Druga strana
Sistemske anegdote:
Ima li nešto što nije trulo u državi Srbiji
I
Mladić leži na nekom carinskom depou
Dve naizgled sporedne, a po
sadržaju i političkim finesama sasvim različite priče proteklih su dana o
srpskom društvu i političkom sistemu rekle više od hiljada suvoparnih, najčešće
besmislenih analiza. Možda bi i ostale sporedne da ne sadrže i nepokidive
međunarodne potke. Prva govori o jednom službenom automobilu, a druga o potrazi
za Ratkom Mladićem.
Ivan Molotok
Prva priča ide ukratko ovako. Opština Ćićevac (samo mesto ima oko 5.000, a
opština oko 10.000 stanovnika) zatražila je 2008. godine od Vlade Srbije
da joj, jel'te, kao siromašnoj opštini pokloni jedan automobil. Iz vlade su ih uputili
da se jave Upravi carina i da tamo nađu šta im odgovara (!) U
Carinarnici Beograd na raspolaganju je bio jedan
mercedes brabus (koji na evropskom tržištu košta prosečno 200-250 hiljada
evra), čiji je vlasnik bio neki Mirko Ribić, kojemu je auto pravosnažno oduzet zbog carinskog prekršaja. Predsednik opštine
Ćićevac Zlatan Krkić (DS) kaže da je taj automobil na depou Carine bio skoro
tri godine, kao da je čekao da bude poklonjen siromašnim Ćićevčanima. Ne časeći
časa, Vlada Srbije potom i formalno dodeljuje opštini Ćićevac ovo čudo od
automobila na korišćenje. Siromašna ćićevačka elita zatim tim bolidom, spremnim
i za arapske šeike i za trke Formule 1, putuje u
Nemačku, Makedoniju, više puta u Sloveniju. Tokom poslednje turneje po
Sloveniji, u Murskoj Soboti im auto oduzima policija, jer je tamošnji advokat
Dejan Ritoper prepoznao svoj automobil, ukraden 2005. godina u Nemačkoj, gde je
krađa i prijavljena (kao mesto krađe pominje se i Čakovec u Hrvatskoj). S
obzirom na to da su u Carinarnici Beograd, navodno, imali čiste papire za brabusa,
sada dve države razmenjuju note razrešavajući slučaj. Slovenačka policija tvrdi
da u vezi s autom postoji poternica Interpola, u Upravi carina Srbije tvrde da
je bolid proveren u Interpolu pre nego što je poklonjen Ćićevcu.
Svako od logičnih pitanja koje se tokom pričanja ove
priče mogu postaviti potencijalni su putokaz prema sistemskom kriminalu,
korupciji i anarhiji, koji postaju vidljivi tek kad dobiju međunarodnu
dimenziju. Zar nije nulti indikator kriminala činjenica da je auto uopšte
oduzet na carini i da je kazna počiniocu prekršaja bila oko 7.000 evra? Koga to
Carina može da ubedi da potpuno "čist" auto, čije se cene ustručavaju
i dolarski milioneri, bez razloga tri godine čami na nekom depou? Da li se želi
reći da je kompletna auto-mafija, koja je po logici stvari u sprezi sa državnim
službenicima, iz altruizma prepustila "legalnog" auto-monstruma nekim
marginalcima iz ćičevačke politike? Zar se tako dolazi do tuđe imovine:
zahtevom vladi da se dodeli? Zar tako vlada dodeljuje tuđu imovinu - upućivanjem
na šalter Carine? Zar tako Carina, kao Kertes u najcrnjim danima državne mafije i državnog terorizma, diluje luksuznu robu (ili kamione-ubice kojima treba
ubijati političke neistomišljenike), umesto da je, po protokolarnom
automatizmu, stavlja na raspolaganje punjačima budžeta ili socijalnih i
humanitarnih fondova? Tako je jedan bizaran slučaj ne samo nama u zemlji, nego
i strancima, ponovo pokazao o kakvoj se fušerajskoj državi radi i kakve se sve neverovatne i
skupe muljaže dešavaju iza budalastih parola o poštenju,
zakonitosti i moralu, koje uzvikuje svaka šuša iz vlasti kojoj se u ruke da
mikrofon.
Druga priča nije navijena u Sloveniji nego u Americi, i
nije važna toliko zbog teme koliko zbog poente.
Naime, nakon nepovoljnog Bramercovog izveštaja o zalaganju Srbije u potrazi za Ratkom Mladićem i
drugima, i izjave "naše strane" da krug oko Mladića nikada nije bio uži, nekako daleko od očiju javnosti i zapažanja medija, u Srbiji se ponovo istovremeno našlo nekoliko stranih televizija da budu svedoci kad se
krug pretvori u tačku. Zanimljivo je i očigledno da su sve bile inspirisane
najnovijim tekstom bez sadržaja
u Njujork tajmsu. A taj list je još 2006. godine objavio da je Ratko Mladić do januara te godine živeo u soliteru u novobeogradskoj Ulici Jurija Gagarina 118.
Nije jasno zašto su se najmanje tri strane državne televizije tokom proteklog vikenda sjatile baš oko te adrese, ali su zanimljive izjave na temu
skrivanja Ratka Mladića od strane "safatanih" prolaznika, kojih je
svedok bio i autor ovih redova. Reč je o tome da su svi anketirani rekli da,
čak i da vide Ratka Mladića glavom i bradom, ne bi ga prijavili. Međutim, da se
pristalice ovog haškog optuženika
ne bi previše radovale, razlozi su sledeći: jedan
od desetoro je to objasnio strahom, a osmoro od desetoro je doslovno reklo:
"Čak i da pozovem policiju siguran sam da ne bi došla!". Jedan mlađi gospodin je, međutim, preneo strancima pravu poruku
o funkcionisanju celokupnog sistema: "Nisam ni nepismen ni neobavešten, ali nemam pojma kome bih prijavio jedan takav
svetski događaj. Drugo, i važnije
- ne gajim nikakve iluzije da bi iko dojurio po Ratka Mladića, dojurili bi po
mene!"
I to je poenta kakva se o angažovanju srpskih vlasti vidi iz inostranstva, pa i od onih kojima ovdašnji "gonitelji" polažu račune. To je sistemska politička činjenica, koju vlast kao teret
svaljuje na građane tražeći od njih kažnjive denuncijacije, umesto da radi svoj posao kao u
slučaju bilo kog nepodobnog novinara, političkog protivnika, biznismena i uopšte javne ličnosti koju treba - uništiti.
Sistem je truo i van te truleži ne može i ne treba da funkcioniše.