Do koske

Ubiće nas poskupljenjima: ko može da preživi Vučićeve "reforme"?

Sramota, od ovakvog života

Građani Srbije koji očajnički pokušavaju da sačuvaju minimum ljudskog dostojanstva, teško preživljavajući teror nasilne štednje i oporezivanja najsiromašnijih, uskoro će se suočiti sa pitanjem svoga biološkog opstanka. A, kad je fizički opstanak miliona ljudi u pitanju, onda više nije reč ni o "reformama" ni o štednji, nego o nasilju na koje treba odgovoriti. U mesecima koji slede, Srbiju ne čeka ništa dobro. Najpre će doći do poskupljenja struje, a kasnije i goriva, hrane, lekova, usluga...Drama koja se približava nije ništa manja od one Grčke. Ali, Srbiju neće imati ko da spašava osim nje same i Rusije na koju uvek može da računa. Pod uslovom da prekine šizofrenu ideju o evrointegracijama.

N. Vlahović

Već od prvog avgusta ove godine, poskupeće struja za 12 odsto, a odlukom Vlade Srbije, to će se ubuduće smatrati akciznom robom. Biće to novi udar na milione siromašnih građana, jer će osim struje poskupeti i komunalne usluge u većini gradova Srbije, a takođe i javni gradski saobraćaj (najdalje do početka septembra). Cene hrane, takođe će, preko još većih marži krajem leta biti povećane do neizdržljive mere. Umesto da reaguje shodno situaciji i proglasi vanredne mere za borbu protiv gladi, suludi predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavljuje: "...Toliko nam, dobro ide da mi je neprijatno! Evo, pročitajte ove brojeve. Mene je sramota da ih pročitam koliko su dobri. Stvari su nam krenule i bolje nego što smo očekivali, uprkos smanjenju plata i penzija, prosečna zarada porasla na iznad 49.000 dinara", kliktao je Vučić veselo na televiziji Pink, kao pušten sa lanca. Penzije i plate smanjene, a prosek plata povećan!

Istina je, svakog dana je sve neprijatnije, sve sramotnije i sve nepodnošljivije, zbog surovih nameta koje sprovodi njegova vlada, mada su efekti takvi da vode građane u masovni očaj i sigurno nestajanje.

To je potvrdio i doskorašnji ambasador Nemačke, Hajnc Vilhelm, pred sam odlazak iz Srbije, doslovno je rekao: "...Vlada tvrdi da radi na ekonomskom oporavku, ali srpska privreda stoji i ne kreće se...".

Da bi bilo jasnije gde se nalazimo i šta nam se dešava, treba podsetiti da je minimalna cena radnog sata u Srbiji, od 1. januara ove godine, bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje,121 dinar, ili približno jedan evro! To znači da je reč o najbednijoj državi na celom evropskom kontinentu, jer smo sada ravnopravni sa radnicima najsiromašnije afričke države.

Poređenja radi, za osam sati rada u Luksemburgu radnik će dobiti minimalac u iznosu od 88,80 eura, dok će u Srbiji za isto vreme rada dobiti svega 8 eura, ili oko 896 dinara.

Početkom 2015. godine, ministar trgovine Rasim Ljajić, nonšalantno je konstatovao da "poskupljenja neće biti". Šest meseci nakon te njegove izjave, ne postoji nijedan proizvod ili usluga koji u Srbiji nisu poskupeli!i to najmanje za 20 procenata

Ovakve cene su izraz kriminalnih apetita sadašnje vlasti, drukčije se ne mogu objasniti njihova stalna povećanja. Ljajić je izgovorio i jednu od većih neistina u vezi sa cenama hrane, kad je rekao: "...Imate povećanu ponudu na tržištu hrane i samim tim imate i niže cene velikog broja tih proizvoda". Da li ministar Ljajić živi u istoj državi kao i milioni građana koji se svakodnevno susreću sa iskušenjem kako da prežive dan? Jer, gruba istina govori da su cene hrane od početka godine do sada, stalno rasle, ili, u retkim slučajevima, samo stagnirale.

Samo u glavnom gradu Beogradu, više od 100 hiljada ljudi živi od pomoći rodbine (često i komšiluka), ili kopa po kontejnerima, prosi, prodaje polovne stvari i snalazi se kako zna i ume samo da bi dočekao sutrašnji dan. Više od 200 hiljada građana Beograda nema novca za život dostojan čoveka, masa njih žive kao podstanari, mnogi su potencijalne samoubice, nesrećni i bez ikakve životne perspektive. Beogradski penzioneri, od svojih mizernih penzija izdržavaju i po tri generacije u jednoj kući. A, 750 hiljada srpskih penzionera, ima blokadu na isplatu penzije za dve trećine, zbog nenamirenih komunalnih računa, da neki mesečno prime samo po pet hiljada dinara.

Da li je moguće živeti mesec dana od 40 evra! Kako je to moguće, znaju samo oni.

Ko ima sreće da dođe do jedne od preko stotinu narodnih kuhinja u gradskim sredinama širom Srbije, može da smatra da je preživeo dan. Spisak ljudi kojima je ovo jedini siguran obrok, u odnosu na pre pet godina, povećao za više od 20.000! Da sramota i tragedija bude još veća, trećina korisnika su deca.

Prema poslednjim podacima, oko 50.000 ljudi, samo u većim gradovima Srbije, zavisi isključivo od "kazana" u takozvanoj narodnoj kuhinji. Trenutno je najviše korisnika u Subotici, gde dnevno dođe za hranu njih 1.500, u Novom Pazaru 1.300, u Bujanovcu 1.200 građana, a u Kuršumliji oko 1.000. Taj jedan jedini topli obrok sastoji se od 500 grama kuvanog jela (kupus, pasulj i slično) i pola hleba.

Ali, ovde je reč samo o zvaničnim podacima, jer je broj gladnih najmanje deset puta veći, ali se ljudi stide, drže se ponosno i kriju svoju bedu. Jer ih je, kako Vučić reče, "sramota koliko im je dobro".

One koji još nekako preživljavaju, plaćaju račune i ustežu se da jedu, čeka novi talas poskupljenja. Mnogi od njih neće uspeti da se održe. I oni čekaju na narodnu kuhinju ili kontejner. Odatle pa do sudnjeg časa, nije daleko.

Na žalost, Srpska pravoslavna crkva, kao ni Islamska verska zajednica, ni prstom ne miču da spase građene, svoje vernike. Preko 300 džipova, najskuplje marke, u vlasništvu su vladika, episkopija, protonamesnika i sveštenika koji su došli na službu u Srbiju, uglavnom iz Bosne! Patrijarh srpski Irinej broji svoje blago, i ovaj bezbožnik nije nijednom pozvao sveštenstvo i vladike, da u svojoj parohiji nahrane gladne. Naprotiv, oni i najsiromašnijim naplaćuju svetu vodicu, ili sahranu! SPC je toliko odrođena, čini se vekovima, od svojih građana. Primera radi, kada je nakon atentata u Sarajevu, Ivo Andrić uhapšen kao pripadnik Mlade Bosne, uspeo je da pobegne iz voza, kojim su ga sprovodili u Zagreb. Sakrio se u samostanu, i starešina i časne sestre krili su ga sve do okončanja rata, rizikujući da ih obese vlasti. Vernici SPC-a takvu vrstu zaštite od svoje crkve ne treba da traže, jer idu direktno u pakao.

Nije ni čudo što patrijarh Irinej svakodnevno blagosilja sva Vučićeva nedela.