Feljton

Iz knjige Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti"( "In Sicknes and Power") (5)

Lažne prognoze i stvarne dijagnoze

Zbog teških mentalnih bolesti od kojih su patili mnogi svetski vladari, stradale su čitave nacije i države, počinjali su krvave ratne operacije i menjala se politička mapa sveta. Teški kompleksi, duševne devijacije i razorna agresija samozaljubljenih vladara, autokrata i lažnih prometeja, uvek su najskuplje plaćali obični ljudi, naivni u svojoj veri da vođa "zna šta radi". Britanski političar, Lord Dejvid Oven, u mladosti je bio psiholog. Zahvaljujući tome, tokom karijere političara, lakše je prepoznavao obolele autokrate koji su odlučivale o sudbinama čitavih naroda. Zajedničko im je bilo to što su krili svoje dijagnoze od javnosti. U Svojoj knjizi "Bolesni na vlasti", Lord Dejvid Oven, poznat ovdašnjoj javnosti i kao tvorac mirovnog plana za BiH (1993), opisuje kakvo je bilo duševno stanje Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, J.W. Buša, Širaka i mnogih drugih. U nekoliko nastavaka Magazin Tabloid iz ove knjige objavljuje feljton posvećen slučaju predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Lord Dejvid Oven

Boris Jeljcin će ući u istoriju kao prvi postsovjetski predvodnik Rusije i kao čovek koji je, ako izuzmemo Čečeniju, bio na čelu izuzetno mirnog izlaska iz sovjetskog komunizma. Ali, kasnije je došlo do toga da ga njegovi savremenici smatraju za vođu čiju sposobnost ozbiljno ugrožavaju loše zdravlje i alkohol, vođu kojeg je trebalo smeniti. Nivo otvorenosti u vezi sa Jeljcinovim zdravstvenim stanjem i izuzetno komplikovani procesi lečenja, s obzirom na istoriju tajnovitosti u Kremlju, bili su neverovatni.

Zbog prinudnog sletanja u Španiji, maja 1990. godine, pre nego što je došao na vlast, Jeljcin je imao konstantne bolove u nozi koju je od tada blago vukao pri hodu. Patio je i od bolova u donjem delu leđa i srčane ishemije, tj. angine, što je bio uzrok srčanih bolova. Međutim, Jeljcinovo zdravlje je za vladu Ruske federacije postalo ozbiljan problem tek 1994. godine, kada je nitroglicerin, koji je Jeljcin uzimao, a koji mu je u početku olakšavao bolove u srcu, prestao da deluje. Sve više se oslanjao na lekove protiv bolova i alkohol. Na političkom planu, suzio je krug bliskih saradnika, izgubivši onu primamljivu otvorenost iz prvog perioda.

Jeljcin je 31. avgusta 1994. na ceremoniji u Berlinu, povodom dolaska poslednjih ruskih trupa, bio očito pijan. Tom prilikom je istrgao palicu iz dirigentovih ruku i sam dirigovao berlinskim policijskim orkestrom, pre nego što je otpevao jednu rusku narodnu pesmu. Mesec dana kasnije, na aerodromu "Šanon" (Dablin), Jeljcin nije uspeo da izađe iz aviona iako ga je u dnu stepeništa čekao celokupni irski kabinet, okupljen da ga pozdravi.

Dobro je poznato da je u povratku sa sastanka sa predsednikom Klintonom u Sjedinjenim Državama zaspao, nakon što se dobro opio, a kasnije je izjavio kako njegovi zvaničnici nisu hteli da ga probude.

Međutim, takođe se tvrdilo da je u toku povratnog leta za Moskvu doživeo težak srčani udar. Kada je javnost u pitanju, možda bi bilo poželjnije da se insistiralo na glasinama o njegovom pijanstvu, nego da se obelodani činjenica da je imao srčani napad. Jeljcin je, zapravo, doživeo pet srčanih udara dok je bio na vlasti, obelodanjeno je 2004. godine. Dva su bila ozbiljna, jedan u julu, a drugi u oktobru mesecu 1995. Do januara 1996. godine, tek se deset odsto Rusa na anketama izjasnilo da će glasati za Jeljcina na izborima zakazanim za 16. juni.

Bilo je, stoga, iznenađujuće što je Jeljcin dobio na izborima te 1996. godine. To se dogodilo samo zato što je Jeljcin sakupio ogromnu sumu novca od budućih oligarha kroz šemu „akcije na kredit". Zapadne demokratske zemlje su zažmurile na korupciju demokratskog procesa, što je Jeljcina ohrabrilo da na brilijantan način iskoristi bogatu donaciju za medijsku podršku kampanji.

Jeljcin je potpisao dekret koji je dopuštao da se imovina još uvek u posedu države proda, ali ne građanima putem vaučera, koje su premijer Jegor Gajdar i njegov zamenik Anatolij Čubajs uveli u svrhe rapidne privatizacije, već „putem aukcije inscenirane u korist velikih banaka koje su dale ogromne pozajmice vladi. Tako je šačica finansijsko-industrijskih grupacija dobila neke od najvećih energetskih kompanija i kompanija metala na svetu po likvidacionoj prodajnoj ceni."

Jeljcin je na izborima ubedio ruski narod da za njega glasa tako što je prosto istakao da kao alternativu imaju komunističkog vođu Genadija Zjuganova.

U prkosnom govoru za vreme kampanje u Jekaterinburgu, 15. februara, Jeljcin je upozorio ruski narod na vraćanje u prošlost. Bio je grub i uz nakašljavanje citirao čuvene reči Solženjicina o „nestanku pod crvenim točkom".

U Moskvi su se humoristi prisetili stare izreke „Masterstvo propit' nel'zya" ("Ne možeš nikada izgubiti svoj talenat, ma koliko alkohola pio").

To što je smanjio unos alkohola u toku kampanje pomoglo je Jeljcinu, kao što je i medicinski tretman, ali je, verovatno, nagon političara koji je povratio volju za pobedom bio od presudnog značaja.

Moguće je da su neka od ovih razmetljivih izvođenja uspešno protekla zbog toga što su Jeljcinovi doktori otkrili da pati od opstruktivne apnee, te su mu noću davali kiseonik, koji je mogao da mu obezbedi miran san, da otkloni depresiju i da više energije za naredni dan. Ono što sa sigurnošću možemo reći jeste da je imao problema sa spavanjem, a da se situacija popravila.

Jeljcin je tek dobio prvi krug protiv Zjuganova, ali ni jedan ni drugi nisu osvojili preko 50 odsto glasova, a general Aleksandar Lebed, koji se kotirao kao treći, pristao je da podrži Jeljcina pre drugog kruga. Uprkos još jednom srčanom udaru koji je doživeo kao bol u grudima praćen depresijom, 3. jula je pobedio Zjuganova sa 15 odsto više glasova. Ipak, do inauguracije održane 9. avgusta Jeljcin gotovo da nije mogao da hoda, nerazgovetno je govorio i, očito, bio veoma bolestan.

Septembra 1996. godine objavljeno je da će Jeljcin imati otvorenu operaciju srca, a predsednik Klinton je uredio da ga obiđe dr Majkl Debejki iz Hjustona. Otkrio je da pati od hipotireoidizma, što je, verovatno, doprinelo oboljenju koronarne arterije i nadutosti lica, kao i nemogućnosti organizma da razlaže prevelike količine alkohola.

Debejki je predložio da se operacija odloži i izvrše dodatne pripreme, te je Jeljcin operisan tek 7. novembra - operacija koja je podrazumevala sedmočasovni petostruki bajpas. Kancelar Helmut Kol izjavio je Amerikancima da po mišljenju dvojice nemačkih doktora koji su prisustvovali operaciji, Jeljcin neće doživeti predsedničke izbore 2000. godine.

Jeljcin je sa vlasti sišao 31. decembra 1999. godine, a njegov premijer, Vladimir Putin, postao je privremeni predsednik, da bi na proleće naredne godine dobio na predsedničkim izborima. Ne samo da je Jeljcin preživeo, već se u miru penzionisao i doživeo da vidi Putina kako ponovo, velikom većinom, dobija na izborima 2004. godine, uz istinsku podršku i popularnost. Jeljcin je bio prvi ruski vođa koji je posle više od sto godina sahranjen na pravoslavni način, 23. aprila 2007. godine, u svojoj sedamdeset šestoj godini.

Bolesni u Beloj kući

Džordž Buš stariji je postao predsednik Sjedinjenih Država 1988. godine, nakon što je osam godina bio potpredsednik Ronalda Regana. Maja 1991. osetio se neobično umornim i bez daha za vreme trčanja. Odveden je u bolnicu, a javnosti je rečeno da mu je dijagnostikovano grčenje srčanih pretkomora. Kasnije je potrvđeno da je oboleo od tireotoksikoze, ali je bio u stanju da obavlja dužnosti predsednika, mada se činilo da njegova efikasnost opada. Izuzetna podrška u glasovima nakon Zalivskog rata zamrla je sa početkom rata u bivšoj Jugoslaviji u leto 1991. godine...

Takođe, ljudi su počeli da se pitaju nije li trebalo skloniti Sadama Huseina sa vlasti u Iraku, kako su se njegovi napadi na Kurde nastavili protivno naredbi Ujedinjenih nacija o prekidu vatre.

Hipertireodizam ili tireotoksikoza ustanovljava se analizama krvi koje pokazuju prisustvo prevelike količine hormona tiroidne žlezde, supstance koja sadrži jod a koju sintetiše i luči tiroidna žlezda. Hormon tiroidne žlezde kontroliše stopu bazalnog metabolizma u telu, a kada ga u krvi ima previše, u slučaju hipertireoidizma, stopa bazalnog metabolizma raste.

Simptomi hipertireoidizma su brojni i variraju - ubrzan rad srca, gubitak težine, razdražljivost, znojenje, drhtavica, anksioznost, povećan apetit i nepodnošenje toplote, zbog prevelike unutrašnje toplote koju organizam proizvodi. Drugi, ozbiljniji simptomi podrazumevaju abnormalno kucanje srca i često grčenje srčanih pretkomora.

Pacijent se generalno oseća zamorenim i nezdravo, a primećuje drastično poboljšanje opšteg stanja organizma ako je uspešno lečen. U Bušovom slučaju, zbog njegovih godina, prepisana mu je terapija radioaktivnim jodom; ona se primenjuje ako pacijent ima više od trideset pet godina. Cilj tretmana jeste da se uništi samo deo tiroidne žlezde, a ostavi deo tkiva koji će moći da proizvodi tiroidni hormon, ali u manjoj meri. Ako se na pravilan način primeni, to može značiti da nije potrebno uvoditi dodatnu hormonsku terapiju. Ako je terapija potrebna, primenjuje se u obliku tableta tiroksina do kraja pacijentovog života kao hormonska terapija.

Predsednik Buš je novembra 1992. godine izgubio na izborima od Bila Klintona, a u jednom trenutku je za vreme njihove televizijske debate Buš viđen kako gleda na sat, kao da se dosađuje. Činilo se da nema u sebi one energije i posvećenosti detaljima koju je pokazivao tokom Zalivskog rata, a neki su u to- me videli sporedno dejstvo tireotoksikoze.

Predsednik Klinton nije bolovao od neke ozbiljnije bolesti dok je bio u Beloj kući. Činilo se da će u dvadeset prvom veku vodeći ljudi u vlasti, ugledavši se na Bušovu otvorenost, biti spremniji da kažu istinu o svom zdravstvenom stanju. Nažalost, to se nije dogodilo, a u 7. poglavlju ćemo videti kako ni Toni Bler niti Džordž W. Buš nisu bili spremni da iskreno nastupe pred svojim biračima u vezi sa svojim zdravstvenim stanjem.

Sakrivanje zdravstvenog stanja Žaka Širaka

Gotovo deset godina nakon što je Fransoa Miteran napustio svoj položaj, činilo se da u Francuskoj još uvek nisu izvukli pouku iz zataškavanja njegovog medicinskog stanja. U petak, 2. septembra 2005. godine, predsednik Žak Širak je nakon dana ispunjenog sastancima zadobio jaku glavobolju i probleme sa vidom. Pozvan je njegov doktor iz Jelisejske palate, a zatim je iste noći odveden u vojnu bolnicu Val-de-Gras.

Hospitalizacija nije objavljena javnosti do sledećeg dana, kada je podnet medicinski izveštaj u kojem je opisana „neznatna vaskularna nezgoda koja je izazvala mali problem sa vidom".

Nije bilo objašnjeno da li je glavni problem bio u mozgu ili oku, čime je omogućeno da nastanu glasine o tome da je Širak doživeo moždani udar. Nisu bili poznati drugi detalji, osim što je premijer Dominik de Vilpen otkrio da će predsednik izaći iz bolnice u subotu. Spekulacije su se nastavile, a političari iz Širakove sopstvene partije kritikovali su izostanak upućivanja javnosti u situaciju. Potom su novine izrazile bes kada se saznalo da čak ni francuskom premijeru nije rečeno da je predsednik u petak uveče hospitalizovan.

To se u svakom pogledu kosilo sa Širakovim obećanjem iz 1995. godine, nakon zataškavanja Miteranove situacije, da će omogućiti ,,transparentnost" u slučaju bilo kakve medicinske nezgode u vezi sa njim kao predsednikom. ,,Mond" je zagrmeo: ,,U Francuskoj mi negujemo kult tajnovitosti, na šta bi Kremlj bivšeg Sovjetskog Saveza bio ponosan."

Potom je 29. januara 2007. godine, predsednik Širak u intervjuu za nedeljnik „Nuvel obzervator", „Njujork tajms" i „Internešnel herald tribjun" izrekao nešto što je u potpunosti bilo kontradiktorno prethodnoj politici Francuske - da Iran, koji poseduje nuklearno naoružanje, ne predstavlja neku veliku opasnost. Narednog dana su ti isti novinari pozvani u Jelisejsku palatu kako bi im Širak rekao da je pogrešio. „Ja sam onaj koji je pogrešio i ne želim da to poreknem." Širak je isto tako porekao svoju izjavu, da bi Jerusalim bio sravnjen sa zemljom ako Iran ispali svoje nuklearno oružje, tvrdeći, pomalo sumnjivo, da bi izvestan broj zemalja trećeg sveta mogao da spreči da iranski projektil stigne do Irana.

Novina se sastojala u tome što je u francuskom novinarstvu došlo do promene dugogodišnje tradicije da se u Jelisejskoj palati priprema pisani govor prepravljan više puta, govor iz kojeg bi bili obrisani bilo kakvi neprimereni odgovori, a novinari su u utorak 1. februara u „Internešnel herald tribjunu" otvoreno izvestili o predsednikovom zdravstvenom stanju, napisavši da je tokom prvog intervjua dclovao u izvesnim trenucima pometeno, prevrćući po imenima i datumima i oslanjajući se na savetnike da popuni praznine. Ruke su mu se blago tresle.

Kada je govorio o klimatskim promenama, čitao je iz pripremljenih beležaka odštampanih krupnim fontom i podvučenih žutom i ružičastom bojom. Ipak, u drugom intervjuu, koji je održan u vreme odmah posle ručka, delovao je i samouvereno i kao da u potpunosti vlada materijom.

U svakom slučaju, predsednikov kabinet je osudio objavljivanje ovih komentara kao „sramnu kampanju" u saradnji sa medijima iz Amerike „koja koristi svaki izgovor da se okomi na Francusku".

Nakon ove zbunjujuće epizode, bilo je očigledno da sedamdeset četvorogodišnji predsednik nije u stanju da se maja 2007. godine po treći put kandiduje za predsednika, a uzaludni predlog da ta opcija bude otvorena je konačno odbačen 11. marta, kada je u televizijskom obraćanju rekao narodu Francuske da neće tražiti novi mandat.

Ponovo se pokazalo da se jedan čelnik u vlasti čvrsto uhvatio svog položaja kao previše star, odbivši da se suoči sa realnošću i prizna da stari, posebno nakon što je izgubio referendum koji je raspisao za novi ustav Evropske unije 2005. godine.

U predvorju smrti: pad Ariela Šarona u komu

Poslednji u nizu vodećih ljudi u vlasti koji su u periodu 1901-2007. oboleli od neke ozbiljne bolesti, bio je premijer Izraela Arijel Šaron. Dana 18. decembra 2005. godine, Šaron je u svojoj sedamdeset sedmoj godini života doživeo moždani vaskularni napad u svom kabinetu, pri čemu se malo poremetio, ali nije izgubio svest.

Događaj se zbio u presudnom trenutku u političkom smislu, jer se Šaron spremao da napusti stranku Likud kako bi osnovao novu stranku nazvanu Kadima, da bi kao njen predvodnik učestvovao u parlamentarnim izborima predviđenim za početak 2006. godine. U vreme kada je Šaron doživeo prvi moždani udar priznato je da bi nepotrebna tajnovitost samo uvećala anksioznost u zemlji, te je u procesu ispitivanja nešto informacija o njegovom stanju iznešeno u javnost.

Samo nekoliko dana ranije, dvojica Šaronovih ličnih lekara izjavili su za list „Jediot ahronot" da je „Šaron zdrav" i da njihove redovne provere nisu pokazale ništa neobično osim popriličnog viška kilograma. Ipak, uprkos takvom optimističnom izveštaju svi koji su bili bliski Šaronu znali su da su se u poslednjih godinu dana pojavili znaci fizičkog slabljenja organizma.

S teškom mukom je hodao, često ostajući bez daha. Njegovi savetnici su se postarali da ne mora da se penje uz stepenice i brojali su korake potrebne da se pređe iz jedne konferencijske sale u drugu. Koristio se malim liftom do svog kabineta, ali otići od njega do stola pred televizijskim kamerama takođe je predstavljalo napor. Počeo je da izbegava zalaženje u detalje, strogo se držeći pripremljenih stavki za govor, iako su po mišljenju njegovih asistenata njegove intelektualne sposobnosti bile i dalje na nivou.

Nešto ranije, aprila 2005. godine, dva novinara iz ,,Haareca" su u intervjuu pitali Šarona za zdravlje. Odmah je odgovorio: „Pozivam vas da pogledate moj medicinski izveštaj. Ovo može imati loš uticaj na zdravlje drugih ljudi!" Zatim su od njega zatražili da vide dokument i osetili da Šaron nije očekivao ovakav zahtev. ,,Ustvari, za mene će to biti pogodno," rekao je. ,,Ja ne znam kako ovo ide." Još uvek su insistirali da vide izveštaj, a Šaron se pomerio u stolici i okrenuo svom portparolu. ,,A, kako ovo radimo? Postoje li pravila?"

„Definitivno ćemo proveriti", odgovorio je portparol.

Pokušavši da izbegne neprijatnost, Šaron je izjavio: ,,Ja bih vrlo rado, ali prosto nije uobičajeno da to obavimo ovde. Možda biste mogli da pitate..." i razgovor je utihnuo.

Novinari su izvestili: „...Ovim se stvar okončala. Pravila nisu pronađena, a medicinski izveštaj jeste objavljen delimično, tek nakon Šaronovog prvog moždanog udara, kada su ljudi oko njega pokušavali da ga prikažu kao zdravog i spremnog da služi i bude ponovo izabran za premijera."

Ovo je bila ona vrsta odbrane kojom su se političari širom sveta godinama koristili i prolazili nakažnjeno.

Prilikom prvih ispitivanja obavljenih decembra 2005. godine, pronađeno je da Šaron ima mali otvor na srčanom zidu, urođeni defekt tkiva koje deli dve srčane pretkomore.

Smatralo se da je do moždanog udara došlo zbog ugruška nastalog oko ili unutar tog otvora, što je ugrozilo snabdevanje mozga krvlju. Odlučeno je da ga treba pustiti da se oporavi, a onda izvršiti operaciju i zatvoriti otvor uz pomoć naprave uvučene kroz jednjak, uz delimičnu anesteziju.

Međutim, prema članku „Njujork tajmsa" iz januara 2006. godine, za vreme tog kratkog vremena provedenog u bolnici, doktori su dijagnostikovali i moždanu amoliodnu angiopatiju, relativno uobičajeno stanje za starije ljude koje podrazumeva oslabele krvne sudove u mozgu.

Doktori su bili u dilemi da li da mu prepišu lekove za razređivanje krvi kako bi se sprečilo ponovno stvaranje krvnih ugrušaka i tako rizikovati da dođe do krvarenja oslabelih arterija u mozgu. Takođe je objavljeno da je penzionisanom generalu, koji je bio visok 170 cm a težak 120 kg, rečeno da bi pre operacije srca trebalo da smrša 45 kilograma.

Ali pre nego što je i došlo vreme za operaciju Šaron je osetio komplikacije lečenja, ozbiljno krvarenje u mozgu. Dvaput je operisan kako bi se ta krv uklonila i oslobodio pritisak u mozgu. Potom je nastupilo komatozno stanje.

Pred kraj 2007. godine, još uvek je bio u životu u bolnici. Moguće je da bi se oporavio da mu nisu prvobitno dati antikoagulanti. Neizbežno je reći da jatrogene bolesti, tj. bolesti prouzrokovane intervencijom doktora, spadaju u jednu od najvećih kategorija bolesti.

Šaron nije bio prvi izraelski premijer koji je bolovao dok je bio na položaju: Levi Eškol, Golda Meir i Menahem Begin imali su istu sudbinu.

Begin je, nakon potpisivanja sporazuma u Kemp Dejvidu 1979. godine, postao vrlo depresivan, delimično zbog nezaslužene kritike zbog toga što je pristao da svaki hektar Sinajskog poluostrva prepusti Egiptu.

(Kraj u sledećem broju)