Druga strana

Sistemske anegdote: Ima li nešto što nije trulo u državi Srbiji

 

I Mladić leži na nekom carinskom depou

 

Dve naizgled sporedne, a po sadržaju i političkim finesama sasvim različite priče proteklih su dana o srpskom društvu i političkom sistemu rekle više od hiljada suvoparnih, najčešće besmislenih analiza. Možda bi i ostale sporedne da ne sadrže i nepokidive međunarodne potke. Prva govori o jednom službenom automobilu, a druga o potrazi za Ratkom Mladićem.

 

Ivan Molotok

 

Prva priča ide ukratko ovako. Opština Ćićevac (samo mesto ima oko 5.000, a opština oko 10.000 stanovnika) zatražila je 2008. godine od Vlade Srbije da joj, jel'te, kao siromašnoj opštini pokloni jedan automobil. Iz vlade su ih uputili da se jave Upravi carina i da tamo nađu šta im odgovara (!) U Carinarnici Beograd na raspolaganju je bio jedan mercedes brabus (koji na evropskom tržištu košta prosečno 200-250 hiljada evra), čiji je vlasnik bio neki Mirko Ribić, kojemu je auto pravosnažno oduzet zbog carinskog prekršaja. Predsednik opštine Ćićevac Zlatan Krkić (DS) kaže da je taj automobil na depou Carine bio skoro tri godine, kao da je čekao da bude poklonjen siromašnim Ćićevčanima. Ne časeći časa, Vlada Srbije potom i formalno dodeljuje opštini Ćićevac ovo čudo od automobila na korišćenje. Siromašna ćićevačka elita zatim tim bolidom, spremnim i za arapske šeike i za trke Formule 1, putuje u Nemačku, Makedoniju, više puta u Sloveniju. Tokom poslednje turneje po Sloveniji, u Murskoj Soboti im auto oduzima policija, jer je tamošnji advokat Dejan Ritoper prepoznao svoj automobil, ukraden 2005. godina u Nemačkoj, gde je krađa i prijavljena (kao mesto krađe pominje se i Čakovec u Hrvatskoj). S obzirom na to da su u Carinarnici Beograd, navodno, imali čiste papire za brabusa, sada dve države razmenjuju note razrešavajući slučaj. Slovenačka policija tvrdi da u vezi s autom postoji poternica Interpola, u Upravi carina Srbije tvrde da je bolid proveren u Interpolu pre nego što je poklonjen Ćićevcu.

 

Svako od logičnih pitanja koje se tokom pričanja ove priče mogu postaviti potencijalni su putokaz prema sistemskom kriminalu, korupciji i anarhiji, koji postaju vidljivi tek kad dobiju međunarodnu dimenziju. Zar nije nulti indikator kriminala činjenica da je auto uopšte oduzet na carini i da je kazna počiniocu prekršaja bila oko 7.000 evra? Koga to Carina može da ubedi da potpuno "čist" auto, čije se cene ustručavaju i dolarski milioneri, bez razloga tri godine čami na nekom depou? Da li se želi reći da je kompletna auto-mafija, koja je po logici stvari u sprezi sa državnim službenicima, iz altruizma prepustila "legalnog" auto-monstruma nekim marginalcima iz ćičevačke politike? Zar se tako dolazi do tuđe imovine: zahtevom vladi da se dodeli? Zar tako vlada dodeljuje tuđu imovinu - upućivanjem na šalter Carine? Zar tako Carina, kao Kertes u najcrnjim danima državne mafije i državnog terorizma, diluje luksuznu robu (ili kamione-ubice kojima treba ubijati političke neistomišljenike), umesto da je, po protokolarnom automatizmu, stavlja na raspolaganje punjačima budžeta ili socijalnih i humanitarnih fondova? Tako je jedan bizaran slučaj ne samo nama u zemlji, nego i strancima, ponovo pokazao o kakvoj se fušerajskoj državi radi i kakve se sve neverovatne i skupe muljaže dešavaju iza budalastih parola o poštenju, zakonitosti i moralu, koje uzvikuje svaka šuša iz vlasti kojoj se u ruke da mikrofon.

 

Druga priča nije navijena u Sloveniji nego u Americi, i nije važna toliko zbog teme koliko zbog poente.

Naime, nakon nepovoljnog Bramercovog izveštaja o zalaganju Srbije u potrazi za Ratkom Mladićem i drugima, i izjave "naše strane" da krug oko Mladića nikada nije bio uži, nekako daleko od očiju javnosti i zapažanja medija, u Srbiji se ponovo istovremeno našlo nekoliko stranih televizija da budu svedoci kad se krug pretvori u tačku. Zanimljivo je i očigledno da su sve bile inspirisane najnovijim tekstom bez sadržaja u Njujork tajmsu. A taj list je još 2006. godine objavio da je Ratko Mladić do januara te godine živeo u soliteru u novobeogradskoj Ulici Jurija Gagarina 118. Nije jasno zašto su se najmanje tri strane državne televizije tokom proteklog vikenda sjatile baš oko te adrese, ali su zanimljive izjave na temu skrivanja Ratka Mladića od strane "safatanih" prolaznika, kojih je svedok bio i autor ovih redova. Reč je o tome da su svi anketirani rekli da, čak i da vide Ratka Mladića glavom i bradom, ne bi ga prijavili. Međutim, da se pristalice ovog haškog optuženika ne bi previše radovale, razlozi su sledeći: jedan od desetoro je to objasnio strahom, a osmoro od desetoro je doslovno reklo: "Čak i da pozovem policiju siguran sam da ne bi došla!". Jedan mlađi gospodin je, međutim, preneo strancima pravu poruku o funkcionisanju celokupnog sistema: "Nisam ni nepismen ni neobavešten, ali nemam pojma kome bih prijavio jedan takav svetski događaj. Drugo, i važnije - ne gajim nikakve iluzije da bi iko dojurio po Ratka Mladića, dojurili bi po mene!"

I to je poenta kakva se o angažovanju srpskih vlasti vidi iz inostranstva, pa i od onih kojima ovdašnji "gonitelji" polažu račune. To je sistemska politička činjenica, koju vlast kao teret svaljuje na građane tražeći od njih kažnjive denuncijacije, umesto da radi svoj posao kao u slučaju bilo kog nepodobnog novinara, političkog protivnika, biznismena i uopšte javne ličnosti koju treba - uništiti.     

Sistem je truo i van te truleži ne može i ne treba da funkcioniše.