Kurdi

Anglosaksonci ponovo odbacuju „svoje"

Istorija Kurda se ponavlja i u Siriji

Neobično preplitanje događaja u sirijskom konfliktu odjednom je poprimilo ne sasvim logičan, ali ipak očekivan obrt za Kurde, koji čine oko 10% stanovništva Sirije. Ne izgubivši nijednu bitku i postigavši dobre rezultate u borbi protiv, u Rusiji zabranjene, Islamske države (ID), oni su odjednom prinuđeni da napuste velike teritorije koje su oslobodili i povuku se istočno od Eufrata. O tragičnoj sudbini Kurda piše ruski analitičar Dmitrij Minjin

Dmitrij Minjin

Posle invazije Turske na sirijsku teritoriju, ne može više da se govori ni o davanju Kurdima statusa posebne federalne jedinice u sastavu obnovljene sirijske države, na šta Kurdi pretenduju, a još manje o ostvarivanju nezavisnosti, o čemu su mnogi od njih potajno maštali.

Već je jasno da glavni cilj Ankare nije borba protiv ID, već neutralizacija Kurda. Namere Kurda da početkom oktobra jednostrano proglase federaciju deluju zakasnelo i bez veze sa realnošću. Iluzorna je postala i nada za obezbeđivanje ničim ometane teritorijalne veze između svih kurdskih kantona na severu države. Nije reč samo o Turskoj, već više o tome da pomenute namere Kurda glatko odbijaju dojučerašnji pokrovitelji iz Vašingtona.

Kurde su ponovo cinično iskoristili i ostavili praznih ruku.

Verolomstvo saveznika i greška u njihovom izboru, to je izgleda prokletstvo kurdske istorije, koje, moguće je, seže još u vremena pobednika nad krstašima, legendarnog kurdskog vojskovođe Saladina (Salah al Dina).

Vodeći kolumnista Vašington posta, Dejvid Ignatius, u članku karakterističnog naslova „Politika SAD u Siriji počiva na opasno pogrešnoj liniji", podseća da su nedavno iz američkog vojnog vrha uporno ponavljali da su sirijski Kurdi „najmoćnija snaga koja se bori protiv ID". Tokom borbi 2014-2015. godine oni su oslobodili značajne teritorije, uključujući i velike gradove Šadadi i Manbidž, ostvarivši na udaljenim prilazima stratešku opsadu glavnog grada ID, Rake. Ignatius piše da je on lično posećivao rukovodioce američkih kampova za obuku na severu Sirije, u kojima su se instruktori iz SAD oduševljavali junaštvom i hrabrošću kurdskih vojnika, smatrajući ih glavnom snagom ofanzive na Raku.

Turci su se, iako neprijateljski raspoloženi prema Kurdima, mirili sa tim savezom. Sve se promenilo posle neuspelog vojnog puča u Turskoj. „Saradnici od poverenja" iz različitih sirijskih grupa, koje su obučavali Amerikanci, našli su se na suprotnim stranama fronta. Potpredsednik SAD Džozef Bajden koji je u tom trenutku stigao u Ankaru, podržao je akcije turskih vlasti i zatražio od Kurda da se povuku iz Manbidža, iza Eufrata. Suvišno je reći da je to izdajnička linija. To već postaje žalosna tradicija: „Zapadne zemlje", piše Ignatius, „tokom prošlog veka koristile su kurdske borce kada je to odgovaralo njihovim ciljevima, a zatim su ih odbacivali". Tako se dogodilo posle 1918. godine, kada su saveznici iz Antante ignorisali obećanja predsednika SAD Vudroa Vilsona za stvaranje kurdskog „nacionalnog ognjišta". Englezi su 1947. dozvolili Iranu da razbije formacije Kurda na svojoj teritoriji. Događaje iz tog vremena osvetlio je britanski pisac Džejms Oldrdiž u svojim romanima Diplomata i Planine i oružje.

Bez obzira na obećanja da će podržati iračke Kurde, Amerikanci su 1975. godine, zajedno sa iranskim šahom dozvolili Sadamu Huseinu da strogo uguši njihovo masovno izražavanje nezadovoljstva. A nedugo potom, 1973. godine, tadašnji lider iračkih Kurda Mustafa Barzani, otac sadašnjeg predsednika iračkog Kurdistana, Masuda Barzanija, nadajući se u američku pristojnost, govorio je: „Amerika je suviše velika država da bi izdala tako mali narod kao što su Kurdi." Grdno je pogrešio, smatra Ignatius. Da se sadašnjim kurdskim liderima ne poželi da ponove greške svojih otaca. Dovoljno je prisetiti se da je povodom varanja Kurda 1975. godine, Henri Kisindžer otvoreno izjavio: „Ne treba mešati tajne operacije sa misionarskom delatnošću." Ne gradi li se sada celokupno ponašanje američke administracije na Bliskom istoku u skladu sa tom, pretežno utilitarnom (na koristi zasnovanoj), preporukoom?

Špigl takođe smatra da su, kao rezultat novog razvoja događaja u Siriji, najveći gubitnici upravo Kurdi. Donedavno su Kurdi delovali kao „najpametniji igrači" u sirijskoj igri, oni su igrali bolje od drugih, ali se ispostavilo da su previše rizikovali. Umesto da SAD nastupi kao posrednik između vladajućih Turaka i Kurda, našli su se u šizofrenoj poziciji saveznika obe suprotstavljene strane. Pre ili kasnije, morali bi da izaberu ko im je od njih važniji, a izgleda da su već izabrali moćniju i geopolitički značajniju Tursku.

Odnosi Kurda sa Amerikom se ubrzano pogoršavaju. Otvoreno govoreći, nikakvih odnosa nije ni bilo. SAD nikada nije ni smatrala Kurde za partnere, koristili su ih kao potrošni materijal, uveravajući kurdske vođe u suprotno.

To je još jedna lekcija, ne samo Kurdima, već i celom Bliskom istoku. Vernost svojim obavezama u regionu - to nije protiv Amerikanaca, već protiv drugih, naprimer, Rusa.

Privlači pažnju i prefinjena tehnologija koju su Amerikanci koristili kako bi odbacili svoje kurdske saveznike. U početku su se potrudili da ih definitivno zavade sa Bašarom Asadom. Računica je bila sledeća: kada ostanu sami, Kurdi će biti prinuđeni da duboko sakriju svoj ponos i, čak i znajući da su ih besramno obmanuli, nastave da slušaju Amerikance.

Pre turske invazije na Džarabulus, avgustovske borbe Kurda sa armijom sirijske vlade u Hasaku, glavnom gradu istoimene provincije, nisu mogle da se odvijaju bez vođstva i ohrabrenja američkih savetnika. Talal Silo, zvanični predstavnik Sirijskih demokratskih sanga čiju osnovu čine kurdske oružane formacije, priznao je: „Mi smo partneri SAD i koalicije. Oni donose rešenja. Mi smo, naravno, slobodni, ali ne možemo da napadamo ako ne dobijemo signal od Amerikanaca." On je saopštio i da Amerikanci zabranjuju svojim „štićenicima" - Kurdima „bilo kakve kontakte sa Rusima u Siriji".

Posebno bolno za Damask, osim povlačenja iz Hasake, predstavljalo je i to što su istovremeno Kurdi iz kvarta Šejh Maksud u Alepu blokirali Kastelo autoput preko kojeg je vršeno snabdevanje vladinih snaga u zapadnom delu grada, koji je već bio odsečen iznenadnim (u međuvremenu anuliranim) probojem džihadista sa juga. Prvi put tokom celog rata, sirijsko ratno vazduhoplovstvo je bombardovalo Kurde. Ne iznenađuje da su te akcije prvo bile odobrene u Ankari. Tu se čak govorilo i o prihvatljivosti očuvanja vlasti Bašara Asada tokom prelaznog perioda i odmah su iskoristili povoljan trenutak za davno pripremljenu invaziju. Odnosno, loklani uspeh u Hasaku preokrenuo se negativno za Kurde, što je dovelo do posledica strateškog karaktera. Njih su, jednostavno, zamenili. Teško je poverovati u to da Amerikanci nisu bili upoznati sa namerama Turske. Potpresednik SAD Bajden tokom posete Ankari nije delovao iznenađeno, a njegova ohrabrujuća izjava nikako nije delovala nepripremljena.

U međuvremenu, ishod sirijskog konflikta posle novog preokreta nikad nije bio bliži. Komanda kurdskih Odreda narodne samoodbrane (YPG) već je informisala Pentagon o tome da „ako se Turci ne povuku", učešće Kurda u planiranoj akciji na Raku biće dovedeno u pitanje. Druge snage koja je sposobna da u najskorije vreme očisti „terorističku prestonicu" u državi - nema.

Američko-turski sporazum postignut na samitu „dvadesetorice" (G20) u Hangdžouu o zajedničkoj ofanzivi na Raku, teško se može ostvariti bez Kurda. Bez njih, bilo koja operacija bi podrazumevala ulazak u dubinu sirijske teritorije značajnih američkih i turskih kopnenih snaga. To bi, opet, podrazumevalo ne samo velike gubitke, već verovatno i ozbiljne primedbe, kako u SAD i Turskoj, tako i od strane drugih država, uključujući Rusiju i Iran. Protiv toga će biti i Damask, koji je sačuvao svoje predstavnike u UN. Ankara može da ponovi grešku koju su napravili Kurdi, stupivši na predloženi im „opasan put". Ostaje samo da se nadamo da turska strana neće podleći nagovaranjima i neće ponovo podriti sa toliko napora obnovljeno partnerstvo sa Moskvom.

Kurdi bi mogli da spasu svoj položaj, ako bi u završnoj fazi rata uspeli da načine pravi izbor i da se odreknu lažnih zavisnosti i saveza koji im ne obećavaju ništa osim velikog „danka u krvi".

Postaje očigledno da je njihov prirodni i u suštini jedini saveznik ne samo u ratu, već i u ostvarivanju nacionalnog samoopredeljenja u posleratnom periodu u Siriji, sekularni režim Bašara Asada u Damasku. Ni druge opozicione snage, ni Amerikanci, ni Turci, ne razmišljaju ni o kakvim nacionalnim pravima sirijskih Kurda. Svi njihovi sadašnji partneri odnose se prema njima isključivo kao prema „privremenim saputnicima".

Asad je objektivno zainteresovan za ostvarivanje trajnog saveza sa Kurdima, jer će mu protiv opozicije suntiskog fundamentalizma uvek biti potrebna podrška etničkih i religijskih manjina. A to podrazumeva i ostvarivanje njihovih težnji, bez čega nema istinskog savezništva.