Kontranapad

Ima li srpski fudbal budućnost dok je na čelu FSS Slaviša Kokeza, čovek kriminalne biografije

(Re)forma za Mondijal

Nema ljubitelja fudbala kome ne bi bilo drago da se reprezentacija Srbije kvalifikuje na prvo naredno veliko takmičenje. To se odnosi i na opozicionu populaciju, s obzirom da bi novi izostanak sa elitnog samita u fudbalu još više produbio jaz između površine i ponora srpskog fudbala. Taj jaz je rastuća barijera za povratak u društvo pristojnih u evropskom i svetskom fudbalu sa kojom će se nositi bilo koja vlast, pa tako i eventualna koju bi jednog dana formirao opozicioni blok. U svakom slučaju, ciklus od šest posnih godina će biti produžen za najmanje dve do Svetskog prvenstva u Rusiji 2018. godine, zaključuje Miroslav Vislavski urednik Tabloidove sportske rubrike

Miroslav Vislavski

Da li će naš nacionalni tim biti na sledećem Mondijalu, odgovoriće kvalifikacije koje smo počeli utakmicom protiv Republike Irske i rezultatom 2:2 koji stvara strepnju uoči mečeva u Moldaviji (6 oktobra) i sa Austrijom na stadionu „Rajko Mitić" (9 oktobra). Pobedimo li obe utakmice, neosvojena dva boda sa Ircima u prvom kolu će se zaboraviti pod plimom optimizma koji bi omogućio dobru atmosferu u nastavku kvalifikacija, više samopouzdanja izabranicima selektora Slavoljuba Muslina kao i njemu lično, ali i veću sigurnost novom rukovodstvu Fudbalskog saveza Srbije u ugodnom ambijentu neophodnih pobeda i novih šansi.

Utisak da je Moldavija apsolutni autsajder, može da bude klizavica koju ne bi želeli da oprobamo. Iz Moldavije se moraju doneti bodovi, a onda protiv Austrijanaca koji za sobom imaju iskustvo sa minulog Evropskog prvenstva u Francuskoj, moramo svim raspoloživim arsenalom u boj. Srbija mora pobediti ukoliko želi da bude u ozbiljnoj konkurenciji za plasman u svetsku elitu.

Podsetimo se da je nakon 1976 godine i četvrtog mesta koje smo osvojili na završnici u Beogradu i Zagrebu, naš nacionalni tim od deset održanih prvenstava Evrope nastupio na svega dva 1988. u Nemačkoj i 2000. u Belgiji i Holandiji. Imali smo plasman i 1992. u Švedskoj, odakle je vraćena reprezentacija SR Jugoslavije zbog stupanja na snagu sankcija međunarodne zajednice uvedenih protiv naše tadašnje zemlje. Četiri godine kasnije (1996) bili smo pod suspenzijom i nismo imali pravo učešća u kvalifikacijama.

Što se svetskih prvenstva tiče, od 1974. u Nemačkoj i osvojenog sedmog mesta, održano je ukupno jedanaest. Naš nacionalni tim je nastupio na šest, jedno smo propustili zbog suspenzije (1994), a na četiri nismo prošli kvalifikacije. Zanimljivo je da su naša učešća na svetskim prvenstvima u tom periodu bila na Evropskom kontinentu (Zapadna Nemačka, Španija, Italija, Francuska, Nemačka) a neostvareni plasmani (kao i suspenzija) se odnose na prvenstva koja su organizovana van Evrope (Argentina, Meksiko, SAD, Japan/Južna Koreja, Brazil). Poslednje učešće naših 2010. je jedini nastup koji smo u posmatranom periodu igrali van Evrope, na Afričkom kontinentu koji je po prvi put bio domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu.

Neostvarene bolesne ambicije rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije su nakon Mundijala u Južnoafričkoj republici, uzrokovale kadrovske udare u stručnom štabu. Posle toga se nismo oporavili pa smo propustili dva evropska i jedno svetsko prvenstvo.

Eventualni podbačaj na nekoj od naredne dve kvalifikacione utakmice bi ozbiljno ugrozio ili najblaže rečeno, usložio put u Rusiju 2018. Takav luksuz novo rukovodstvo FSS ne sme sebi dozvoliti. Novi fudbalski imperator Slaviša Kokeza će se brzo naći na žeravici suda javnosti, kao i njegov lični izbor selektora, Slavoljub Muslin.

Slaviša Kokeza jednoglasno je izabran za predsednika FSS 20. maja ove godine. Bio je jedini kandidat koji je egzistirao u javnosti kao odabir najvećeg ološa među onima koje je etiketirao Aleksandar Vučić. U obraćanju delegatima Skupštine odmah nakon izbora rekao je i sledeće: Moramo da iskorenimo klubaštvo i pojedinačne interese, moramo da vratimo poverenje nacije, bez toga nećemo uspeti, da ujedinimo sve fudbalske snage i stavimo ih u službu plasmana na SP"

Poput velikog reformatora, Kokeza je počistio sve ono što je bilo nasleđe kadrovske vrteške svog prethodnika. S jedne strane, to se opravdava pravom na izbor svog tima. Tim više, to je obaveza kada se radi o neuspešnim kadrovima. Tomislav Karadžić je imao poviše kadrovskih autogolova. Gušeći svoje oponente stavljao je pod svoj kišobran sve one koji su mu mogli naneti štetu. Učinio je to i kada je reč o Kokezi. Znatno ranije savladao je Miodraga Moraču, Zorana Arsića, Savu Miloševića, Milovana Đorića, Dragana "Gajbu" Simovića...

Međutim, šta to bi kada se radi o "iskorenjavanju klubaštva"? Kokeza je svaku relevantnu dužnost poverio kadrovima koji su pedigrirani Zvezdaši. Primera radi: Slavoljub Muslin, Goran Bunjevčević, Dušan Mrakić, Mitar Mrkela, Vladimir Petrović Pižon, Jovan Šurbatović (budući generalni sekretar FSS), koji će se ustoličiti odmah nakon penzionisanja Nebojše Ivkovića...

O Kokezi, svoj sud koji nikad i ni od koga nije demantovan, surovo je oslikao Tomislav Karadžić, tvrdeći da je Kokeza narko diler, podvodač prostitutki, kriminalac...Tome se nije opirao ni sam Kokeza.

Zanimljivo je da su olako prešli preko toga i jedan i drugi podmirujući svoje lične interese, uprkos eksplicitnom stavu Kokeze prilikom inauguracije „da će iskoreniti pojedinačne interese". Možda će to tako biti kada se radi o nečijim tuđim „pojedinačnim interesima". Ali, kada se radi o interesima imperatora, očigledno je da taj princip „ne pije vodu". Izborom Kokeze za predsednika, a Karadžića za počasnog predsednika FSS, namireni su u tom pogledu trenutni pojedinačni interesi drmatora.

Čime je to zadovoljen interes Karadžića, kada on kao počasni predsednik, zapravo, kao da ne postoji. To je doduše sudbina svih počasnih koji sa tim epitetom odlaze u zaborav. Neko sporije, a neko odmah. U Srbiji je to nepisan zakon. Ili, možda pisan našim karakterima. Ponekad, demagogija ili javno manifestovanje poštovanja pokriva suštinu naših karaktera, pa je tako recimo Miljan Miljanić nakon odlaska u „počasne" uživao barem pažnju i uvažavanje njegovih sledbenika. Tomislava Karadžića pre svega. To pokazuje da u nekim porama Karadžićevog karaktera čuči sindrom socijalističkog humaniste, za razliku od kapital kriminogenog pragmate koji oslikava demagoški kapacitet savremenih autoriteta u politici, društvu, pa naravno i u fudbalu. Svestan činjenice da je Kokeza neminovnost, uspostavljena voljom najvećeg Ološa, Karadžić se zadovoljio da ode u „počasne", da mu ne prevrću po prošlosti i da ga nove „istorijske ličnosti" ostave na miru. Umesto drčne borbe koja ga je karakterisala u periodu vladavine, Tole je ocenio da je bolje biti zaboravljen nego čerečen.

O Kokezi postoje kontraverzni utisci fudbalskih ljudi koji ga nisu poznavali. Kreću se od a priori odbijanja pomisli da takav profil kakvim ga je javno okvalifikovao Tomislav Karadžić samo dve godine uoči njegovog izbora na funkciju predsednika FSS, može biti na vrhu fudbalske piramide - do onih koji mu odaju priznanje za određene poteze i stavove, tvrdeći da je veoma inteligentan, da je strpljiv, da se trudi da bude principijelan...

Ono što je indikativno i bez objašnjenja jeste činjenica da i posle četiri i po meseca od ustoličenja, javnost ne zna stvarnu biografiju Slaviše Kokeze. Izuzimajući istraživačkih tekstova koji otkrivaju njegove menadžerske sposobnosti bizmismena, zvanična biografija nije postavljena tamo gde bi bilo najprirodnije, na sajtu FSS! Istaknuta je samo njegova slika. Čisto da ga ne zamene sa nekim ko nije Slaviša Kokeza. Ko potraži na sajtu UEFE biografiju predsednika FSS, neće je naći.

Šta je to zbog čega se krije ili zaboravlja biografija novokomponovanih? Jednostavan je odgovor - oni nemaju ništa vredno u svojoj prošlosti. Nisu nigde radili, a do statusa i kapitala su došli na propasti i opštoj pljački države, negaciji svega postojećeg i vrednog iz perioda velikih dostignuća opšteg i razvoja po određenim delatnostima. Od novih počinje istorija.

Zar nije sramota da u fudbalskoj Srbiji čelnik bude neko ko je bio nižerazredni fudbaler i rukovodilac istog kluba sa nedemantovanim kvalifikacijama ličnosti sa one strane zakona, a da su van konkurencije oni koji su ispisivali istoriju uspešnog srpskog fudbala...Među njima su iskusni i mladi. Ljudi sa kredibilnim karijerama, moralnim, radnim, ljudskim kvalitetima. Opet ću se osvrnuti na zaboravljene i zaobiđene, nekompromitovane, časne i poštene: Dušan Maravić, Ivan Golac, Paja Samardžić, Vladimir Jugović, Mirko Poledica, Milan Lane Jovanović, Batica Mirković, Dejan Stanković, Gordan Petrić, Ivica Kralj...

Da paradoks bude veći, pouzdani izvori kažu da se Slaviši Kokezi ukazuje prilika da se nađe, ni manje ni više, već u Izvršnom odboru UEFA. Na tom zadatku je najneposrednije usredsređen bivši generalni sekretar FSS Zoran Laković, koji je dobrano smestio i Tomislavu Karadžiću kada je uz pomoć Zvezdana Terzića ugurao svog prijatelja Slavišu Kokezu na potpredsedničku funkciju u FSS. Sve bi se moglo razumeti da nema onog što je apsurdnost i kontraverza koju sa sobom nosi fudbalska karijera i status Slaviše Kokeze. Kada bi on zaista bio reformator koji stvara i gradi boljitak, nazdravlje mu amaterska karijera u fudbalu. Ali, njegova tajanstvenost, njegova nedoslednost i fudbalski okvir ne ulivaju poverenje. Mislećim ljudima, nikako. Poltronima i stranačkim vojnicima, birokratskim aparatčicima će Predsednik FSS uvek predstavljati - autoritet. Posedovao li ga on ili ga „nabildovao"!

U Kokezinim reformatorskim zahvatima našla se i Agencija „Plavi, plavi". Dvadesetak godina je ova agencija opsluživala sve selekcije i brojne sportske organizacije svojim uslugama. Samo ime agencije govori o vremenu nastanka i podseća na vreme simbola koji se odnose na period kada je nacionalni tim nosio plave dresove. Ni dana nije bila pod blokadom. Uvek sa pozitivnim poslovanjem. Predvođena je iskusnim turističkim i sportskim poslenikom Jovanom Burmazom. Njegovim umećem i stvarnim autoritetom i vrednoćom njegovih saradnika niko od usluživanih nije imao problem u realizaciji svojih putničko turističkih i drugih aranžmana. Sada Agencija je u postupku likvidacije. Nema objašnjenja zašto? Dvanaest zaposlenih koji su svojim radom zarađivali svoje plate, ostali su na cedilu. Jovan Burmaz, takođe. Čovek koji je imao izuzetne zdravstvene teškoće, koji u ovo vreme prolazi terapiju zračenja. Niko sa njim kao čelnikom agencije nije porazgovarao, niti ga obavestio o namerama FSS! Taj isti FSS će i na dalje biti veliki korisnik usluga koje su dobijali od agencije „Plavi, plavi". Pitanje je za čiji interes će raditi neka druga agencija koju će angažovati imperator. Ljudi koji rade u agenciji ne zavise od Slaviše Kokeze. Zavise od svog rada i sposobnosti. Ali, predugo su vremena u Agenciji „Plavi, plavi" da bi počinjali iz početka. „Reformator" tako želi. On odlučuje.

Da li će Slaviša Kokeza i fudbalska organizacija "vratiti poverenje nacije" da li će uspeti da "ujedini sve fudbalske snage i stavi ih u službu plasmana na SP", pokazaće već susreti sa Moldavijom i Austrijom, a potom na gostovanju 12 novembra sa Velsom. Ne bude li tu rezultata koji drži reprezentaciju u aktivi pred drugi krug kvalifikacija naredne godine, a imajući u vidu rezultate "reformi" novog imperatora, crno se piše srpskom fudbalu.

Glosa

Kvalifikacije za učešće reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u Rusiji 2018. već ove godine mogu dati odgovor o kvalitetu kadrovskog zaokreta i novog početka u srpskom fudbalu sa aktuelnim Vođom