Natrag

Kragujevac
                                        

Grad na Lepenici postaje grad gluposti i velikih promašaja

 

Strah od slobode

 

Kakvo je stanje u Kragujevcu? Otvorili fabrike, sad su fabrike propale, ljudi isterani na ulicu... Svima je poznato da je tako u celoj Srbiji, kao i u Kragujevcu... Niko nije rekao da je država pokradena, privreda propala, ljudi od gladi umiru, što se na ulici svakodnevno može čuti. Za tim se niko i ne osvrće

 

Miodrag Milojević

 

Kragujevac. Ko je video to čudo, gladnu decu da trče? Gladna deca ne mogu da trče i da donose medalje. Omladina nam je gladna. Lakše je, jeftinije kupiti gotovog šampiona. Pravilno! Lakše nego da ulažemo u našu decu. Grad kupuje atletičare, a đaci pešače.
- Novac koji je gradska uprava namenila za prevoz otišao je na isplatu jubilarnih nagrada prosvetnim radnicima umesto Autosaobraćaju. Zato je ovo preduzeće odbilo da školama pošalje markice za prevoz. Dogovorili  su se da se karte prosleđuju školama bez uplate dok se situacija ne sredi. U Kragujevac je dovedena Biljana Topić, dosadašnja takmičarka ''Vojvodine'', aktuelna šampionka Srbije i vicešampionka Balkana...
Baba se češlja, a škole staju. Radoš Bajić, Radašin u seriji ''Selo gori a baba se ćešlja'' stiže u Kragujevcu autobusom Autosaobraćaja.  Đake osnovnih i srednjih škola bacaju iz autobusa. Morali su da porane pa pešice za školu. Grad koji finansira seriju Radoša Bajića, nema para za đačke markice. Škole staju. Gledajte u ekran! Tamo je pravi Kragujevac, nije onamo gde jeste.

 

Nagrade

 

Godine 2005. potpisan je ugovor između sada bivšeg ministra prosvete, Slobodana Vuksanovića, i sindikata prosvetnih radnika. Predviđeno je su jubilarne nagrade, za deset, dvadeset, trideset godina provedenih u prosveti,  za profesore. Ali ne i ko će dati pare za isplatu nagrada. Podrazumevalo se da nagrade isplatiti Republika.
Razlog je - politički obračun. Čist inat je u pitanju. Svaka Vlada traži nešto za šta će optužiti prethodnu Vladu. Za bilo šta, za neko neispunjeno obećanje.
Nagrade! Obećanje ludim profesorima, da se raduju ludi profesori.
Radovali su se, ludovali su što na papiru ima nagrade - a para nema.
Nagrade u Kragujevcu  nisu isplaćivane, oštećeni profesori su se, s pravom, obratili sudu. Dobili su spor. Sa prvobitnih 25 hiljada dinara troškovi su, po jednom profesoru, narasli na velikih 100 hiljada dinara.
Lokalna samouprava  se našle u nevolji, ali je podlegla pritisku ''odozgo'' i isplatila nagrade.
Školski računi su u blokirani. Zbog obaveza prema profesorima, škole, u Kragujevcu, ne mogu da izmire dugovanja poveriocima  za grejanje, struju, telefone. - Situacija je alarmantna. Direktno je ugrožen nastavni proces.
- Naša škola izvodi praktičnu nastavu za koju je nephodno gorivo, a od dobavljača je stigla opomena. Ni druge škole nisu u boljoj situaciji ali je malo verovatno da će im Elektrošumadija isključiti struju, žalio se direktor jedne škole u Kragujevcu.
Epilog je danas poznat. Kragujevac, lider Srbije u borbi protiv ''beogradizacije'' brzo  je kapitulirao. Lider  se pokazao jakim samo na rečima. Gradska kasa je ispražnjena. Osmina gradskog budžeta  za 2009. otišla je profesorima. Škole će cele godine tavoriti i dovijati se kako da sastave kraj sa krajem. Ko je odgovoran za teranje inata, za razliku od 75 hiljada dinara po jednom  profesoru?
Pa šta ako škole staju? Radašin je stigao u Kragujevac, prespavao je noć u Kragujevcu, na klupi u parku bolnice, gde Radojka čeka operaciju. Videla je to cela Srbija, gledali su đaci, profesori, gledali su đački roditelji. Radašin nije spavao u hotelu.. Kad Radašin može da spava u parku i školarci mogu da pešače.

 

Ne da se štafeta

 

Ko je manji, ko je veći? Ko kosi, ko vodu nosi? Na istoj adresi u Kragujevcu  stanovale su dve nekada najveće opozicione stranke. SPO i Demokratska stranka, koja je sprat više. Prostorije SPO preuzeo je Veroljub Stevanović. Sada  stoji tabla ''Koalicija Zajedno.'' Plavo - žuti su, posle krečenja i renoviranja, istakli novu tablu, većih dimenzija. Natpis je dva puta veći  nego ''Koalicija Zajedno.''  Realno. Demokratska stranka, objektivno, veća je od stranke Veroljuba Stevanovića. Lokalni spor, čija će tabla biti veća, rešavao je vrh države. Boris  Tadić je, ko bi drugi, bio ukrotitelj. Naredio je svojima da povuku tablu i smire strasti u gradu.
Zahvaljujući gradskoj samoupravi Kragujevac postaje grad  gluposti i velikih promašaja.
Kragujevac nema trubače, nema Guču, nema ni Egzit... Kragujevac nema Kuću cveća. Kragujevac ima spomenik Titovoj štafeti. Na vlasti u gradu je ''Koalicija Zajedno'', Veroljub Stevanović, trenutno, vernik. Nečista savest iz prošlih vremena tera ga da nešto preduzme. Projekat da  crvena prošlost bude zatamnjena  krstom velikim ne osam nego 18 metara, osujećena je preko nevladinih organizacija.
Ideja nije bila loša. Ko bi pored monumentalnog krsta  uočio spomenik štafeti koji sa postamentom ne dostiže visinu prolaznika.
Ideja da se ukloni  štafeta, pobodena u samom centru grada, odbijena je. Ko zna kakva vremena dolaze? Ko zna ko  sutra može biti na vlasti? Štafeta neka stoji, ne traži lebac, i čeka bolja vremena. Ne zna se šta nosi dan šta nosi noć, sunce jednako greje grešnike i pravednike. Ko zna, možda će doći vreme  kad će se Kragujevac ponovo ponositi štafetom.
Postojala je ideja  u vreme DOS-a da se održi   ritualno trčanje, makar simbolično. Stevanović je procenio da će to doneti više štete nego koristi pa je predstavu otkazao..
Bez obzira što je najavljeni događaj izostao, Zoran Radovanović, dopisnik ''Danasa'' i član Gradskog veća napisao je i objavio tekst o nepostojećem događaju.
Inspiraciju je našao u prošlim vremenima. Jednostavno, prepisao je ispraćaj štafete iz 1974. godine. Zatim je efektno poentirao. Sve je isto, samo njega nema.
Najavljeno je da će se događaj održati, politička klima  se u  u par dana  promenila.
Za resor  kulture u Kragujevcu, zadužen je Saša Milenić. Mlad kulturan, bela košulja, kravata, ne pije. Trenutno, predsednik Skupštine grada.
On je odlučio ovako. Da se štafeta zadrži na istom mestu ali da se pokrije, znači da je nema. Došao je  na spasonosnu ideju da štafete ima i da je nema, na ideju kako će grad Kragujevac zgrnuti velike pare. Da se izvede politički  manevar da izgleda kao da smo se štafete odrekli ali da je se ne odričemo.
Saša Milenić: - Grad je doneo odluku o podizanju i održavanju spomenika na javnom površinama. Odluka  ne predviđa uklanjanje. Ideološka prepucavanja preko spomenika kulture su antikulturni čin, pa makar se radilo i o spomeniku Titovoj štafeti usred Kragujevca. Zato postoji ideja da se ovaj objekat zastakli neprozirnom kupolom koja je iznutra osvetljena. Cilj je da  spomenik bude reklamiran i brendiran na svim mestima gde se žali SFRJ i heroizira Tito. Glavna stvar je u tome da je spomenik, pred zamagljenim staklima, vidljiv tek kad se upali svetlo. To se postiže  samo ubacivanjem novca i kupljenog žetona za ovu namenu. Da makar i samoupravna nostalgija plati svoj dinar za održivi kulturni razvoj. Ovo je naročito prihvatljiv projekat, jer promišlja prethodnu stranu budžeta. Kultura bez te relacije imaće problema na mnogaja ljeta.
''Na mnogaja ljeta''  - govori i potvrđuje da je Saša Milenić vernik, novokoponovani vernik. Nije kontroverzna ličnost. Bio je marksista sada je autonomaš, četnik.
Ideja je lepa, čak vrlo privlačna, za bivše komuniste poput Veroljuba Stevanovića,  koji, zamračivanjem prošlosti žele, da se prikažu u novom svetlu.
Ideju je dobra, jer donosi  kompromis. Prihvatljiva je. Trebalo bi je  prihvatiti pod jednim uslovom. Da sve pare koje ovaj ''projekat'' donese  idu na račun Saše Milenića. Neka on,  ''na mnogaja ljeta,'' živi od prihoda  i divedendi koje će mu doneti njegov projekat. Da se, prethodno,  potpiše ugovor da se odriče plate narodnog poslanika i primanja koja ostvaruje kao predsednik Skupštine grada.
Živeo nam ti , ''na mnogaja ljeta''  pa da vidimo  da li će živeti mesec dana, duže ili kraće.
Čovek mora biti kreativan da bi smislio ovakvo kolosalnu  glupost.
Koga  će to u bivšoj Jugoslaviji zanimati spomenik štafeti u Kragujevcu? Niko i nikada se na tom mestu se nije okupljao,  nikakvi turisti nikada nisu viđeni, ako se izuzmu delegacije koje su polagale vence.
Nikada se nije zaustavio jedan mini - bus, putnički auto. O autobusu da ne govorimo.
Tačno je da u Beogradu postoji Kuća cveća, gde se jednog dana u godini okupljaju  Brozovi obožavaoci i hodočasnici.
Ideja je skroz otkačena. Samo da se sprovede u delo.

 

Glumatanje

 

Škole staju, problemi ostaju. Problemi sa glumcima. - Dodelite nam svima stanove. Ako nam dodelite stanove, ostajemo u Kragujevcu, spremni smo da uložimo napor. Živećemo u Kragujevcu, svakoga dana ćemo putovati u Trstenik na snimanje.
Bila je to poslednja ponuda Radoša Bajića i ekipe ''Selo gori a baba se češlja.''
Serija je humoristička, ako ne bude ništa, glumci su se samo šalili. Trenutno - predlog je u razmatranju.
Kragujevac nema para za kredu i sunđer. Radašin u seriji je vernik, u crkvu ide radno, pali sveće. To je bilo odlučujuće da grad Kragujevac odreši kesu.
Da bi došao do para  morao je Radašin da se dovija i domišlja, morao je da pada  u nesvest.
Javni servis s ponosom prikazuje seriju visoke gledanosti! Počelo je  reklamiranje Kragujevca plaćeno iz gradskog budžeta. Tačno onako kako  sam predvideo. Radoš Bajić dolazi u Kragujevac i odmah  kaže: - U,  al' se ovaj Kragujevac izgradio, sunce ti kalajisano! Ne mogu da prepoznam. Bio sam jednom ovde...
Na mestu na kome stoji, ništa nije građeno već  četrdeset godina,  Radašin nema dogled da  bi ga uperio u okolna brda.
Bilo je načina da se  Kragujevac reklamira preko serije, veštački  presađene u tuđi ambijent, da se u selu, koje je mesto radnje, priča o Kragujevcu a a se ne remeti logika i da svi budu zadovoljni.
Kragujevac je magistralna raskrsnica, gde su se se u jednom trenutku, sekle dve serije '''Selo gori'' i ''Moj rođak sa sela.''
Humora u drugoj seriji više nema nego što ima. Veći humor od same serije je namera gradskih čelnika da se ona zabrani. Niko ne zna i ne vidi zašto. Gradski čelnici, ustupili su prostor, očekujući  nadoknadu. Nadali su se da će biti hvaljeni. Nisu bili hvaljeni, nisu ni kuđeni. Niko normalan ne bi imao razloga da se ljuti. Ali, da su normalni oni ne bi bili to što jesu.
- Ne mešamo se u vaše umetničke slobode, nego  izvrnite džepove, otvorite kofere, da vidimo šta ste snimili? U pitanju je rutinska kontrola.
Tako je bilo u  kragujevačkoj opštini, na snimanju  ''Rođaka sa sela.''  Kontrola ništa sumnjivo nije mogla da otkrije ili kofer imao duplo dno, ili su kaskaderi nešto progutali, ili je deo snimljenog materijala bio spakovan u violini, jer je violinista pred  opštinom natezao instrument  ne bi li izmamio neki osmeh i neki dinar.
A onda je, kad su slike krenule,  došlo do skandala. Ili je cenzura zatajila, ili se telohranitelji i čuvari ne razumeju u umetnost, ili se neprijatelj kamuflirao ili je reč o zaveri protiv Kragujevca.
Jedan kadar -  prepoznaje se ugao, opština Kragujevac.
Prijem kod gradonačelnika. Bahati Drakče ulazi preko reda, profesorka muzike ostaje da čeka. Odlazi razočarana jer je gradonačelnik nije ni primio.
Gradonačelnik ima neko bezvezno ime, bilo je davno, već je zaboravljeno,  Žika Tomić ili tako nešto.
Niko, pa ni pojedinci pokvarene mašte i  loših  namera nisu mogli pomešati  gradonačelnika Kragujevca sa gradonačelnikom iz serije. Da profesorka muzike ostane ispred kabineta, da gradonačelnik  najbezbednijeg grada sa najviše ubistava, nije gostoljubiv i ne mari za umetnost.
Kragujevac  ima ulogu dekora u seriji, kao najbliži grad. Nemaštoviti pisac  jedva ga i spominje par puta. Dijalozi  su neiventivni, besmisleni, uopšteni, banalniji od ispraznih kafanskih razgovora. Takvi razgovori ne mogu iza tezgi gde se prodaje zelena salata.
- Kakvo ti je stanje u Kragujevcu. Otvorili fabrike, sad su fabrike propale, ljudi isterani na ulicu...
Svima je poznato da je tako u celoj Srbiji, kao i u Kragujevcu..
Niko nije rekao da je država pokradena, privreda propala, ljudi od gladi umiru, što se na ulici svakodnevno može čuti. Za tim se niko i ne osvrće.
Kako  mi danas u Srbiji stojimo po pitanju umetničkih sloboda? Tako benigna kritika društva  tolerisana je u vreme  Josipa Broza.
Vlast u Kragujevcu bila je ogorčena. Napravljena je prava subverzija.
Seriju je trebalo zabraniti zbog nekoliko ispraznih rečenica!
Reagovao je oštro Stevanovićev čovek za umetnost, Saša Milenić. Nije  rekao otvoreno da seriju treba zabraniti, ipak  rekao je to implicitno. Uzor mu je Boško Ničić, gradonačelnik Zaječara, koji nije zabranio jednu predstavu nego  je zatvorio  celo  pozorište. Zbog jednoga, šutnuo na ulicu neposlušne glumce.
Saša Milenić mlad je čovek - Ono što Boško Ničić nije smeo da izusti usuđujem se da protumačim: kakav društveni značaj ima pozorište u kome, većim delom, ansambl čine loši glumci a repertoar nezanimljiv i loše predstave? Zar izdržavanje takvog pozorišta nije bacanje narodnih para? Zar nije viša kulturna vrednost nedostatak pozorišta za kojim će bar neko da oseti glad, nego prisustvo lošeg pozorišta? Javno čestitam gospodinu Ničiću što je na svoj, praktičan i nedorečen način postavio novi koncept kulturne delatnosti.
Novi koncept? To je cenzura, to u zabrane, inače, Zaječarsko pozorište Milenić nije ni video.
Po čemu je to Boško Ničić prihvatljiv Kragujevcu? Drugih dodirnih tačaka nema. Osim po zabrani.
Seriju ''Moj rođak sa sela'' Milenić tumači kao zaveru, ''beogradizacije'' prema Kragujevcu.
Ista televizijska kuća emituje i seriju ''Selo gori...'' korumpiranu da hvali Kragujevac. Ali u njoj nema zavere i beogradizacije. Postoji dobra i loša beogradizacija.
Pale su krupne reči:  - Što je  onda na gospodina Ničića graknula ala i vrana? To je pobuna robova koji u trgovini dušom vide dobar posao. To je strah od slobode.  To je TV Beograd.
Cenzorova zamerka je da seljaci iz serije nisu dobri vernici. : - Tamo se crkvenost šumadijskog seljaka prikazuje ovako. Seljaci, ko biva, jašu u narodnoj nošnji da seku kolač. Kad slava dođe, eto u  kuću i popa, da seče kolač. Pa, zar to nije uradio u crkvi? Kad, seljaci, sami prelomiše pred popom,  tako da stvarno nije jasno zašto je ovaj dolazio.Vaistinu, da se čovek prekrsti.Tamo, operativni gružanski seljak,  dosledno, svoga sestrića na čistom hrvatsko - srpskom zove ''nećače.''
Zatim sledi prigovor da je serija udbaška.
Ne preporučuje se diskusija sa obožavaocima Boška Ničića iz Zaječara. Treba napomenuti da Boško Ničić nije cenzor, on nema ambicija da se razume u umetnost, on samo ima animozitet prema nekim ljudima. Idu mu, prosto, na nerve. On ugasi celo pozorište. Neka  glumci razmišljaju zbog koga i čega.
Što se jezika tiče, ''nećak'' je izvorno srpska reč.U pesmi ''Ženidba Dušanova'' stoji ''kad zaprosi Roksandu đevojku'' zatim ''gde si meni, moj mili nećače.''
Teško je reći ko je ovde luđi a ko je najluđi. Ljudi iz kulture puni su ideja. Na primer, da se štafeti natakne  kapuljača, džak na glavu, da se kulturi obezbede pare.
Štafetu trenutno preuzima Vladimir Jagličić, direktor Spomen parka. On će za Veliki školski čas, parastos streljanjima, angažovati Emira Kusturicu bez obzira što nije reč o komediji nego o tragediji.
Ideja zvuči skroz suludo, ali nije važna ideja već ime. Važno je  presionirati prostotu. Pomenuti neko ime, živeti kao parazit na tuđem imenu.
Znači, Emir Kusturica -  vreme svetske ekonomske krize  profesora,krize kad distribucija preti školama isključenjem svetla.
Jagličić je srećan direktor, srećan je što je direktor.Uvod, razrada zaključak. Uvod, malo udvaranja vlastima dobro dođe: - Imamo sreću da nam grad finansira redovne delatnosti, a imamo i sopstvene prihode, pa ako bude trebalo priskočićemo.
Kragujevački  Spomen - park nikada nije imao nikakve prihode, ako se izuzme prodaja suvenira đačkim ekskurzijama.
Reč je o velikoj površini pogodnoj za bavljenje pčelarstvo..
Pošto je kilogram meda? Od meda i pčelarstva direktor će platiti Kusturicu i još će da ostane za ručak u boljem restoranu.
- Želja nam je da Kusturica to radi ove godine, naravno, ukoliko nije preskup ukoliko mu obaveze dozvole, naročito oko snimanja novog filma.
Možda je trampa u pitanju. Spomen park ima šume a Kusturica  gadi drvene gradove. Brodogradnja ne dolazi u obzir, Kusturica se u to ne razume.
Direktor veruje da, ako ne uspe da angažuje Kusturicu ove krizne godine, uspeće narednih godina kad novca bude više.
Međutim, ljudi su kvarljiva roba. U seriji Radoša Bajića dominirao je, u prvom ciklusu, sveštenik iz sela Petlovac, svojim prisustvom i svojim odsustvom.
Međutim, stvari stoje drugačije u novom ciklusu. Pop se sve više odaje poroku, piću i kartanju  sa seljacima.
A kakvo je stanje u crkvi? Pored pobožnog gradonačelnika, pored agilnog Milenića sa kravatom, belom košuljom, za kulturu, stanje mora biti idealno?
Ali nije. Na verski praznik 14. februara ove godine došlo je do tuče. Vernici, starog kova tukli, ispred Nove crkve, sveštenika  koji  je pevao neke nove note koje mirišu na italijansku kanconu, San Remo.
Intervenisala je policija. Vladika Jovan, koji je razmeštao sveštenike kao  crne figure na šahovskoj tabli, sad apeluje na braću, vernike. Ali preti da će uvek zvati policiju.
Svi koji  bar malo drže do imidža idu u crkvu.
 Sine, Dragane, je l' tako?
- Tako je tata,. Tako, tako! Idu čiča  Radašin,Verko Stevanović i Saša Milenić, cenzor. Braća smo, svi smo mi braća, po crkvene linije.
Đaci u školu idu pešice. -  Braća, po pešačke linije. Je l tako?
Nema dana da se u Kragujevcu nešto ne režira. Svaki dan nešto se snima. Da li će Kusturica doći da režira za 300 evra? Kapara - 100 evra!

 

 

 

 

Natrag