Zadnja
strana
Evo
mi se javlja, biće belaja
Piše:
Ljubiša Trgovčević, prorok
Mili
i dragi čitaoci, poštovaoci moga nepresušnog dela, evo me opet među vama, držim
čvrsto onaj prsten i okrećem ga.
Prijatelji moji, sugrađani i sapatnici, zavrćem ga na sve strane, ne bi
li mi se javilo, ne bi li saznao kakva nas sudbina čeka, dokle ćemo ovako
i kako ćemo dalje. Prst me boli a zglobovi mi škripe, trud veliki ulažem, i
moram da vam priznam, isplatilo se: sve češće mi se
javlja.
Javlja
mi se da smo svi u jednom zatvoru, zabagreli i od Boga zaboravljeni, ni glasa od
sebe ne dajemo, trpimo ko Mali Radojica, sve ne bi li nekako ugledali onu
Hajkunu đevojku da nam namigne. No, muke su moje povelike i ja vam ih ovde
opisati ne mogu, jer daleko, mnooogo daleko vidim, i to što vidim bolje da ne
vidim...
Igram
tako karte u jednom restoranu na Adi Ciganliji kraj bijeloga Beograda grada, pa
se nešto mislim: imaju li naši životi više ikakvoga smisla? Jer, nije to ona
Hajkuna đevojka iz narodne pesme, no evropska đevojka, koja igra kolo oko nas
dok mučenje naše traje. Ova Hajkuna ne namiguje no se mršti, i nije vesela. Ja
vidim da svadbe biti neće, ima ona boljijeh prilika. Vidim ja i javlja mi
se, al' ne vidi sirotinja raja, pa rekoh sebi: nećeš vala Ljubiša
Trgovčeviću ćutati, no ćeš da progovoriš jer dugo nisi, neka narod čuje dokle je
stiglo.
Eto
tako, mada preko volje, uzeh telefon, tu spravu satansku, sa namerom da pobedim
nečiste sile i javim svakome ko se bude meni javio, šta će biti i
šta nas dalje čeka.
Nisam
dugo čekao, kad evo ti čuda, zove mene predsedniče lično, pa ko da sam guja iz
potaje, upita izokola: ooovajjjj, jeste li vvviii to Trgovčeviću. Rekoh, ne
čujem doooobroooo, aloooo, bogati Tadiću jesi li to tiiiiii, auuuuu, pa tebi je
grlo crveno a lice blijedo, oči krvave, a gaće mokre! Čekaj more da okrenem ovaj
prsten (te ja vrti, vrti, vrti, dok me prst ne zabole)... Alooo, Tadiću junački
sine, evo mi se javlja, biće belaja, izdaće te svi tvoji savjetnici,
saradnici, sekretari, poklisari, izdaće te sve žene osim jedne, ali ne vidim
koje, pohapsićeš pola stranke, a pola će tebe gledati da uhapsi, biće rata u
sred mira, biće mira ali posle rata, ti ćeš biti na dalekom putu, a pisma će
stizati iz Hada, sa dna pakla iz srpskih zatvora. Pisaće ti stranačke kolege,
što zbog pljačke na robiji leže, a ta pisma nećeš otvarati niti štampu ikakvu
čitati. Aloooo, ne čujemmm dooobrooo, jesi ili još tu!?
Auuuu,
pobježe čovek, a ne počeh ni da pričam...
Prođe
neko vrijeme, kad ti mene zove iz daleka jedan tajkun, da mu ne govorim ime,
veli, ima skoro pet godina dana kako ne živim među vama, pa mi je teško i ne
znam dokle će ovo trajati...Trljam ja onaj prsten, držim telefon a veze su
slabe, vičem koliko god mogu da me bolje čuje: aloooo, ne jado jadni, ne dolazi
ako Boga znaš, pa tebe jedva čekaju da vide kod kuće, eeeejjj, prijatelju, čuješ
li ti, puno se toga promijenilo ovde, mi smo sad svi u jednom zatvoru,
predsednik je javno izrazio želju da cijela Srbija bude jedna velika sigurna
kuća, kukala nam majka, no se drži toga inostranstva dokle god možeš, i pošalji
malo para da ti rečem šta će dalje biti.
Ćutao
mi je telefon neko vrijeme, kad evo ti nekakav ženski glas: koja si ti, velim
ja, a ona mene reče, gospodine Trgovčeviću, nisam ja ona ja sam ON, ja sam
Božidar Đelić, vaš evropski ministar, pa sam hteo da vas pitam, jesmo li mi ušli
u Evropsku uniju 2001. ili 2006. godine, ili ćemo tek ući, kako da kažem
narodu...
Aloooo,
miniiiiistre, viknem ja u onu slušalicu, evo javlja mi se da ćeš ti da potreviš
u zatvor, ovoga mi krsta, ni tebe ni onoga Dinkića ne vidim na slobodi, no vas
vidim kako zajedno radite na nekoj daaaaleekoj poljoprivrednoj ekonomiji, vadite
krompire i čupate mladi luk da ima zatvorska kuhinja od čega da vas rani! Alooo,
je l' me čujete ministreeeee, alo đe ste vi sad, okle me zovete, jel' iz
kabinete ili sa kanabeta kod Tadića, aloooo, nemoj more da se sprdate sa višim
silama i energijama, sve će ovo biti kako vam Ljubiša kaže, ne vrtim ja ovaj
prsten bez veze, svega mi!
Pobježe
i Đelić, niđe ga nema, niti se više javljao. A, da vi pričam ja šta se dalje
dešava: par dana kasnije zove me na svakijeh pet minuta iz vlade po jedan
ministar, da me provociraju, pa jedan veli, javlja li ti se Trgovčeviću,
a drugi veli, vrtiš li ga Trovčeviću, a treći, boli li te prst
Trgovčeviću, i sve tako...
Puče
i mene pred očima, uzeh ona prsten, pa dok se usijao nije, i dok nijesam
uspostavio veze sa vasionom, dok mi se nije javilo, nisam ni jeo ni pio. I
odjednom, ima šta da vidim...
Zemlja
Srbija 2028. godine, svi ovi što danas vladaju nalaze se na robiji, neki po
inostranstvu žive sa drugim imenom, neki nikako nijesu živi. Auuuu, da vam pravo
rečem, i ja sam se iznenadio! U Srbiji 2028. godine osim maternjeg srpskog
jezika službeni jezik je i ruski, od gasa i nafte se lijepo živi, neki novi
ljudi vode politiku, a najčitaniju knjiga se zove "Gde mi je bila pamet" i
napisao je čovek po imenu Boris Tadić. Ruska Duma razmatra dalja ulaganja u
Srbiju, proširenje auto-puteva i gradnju novih hotela, a tajnom diplomatskom
poštom srpska vlada šalje ruskoj vladi molbu onih lica koja su na izdržavanju
kazne zbog pljačke bivše naftne industrije Srbije, da ima u vidu njihovo iskreno
kajanje i čestito ponašanje u vaspitnoj ustanovi, u nadi da će im biti skraćena
kazna.
Trgni
se Trgovčeviću, rekoh ja sebi, nije valjda da će sve tako biti, kad eto ti glasa
sa nebesa koji mi se hitno javio: biće, biće, sve tako, ali ni ti ne
vidiš sve Trgovčeviću! Nisi rekao da će biti gadna ta sezona 2009/2010, da će
biti kataklizma, da će propasti sva preduzeća, da će lopovske banke da se
razbeže, da će nardo biti bez hleba i posla, da ćeš posla imati samo ti
Trgovčeviću, jer će im još samo vera u proroka ostati!
Kad
se nijesam smrzo od straha, dragi sugrađani, čitaoci i prijatelji! Očiju mi,
nikad mi strašnije ne beše! Pa zar mene da zapadne da budem donosilac
nastrašnijih vesti!? Hitno sam prekinuo seansu i pozvao predsednika Tadića.
Viknem koliko me grlo nosilo: Aloooooooooo! Presjedniče, nemoj ako Boga znaš da
pričaš više kako ćeš da hapsiš i proćeruješ lopove i kriminalce, tajkune i
ostalu bagru! Nemoj ako ne možeš! Ćuti ako ne možeš, niko ti neće zamjeriti! Ali
kad si progovorio, gotovo je! Ili radi ili da begamo svi odavde, pa neka u
Srbiji žive samo lopovi! Alooooo, ne čujem dooobrooo, je si li nešto rek'o ili
da ti ja još nešto rečem?