Svedočenje
Ekskluzivno: Istina o čoveku koga je Zapad
osudio na smrt (2)
Misteriozna smrt Slobodana Miloševića
Holandski teolog i istoričar Robin de
Rajter (1951-2007), napisao je fascinantnu knjigu o smišljenoj likvidaciji
Slobodana Miloševića, kojom pobija globalnu propagandu o bivšem predsedniku
Srbije kao zlotvoru i masovnom ubici. Rajter između ostalog u knjizi tvrdi:
„...Miloševićev politički cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se
spreči da albanska većina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna
mržnja, niti
se sprovodilo etničko čišćenje. Naprotiv, Milošević i članovi socijalističke
partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen
multinacionalani sastav...”.
Beogradska
izdavačka kuća Metaphysica ustupila je Tabloidu ekskluzivno pravo da
objavi u nekoliko nastavaka delove iz ovog Rajterovog dela, napisanog poslednje
godina njegovog života.
Robin de
Rajter
Slobodan Milošević
je 11. marta 2006. godine, u 10 sati ujutru, zatečen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji
u Shejveningenu. Tužilaštvo je dalo zahtev za autopsiju. Prema izveštaju
Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Patolozi
su konstatovali dve vrste srčanih problema koje su mogli da dovedu do infarkta.
Pored autopsije, Tužilaštvo je zatražilo da se izvrši i toksikološka analiza
kojom bi se utvrdila, odnosno odbacila mogućnost trovanja. Toksične materije
nisu nađene. “Izvesna količina prepisanih lekova nađena je u telu Miloševića,
ali ne u opasnim količinama”, izjavilo je Tužilaštvo. Milošević je, dakle, umro
prirodnom smrću. Nedelju dana kasnije bivši predsednik sahranjen je u svom
rodnom mestu Požarevcu. Time se stvar okončala. Političari, štampa i mediji
utonuli su u apsolutnu tišinu...
Međutim, nije tako bilo neposredno posle njegove smrti. Milošević je za vreme
apoteoze haškog tribunala prosto i kratkovido predstavljen kao Hitler koji je
izbegao zasluženu kaznu. Reči Kristine Amanpur, izveštača CCN, to odlično
ilustruju: “...Kada je došao na vlast, učvrstio je svoj položaj i od samog početka
određivao šta će se na Balkanu desiti. Počinio je najteže zločine protiv čovečanstva
koje su, posle Drugog svetskog rata, Evropa i svet videli. Njegovi neprijatelji
i žrtve znaju ga kao balkanskog kasapina.”
Ni časopis New York Times od 12. marta 2006, ne govori o Miloševiću
bolje: „...bio je to hladnokrvni vlastodržac koji je od Hrvatske 1991 pa
do Kosova 1999 besneo u raznim ratovima. Sasvim je poremetio već labavi odnos
vlasti u Jugoslaviji, koji je po sopstvenim rečima branio, a veoma se čudio što
mu zemlju tako nasilnički uništavaju. Bio je čovek uvek spreman da istinu
izmanipuliše silom. Štaviše, Milošević je nanovo pronašao hrvatske fašiste iz
Drugog svetskog rata...”.
Ovaj renomirani časopis besramno izvrće istorijske činjenice jer mu to u datom
trenutku odgovara. Naime, u Drugom svetskom ratu ubijeno je 900.000 Srba i
Jevreja i za taj zastrašujući zločin odgovorne su ozloglašene hrvatske ustaše.
A da je u Miloševićevo vreme ovakvo političko nasleđe iz fašističkog perioda
odigralo veliku ulogu u ideologiji nadolazećeg hrvatskog nacionalizma i
separatizma - to se čak i ne spominje.
Strategija
smrtnog slučaja
Slobodan Milošević je bio već duže vreme pre svoje smrti bolestan. Čudno je da
se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo od početka suđenja u februaru 2002.
Zbog toga se sudski proces redovno prekidao. Uprkos tome, Tribunal nije smatrao
da postoje razlozi za zabrinutost; Miloševićevo zdravstveno stanje bilo je pod
redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog osoblja zatvora u
Shejveningenu. Da “osoblje” čine
- jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra, to se pritom
nije spominjalo. Lečenje Miloševića u toku prve godine njegovog zatočeništva
sastojalo se od jednog aspirina dnevno. Kasnije je dobijao lekove koji su imali
pre svega uspavljujuće dejstvo.
Ovakav medicinski tretman je
od samog početka oštro kritikovan. Jedan od Miloševićevih savetnika, advokat
Zdenko Tomanović, izjavio je da se zdravlje njegovog klijenta sistematski
podriva. Ruski lekar, dr. Lav Bokeria sa poznatog, specijalističkog Instituta
Bakuljev, rekao je novinarima sledeće: “...Poslednje tri godine neprekidno smo
insistirali da se Milošević pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave tačnu
dijagnozu, ali bez uspeha. "a je Miloševiću bilo dopušteno da ode na bilo
koju specijalističku kliniku, kao što je, recimo, naš medicinski centar,
preuzelo bi se odgovarajuće lečenje i živeo bi još dugo.”
Već maja 2003, grupa od trinaest nemačkih
lekara pismenim putem se obratila Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost zbog
zdravlja gospodina Miloševića. Sugestije doktora su odbačene i adekvatna
terapija je izostala. Štaviše, izostala je i bilo kakva reakcija na kasnije pismene proteste iste
grupe lekara.
Grupa doktora koju je odredio sam Tribunal ustanovio je sledeću dijagnozu:
“Sekundarna oštećenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u
određenim uslovima može dovesti do moždanog ili srčanog udara kao i smrti.”
Vrhovni tužilac
Karla del Ponte povodom zdravstvenog stanja Miloševića izjavila je za časopis
Neuen Zurcher Zeitung od 18. jula 2003 sledeće: “Što se tiče njegovog zdravlja,
Milošević se oseća izuzetno dobro. Mnogi šesdesetogodišnjaci pate od
hipertenzije. Nadam se da nemate utisak da smo ga zapustili.”
Prirodna
smrt, apsolutno isključena
Medicinski
nalaz od novembra 2005 godine pokazao je prisustvo “nepoznatih” lekova u krvi
Miloševića. Oni, inače, neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska.
Zato je Milošević zatražio od Tribunala dozvolu da ga leče ruski specijalisti.
Doktori sa Instituta Bakuljev doputovali su u Hag i pregledali Miloševića.
Konstatovali su da su u stanju da ga na svojoj klinici izleče. Dvanaestog
decembra 2005 godine, Milošević je uručio molbu da ga prebace na Institut
Bakuljev radi lečenja. Molbu je Tribunal odbio sa obrazloženjem da je formalno
nekorektna. Pored toga, rečeno mu je da će se molba uzeti u obzir jedino u slučaju
da se garantuje njegov povratak da bi suđenje moglo da se okonča. Ruska vlada
je zvanično 18. januara 2006 dala garanciju da će Milošević, posle lečenja,
biti na raspolaganju Tribunalu. Uprkos tome, molba je 23. februara 2006
odbijena. Sledećeg dana Milošević je izjavio da će se žaliti.
Karla del Ponte branila je odluku Tribunala objašnjenjem da Milošević u zatvoru
ima svu neophodnu medicinsku pomoć i kvalitetnu negu. A odmah posle njegove
smrti, izjavila je za italijanske novine Republica sledeće: “Čudno je, ali
naravno nije nemoguće, da je tako iznenada umro a da doktori nisu primetili
kako mu se zdravstveno stanje mnogo pogoršalo.”
Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: “...To je političko ubistvo po narudžbini.”.
Prema rečima Nika Varkenvisera, člana međunarodnog centra za slobodu Slobodana
Miloševića (Slobodan Milošević Freedom Centre), smrt bivšeg srpskog predsednika
je po Ugovoru o nezlostavljanju (član 16) posledica surovog i neljudskog
tretmana. “Način na koji se postupalo sa Slobodanom Miloševićem, a pogotovu
kada je reč o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se
Tribunal optuži za ubistvo.”
U holandskim novinama Targets (april 2006) piše: „Miloševiću je od samog početka
uskraćivan adekvatan medicinski tretman, čak i posle zahteva ruskih lekara uručenog
novembra 2005 god. i date garancije od strane ruske vlade da će se posle lečenja
vratiti u Hag. To što su sudije odlučile da mu se ne izađe u susret, i to dva
puta uzastopce, već je dovoljan razlog da se Tribunal optuži za ubistvo sa
predumišljajem.” Sve srpske novine, bez izuzetka, objavile su vest o Miloševićevoj
smrti sledećim rečima: “Hag je ubio Miloševića.”
Samoubistvo nije bilo isključeno kao mogući uzrok smrti. Pošto se suđenje
približavalo kraju, trebalo je da Milošević bude zreo za taj očajnički čin.
Vrhovni tužilac Karla del Ponte je rekla: “Nije isključeno da je Milošević izvršio
samoubistvo da bi time iskoristio poslednju priliku da pokaže svoj ponos i
prezir prema Tribunalu.”
Takođe je uz
blagonakloni osmeh dodala da “nije prvi put da optuženi izabere smrt pre
presude.” Naime, šest dana pre Miloševićeve smrti, nađen je mrtav u svojoj ćeliji
Srbin Milan Babić. I u ovom slučaju se tvrdilo, iako nije bilo nikakvih dokaza,
da je u pitanju samoubistvo. Sve uobičajene mere predostrožnosti bile su
preduzete; jedna od njih je kontrola zatvorenika na svakih pola sata. Babićeva
smrt ostaje zagonetka, a nadležni odbijaju da daju bilo kakav iskaz.
Hajkelina Verajn Stjuart, zaposlena u organizaciji Amnesty International
i čest posmatrač na suđenju, rekla je da je Miloševićeva smrt direktna
posledica lekova nađenih u njegovoj krvi: “Sigurni smo da je to uzrok smrti;
prirodna smrt je apsolutno isključena.” Takođe je izjavila da je, iz razgovora
sa osobom bliskom bivšem predsedniku, saznala da je on krišom koristio lekove
koji neutrališu dejstvo propisane terapije. Jedan od savetnika gospođe Del
Ponte takođe se požurio da objasni kako je Milošević još ranije odbijao da
uzima lekove.
Nemoguće a
ipak moguće!
Međutim
činjenica da je Milošević dobijao terapiju pod strogim nadzorom lekara, čini
teoriju o samoubistvu potpuno apsurdnom. Zar treba zaista da poverujemo da je
mesecima zamenjivao lekove uprkos tome što su kamere bile neprekidno uključene?!
Pa čak i kad bi to bila istina, kako je onda moguće da ništa u njegovoj ćeliji
nije nađeno?!
Rajner Rup je rekao: „Izuzetno inventivno, ovo samoubistvo! Prvo je pucao tri
puta sebi u leđa, a zatim se obesio. U policijskom dosijeu, ne tako davno, na
jugu Sjedinjenih Američkih Država, tako je opisano jedno samoubistvo. Ovo objašnjenje
neodoljivo podseća na izjavu “nezavisnog” holandskog toksikologa Donalda Ugesa
povodom “samoubistva” bivšeg jugoslovenskog predsednika.
Po njemu,
Milošević je uspevao da u svoju ćeliju, u jednom od najobezbeđenijih zatvora,
prošvercuje zabranjene lekove da bi upropastio svoje zdravlje, a sve u nadi da će
mu to obezbediti kartu za Moskvu u jednom pravcu.”
Toksikolog Donald Uges tvrdi da su rezultati analize Miloševićeve krvi koju je
izvršio januara 2006, pokazali prisustvo rifampicina, jakog leka
protiv tuberkuloze i lepre koji neutrališe dejstvo lekova protiv visokog krvnog
pritiska.
Pored toga,
on tvrdi da je Milošević sebi pogoršao zdravlje uzimajući i antibiotike koje mu
nisu bili prepisani. “Veoma rafiniran lek, niko se toga ne bi setio. Na taj način
njegovi ljudi pokušali su da holandske lekare predstave kao nekompetentne. Ne
verujem da se radi o ubistvu. Niti je umro zbog rifampicina; taj lek je
trebalo da mu obezbedi odlazak u Moskvu gde bi ga pustili na slobodu; tamo bi
prestao sa uzimanjem leka, oporavio bi se, a Holandija bi se obrukala.”
Pošto su porodica i pristalice Slobodana Miloševića izrazile nepoverenje
prema zvaničnim izveštajima o njegovoj smrti, svetska štampa iskoristila je
ovakve izjave Donalda Ugesa da ih ocrni. Međutim Donaldu Ugesu je Sud pravde
poverio funkciju toksikologa, a ne detektiva. Jedno je otkriti tragove toksina
u krvi, a sasvim drugo imati tačan odgovor na to kako su oni tamo dospeli. Kako
je mogao Donald Uges, priznati profesor na polju biohemijske analize, da govori
o tome zašto je Milošević upotrebljavao neprepisane mu lekove? Kako je on to
mogao da zna?!
Sam
Milošević je, po dolasku u Hag, bezbroj puta naglasio da nema samoubilačke
namere. Evo šta je rekao nekoliko dana pre smrti: „Nisam ovaj proces ovako dugo
izdržao da bih sebi nešto učinio.”
Razne spekulacije da je trovanje mogući uzrok smrti nisu sasvim neosnovane!
Već 2002
godine ispostavilo se da je Milošević dobijao pogrešne lekove koji, baš kao i
rifampicin, povišavaju krvni pritisak; o tome pišu holandske novine NRC
Hadelsblad (23. novembar 2002): “Slobodan Milošević je u zatvoru u
Shejveningenu dobijao pogrešne lekove koji su mu izazvali visok krvni pritisak
To je razlog zbog kog je moralo da se početkom novembra prekine suđenje bivšem
predsedniku Jugoslavije. Jedan od komentatora Tribunala tvrdi da nije u pitanju
greška. Svaki dalji komentar je odbio.”
Krajem avgusta 2004. godine, u zatvoru u Shejveningu, za vreme večere, dogodilo
se nešto veoma neobično: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je
Miloševićev obrok dobio neko drugi. Na suđenju, 1. septembra 2004, Milošević je
spomenuo ovaj incident. Toga dana reč je imala odbrana. Tribunal je nameravao
da Miloševiću oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju
i na taj način da ga primora na ćutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin
Stiven Kej.
Sve to izazvalo je snažan otpor kod Miloševića i ujedno dovelo do bojkota pri
saslušavanju svedoka. Pretila je opasnost da ceo proces propadne.
Tribunal je morao da popusti.
Bio je
zdrav, a onda je proglašen bolesnim
Evo šta je između ostalog Milošević rekao toga dana: “Dakle, već tri godine
moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda
se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki “nezavisni' doktor iz
Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da
samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu...
Po mom
mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele priče je želja da mi se oduzme
mogućnost da kažem istinu.
Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoće da mi dodeli advokata i stoga što se o meni
radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Lično smatram da je druga strana ta
koja je u ovom slučaju pristrasna.” Milošević je, kao i obično, izuzetno učtivo
još jednom podvukao: “I zato zapamtite dobro: nikada neću odustati, ni po koju
cenu, od svog prava da se sam branim, niti ću pristati da mi se to pravo ograniči.”
A zatim je nastavio da govori o čudnim stvarima koje su se u zatvoru desile:
“Vi možete da donesete sopstvene zaključke. Međutim,
imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori, vaši saradnici,
prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava, ali mogu da pozovem
kompletno zatvorsko osoblje da posvedoči šta se desilo kada mi je donet obrok
namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza...”.
Digla se prava uzbuna da dobijem
hranu koja je baš meni namenjena iako su svi obroci, naizgled, isti. Nisam oko
toga pravio problem. Nisam znao šta se dešava. Međutim, budite tako ljubazni i
zapišite da su doktori tri godine za redom izjavljivali da sam zdrav, a da sada
- posle ovog incidenta - ti isti doktori odjednom izjavljuju da više nisam
zdrav. Ja imam određene pretpostavke, te pretpostavke mogu biti opravdane ili
ne, ali za njih postoje jaki dokazi.” Zatim su sudije ućutkale Slobodana Miloševića
tako što su mu isključili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog
alarmirajućeg slučaja!
Milošević je sve češće patio
od užasnog pritiska iza očiju i ušiju. Džeims Biset, kanadski ambasador u bivšoj
Jugoslaviji (1990-1992), bio je u Shejveningenu, u poseti kod Miloševića, kada
je bivši predsednik iznenada strašno pocrveneo u licu i rukama zgrabio glavu. U
glavi mu je odzvanjalo tako jako kao kada se govori u metalnu posudu. Rekao je
da neprekidno ima takve smetnje, iako mu je pritisak pod kontrolom.
Ne samo da mu nisu pružali
odgovarajuću medicinsku pomoć da bi upotrebili njegovo slabo zdravlje kao
razlog da ga primoraju da odustane od svog prava da se sam brani, već su činili
sve da mu zdravlje još više pogoršaju: redovno se dešavalo da satima mora posle
suđenja da sedi na drvenoj klupi i čeka jer, navodno, nije bilo prevoza.
„Amici curiae” tj. prijatelji suda, koji u
toku suđenja imaju funkciju posmatrača, zalagali su se da se proces na godinu
dana prekine. Za to vreme bi se Milošević oporavio. Kada je to čula, vrhovni tužilac
Karla del Ponte je pobesnela. Po njenom mišljenju Milošević je imao u zatvoru
svu potrebnu negu. Desetog marta 2006, u zatvoru su bile u toku pripreme za
pozivanje novog svedoka: Momira Bulatovića, bivšeg predsednika Crne Gore. Tom
prilikom Milošević je, po ko zna koji put, izrazio svoju zabrinutost advokatu
Zdenku Tomanoviću: za pet godina provedenih u zatvoru nije uzeo nijedan
antibiotik, nije imao nijednu infekciju osim jednog gripa; pa ipak u lekarskom
izveštaju od 12. januara 2006, koji je dobio skoro dva meseca kasnije (?!),
stoji da su mu u krvi nađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre.
Ako je Milošević uzimao taj lek na svoju ruku, a to se saznalo već 12. januara,
zašto se onda ništa nije preduzelo? I zašto mu je tek 7. marta rečeno za rifampicin?
Do tada je, inače, Milošević odmah dobijao rezultate lekarskih pregleda!
Likvidacijom
protiv činjenica
„Bilo bi
bolje kada bi Milošević umro dok je još na optuženičkoj klupi. Jer ako se
proces dovede do kraja, onda je vrlo verovatno da će biti osuđen samo za
relativno malo krivično delo”, izjavio je Džejms Gav već 2004. godine u jednom
intervjuu na britanskoj televiziji (Channel Four). Inače, on se smatra
ekspertom za ratne zločine i savetnik je haškog suda pravde. I zaista - dokazni
materijal koji je Tribunal izneo bio je neubedljiv i traljav. Zato su mediji i ćutali.
Diana Džonston, bivši izdavač časopisa In These Times i bivši izveštač
“Zelenih” iz Evropskog parlamenta, rekla je: “U početku su ljudi još verovali
da će mediji nastaviti sa prenošenjem tog velikog šou programa - suđenja
Balkanskom Kasapinu. Ali su mediji brzo zaćutali zbog Miloševićeve adekvatne i čvrste
odbrane. Od tada se ceo sudski proces uglavnom odvija iza zatvorenih vrata. I
to ima svoje razloge.”
Ralf Hartman,
bivši nemački ambasador u Jugoslaviji, izjavio je: “Ovo suđenje bivšem
predsedniku Jugoslavije koje je NATO najavljivao kao ‚proces nad procesima',
postalo je, u međuvremenu, tajno suđenje. Razlozi su očigledni: Milošević je u
svom uvodnom govoru koji su objavile mnoge novine, izneo senzacionalne činjenice
i neoborive dokaze o ulozi koju su odigrale Amerika, Nemačka i druge
NATO-zemlje u rušenju Savezne Republike Jugoslavije. Čovek može da izvrne i prećuti
istinu, ali ne može da je pobedi.”
Kako je suđenje odmicalo, postajalo je sve jasnije da optužba nije vredna ni
papira na kome ja napisana. Milošević nije imao razloga za samoubistvo jer tužioci
su bili ti koji su saterani u tesnac. “Oterali su ga u smrt”, izjavio je
gospodin N.M.P. Stajnen, Miloševićev savetnik i advokat iz Holandije. Tačno je
da je Milošević bio ozbiljno bolestan, ali je bio pun entuzijazma i
samopouzdanja zato što se proces odvijao u njegovu korist. Nijednog trenutka
nije sumnjao da će pobediti!
Vukašin Andrić, doktor koji je novembra 2005 pregledao Miloševića, rekao je:
“Tribunal je priželjkivao njegovu smrt da se nikada ne bi saznala prava
istina.”
Milorad Vučelić,
član Socijalističke partije Srbije, razgovarao je 9. marta 2006 sa Miloševićem
telefonom. “Bio je uzbuđen i zadovoljan svojom odbranom. Nema sumnje da ga je
Tribunal likvidirao”, zaključio je Vučelić. Klaus Hartman je već nekoliko
godina ranije uvideo opasnost od ‚biološkog rešenja' kojim bi se Milošević
zauvek ućutkao. Živadin Jovanović, bivši jugoslovenski ministar spoljnih
poslova, istog je mišljenja: “Tribunal je odgovoran za smrt predsednika
Slobodana Miloševića.
Pet godina je Tribunal neuspešno pokušavao da dokaže da je srpska vojska pod vođstvom
S. Miloševića odgovorna za zločine protiv čovečanstva. U holandskim novinama
Volkskrant od 26. februara 2004, piše: “Nema pravog dokaza protiv Slobodana
Miloševića.” A, takođe, u holandskim novinama NRC Handelsblad od 28. februara
2004 stoji: “Optužba protiv Miloševića se raspada.”
Milošević je
svojim pitanjima redovno dovodio svedoke optužbe u tesnac. Pored toga, njihova
svedočenja su često imala sasvim drugi efekat od onoga kome se Karla del Ponte
nadala. Bivši šef Službe bezbednosti Srbije, Rade Marković, je, kao svedok optužbe,
rekao da mu je obećano oslobođenje od kazne i novi identitet ako svedoči protiv
Miloševića. U suprotnom, može da računa na ‚posledice'.
(Nastaviće se)