Mediteran

Večita bitka za Mediteran se nastavlja

Rat se priprema u glasnoj tišini

Naša civilizacija nastala je na obalama Sredozemnog mora koje se u doba Starog Rima zvalo Mare Nostrum, a sada Mediteransko more ili, kraće, Mediteran, odnosno Sredozemlje. Ko je kontrolisao to more, kontrolisao je ceo svet i bezbrojni ratovi i bitke vodili su se na Mediteranu, bilo na vodi, bilo na kopnu. Persija nije uspela da osvoji Grčku jer su je Grci potukli na tom moru. Slično se dogodilo i mnogim drugim osvajačima. Bilo je to Naše more, a onda nadiranjem islama je postalo i Naše i Njihovo, jedna obala Naša, druga Njihova, tvrdi kolumnista Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Stvari se nisu mnogo promenile jer Turska tvrdi da je deo Sredozemlja njihov, a Grci kažu Naše je. Više nisu u pitanju maslinke, koze i žitarice, radi se o prirodnom gasu i nafti. Od prošle godine napetost raste u istočnom Mediteranu oko toga ko polaže pravo na ogromna nalazišta gasa smeštena ispod mora. U epicentru razmirica leži ostrvo i država Kipar koje je pola Naše, a pola Njihovo. U grčkom uglu ringa stoji EU, Egipat, Izrael, Jordan, Liban, Sirija i UAE, u turskom samo Turska.

koliko prirodnog gasa se uopšte radi? Neke procene tvrde da u rezervoaru leži 3,5 triliona kubnih metara, a to bi stavilo taj regiona na nivo Venecuele i Nigerije. Sjedinjene Države bi mogle da se zadovolje tom količinom gasa tokom skoro deset godina upotrebe. Osim toga, postoje još 5,3 triliona kubnih metara prirodnog gasa u zoni delte Nila. Taj gas žele svi, počevši od Egipta, Kipra, Grčke, Turske, Izraela, Libana, Jordana... pa do Palestinaca i Sirijaca, a svi žele da osiguraju što veći deo kolača. I u najboljem delu to su i postigli.

Egipat je počeo da eksploatiše svoj deo gasa i nafte i sada je regionalni izvoznik. Liban, uz pomoć Francuske i Rusije, na pragu je da započne sa komercijalnim bušotinama. Evropa se već duže vreme nada da može da smanji svoju zavisnost od ruskog gasa i gasovod preko i grčkih ostrva i ispod mora do Italije ublažilo bi veliku glad tog industrijskog kontinenta. Problem je što je Turska, koja nema sopstvene energente, izbačena iz "društva korisnika".

Gas je Turcima pred nosom, ali na stotine malih grčkih ostrva i grebena ne dozvoljavaju im da proglase svojom teritorijom ta bogata nalazišta. Onda Turci koriste druge definicije pomorskih zona, definicije koje u svetu nisu priznate. Bilo kako bilo, u igri su ratni brodovi i avijacija Grčke i Turske, dve države članice istog vojnog saveza.

Kipar je stekao nezavisnost od Velike Britanije 1960. godine. Bio je to dogovor između Britanaca, potom većine stanovništva ostrva, Grčkih Kiprana i manjine Turskih Kiprana. Taj je ugovor zabranio Kipranima da bude deo bilo koje političke ili ekonomske unije sa bilo kojom drugom državom. Ali, 1974. nacionalisti Grčkih Kiprana, podržani od strane grčke vojne hunte, izveli su kratkotrajni državni udar s namerom da ujdeine Kipar sa Grčkom. Turska je, pozivajući se na ugovor o nezavisnosti, odgovorila invazijom severnog dela ostrva u kome je živela većina Kiprana etničkih Turaka.

Bio je to kratak i krvavi rat i Kipar je podeljen na dva dela, na dve države između kojih trupe Ujedinjenih Nacija drže bafer zonu. Do dana današnjeg međunarodno priznata zona, Republika Kipar, kontroliše jug ostrva i član je Evropske Unije, dok se sever proglasio nezavisnom državom koju ne priznaje niko na svetu, osim Turske. Turska ne priznaje Republiku Kipar i shodno tome ne priznaje njihovo pravo da buše za gas i naftu kod svoje obale.

Turska je takođe jedna od malobrojnih zemalja koja nije potpisala Konvenciju UN o Zakonu mora (UNCLOS), međunarodni ugovor koji reguliše upotrebu mora. Po UNCLOS-u nacionalne teritorijalne vode prostiru se do 12 nautičkih milja (22,2 km) od obale i do 200 nautičkih milja (370km) od obale je Ekskluzivna ekonomska zona (EEZ). Kao što samo ime nagoveštava - sve nađeno u ili ispod mora na udaljenosti do 200 milja od obale zemlje ekskluzivno pripada toj zemlji.

Turska koristi drugi način kojim definiše šta je čije, ali tu metodu računanja UN ne priznaju. Bilo kako bilo, Turska ne priznaje Republiku Kipar i samim tim ne priznaje njihove bilateralne dogovore oko eksploatisanja nalazišta gasa i nafte sa Libanom i Izraelom.

Inače, Turska uvozi više od 90 odsto svojih potreba za prirodnim gasom. Njihova populacija raste, pod sankcijama je Evropske Unije i njihova valuta, lira, gubi na vrednosti. Turskoj je preko potreban gas i iz tog ugla razumljiv je njihov očajnički pokušaj da se nečeg dokopaju. Turska u ovom momentu nastavlja sa masivnim programima izgradnji novih ratnih brodova.

Već ima izvestan broj naprednih korveta, fregata i mini nosača aviona. Takođe grade amfibijski jurišni brod Anadolu, ratne dronove, rakete i jurišne helikoptere. Turska je, osim što je vojno prisutna u Siriji, poslala svoje vojnike i u Libiju, a u tome Francuzi pokušavaju da je zaustave. Ankara u Libiju šalje i oružje plovilima koje prate turski ratni brodovi. Prošlog novembra Turska je potpisala bilateralni pomorski ugovor sa jednom od libijskih zaraćenih strana i po tom ugovoru veći deo istočnog Mediteranskog mora su podelili između sebe. Međunarodna zajednica se uzbudila i odmah osudila taj ugovor kojim se zadire u teritorijalne vode, ne samo Grčke, već i Egipta. Inače, teritorijalna pripadnost morskih površina i dubina računata je po "turskoj" metodi koju UN ne priznaju.

Početkom prošle godine energetski ministri Egipta, Kipra, Grčke, Jordana, Izraela i Palestinaca sastali su se u Kairu da bi razgovarali o uzajamnoj kooperaciji i osnovali su Ist Med gas forum i da se dogovore o gasovodu koji bi odvodio prirodni gas u Evropu. Turska nije pozvana. Turska je odlučila da ide sama i poslala je prošlog decembra na severni deo Kipra naoružane dronove koji bi štitili turske istraživačke brodove.

Prethodnog maja francuski nosač aviona Šarl de Gol izveo je vojne manevre blizu kiparske obale, a kao upozorenje turskim istraživačkim brodovima da će Evropa da zastupa svoje interese. A u jasnoj poruci Ankari Sjedinjene Države se objavile da će ukinuti embargo prodaje oružja i vojne opreme Kipru i da će trenirati kiparsku vojsku. Turska je u zonu prošlog avgusta poslala svoj brod za ispitivanje morskog dna, Oruk Reis, i to pod zaštitom turske ratne mornarice. Evropa i Grčka su osudile taj turski potez, a Francuska je rekla da će pojačati svoje vojno prisustvo u nameri da spreči sukob između Turske i Grčke.

Grčke oružane snage stavljene su u puno borbeno stanje, a jedan Heleni vojni brod "priljubio" se uz tursku flotu. Bio je i jedan manji sudar između turskog i grčkog vojnog broda. U ovakvom scenariju mogući je veći sukob između grčke i turske armade, a priča se da je turski predsednik rekao svojim generalima da potope neki grčki brod.

Ukoliko bi izbio rat između Turske i Grčke, bez obzira na ishod rata sukob bi bio katastrofalan po regionalnu ekonomiju i Evropa bi značajno pooštrila svoj stav prema sve više izolovanoj Turskoj. Dodatni problem bi bio to što su te dve države obe članice NATO pakta. Čini se da će Amerika morati da se aktivnije umeša u nameri da se sadašnja situacija smiri.

Od kako je Turska prešla sa parlamentarnog na predsednički sistem, a uz pomoć sumnjivog referenduma, Turska je iza sebe ostavila dane tokom kojih je Zapad bio njihov prvenstveni partner. Još ne znači da se Turska udaljava od Evrope, ali znači da će Turska povlačiti unilateralne akcije makar one bile direktno protivne interesima Evrope, pa i Amerike.

"Istočni Mediteran se pretvorio u prostor napetosti," izjavio je francuski ministar odbrane Florenc Parli. Dodao je na svom tviteru da "poštovanje međunarodnog prava bi moralo da bude pravilo i ne izuzetak. Sa našim kiparskim, grčkim i italijanskim partnerima započećemo vojne manevre danas sa pomorskim i vazdušnim snagama," napisao je francuski ministar 24. avgusta.

Italijansko ministarstvo je bilo najavilo da će italijanska mornarica zajedno sa mornaricama Francuske, Kipra i Grčke učestvovati u manevrima između 26. i 28. avgusta. Ministar spoljnih poslova Nemačke, Hajko Mas, posetio je i Atinu i Ankaru, a njegov grčki kolega izjavio je nakon sastanka da će "Grča odbraniti svoju nezavisnost i suvereno pravo u skladu sa zakonom." Atina je rekla da je spremna za dijalog sa Ankarom, a Ankara je izjavilo to isto.

Republika Kipar dala je međunarodnim kompanijama, kao što je italijanska ENI i francuska Total, licence da eksploatišu rezerve gasa na istočnom Mediteranu. Turska vlada tvrdi da taj potez uskraćuje turskim Kipranima dobit od prirodnih bogatstava. Iz glavnog grada Kipra, Nikozije, stižu uverenja da će etnički turski Kiprani svakako dobiti svoj deo.

Francuska i Ujedinjeni Arapski Emirati utrkuju se sa Turskom ko će imati veći uticaj na Bliskom istoku i u Africi. Turski predsednik Erdogan odlučio je da eskalira napetost u regionu jer ukoliko Turska na samom početku izgubi u tom regionu, malo šta bi ostalo od Erdogovanih snova o imperijalnoj Turskoj. Ali rizik od napetosti je očigledan.

Već su se sudarili grčki i turski vojni brodovi i pri tome je tursko plovilo pretrpelo neka oštećenja, mada Ankara tvrdi da je grčki brod značajno "ulubljen". Opasnost od budućih eskalacija leži u mogućim preračunima, pogrešnim procenama, a to bi moglo da dovede do vatrenih sukoba dve prilično jake mornaričke flote. Ko je u pravu u čitavoj ovoj situaciji zavisi iz kog se ugla gleda.

Iz turskog ugla, čak i kada se mišljenja predstave kao nepristrasna, Grci su ti koji su loši momci. Grci su ti koji su necivilizovani, neotesani i agresivni. U nezavisnim analizama koji zastupaju tursku stranu tvrdi se da Nemačka igra ulogu "dobrog policajca", dok su Francuska i Grčka otvoreno na istoj strani. U tim analizama takođe se tvrdi da grčka vojna moć nije dovoljna da bi se merila sa turskom, kao i da potezi Grka i Francuza neće promeniti turske stavove.

"Ironično, Ankara podvlači da ne želi da bilo kojoj državi uskrati ništa što je pravedno njihovo - ona želi fer distribuciju prirodnih bogatstava i teritoriju," stoji između ostalog u pro-turskim analizama. "Bilo bi lakše za Grčku da diskutuje situaciju na Mediteranu sa predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, a ne sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Jednostavno, bilo bi dovoljno voditi dijalog sve dok bi Grčka bila voljna da prihvati osećajno i fer rešenje," tvrdi se u nezvaničnim turskim analizama. Poslednja eskalacija odmeravanja snage i volje nastala je nakon što su krajem avgusta Grčka i Egipat potpisali pomorski ugovor koji blokira turski prilaz istočnom Mediteranu.

Turska je odgovorila poslavši svoj brod da ispita mogućnost bušenja za gas i naftu odmah do dva grčka ostrva na jugu Egejskog mora. Iako je grčko ministarstvo odbrane negiralo da su rezervisti pozvani tokom noći kao reakciju na novonastalu krizu, neki izvori informacija rekli su Glasu Amerike (VOA) da je grčki vojni aparat na nivou crvene uzbune i da Grčka prati kretanje turskih brodova na jugu Egejskog mora. Inače, Grčka i Turska bile su na ivici rata pre nekih 20 godina, a prošlog jula nemačka kancelarka ubedila je turskog predsednika da malo odstupi i ne pošalje u akciju istraživački brod Oruk Rajs. Erdogan je u tom trenutku popustio, ali je kasnije Oruk Rajs ipak krenuo sa istraživanjima u spornim delovima mora.

Opšte je očekivanje da će tenzije na istočnom Mediteranu nastaviti i pojačati, ali, na kraju, sudbina turske ekonomije imaće jak uticaj na bilo koju odluku koju bi Erdogan mogao da donese.

Naravno, podrazumeva se da će turski predsednik doneti odmerene odluke i da mu neće preovladati "ideološka glupost". Ukoliko Erdogan proceni i oseti da je evropska pretnja da uzvrati ozbiljna, onda će on dva puta da razmisli pre nego što se odluči za bilo koji riskantni potez.

A opet, Erdogan je ekstremno nepredvidiv i ako se oseti da je sateran u ćošak, on može na kraju da krene sa opasnim potezima, a sa ciljem da pridobije domaću publiku. Za sada, evropski lideri već su zapretili Turskoj ekonomskim sankcijama. Takođe, Rimski Papa takođe se oglasio povodom grčko-turskih napetosti bez da je bilo koju zemlju pomenuo imenom.

"Pratim sa zabrinutošću napetosti na istočnom Mediteranu," izjavio je Papa. "Pozivam na konstruktivne razgovore i poštovanje međunarodnih zakona sa ciljem da se reše konflikti koji prete miru narodima u tom regionu." To je bilo dosta "papski", a i sam Evropska Unija se trudi da se ne stekne utisak da su listom stali iza Grčke. Kolikogod da se trude, njihova pozicija je jasna, a pretnja Ankari da će joj uvesti ekonomske sankcije ukoliko Turska ne krene sa smanjenjem napetosti ne može biti jasnija.

Stav Evrope je očekivan i ne samo zato što međunarodni zakoni daju za pravo Grčkoj i Kipru, već i zato što su Grčka i južni deo Kipra članovi Unije, a Turska to nije i neće skoro biti, makar dok je Erdogan na vlasti.

U istočni deo Mediterana spada i Libija, a u toj zoni u kojoj se vodi krvavi i prljavi rat, francuska i turska mornarica već su imali "bliske susrete opasne vrste". Za sada scenario bi već mogao da se nazove: Bitka za Libiju - rastuće franko-tursko rivalstvo na Mediteranu. Turska intervencija u libijski građanski rat i njeno indirektno, a i direktno, učestvovanje u tome znatno je promenilo balans moći u korist Vlade nacionalnog pomirenja (GNA) koja je bazirana u Tripoliju. Njihov glavni rival, general Kalifa Haftar i njegova Libijska nacionalna armija (LNA) bazirana u Tobruku, pretrpeo je kolosalne poraze u poslednjim operacijama.

Nakon što je general Haftar izgubio znatne teritorije, otkrivene su masovne grobnice, žrtve Haftarovih ratnih zločina koji ukazuju na mizeriju libijskog građanskog rata. Haftara podržavaju Egipat, UAE i Francuska. Egipatski predsednik Abdel Fatah el-Sisi pokušao je da izdejstvuje prekid vatre u Libiji nakon Haftarevih poraza, ali je to odbijeno od strane GNA i Turske.

Predsednik Sisi je rekao da je grad Sirte "crvena linija", ali malo je verovatno da će Egipat pokrenuti vojnu akciju mada su egipatski piloti, isto kao i avioni Emirata i bezpilotne letilice već ranije pokušavali da pomognu Haftareve trupe i u tome nisu uspeli. Plašeći se pobune na Sinaju i nesigurnu domaću situaciju, ne očekuje se da će Sisi poslati kopnenu vojsku preko granice.

Na Sisijevoj strane osim Emirata nalaze se i Saudijska Arabija, pa čak i sirijski diktator Asad. Turska uloga u Libiji, a i šire u regionu, uznemirava arapske režime jer Turska podržava politički islam, uglavnom Muslimansko bratstvo.

Osim Araba, uznemireni su i Francuzi koji su, kao i Turska, članica NATO saveza.

Libija je postala najveće bojno polje na kome su Turska i Francuska sukobili svoje strateške interese. Pariz optužuje Ankaru da snabdeva oružjem jednu od sukobljenih strana u Libiji i da time krši Berlinsku konvenciju o Libiji, čiji je Turska potpisnik. Bilo je tu i čarki između francuskih i turskih bojnih brodova tokom kojih su turski mornari obukli zaštitne prsluke i u rukama držali lako automatsko naoružanje.

Turci su odbacili krivicu za te čarke, a NATO je već započeo istragu o tom događaju. Francuski predsednik Makron podvukao je da Francuska odbija da toleriše turske akcije u Libiji, a poznato je da je o toj temi razgovarao telefonom sa američkim predsednikom Donaldom Trampom.

Turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu rekao je da Francuska igra opasnu igru u Libiji jer širi svoju moć tamo. Potom je Ankara uhapsila četvoricu Turaka koje je optužila da špijuniraju za Francusku, a to je još više zaoštrilo odnose između te dve zemlje jer su uhapšeni i optuženi radili za francuski konzulat u Turskoj.

Francuska je, inače, negirala da podržava generala Haftara tvrdeći da je za politički dogovor u Libiji. Ipak, potvrđeno je da je Pariz snabdevao Haftara sa oružjem, a francuski politički uticaj presudno je doprineo da Haftar izbegne međunarodnu kritiku.

Francuska je takođe izbegla kritikovanje onih koji pomažu Haftaru, a to su Egipat i Arapski Emirati. Do sada Pariz se samo okomio na Tursku koja je na drugoj strani libijskog građanskog rata.

Istina je da je Haftar bio francuski "miljenik" još od 2015. i da Pariz preko njega očekuje da će libijska vlada biti pro-francuska. Inače, Libija je još od 2011. centralna tema francuske spoljne politike. Francuska hoće da osigura "svoj" deo libijske nafte i gasa, prikoči moć islamskih milicija na severu Afrike i u Sahel regionu (pojas Afrike odmah ispod Sahare i iznad sudanskih stepa) i da zaustavi emigrantske rute kroz Libiju do Evrope.

Prisustvo francuskih specijalnih snaga u regionu je slabo čuvana tajna, a smrt trojice vojnika u helikopterskom udesu 2016. poslužila je kao dokaz francuske vojne umešanosti na terenu.

Libijski građanski rat postao je veoma složen zbog mnogih umešanih stranih faktora, a i unutrašnjih grupa, pa se procenjuje da ključnu ulogu može da odigra Rusija čim se odluči na čiju će stranu da stane. Ukoliko se odluči da podrži tursku stranu, kojoj još pripada i Katar, to bi bio solidan strateški udarac protiv francuskih interesa. Ipak, ne znači da se rusko-turska saradnja u Siriji automatski preslikati i na druge regione.

Primera radi, Rusija i Francuska, odnosno njihove kompanije, zajedno rade na ispitivanju i eksploatisanju prirodnog gasa na obalama Libana, to nikako ne može da odobrovolji Tursku. A najnovija vest objavljena je krajem avgusta i prestavlja zvanični američki izveštaj o Africi.

Izveštaj pokriva period od aprila do juna ove godine i centralna tema je da je Turska u Libiju poslala nekih 5.000 sirijskih plaćenika, da se bore na strani grupacije iz Tripolija. Mnogi od tih boraca najverovatnije su ratni zločinci koji su počinili svoja nedela u samoj Siriji.

Američki izveštaj tvrdi da plaćenici iz Sirije pljačkaju, siluju i kidnapuju, kao i da neki od njih sarađuju sa teroristima Islamske države. Ti sirijski borci imaju male plate koje im isplaćuje Turska, ali uglavnom sa zakašnjenjem. Nije uobičajeno da neka država članica NATO saveza regrutuje strane plaćenike, ali američki izveštaj upravo to tvrdi. Osim tih plaćenika, Turska u Tripoliju ima svoje vojne savetnike i to više stotina njih.

Neki održavaju aeredrom u Tripoliju na koji sleću turski avioni sa sirijskim plaćenicima. Erdogan reskira poraz u Libiji, kao i u vodama oko Kipra, jer se upustio protiv Francuske, jedne od nekoliko najjačih zemalja EU.

Brisel je već zapretio Turskoj sankcijama koje bi mogle da uključe i zabranu turskim brodovima da koriste evropske luke i moguću zaplenu brodova uključenih u istraživanjima i eksploataciji prirodnog gasa i nafte u spornim vodama istočnog Mediterana. Takođe, Evropska investiciona banka najavila je da će blokirati kredite Turskoj ukoliko ta zemlja nastavi da demonstrira vojnu silu po Sredozemlju.

Turska je odgovorila da će uvesti kontra-mere koje, čini se, ne mogu biti ništa drugo osim da ka Evropi puste veliki broj izbeglica. Šta bi Turska mogla dodatno da uradi posle tog poteza, velika je nepoznanica.

Antrfile:

Dolazi kraj diktatorima

Prošla decenija bila je jako dobra za diktatore i ostale autokrate. Ali stručnjaci prognoziraju da će ova, sledeća, biti veoma loša po njih. Ključno je da legitimitet populističkih lidera zavisi od njihove sposobnosti da održe iluziju da oni govore za narod. Što više moći ovi diktatori drže u svojim šakama, sve manje je uverljivo njihovo pretvaranje, njihove laži. Kada vlast počne da im se kruni, oni počinju da primenjuju sve restriktivnije metode i tada im je već nemoguće da se održe na lažima. Tada su ogoljeni.

Erdogan je postao premijer 2003. godine koristeći udžbenički tekst populističke platforme. Turski politički sistem, govorio je Erdogan, nije zaista demokratski. Tvrdio je da malobrojna elita kontroliše zemlju, odbacuje volju naroda kadgod im ta volja nije po volji. Erdogan je insistirao da samo hrabri pojedinci, kao što je on, samo oni koji zaista predstavljaju narod biće sposobni da se suprotstave eliti i da vrate moć narodu. Što se elite tiče, Erdogan je bio u pravu. Što se njegovih namera tiče - tu je lagao.

Iako su Erdoganove procene problema u turskom društvu bile delom tačne, njegovo lečenje situacije bilo je gore od te same situacije. Lek je bio opasniji od bolesti. Umesto da vrati moć narodu, on je stvorio svoju sopstvenu elitu.

Tokom njegovih 16 godina vladavine, Erdogan je na nacionalnom nivou krenuo kao premijer, a onda je 2014. postao predsednik. Počistio je suparnike iz vojnih redova, imenovao svoje partijske istomišljenike kao tužioce i sudije, otpustio na desetine hiljada nastavnog osoblja, akademika i državnih službenika, zatvorio je neverovatan broj pisaca i novinara.

Doklegod je Erdogan pobeđivao, mogao je da ima i jare i pare. A onda je na poslednjim do sada izborima izgubio u glavnom gradu Ankari, izgubio u najvećem gradu Istambulu, izgubio u svim većim gradovima u zemlji, a pobedio po varošicama, selima i planinskim zaseocima.

Nakon tih izbora Erdoganov put postao je nizbrdica. Da bi se zaustavio u survanju izmislio je veliku priču o Velikoj imperijalnoj Turskoj i krenuo u njeno ostvarenje.

Tu se sudario sa slabašnom Sirijom, ne toliko jakom Grčkom, a čeka ga snažna Francuska, čeka ga velika Evropa i kako stvari stoje, naleteće na ogromnu Ameriku. On to ne može da politički preživi, a Turska ne može ekonomski da se nosi ni sama sa sobom.

Na kraju krajeva, bogata literatura uči nas da su sve vrste diktature, istorijski, veoma ranjive demokratskim izazovima.