Istraživanje
Militantna doktrina alopatske
medicine
Ubijanjem do
zdravog života
Poznato je jako dobro, i to već godinama
unazad, da se takozvana "pojava" bakterije Klostridijum dificile javlja
zbog upotrebe antibiotika širokog spektra. Zašto se onda ministarka i lekari
prave da ne znaju šta je uzrok epidemije u bolnicama u Srbiji i sprovode
nekakve posebne sanitacijske mere? Koga obmanjuju: sebe ili pacijente?
Piše: Ivona Živković
Nedavni smrtni slučajevi i epidemija među
pacijentima u bolnicama u Leskovcu, Užicu, Smederevu, Nišu i ko zna gde još
zbog pojave bakterije Klostridijum dificile u njihovim crevima,
još jedan je pokazatelj kako se kapitalistička medicina (o kojoj smo pisali u
nekoliko ranijih brojeva) poigrava sa našim životima, stavljajući lekare u
poziciju da budu vojnici u belim uniformama koji treba samo slepo da se drže farmakoloških
preparata i njihovih uputstava o korišćenju istih.
Iz medija smo tako saznali da su lekari u
pomenutim bolnicama zbunjeni, jer ne znaju još tačno šta je uzročnik pojave
ovih bakterija, pa se preduzimaju razne mere od bolje dezinfekcije prostorija i
ruku, menjaju se "zaraženi" dušeci, posteljine, pozivaju se na
odgovornost sestre i sl. Sumnja se tako da nisu ispoštovane kojekakve
epidemiološke mere, jer verovali ili ne ova bakterija već godinama hara po
bolnicama, i kod nas i u svetu, pa je i priča o tome kako se i zašto javlja baš
po bolnicama gotovo svuda identična - ruke, opšta nehigijena, javašluk
medicinskog osoblja, nebriga o pacijentima itd.
I sama ministarka zdravlja obratila se
javnosti sa odlučnom namerom da se svi slučajevi "ispitaju" i
"odgovorni kazne" jer nisu preduzeli "adekvatne mere" da do
epidemije ne dođe. Misli ministarka , naravno, na odgovorne lekare posebno
direktore i medicinsko osoblje koji nisu radili po strogo propisanim sanitarnim
protokolima. Iako su verovatno upravo po njima radili.
U stvari poznato je jako dobro, i to već
godinama unazad da se takozvana "pojava" bakterije Klostridijum dificile
javlja kao posledica upotrebe antibiotika. U bolnicama se obilato koriste
antibiotici, kako u terapiji raznih infektivnih stanja, tako i profilaktički
posle raznih hirurških intervencija, baš kao i steroidi i analgetici , a sve su
to takozvani imuno supresivni medikamenti. I ovde je to očito bio slučaj, jer
se Clostridium difficile pojavila uglavnom kod pacijenata koji su nakon
hirurških intervencija ležali na intenzivnoj nezi. I nije ova bakterija preskakala
iz jednog dušeka u drugi i po rukama (neopranim) lekarskim i ostalog osoblja,
već se pojavila kod svakog pacijenta u crevima kod kojih je crevna flora
antibioticima teško razorena, tako da se stvorila idealna podloga za njen
život. Bakterije su inače prirodni čistači proteinskih ostataka u čitavom
organizmu, pa se i ova bakterija nalazi normalno i u ljudskim crevima.
Ali, uništavanjem crevne flore (koju čine
milioni bakterija koje razgrađuju hranu u našim crevima i bez koji ne bi smo
mogli da živimo i koje se još nazivaju "trpezne bakterije" i koje su
karakteristične za različita podneblja) stvoren je ogroman broj bakterijskih
"leševa" i te proteinske otpatke je trebalo počistiti. I Priroda je
za taj posao odredila ovu bakteriju.
Ona inače, kako tvrdi i savremena nauka
živi u ljudskim crevima normalno kao pasivni "posmatrač" sve dok u
određenim vanrednim okolnostima, kada se nagomilaju proteinski ostaci
antibioticima pobijenih bakterija, ne dobije zadatak da sve to počisti
(pojede). Klostridijum bakterije su anaerobne i njihova životna
sredina su upravo creva mnogih sisara pa i čoveka. Produkt njenog metabolozma
su toksini koji mogu da izazovu tešku upalu u crevima domaćina, baš kao što to
čini metabolizam i mnogih drugih bakterija kada su aktivne u velikom broju. Iz
ovoga roda poznata je i vrsta Clostridium tetani koja u anaerobnim
uslovima može da izazove teško trovanje krvi. Dok je u kontaktu sa kiseonikom,
ona je mirna pitoma bakterija i deo našeg organizma.
Ali Klostridijum dificile bakterija
je postala opasna upravo u bolnicama i to zbog svoje bakterijske inteligencije
(dobro ste pročitali).
Naime ona je zajedno sa bakterijom Staphylococcus
aureus koja je postala otporna na antibiotik meticilin i enterokokama
otpornim na vankomicin uspela da smisli način kako da se zaštiti od
brojnih otrova (antibiotika) kojima je lekari decenijama obilato zasipaju i
razvila je na sebi nekakav zaštitni omotač i evoluirala i tako postala rezistentna
na gotovo sve do sada poznate antibiotike (čitaj otrove). Duhoviti
naučnici ih nazivaju bakterijskim pokretom otpora.
Nažalost, alopatska medicina tu njenu
inteligenciju ne vidi kao fantastičan odgovor Prirode da se stalnim evoluiranjem
održava sam ŽIVOT, već njenu otpornost na toksine doživljava veoma
neprijateljski.
Jer, šta je današnja medicina do militantna
trovačnica koja nastoji da ubije, odstrani, eliminiše sve ono što proceni da
može da škodi ljudskom zdravlju? Na osnovu čega se uopšte procenjuje šta je
dobro, a šta loše za ljudski život kad se o tome šta je zaista život na
medicini uopšte ne uči? Na osnovu čega se zaključilo da su nam bakterije
tako ljuti neprijatelji?
Pa, na osnovu "naučnog rada"
Luja Pastera (1822 - 1895) na čijoj paranoičnoj naučnoj doktrini počiva
čitava savremena alopatska medicina koja je danas jedina medicinska škola koju
priznaje Svetska zdravstvena organizacija i najuticajnija lekarska udruženja.
Iza Pastera je stajala katolička crkva?
Njegova teorija je nazvana "Teorija mikrorganizama"
(preciznije Teorija kliconosnih bolesti) jer je Paster zaključio da se
organizam razboli kada u njega spolja uđu patogene bakterije i druge
klice. Da bi ovu svoju puku izmišljotinu dokazao, inficirao je i sakatio
ogroman broj životinja, ali i ljudi. Ništa nije dokazao, ali je nekome moćnom
tada veoma odgovaralo da se ljudi panično plaše nečega, a mikrobi su bili
fantastično dobra stvar za širenje paničnog straha. Obični ljudi ih golim okom
nisu mogli videti pa su morali da veruju učenim lekarima i nauci i crkvi.
Pošto je navodno Paster otkrio da toksini
nekih gljivica uništavaju bakterije, mudro je zaključio da se sa tim toksinima
bakterije lako mogu ubijati i kada se nađu u ljudskom organizmu. A nalazile su
se čim bi se deo nekog tkiva stavio pod mikroskop. I bile su raznih oblika i
ćudi.
I tako su Pasterovi gljivični toksini -
nazvani antiobotici postali "lek" bez koga se više nije moglo. Da
nisu otkriveni, ljudska vrsta bi verovatno nestala zbog brojnih zaraznih
bolesti koje su naprasno počele da se pojavljuju, iako ih hiljadama godina nije
bilo. Puka je slučajnost što su pomenute zaraze počele da izbijaju sa
pojavom još jedne "umne" medicinske doktrine, a to je inokulacija
otrovima kako bi organizam postao na njih otporan i koja je dobila stručno ime
vakcinacija. I ovaj izum je podržala crkva i masovno vodila ljude na
vakcinaciju. Tako su vakcine i antibiotici postali najmoćnije oružje savremene
nazovi medicine koja i danas dominira.
Čim bi otkrili negde u svetu neki otrovni toksin
neke gljivice ili bakterije, hemičari moćnih kompanija bi ga pažljivo
analizirali i onda nastojali da ga veštački sintetišu u laboratorijama. Kada bi
to uspeli toksin bi konzervirali, pakovali u kapsule i davali mu zvučna
imena. Dobro plaćeni i instruirani pseudonaučnici bi smišljali protokole
po kojima bi se on primenjivao kod ovog ili onog simptoma bolesti, i čim se on
uoči tj. dijagnostikuje, određeni toksin bi s e kao novi antibiotik
ubacivao u stomak i u krvotok milionima ljudi širom sveta.
Na primer, poznati antiobiotik vancomycin
je prvi predstavio 1953. farmaceutski koncern Eli Lilly, tako što je
bakterija koja ga luči navodno pronađena u zemljištu u džunglama Bornea. Analizirali
su, kako tvrde njegov sastav, i hemijski napravili kopiju otrova. Ali, ne treba
isključiti i da je u pitanju možda čist sintetički otrov napravljen za potrebe
vojske i masovnog ubijanja.
Stvorena je tako fantastična pseudonaučna
mašinerija koja je pored bakterija počela da "otkriva" još gore
neprijatelje naših života, a to su razni virusi koji se pojavljuju tu i
tamo po svetu, onda "sedaju" u avione ili zaposedaju ptice i majmune
ili ljude, pa se prenose širom sveta. Tako nakon njihovog prolaska kroz neki
organizam, ljudski ili životinjski, ostaju bakterije (nije poznato kako ako su
i bakterije i virusi monomorfni mikroorganizmi od kojih svaki ima svoje
ime), a one poznato je već, izazivaju teške bolesti. I, naravno,
jedini način da im se doskoči su otrovi (antibiotici).
I tako su lekari edukovani na ovoj
medicinskoj doktrini Luja Pastera od 1930. pa do danas ovim gljivičnim i sintetičkim
toksinima potrovali (i pobili) milione ljudi širom sveta.
Tako i pojava Clostridijum difficile
u pomenutim našim bolnicama nije ništa drugo do posledica teškog trovanja
pacijenata antibioticima, mada javnosti nije saopšteno o kojim antibioticima se
radilo . Nešto novo verovatno. Pitajte ministra.
Militantna medicina
Ovakva militantna medicina, koja nakon izviđanja tj.
dijagnostike koja je često veoma invazivna, pristupa opkoljavanju i onda
bombardovanju otrovima locirano patološko tkivo, ima za posledicu da čitav
organizam traumatično doživljava svako lečenje. Jer organizam uvek funkcioniše
kao celina. Tako nije retko da se čovek leči od jedne bolesti, a pojavi se
nakon uspešnog tretmana druga. I to se "stručno" čak naziva
sekundarna infekcija. I lekari su naučeni da to smatraju normalnom reakcijom
organizma.
Zato lekari iako znaju da su antibiotici
opasni toksini, nisu u stanju da ih odbace kao sredstvo u terapiji, jer su
naučeni da kada ih primenjuju po "strogo utvrđenim protokolima, oni onda
"leče". I svaki će se lekar pozvati na ove farmaceutske protokole i
tako skinuti sa sebe svaku odgovornost što su pacijente zasuli čistim otrovom.
A šta bi drugo mogli da koriste protiv raznih upala osim antibiotika, steroida
(sintetičkih hormona) i analgetika (imunosupresiva)?
Alopatska medicina ne poznaje ništa drugo,
jer ništa drugo i nije tako profitabilno kao što su farmaceutske hemikalije
koje se predstavljaju kao "lekovi". Sistem dogmatskog razmišljanja
koji je prisutan kod mnogih lekara i posebno medicinskih naučnika još je Gete
uočio:
"...U naukama, poštuju kao sopstveno
vlasništvo znanje koje im je dato na univerzitetima i akademijama. Ako
neko drugi dođe sa novom idejom koja je suprotna kredu i čak preti da ga obori,
sve strasti se podižu protiv njega i taj metod se i ne proba već se
potiskuje. Ljudi se tome odupiru na svaki mogući način: prave se kao da za to
nisu čuli;g ovore o tome sa omalovažavanjem kao da nije vredno napora da se udube
u materiju i sl. I tako nova istina mora dugo da čeka pre nego što konačno bude
prihvaćena".
I zato su lekari jako sujetni i mnogima se ni ovaj
tekst neće dopasti. A neke će uznemiriti. Upravo tako su i antibiotici postali opšteprihvaćeni
lek iako su oni u stvari otrovni produkti metabolizma jedne vrste mikrorganizma
izlučeni sa namerom da ubiju drugu vrstu u stalnoj borbi opstanak.
Penicilin je otrov od gljive koji je ona inteligentno stvorila
kako bi se branila od bakterija. Pa su onda bakterije morale da smišljaju kako
da se brane od gljivičnih toksina. I to je osnova na kojoj počiva sav život -
stalna evolucija. Tako je počelo širenje sve otpornijih i inteligentnijih
životnih formi bakterija, baš kao što je i sve više inteligentnijih ljudi.
Problem je, međutim, što virusi i
bakterije i kojekakve gljivice, udružene simbiotički u ogromne kolonije
predstavljaju u stvari ono što mi nazivamo raznim životinjskim vrstama i
ljudskom vrstom. Jedna velika bakterijsko gljivična simbioza smo i mi sami.
Bakterije, gljivice i virusi su deo našeg
organizma. To smo mi. I to je još tvrdio dr Antoan Bešam (1816-1908),
francuski lekar, biohemičar, profesor medicine i nosilac ogromnog broja naučnih
titula.
Sva naučna slava je data Luju Pasteru koji
nije bio ni lekar ni biohemičar, već običan hemičar pivarske industrije! Paster
je ipak na samrti priznao da nije bio u pravu kada je verovao da patogene
klice izazivaju bolesti kod ljudi.
Zaboravljena teorija dr Dešama
Bešam je, za razliku od svog savremenika Pastera,
tvrdio da sve mikro životne forme koje su otkrivene mikroskopom u našem
organizmu nastaju u nama samima i to u krvi i da ih karakteriše pleomorfizam.
Tako bakterije nisu monomorfni oblici koji se mogu klasifikovati kako je
to nastojao da uradi Robert Koh, već se u zavisnosti od hranjive podloge uobličavaju
i menjaju. Nekad ih vidimo kao bakterije, nekada kao gljivice, a nekada su ono
što se naziva virusima. Osnovna životna jedinica koja se u određenim
okolnostima uobličava u ove forme su sićušne energetske čestice koje je Bešam
nazvao mikrozime ili protivi.
Bakterije
tako žive pošto jedu otpatke od hrane koju uzimamo i razgrađuju ih.
Da njih nema
ni mi ne bismo mogli da se hranimo i da živimo. Bakterije koje uginu, izjedaju
gljivice. Prisustvo bakterija u našem organizmu tako ne znači bolest, zaključio je Bešam. To je kao kada bi smo rekli da su psi lutalice, muve,
pacovi i sl. koji se motaju oko đubrišta, krivci za postojanje đubreta.
Kao kada bi rekli da su vatrogasci krivi za požar jer ih viđamo uvek na mestu gde gori vatra.
Bešam je proučavao i rad enzima i zaključio da je
njihovo postojanje neodvojivo od rada bakterija. Ne samo fermentacija, već sve
hemijske reakcije u telu izvode i kontrolišu enzimi. Oni su katalisti
(pokretači) supstanci koje pomažu u svim hemijskim procesima. Enzimi su
kompleksni proteini i najzanimljivije supstance u našem organizmu. One veoma
brzo izazovu kompleksne hemijske reakcije na telesnoj temperaturi za koje bi u
laboratorijskim uslovima bilo potrebno veoma dugo vremena, čak dani sa
veoma komplikovanom opremom da bi se izveli. Ili bi bile nemoguće. Po
teoriji dr Bešama moguće je da enzimi stvaraju, ili se sami pretvaraju u mikroorganizme.
Poznato je da enzimi učestvuju i u popravci oštećenih genskih
delova. I to je esens evolucije. Bešam je zato smatrao da se enzimi zgrušavaju
kako bi postali genski materijal. Iza svakog enzima stoji mikrozima. Tako se u
nekom smislu gen može shvatiti kao alatka mikrozima. Mehanizam za samopopravku
može biti takav da enzimi konstruišu ili postaju tačka skupljanja zarad
popravke proteina, i koji se onda u energetskom vorteksu upletu u gen kao
spirala.
Moguće je po tome da su virusi - "zakrpe"
proteina ili struktura koja čini gensku reparaciju, a ne forme koje izazivaju
bolesti. Podsetimo da su svi do sada otkriveni virusi su u stvari retrovirusi,
što znači deo RNK materijala uhvaćen u procesu obrnute transkripcije. Virusi su
napravljeni od jezgra genskog materijala okruženi proteinskim omotačem.
Čitav naučni rad A. Bešama je zato decenijama bio
sakriven od naučne javnosti i nije proučavan u medicinskim školama. Bešam je
umro 1908. godine i iste godine je Nobelova nagrada dodeljena nemačkom hemičaru
Eduardu Buhneru koji je 1897. godine izolovao fermentacioni faktor u plesni
i identifikovao ga kao enzim. To je u stvorio bila kopija Bešamovog
istraživanja koji je to načinio pola veka ranije. Buhner je čak koristio
istu terminologiju koju je Bešam sugerisao pola veka ranije. Nobelova nagrada
je takođe velika laž i služi upravo za manipulaciju u nauci. Enzime je otkrio
zaista Bešam.
A 1.
Antibiotici su napalm u crevima
Dr Peter Collignon australijski specijalista za infektivne bolesti i
saradnik SZO, u svom članku iz 2007. nazvanom "Žaoka u igli" kaže:
"Ukoliko uzmete antibiotike, to je kao da sipate napalm u grlo ili
stomak".
U stvari antibiotik je praktično napalm za
čitav organizam, nakon čega njemu treba jako mnogo vremena da se ponovo
oporavi. Poznato je da analgetici znatno usporavaju deo imunog sistema koji se
bori sa takozvanim "lošim" bakterijama u sistemu. Kako onda može da
deluje kombinacija ova dva medikamenta, nego ubitačno? Pa još im dodajte i kortikosteroide.
Činjenica je i da mnoge vakcine imaju
zagađene i patogene proteinske forme u sebi kao i parčiće DNK koji su potpuno
različiti od DNK bakterija iz simbioze.
A, sav taj organski molekularni otpad
povezan zajedno može predstavljati odličan supstrat na koji može da dospe
energetska čestica i da aktivira određenu proteinsku DNK formu kao što to
upravo rade enzimi, ne bi li đubre počistila. DNK u stvari nije ništa drugo do
jedna frekvencija karakteristična za određene molekule. Alopatska medicina tako
truje osnovne žive forme iz koji smo mi sastavljeni, a to su bakterije. Dakle,
nisu dušeci i medicinske sestre i lekari krivi za pojavu ove bakterije u
srpskim bolnicama, već antibiotici i oni koji su ih predstavili kao
"lekove".
Ali, izbaciti antiobiotike iz savremene alopatske
medicine je nezamislivo, jer donose ogromnu zaradu, pa su se plaćeni naučnici
iz medicinskog establišmenta dosetili da ponovo zamajavaju lekare pričom
da nisu davali antibiotike u dozi koja treba ili nisu napravili pravilan izbor
i sl. I neki će sada to stručno da elaboriraju i te pseudonaučne radove
da predstavljaju po kongresima i sve će im to plaćati farmaceutske korporacije.
I smišljaće nove bolje antibiotike. A lakoverni i neuki ljudi će i dalje
umirati po bolnicama.
A 2.
Kako pseudo nauka interpretira ono što
odgovara farmaceutskom kartelu
U trećem izdanju Osnovi Histologije, (Junqueira
& Carneiro, 1980) otkrivaju se organičenja elektronskog mikroskopa u
tome što elektronski snop zahteva korišćenje veoma tankog dela tkiva zatvorenog
u vakuumu. Autori tako kažu:
"Ovi uslovi sprečavaju
korišćenje živog materijala pod mikroskopom… Elektronski snop na predmetu
istraživanja može izazvati oštećenja i proizvesti neželjene promene na tkivnoj strukturi…
Oni uzimaju živu, promenljivu scenu (krv) i reorganizuju je, mrljajući uzorak
krvi. Onda to snime statično i interpretiraju kao čitavu priču".
I tako su očito izmišljene priče i čitava
medicinska pseudonauka nazvana virusologija. Ne postoje virusi koji su
uzročnici bolesti.
Rota virus nije uzročnik proliva kod dece,
već je to samo mleko. To je pre nekoliko godina demistifikovao i nemački
profesor molekularne i ćelijske biologije sa Berkli Univerziteta dr Peter Desberg.
Ali priča se održava kako bi se deca i dalje vakcinisala i roditelji zastrašivali
virusima.
Tako je još ranije sugerisano iz naučnih
krugova da mrljice identifikovane elektronskim mikroskopom i nazvane virusi,
pre mogu biti samo čestice beživotnog degradiranog proteina-razgrađeni peptidi
od ćelijskih mrtvih kataboličkih ostataka citoplazme ili proteina od popravke
koje su napravile "strane" ćelije kao odgovor na nebalansiranoj
biološkoj podlozi. Ali "ugledni" etablirani istraživači virusa (lovci
na viruse) su tako izvestili tražeći hipotetički "neuhvatljiv virus",
da virusi mogu "podražavati mimikom" humano tkivo! Virusi
jesu delovi humanog tkiva.
GLOSA
Nisu dušeci i medicinske sestre i
lekari krivi za pojavu ove bakterije u srpskim bolnicama, već antibiotici i oni
koji su ih predstavili kao "lekove"