Podzemlje
Slučaj Inex:
Stotine miliona evra misteriozno
nestaju pred očima cele nacije
Pljačke nečuvene, šibicari
nevidljivi
Gotovo sve značajnije spoljnotrgovinske firme (kao Yugoexport, Genex,
YU Commerce, Dinara, Tehnopromet, Termoelektro itd.) propale su po gotovo
identičnom receptu. Pri tome
niko nikada nije postavljao pitanje ogromnog obrtnog kapitala na inostranim
računima tih kompanija, pa su one automatski postale jedan od najznačajnijih
generatora tajkunizacije Srbije
Milan Malenović
Grupacija Inex Interexport
bila je jedan od najvećih i najznačajnijih spoljnotrgovinskih sistema bivše
SFRJ. Nije postojao značajniji grad u nekadašnjoj Jugoslaviji u kome ova
kompanija nije imala svoju imovinu, a isto je bilo i u najvažnijim inostranim
metropolama. Sve do statusnih promena DP Interexport 1990. ova imovina
je bila u njegovom vlasništvu. Tadašnji pomoćnik
generalnog direktora za statusna i organizaciona pitanja Branka
Janković-Radović te godine započinje jedan pravni galimatijas koji ni do danas neće
biti rešen.
Nekoliko stranih predstavništava Ineksa
(iz Londona, Ciriha, Beča, Milana i Frankfurta), kao i Inex Banka, zajedno sa
svojom matičnom firmom DP Inex osnivaju mešovito preduzeće za
međunarodno poslovanje Inex Interexport DOO, gde su pomenuta
predstavništva dobila većinski udeo u vlasništvu iako su osnovana kapitalom
svog manjinskog partnera, koji u posao unosi celokupnu nepokretnu imovinu
vrednu na desetine milione dolara. Ulog stranog konzorcijuma je, sa druge
strane, iznosio tek nešto više od 200.000 dolara, a i taj novac je poticao iz
domaćeg Inexa.
Sankcijske akcije
Ovakvom pravnom gimnastikom,
Branka je svom šefu, generalnom direktoru Inexa Slobodanu Šarencu,
omogućila da narednih godina direktoruje po milosti opskurnih stranih partnera,
a ne da ide na reizbor kao direktori društvenih preduzeća. Branka je, čini se,
zadužila još neke ljude, pa ju je Aleksandar Vlahović posle
petooktobarskih promena prebacio na mesto izvršnog direktora Agencije za
privatizaciju.
U međuvremenu su uvedene
međunarodne sankcije Srbiji, pa je Inex bio primoran da prekine zvaničnu
saradnju sa dotadašnjim predstavništvima u inostranstvu, ali i da formira nova
inopreduzeća, kao što su Peri Trading Cipar, Trentmoore London, Panador
Panama itd. Sva ova preduzeća su, kao i prethodna,
registrovana na privatna lica, ali je matični Inex iz Beograda obezbedio osnivački kapital i logistiku za poslovanje.
U to vreme na snagu stupa i novi
zakon o privatizaciji, čije je sprovođenje bilo otežano potrebom prikrivanja tragova u
inostranstvu, pa tako,
pri proceni vrednosti Inexa, nije uzimana u obzir zagranična imovina. Da
bi do kraja prikrila sve tragove, kako od spoljnjeg neprijatelja, tako i od
domaćih izdajnika, Branka Janković-Radović se odlučuje na jedan neviđeni paralelizam
prijava kod različitih državnih organa. Tako se prvo osniva Holding Inex, u kome radnici i
penzioneri imaju 78,8 odsto vlasništva, a DP Inex 21,2 odsto. Pri tome DP
Inex kao svoj kapital u Holding unosi istu onu imovinu koju je samo dve
godine ranije preneo na MP Inex.
Nakon registracije Holdingu
se pripaja i sam MP Inex, kome se ponovo prenosi sva nepokretna imovina, dok se
radnici i poslovna aktiva prenose na novoformirano Akcionarsko društvo Inex. Posle ove zbrke dolazi konačno
zamešateljstvo koje tek niko razuman ne može da objasni. Radnicima Inexa
se prodaju kako akcije AD Inexa, ali isto tako i akcije Holdinga,
koje je registrovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću, a ne akcionarsko
društvo. Sa druge strane, ovim kupcima akcija izdaju se samo potvrde o
kupovini, ali ne i same hartije od vrednosti, a ni knjiga akcionara nikada,
do dana današnjeg, nije pronađena.
Trange-frange bez ikakvih skrupula
Posle ovoga rukovodstvo AD
Inexa na čelu sa Šarencem može nesmetano da razvlači ogromno bogatstvo
nekadašnjeg giganta. U periodu 1995-96. stvaraju se u tom cilju mešovite firme
sa navodno većinskim ino-kapitalom, iako je to novac istog tog Inexa
koji je prikrivan zbog međunarodnih sankcija. Tako Edisan Inex dobija
skoro besplatno na korišćenje ogroman prostor
nekadašnje Gradske kafane na Trgu Republike u Beogradu. Iza navodnog stranog
partnera, italijanskog Edisana, znalci pronalaze zeta sadašnjeg ministra energetike Petra Škundrića.
Mercedes Benz YU formiran je navodno većinskim udelom nemačke strane i to u vreme sankcija prema Srbiji. Ovo
preduzeće prvo dobija na korišćenje nekadašnji Inexov autosalon na Novom
Beogradu, a zatim po bagateli od 3.600.000 tadašnjih maraka otkupljuje oko
7.000 kvm opremljenog poslovnog prostora i 1,5 hektara gradskog građevinskog
zemljišta.
Kao razlog za ovu prodaju
rukovodstvo Inexa navodi potrebu servisiranja dugova koji su navodno
pritiskali ovo preduzeće, iako su poverioci bile - njegove rođene ćerke-firme,
partneri u AD Inexu. Najčudnije je to što se prodaja odvijala putem
trgovine akcijama koje nikada nisu izdate, a čiji su nominalni vlasnici
trebalo da budu zaposleni, a ne rukovodstvo.
Bez obzira na ovaj navodni otkup
dugova, Kapital banka (vlasništvo porodice Nicović) 2000. godine preuzima iz istih razloga
Inex banku sa sve njenom zgradom u beogradskoj Gračaničkoj ulici. I pored svih
ovih trange-frange akcija Inex je i dan-danas zadužen.
Onoliku zgradu premestili iz šupljeg u prazno
Odmah posle toga Inex biva
gurnut u likvidaciju, a oko 700 radnika izbačeno na ulicu bez ikakvih prava.
Viši sud, istina, ukida rešenje o uvođenju stečaja, ali to ništa suštinski ne
menja, jer rukovodstvo odbija da vrati stare radnike. Umesto njih na posao se
primaju novi ljudi koji neće rukovodstvu da prave
probleme. Zauzvrat ni rukovodstvo ne pravi probleme državnim strukturama koje
saučestvuju u pljački Inexove imovine.
Predsednik odbora poverilaca koji
su tražili likvidaciju Inexa bio je Slava Živković, istovremeno i
direktor Inexa DOO, pa je time belodano da su Inex u likvidaciju
gurale baš one iste firme koje su nekada osnovane njegovim kapitalom.
Konačno, radi namirenja navodnih poverilaca, ove godine biva
prodata i palata Inex, dvadesetospratnica u beogradskoj ulici Kraljice
Natalije (bivša 27. marta). U ovom poslu sve je virtuelno: virtuelni su
poverioci, virtuelan prodavac, a i novac kojim je navodno plaćena kupovina je virtuelan. Naime, Skupština grada
Beograda preko JKP Gradske čistoće kupuje ovo zdanje od Republike
Srbije, iako Republika nije ni bila vlasnik pomenute imovine. Cena od
oko milijardu dinara (10 miliona evra, odnosno oko 800 evra po kvm) nikada nije
uplaćena, a i kada bi bila uplaćena bilo bi to presipanje iz šupljeg u prazno.
Pravi razlog zašto se kao kupac pojavljuje JKP Gradske čistoće, a ne
sama Gradska skupština, leži u
najavi državnih organa o skoroj privatizaciji javno-komunalnih preduzeća.
Sada još samo da sačekamo da
vidimo ko će da otkupi JKP Gradske čistoće i za koje pare, pa će nam
mnogo toga biti jasnije.
Pošto je milion evra
Izmišljeni
stečaj je jedan od omiljenih načina otimanja imovine. Stečajna mafija postoji,
ali se ona ne svodi na nekoliko sudija i stečajnih upravnika, koji
su samo izvršioci. Mnogo su važniji pravi
organizatori ove nečuvene pljačke, a to su političari i njihovi tajkunski prijatelji. Njihova imena su
svima poznata, ali se za sada ne pominju glasno, a u nadležnim institucijama se
ne pominju nikako.
Dana 25. marta 2010. stečajni sudija
Privrednog suda u Beogradu Gordana Aranđelović otvorila je stečaj nad Aeroinženjeringom
DOO i to zbog navodnog duga od 928.754,87 dinara.
Celokupna
imovina ovog preduzeća, vredna više miliona evra, tako se bukvalno gura u ruke
i džepove tajkuna povezanih sa DS-om i G17 plus, o čemu je Tabloid već
pisao.
Virtuelni
poverioci, virtuelan prodavac, virtuelan novac... Skupština grada Beograda
preko JKP Gradske čistoće kupuje palatu Inex od Republike Srbije,
iako Republika nije ni bila vlasnik pomenute imovine.