno delo često zavisi od načina kako je pročitano.

Ivan Ivanović

3.

Francuski advokat Moris Žoli, autor drame „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea", bio je levičar (da ne kažem komunista), antimonarhista, protivnik Napoleona III, učesnik Pariske komune. Po propasti Komune pobegao je iz Pariza u Belgiju, po povratku u Francusku pronađen je mrtav u svom stanu, najverovatnije ga je ubila policija. Nema sumnje da je ovu dramu napisao sa „levih pozicija", u odbranu demokratije od autokratije. Njegov Makijaveli dat je kao „negativan junak", Žoli ga praktično proglašava inspiratorom totalitarizma, nazvanom po Makijaveliju - makijavelizam. Mislim da se Žoli mora čitati kao političko štivo, što, videćemo, ne stoji kad je u pitanju srpski profesor Slobodan Jovanović.

Sledeće pitanje koje dva politička pisca raspravljaju u paklu je pitanje ustava. Na pitanje Monteskijea da li će vladati po ustavu, Makijaveli kaže da on priznaje ustav kao civilizacijsku tvorevinu, da će ustav doneti, ali ga se neće pridržavati. Eliminisaće ga raznim zakonima, ukazima, aktima. „Parlamentarna vladavina u mom ustavu biće samo maska. Po objavljivanju ustava doneću niz zakona koji će uklanjati slobode, i prava koja bi mogla da budu opasna".

No da bi doneo ustav mora prethodno da osvoji parlament, jer on želi da bude ustavni monarh. Naravno da svaka partija može na izborima da ima svoje kandidate za Parlament, ali „svako u vlasti mora da poradi iz petnih žila da svuda pobedi moj kandidat". Na upozorenje Monteskijea da bi narod mogao da se pobuni protiv takvog shvatanja, vladalac kaže da on veruje da će narod dobrovoljno da zatvori oči. „Narod koji ima više zakona nego vrlina, taj narod je lakouman. Urla se zbog sitnica, nikad zbog krupnih stvari."

Dobro, Makijaveli može da ovlada parlamentom, ali šta će da uradi sa demokratskim ustanovama, kao što su univerzitet, crkva...

Univerzitet? Pa, zadovoljan sam, manje-više, stanjem na univerzitetu: izgubio je nekadašnju autonomiju, sveden na javnu službu o trošku države; rektora imenuje vlada (od nje zavisi, to je dovoljno); ako i opstane koji još trag nezavisnosti, može da se ukine prosto odlukom ministra.

Crkva? Iako hrišćanska crkva pretenduje da govori u ime nebesa, odnosno Boga, i proklamuje da je zastupnik slobode, u praksi je uvek zavisila od svetovne vlasti.. „Ne znam zašto od sveštenika pravite apostola slobode. Nisam to primetio, ni u prošlom, ni u novom vremenu; bilo je sveštenstvo, uvek, prirodna podrška apsolutne vladavine." A ako baš crkva insistira na svojoj apostolskoj misiji, Makijaveli je umešan da izazove raskol u njoj. Nije li se hrišćanska crkva već podelila na zapadnu i istočnu, može da se deli još.

Monteskije pita kako će Makijaveli da se odbrani od štampe. Štampa je u slobodnim državama važan kontrolor vlasti. „Štampa sprečava samovolju u vršenju vlasti, prisiljava vladu na poštovanje ustava, primorava zvaničnike na poštenje, na skromnost, na poštovanje sebe i drugih". Makijavelijev odgovor je da Monteskije pogrešno shvata ulolgu štampe. „Štampa se, u većini zemalja, zamerila svima, zato što je sebična, potkupljiva, nepravična, bez rodoljublja... i mase ne znaju čemu ona služi."

A ako mu ne uspe da postojećoj štampi stavi „brnjicu", Makijavelijev vladalac će da stvori svoju štampu. „Moja vlada će sama početi da se bavi novinarstvom - i biće to, kako se kaže, živo, pravo novinarstvo. Ako ima deset opozicionih novina, biće dvadeset provladinih, oni četrdeset, ja osamdeset..." Makijaveli ne misli da ukida štampu, jer on nije istočnjački despot nego evropski vladalac, ali će naći načina da je neutrališe. „Ne usuđujem se da potpuno obustavim novine, izazvalo bi to negodovanje; donosiću razne odredbe... dekret da nijedne novine ne mogu da se pokrenu bez saglasnosti vlade, zatim, poreske mere, pa represivne mere (neka piskarala valja staviti iza rešetaka), pa ukidanje ponekih novina zato što napadaju vladu, zato što prenose lažne vesti, zato što uznemiravaju javnost."

Vladalac ima projekat kako da organizuje štampu:

„Podeliću novine u tri grupe. Prva grupa, otvoreno službene novine u svim sukobima brane do kraja moju stranu. Druga grupa, falanga poluslužbenih novina, njihova uloga je da privlače mojoj vlasti mnoštvo mlitavaca i ravnodušnih. Treća grupa, novine koje su najmoćnija poluga moje vlasti, vezane uz mene nevidljivim lancima... ne znam koliko će ih biti... verovaće da govore svojim jezikom, govoriće mojim; verovaće da pomažu svoju stranku, pomagaće moju.

Sve se svodi na organizaciju: iz jednog centra kreće signal, i odvija se čudan prizor: napadaju me novine i stvaraju mi mnoge neprilike, ali one nikad da ne dovode u pitanje osnovna načela moje vladavine, bave se polemičkim prepucavanjima, u tačno zacrtanim granicama."

To je makijavelizam, Monteskije kaže: „Makijaveli, pravi ste makijavelista!" Makijaveli to ne prihvata: „Svi političari današnjeg vremena: desničari, levičari, levi centar, desni centar... svi su mali, malecki Makijaveliji!" Istina, bar u prestonici, određeni krug ljudi može da provali Makijavelijevu tajnu, ali protiv njih je lako, „zato što većina njih ima sramotnih mrlja u svojim biografijama".

Monteskije dalje ukazuje na opasnosti koje prete takvom vladaocu. „Dobro, ugušili ste svaki glas , izuzev vašeg. Evo, i stranke su pred vama umukle. Zar se ne plašite zavera?" Pravo pitanje. Makijaveli svakako dobro poznaje rimsku istoriju (što ćemo videti kod Slobodana Jovanovića), zna ko je ubio Cezara i Kaligulu. Obe zavere su došle iz krugova vlasti.

Tu se Makijaveli koleba. Uništiće jednim udarcem decu mraka. Ali vladalac od te dece može da ima koristi, da ih upotrebi protiv neprijatelja njegovog režima. „Zabraniću samo ona udruženja koja izmiču kontroli moje vlade, ali ostaviću neka tajna udruženja koja mogu da kontrolišem i ona će biti rezervna snaga moje policije. (...) Ako se nešto uskomeša, moja ruka to pokreće,ako se priprema kakva zavera, ja sam njen kolovođa; ja sam vođa zaverenika."

Uopšte, svaki vladalac da bi imao vlast mora da se osloni pre svega na policiju. „Od policije ću napraviti neograničeno i moćno sredstvo. U mojoj državi ministarstvo policije biće moćnije od svih drugih ministarstava. Kad znate tajne vlasti, zapanjuje vas kako lako ljudi postaju doušnici i cinkaroši, koliko strasti unose u svoje istrage, koliko imaju strpljenja, kako postaju majstori svoga posla."

Da bude apsurd veći, Makijaveli se drži prava, ali ga tumači na svoj način. „Pravo koje primorava naposlušnost uvek je pravo jačega." Njegova filozofija je da dozvoli slobode koje će da ukine! Dozvoliće ustav, ali ga neće poštovati; dozvoliće političke stranke, ali će paralisati njihove napore, učiniće da „ne mogu da se dogovaraju, ni da se sporazumevaju.

Državom će vladati policija. „Ne sme da se održi nijedan javni skup bez policijke dozvole. Moja policija biće uposlena da udarcima pendreka rastera sa ulica glavnoga grada okupljanja buntovnika." Uostalom, Mkijaveli je ovladao tim grupama koje mogu da izazovu nred, samim tim i pobunu. „Samo, bilo bi umesno da vam kažem, oni koji budu najglasnije vikali, baš oni, bukači, biće moji ljidi."

Monteskije, filozof prosvetiteljstva, pisac „Duha zakona", ne može a da se ne zapita kako je moguće da tako nakaradan sistem postane vladajući? Zar nije u prosvećenoj Evropi zavladao duh zakona, zar nisu istočnjački despoti prognani iz Evrope i našli svoje utočište u Aziji.? Slobodni izbori su u Evropi civilizacijska tekovina, prosvećeni Evropejci neće dozvoliti povratak u srednji vek. (Pazite, to govori Moris Žoli, koji je preživeo tri Napoleona!)

Makijaveli i ima odgovor kako će dobiti slobodne izbore. „Neutralisaću opoziciju u izbornim jedinicama u kojima se živo oseća njen rad: ako je izborna jedinica mala, priključiću je većoj, ako je velika, podeliću je na manje. Na čelo izbornih komisija staviću činovnike od poverenja. (...) Ima i drugih sredstava. Kupovina glasova pomoću koverata! Obećanja: ovde pijaca, tamo put! I pretnje: svim gradovima i selima u kojima će glasanje da bude neprijateljsko!"

Makijaveli je u svojoj političkoj filozofiji eksplicitan. „Moje veliko načelo: suprotstavljati slične sličnima, kao što štampu pujdam na štampu, tako ću i miting pujdati na miting". (Danas je odomaćen izraz kontramiting.) „Većina skupštine biće, ipak, moji ljudi koji glasaju po uputstvima, a istog časa ja mogu da povlačim i niti jedne prividne i potajno zavrbovane opozicije."

Čini mi se da je ovde čvor. Žolijev Makijaveli, izutetan tehničar vlasti, praktično ima odgovor na svako sumnjičavo Monteskijeovo pitanje, koji raspolaže samo teorijom. Pošto se na svetu sve kupuje, kupiće i opoziciju! „Moram da pružim neke izglede partijama, tako vešto, da pohrle kroz sve moguće prilaze vlasti. I mene da podrže, dojurili bi, bez duše, navrat nanos. Najslavniji i najistrošeniji opozicionari - svi bi oni došli da se podeli plen. I svako sićušno opozicionarstvo preobraziće se u plamenu odanost. Sad bih nekog malog, svadljivog novinara postavio za državnog sekretara, sad bih nekom ništavnom, nepoznatom poslaniku osnovao ministarstvo književnosti, pozorišta... A poklonio bih položaje sinovima, unucima, nećacima svih ranijih mrzovoljnika."

Makijaveli je do kraja iskren u pogledu svoje vladavine: „Parlamentarni sistem gradima na klizavom terenu,pod njim je ponor, i svaki čas može da proguta ustavni dekor, sve je privremeno, sve je nesigurno u mome poretku; moja vlada je fikcija, oblak koji skriva božanstvo, jer ja sam mač, sila, sejem trepet i strah. Ako terba, biću neumoljiv!"

Ako sve ovo nije dovoljno da cementira diktaturu, vladalac ima na raspolaganju glavno oružje, voljsku. On je zapovednik svih oružanih snaga i može da ih okrene kad hoće prema opoziciji, optužujući da je ustavni poredak ugrože; njegovo je pravo objavljivanja rata ili proglašenje mira. Na taj način uvek može da obuzda unutrašnje frakcije pomoću međunarodne zategnutosti. Njegovo je pravo proglašenje vanrednog stanja u zemlji kad prestaju da važe svi zakoni. „Sva državna fizička sila je u mojim rukama. Na prvi znak pobune protiv moje vlasti oružjem ću da slomim svaki otpor. Zavešću teror!"

Prošlo je vreme slinavog humanizma. Ako u normalnom stanju Makijaveli vlada uz pomoć naroda, u vanrednom vlada uz pomoć vojske i policije. To je smisao terora. „Postižu se tako dve važne stvari: prvo, između snaga intervencije i građana stvara se omraza, trajno neprijateljstvo, a drugo, oružane sile vezuju se, neraskidivo, za sudbinu svoga gospodara."

Razume se da autokratska vladavina mnogo košta. Makijaveli je toga svestan, zato porezi moraju da budu visoki. „Kako da se ograničim na skromne poreze - kad su održavanje i troškovi svih javnih službi samo u rukama države? Kad svaki visoki položaj zahteva visoke izdatke? Kad je raskoš sredstvo vladanja?"

Sledi Makijavelijev traktat o budžetu. „Sav posao finansijske uprave svodi se na dve jednostavne operacije: primiti i potrošiti. I da bi se obelodanio sav prihod i sav rashod stvara se ono što se modernim jezikom zove državni budžet. Makijaveliju ništa drugo ne preostaje nego da se zadužuje, kao što čine sve vlade čije države više troše nego što proizvode. Kad ga Monteskije upozori da to vodi u neminovni bankrot, Makijaveli objašnjava da to važi za države sa demokratskim ali ne i sa autokratskim državnim uređenjem. „U svim službenim dokumentima valja uporno naglašavati rast blagostanja, uspehe proizvodnje i trgovine, sve veći porast potrošnje."

Dakle, zajam. „Obratiću se svima: bogatima, siromašnima, svakome ko ima bar paricu u džepu; raspisuje se ono što se naziva nardni zajam." Sve mora da bude pretvreno u rentu, gradovi, opštine, preduzeća daju u najam sve svoje nekretnine, ili sav svoj pokretni kapital, svaka para mora da bude vezana za vladaoca. Sve će to biti progutano. A posle njega - potop!

Makijaveli predviđa veliku gradnju. „Gradiću ogromna zdanja, srušiću čitave gradove da bi ih iz temelja podigao, po novim planovima. Nije da niko u toj državi neće biti slobodan: „Moja uprava ublažiće čak neke stege, neke delatnosti oslobodiću šropisa: pekari, mesari i pozorišni ljudi biće slobodni. Slobodni da peku hleb, slobodni da prodaju meso i slobodni da daju pozorišne predstave bez odobrenja vlasti." (Naravno, to je cinizam!)

Dokle Makijaveli misli tako da vlada? „Reći jednom suverenu : hoćete li da budete tako ljubazni da siđete sa vlasti radi sreće svoga naroda - čista je ludost, zar ne?

Monolog Žolijevog Makijavelija je dostojan monolozima u Šekspira: „Ne, nisam sveti Vensen de Pol, jer mojim podanicima nije potrebna evanđeoska duša nego čvrsta ruka, ja nisam ni Likurg, ni Grah, jer nisam među Spartancima, ni među Rimljanima, ja sam usred jednog razbludnog društva što meša pomamu strasti sa pomamom oružja... Jesam li ja stvorio svet što me okružuje? Takav sam jer je i svet takav... Obuzdavam bezumne sile koje, u osnovi, nemaju nikakve druge pobude osim životinjske surovosti, zle sile koje jure za svojim plenom pod plaštom ideja. Posmatram ovo društvo sa svim njegovim porocima, jer ono i nema više ništa sem poroka."

Na kraju, Makijavelijev završni udarac u raspravi:

„Monteskije, pocepajte „Duh zakona", molite Boga da vam oprosti, nema ni traga snova u ovome što sam govorio, sve je to zbilja..."

„Moj jedini zločin je što sam govorio istinu, ne moralnu nego političku istinu. Ljudska priroda, a ne ja, rađa tu nauku. Makijavelizam je

stariji od Makijavelija!"

Nažalost, to zna i Žoli. Ali francuski revolucionar, učesnik Pariske komune, buntovnik protiv diktature i diktatora, emigrant i žrtva, odbija da bude makijavelista, makar to bila samo uteha poraženog. Njegova kritika makevijalizma je radikalna, a u drami je Monteskije upućuje Makijaveliju:.

„Vi klevetate ljude da sebi date pravo da ih tlačite. Čitav vaš sistem svodi se na podvalu: čuvajte me, jer ja sam nužno zlo... čuvajte me... branite me, jer preti vam još gore."

„I ko ste vi, Makijaveli, u svetu koji gazite? I ko bi imao interesa da podrži - vas? Seljaci, čije ste ognjište opustošili? Omladina čije ste brojne naraštaje pokopali u zemlju? Vojska čiju ste zastavu ponizili? (Jer - jaki samo prema sopstvenm narodu - vi ste bili igračka u rukama svih državnika svoga vremena.)"

„I sad kad sam vas prozreo, Makijaveli, samo se vama obraćam: pojavite se ponovo kao građanin Firentinske Republike, skinite sa sebe tu nakaradnu masku despotizma, jer „Vladar" je samo kapris vašeg duha."

Rekao sam da je Žolijevo čitanje „Vladaoca" pre svega političko. Pisac drame na razmeđi vekova, poražen kao činilac istorije, iluzorno se nada da će svetom da prevladaju snage razuma nad silama bezumlja, da će svet posle njega da krene pravcem koji je trasirao Monteskije, a ne putem koji je predvideo Makijaveli.

I šta se desilo u svetu posle „Dijaloga u paklu"? Da je Žoli mogao da gleda dva veka unapred video bi bar dva totalitarizma, proisteklih iz njegovog „Vladaoca": desni (fašizam) i levi (komunizam). Njegov san iz Pariske komune razbio se kao napuklo ogledalo, svet nije išao putem koji je projektovao Monteskije, nego smerom koji je trasirao Makijaveli.

4.

Slobodan Jovanović, naš najveći politički pisac, napisao je studiju o Makijaveliju svakako iz razloga da bi kroz nju analizirao svoje vreme. Za razliku od Žolija, koji u Makijaveliju vidi samog Satanu, analitični profesor pravnog fakulteta nastoji da razume pojavu Makijavelija, što ne znači i da je opravda. Njegovo čitanje Makijavelija se razlikuje od Žolijevog: dok Žoli čita „Vladaoca" kao politički traktat, Jovanović ga čita kao politički roman. Njegov Makijaveli je junak „Vladaoca", stvarni Makijaveli je pripovedač romana. A nema tog pisca koji ne „brani" svog junaka, makar koliko on bio „negativan junak". U tom pogledu Slobodan Jovanović se u „Vladaocu" može uporediti sa Emilom Zolom u „Optužujem". Makijaveli ne može biti kriv što je svet izopačen, on ga nije stvorio, samo ga je opisao. Drugačije je Slobodanovo čitanje istog štiva od Žolijevog.

Slobodan Jovanović je pošao od Makijavelijeve odbrane samog sebe u Žolijevoj drami „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea":

„A šta sam ja to učinio? Petnaest sam godina služio svojoj domovini - a bila je Republika - borio se za njenu nezavisnost, zaštitio je od krvavih spletki, pregovarao, zaključivao ili kidao sporazume u skladu sa interesima Republike - a bila je pod pritiskom dve velesile, a ratna sreća poigravala se s njom kao sa barkom u oluji...

Uzneo sam se kad i sloboda, a sa njom sam i pao; živeo sam u progonstvu a da me nijedan vladar nije udostojio ni pogleda. Umro sam u siromaštvu, zaboravljen."

Po Slobodanu Jovanoviću „Vladalac" ima svog junaka, to je Čezare Bordžija. „Svaki zna da je Makijaveli svog Vladaoca radio po živom Čezaru Bordžiji. Međutim, ništa ne bi bilo pogrešnije nego po Vladaocu suditi o Čezaru Bordžiji. Njegovu političku fizionomiju Makijaveli je uhvatio uglavnom tačno, ali je, posle, njene crte toliko doterivao i preterivao, da se njegov Vladalac razlikuje od Čezara Bordžije kao ličnost iz romana od ličnosti iz života". Profesor smatra Makijavelija više teoretičarom i umetnikom nego praktičnim političarom.

Da bi dokazao ovu tezu, profesor Slobodan Jovanović daje kratku biografiju Nikola Makijavelija, političara iz vremena Medičijevih. Ja se ovom biografijom ovde neću baviti, ma da je ona svakako važna za otkrivanje motiva Makijavelijevog pisanja „Vladaoca". Slobodan Jovanović kaže da je nadahnuće za svoje političke spise Makijaveli mogao dobiti ili od događaja svoga doba, ili od knjiga koje je čitao. Među događajima izdvaja rad dva svoja savremenika, fratra Džirolama Savonarolu, koji je delao u Florenciji, i vojnika Čezara Bordžiju, koji je stvorio papsku državu u Romanji. Meni su ovi portreti izuzetno uspeli, stoga ću sa tim da upoznam Čitaoca.

Džirolamo Savonarola je bio dominikanski kaluđer, nastojnik manastira Svetog Marka u Firenci (Florenciji). Bio je čovek retkih sposobnosti: bogoslovski pisac, crkveni propovednik, pesnik, zakonodavac, politički agitator. Sa čistom isposničkom dušom i vatrenom proročkom maštom, on je snevao o reformi u krilu hrišćanske crkve, koja bi joj vratila prvobitnu čistotu. Bio je uveren da su njegovi savremenici, na čelu sa rimskim papom, uništili Hristovu crkvu i retko znanom retorikom tražio je od njih da se vrate Hristu. Slobodan Jovanović kaže da je „u tom kaluđeru bilo jedno zrno ludila". Iako je u srednjem veku bilo kaluđera sa ovakvim idejama, Savonarola je u Firenci, pod Medičijima, bio je neka vrsta revolucionara. Po njegovom uverenju, za opštu pokvarenst bila je kriva sama katolička crkva. Pape iz renesansa svojim nemoralnim životom davali su sablažnjiv primer i ostalom svetu. Greh se zalegao u samoj stolici.

U to vreme je pod imenom Aleksandra VI, sedeo na papskom prestolu Španac Roderigo Bordžija, jedan od najpokvarenijih papa u istoriji katoličke crkve, vlastoljubiv, seksualno izopačen, srebroljubiv, prvi teološki tiranin. Bio je oličenje svega onoga protiv čega se Savonarola borio. Između ta dva delatnika mralo je doći do sukoba, tačnije do borbe na život ili smrt.

Papa je pokušao bulama da zabrani delovanje Savonaroli, ali ovaj se nije pokoravao. Posle pada Medičijevih, Savonarola je postao prva politička ličnost u Firenci, njen stvarni gospodar. Iza Savonarole stajala je gotovo cela Firenca, koja je oduševljeno prihvatala njegovu moralnu propoved. Borba izmeu pape i pobunjenog fratra imala je da se vodi u Firenci: ili će papa uspeti da odvoji Firencu od pobunjenog sveštenika, ili će fratar da zadrži primat u gradu republici, čime će ugroziti sam papski tron. Ne treba mnogo domišljatosti da se odgonetne ko je pobedio; papski autoritet bio je jači od pobunjenog propovednika. Papa će da bude poražen tek od Martina Lutera, ali to je bilo četvrt veka kasnije u Nemačkoj a ne u Italiji. Ovde je pobedio Roderigo Bordžija, odnosno Aleksandar VI.