Zadnja

 

Lovac za novac

 

Piše: Nataša Kandić, nehumani humanitarac

 

 

 

Dok sam bila mala oduševljavali su me kaubojski filmovi. Jesam žensko, ali zamišljala sam sebe kao lovca na ucenjene glave. Kao, vidim poternicu nekog gringa, skinem je sa stuba, uzjašem svog dorata i idem za njegovim tragom. Bledoliki kauboj vidi da sam žensko, popusti mu pažnja, i u tom trenutku ja mu namaknem laso oko vrata, mamuznem svog konja i bandit se zakoprca. Odvučem ga do šerifa, prevrnem telo i uzmem sto dolara. Ej, znate kakve pare su to bile u to vreme...

Onda sam porasla. Bila sam mlada te tako neiskusna padoh u ralje jednog filmadžije, Laze Stojanovića, disidenta ondašnjeg.

Laza je tek izašao iz zatvora, snimio je za diplomski rad film "Plastični Isus''. Onda su ga drugovi poslali prvo u vojsku, a iz vojske na robiju. Kažu meni drugovi, idi Naco, priđi mu bliže, vidi šta je u njegovoj ludoj glavi. Kao drugarica, izađi drugu u susret. Popravi ga, izvedi ga na pravi put.

I tako sam ja pošla stranputicom, odnosno drugim putem. Laza je umeo da me obrlati. Još kao mlad, Laza je počeo da mrzi rod svoj, sve što je srpsko. To je i u mene usadio. Naš sin Stefan je otišao u Ameriku, Laza mu sredio papire. Kada su drugovi odlučili da se razvedem od Laze, on je zapalio u Čikago. Naš sin Stefan ode za njim. Navukoše ga na koku. Deset godina šmrče, i svakog meseca šaljem mu po deset hiljada evra, da preživi.

Laza danas živi u Prištini, kao američki državljanin. Promenio je i ime. U Prištini se zove Prend Bitići.

Citiraću vam njegovo pismo koje je 27. februara 2008. godine uputio Ivici Dačiću, da bi bolje razumeli zašto sam i ja ljuta Albanka, a loša Srpkinja. Zašto sam Drita Kandići u Priština, njihova heroina. Uh, zbog sina Stefana ne pominjem ovaj atribut...

"...Pišem Vam u vezi s Vašom izjavom da valja zabranjivati organizacije koje priznaju Kosovo. Nisam organizacija, ali ne samo da podržavam nezavisnost Kosova nego sam na tome aktivno i neskriveno radio koliko sam umeo i mogao od 1972. godine. Sagledao sam temeljno prikrivanu kolonijalnu suštinu tog problema dok sam kao disident robijao s Albancima drakonski osuđenim za organizovanje otpora srpskoj okupaciji Kosova, koja je trajala od 1912. do 17. februara ove godine.

Poreklom sam pet kilometara od Orašca. To Vam kažem jer znam da se u šovinističkim krugovima poreklo shvata vrlo ozbiljno, 'krv i tlo'. Utoliko me je više stid zbog nedavnog paleolitskog nasrtaja jedne od vladajućih partija na 'Peščanik' u Aranđelovcu i nacionalno ostrašćenog sretenjskog govora koji je pre par dana u tom Orašcu održao političkom kombinatorikom i ucenom nametnuti premijer Srbije.

Okupaciju iz 1912. Evropa je rado i lako priznala, jer je to bilo slabljenje i komadanje poražene Turske, a države Albanije tada još nije bilo, njene granice utvrđene su tek 1913. Broz je planirao da 1945. Kosovo ustupi Albaniji, a kasnije se predomislio, da bi se umilio partizanskoj ali ipak nacionalističkoj Srbiji, pomoću koje je vladao Jugoslavijom, jednako kao Austrijanac Hitler Nemačkom, Korzikanac Napoleon Francuskom i Gruzijac Staljin Rusijom. To SANU nikada neće priznati, jer njen famozni 'memorandum' tvrdi da je Broz činio upravo suprotno, da je naročito radio protiv interesa Srbije. To evropsko priznanje okupacije Kosova i Brozovo predomišljanje čine jedini okvir legitimiteta na koji biste Vi i ini kolonijalisti mogli da se pozovete u vezi sa potraživanjem teritorije Kosova i prava na vladanje tamošnjim stanovništvom.

Dve neuspele kolonizacije, 1913. i 1919, dokazuju da je reč o pukoj koloniji, odocneloj i neuspeloj, naravno. Kosovo je bilo jedina kolonija u Evropi ikad. Zato je to specijalan slučaj u savremenoj svetskoj politici. Evropa je upravo ispravila svoju grešku iz 1912. O devedeset šest godina kolonijalne represiji pitajte Albance, oni o tome znaju više nego Vi.

Za potrebe novih kosovskih bojeva, SANU i SPC oživeli su imperijalni kosovski mit koji uz državni blagoslov propagiraju glavna TV i glavni dnevni list već čitavih dvanaestak godina posle Osme sednice. Kosovo je 1999. oslobođeno kolonijalne stege, a ta propaganda još traje i Vi ste deo nje...

...Vi ćete možda moći nekoga i nešto da zabranjujete tek kad se srećno sparite s Putinom i Lukašenkom, čemu neskriveno težite. Decenijama, od 1948. trajalo je naše oslobađanje iz tog zagrljaja smrti u koji Vi hoćete da nas vratite. Mislite da će ova ogromna većina birača sklonih Evropi da odluči da se okrene Aziji i da podrži Vas i Vaš politički projekat refeudalizovanja Srbije i vraćanja u lager?"

Ako mislite da Laza preteruje, odmah ću vas napasti i optužiti tamo gde treba. To što Putina, sa svim počastima, primaju engleska kraljica i američki predsednik, to su njihove stvari.

Važno je šta Laza, odnosno Prend misli. Mada mnogi kažu da on ništa ne misli, a lagodno živi. Odavno se pokazalo da on nema profesiju, i da u Americi nije mogao da snimi ni dokumentarni film. Špijunaža mu se mnogo dopala, a lepo ga plaćaju. Čak se i sinu našem ne javlja. Da se ne potresa.

Priznajem da me Laza zaveo, naveo da mrzim Srbe i rod svoj. Za mene su svi Srbi zločinci. Ja priznajem samo monetarni sud. Stefanu trebaju pare za kokain, meni za lečenje, odavno bolujem od kancera, ali se ne predajem. Dobijam milione evra, dolara, franaka, i mnogo sam Srba izvela pred sud. Plaćala sam srpske tužioce, policajce. Sada se Tužilašvo za ratne zločine kurobeca, tvrde da će me tužiti za klevetu, zato što tvrdim da tužioci u Beogradu rade za novac.

Srbi su p..... Svi mi se klanjaju, sudije, policajce, tužioci. ustaju kada ja uđem. Niko ni da pisne. U mom obaveštajnom centru, u Fondu za humanitarno pravo, radi nekoliko desetina Srba, istraživača. Plaćam ih po dvesta evra, ćute i trpe me. Ni da zucnu. Kada pozovem Borisa, on ustane i razgovara sa mnom u stavu mirno.

Eto, šta da vam kažem, nego da se ostvario moj mladalački san da lovim ucenjene glave. Hvala Bogu, od toga sam puno novca uzela. Ali, i taj Bog baš je surov. Laza ode u Bitićije, Stefan u narkomane, a ja sam sada Drita Kandići.

Lovac za novac čak i u filmovima uvek nastrada od nekog gringa. Ali, mene će utepati bolest. Eto kakvi su Srbi. Juriš ih, loviš, oni se predaju, trpe i ćute. Pisala bih još, ali zovu me iz Saudijske Arabije, traže da isporučim još Srba Tužilaštvu za ratne zločine. Još mi duguju, jer sam ih pre dve godine isplatila unapred. Još moraju da rade za mene. Samo da me bolest da otrgne od posla.