Građanski rat u Srbiji u četničkom ogledalu (1)

LJUBOMIR SIMOVIĆ: UŽICE SA VRANAMA

Građanski rat u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu je najveća tema srpske literature. I sam sam učestvovao u „razradi" ove teme: kao profesor predavaio sam đacima Književnost NOB-e, isključivo sa partizanske strane, jer je četnička strana bila strogo zabranjena; kao pisac usudio sam se da sagledam i drugu stranu medalje, odnosno da uvedem četnike u literaturu („Arizani", „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", „Crni dani Rake Drainca"). Trebalo je da prođe tri i po decenije od pojave etabliranih Ćosićevih "Deoba", da bi se literarna slika o četnicima i partizanima izmenila. Dok Ćosić ruži četnike, pojaviće se pisci koji grde partizane. Napisan je, dakle, Anti-Ćosić! U ovaj odeljak svrstao sam četiri pisca, koji daju negativnu sliku o partizanima. To su: Ljubomir Simović, "Užice sa vranama" (1996); Milovan Danojlić, "Oslobodioci i izdajnici" (1997); Žarko Komanin „Gospod nad vojskama" (2001) i Miloslav Samardžić, "Borački krš" (2007).

Ivan Ivanović

Ljubomir Simović je napisao hroniku o svom rodnom gradu Užicu iz ugla postkomunizma. Učinio je to na taj način što je izučio sve što je dotad napisano o Užicu i toj istorijskoj građi dao lični pečat. "Pesnikovi su priča, interpretacije i aura." Odmah da kažem da je ovakav postupak dao visok umetnički rezultat.

Simović ume da se igra istorijom i da joj prilazi sa humorne strane. Komunističkoj verziji istorije se najčešće ruga. Komuniste ismeva najviše zbog toga što su u njegovom gradu vršili svoj eksperiment komunističkog raja. Užice je to debelo platilo, odreklo se svoje istorije.

U hronici Simović je krenuo od najstarijih dana Užica, nas ovde zanima kako je obradio ratno i poratno vreme u svom gradu, odnosno dolazak komunista.

"Ideološka i politička orijentacija jugoslovenskih komunista bila je dosledno prosovjetska. (...) Komunistička propaganda ne predstavlja komunizam kao novu ideologiju, nego kao novu religiju, koja sve spasava." Kad je potpisan trgovinski sporazum između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza u Užicu je to proslavljeno kao najveća nacionalna pobeda. Priključenje Besarabije Sovjetskom Savezu u Užicu je pozdravljeno brošurom "Besarabija se budi", u kojoj probuđena Besarabija ulazi u raj. Komunisti priželjkuju da se to desi i Srbiji, odnosno Jugoslaviji.

Ipak, priča Simović, nisu svi Užičani bili slepi kod očiju i verovali u čudo koje nisu videli. Jedan Užičanin, komunista, koji je živeo u Parizu "bio je sledbenik svetog apostola Tome, nije verovao na reč". Poput Andre Žida, koji se vratio iz SSSR-a duboko sumnjajući u komunistički raj, što je napisao u knjizi "Povratak iz SSSR-a", ovaj Užičanin je video ono što je mogao svako da vidi ako je hteo. Komunistički raj je u stvari pakao!

Taj Užičanin se zvao Živojin, a prezivao Pavlović. Nadimak mu je bio Ždrebe. Bio je rodom iz zlatiborskog sela Mušvete, učio je u užičkoj gimnaziji, a zatim otišao u Pariz, gde je završio prava i oženio se Francuskinjom. Ženinim novcem otvorio je knjižaru Horizonti, koja će postati jedan od najvažnijih punktova Komunističke partije Jugoslavije u inostranstvu i preko koje će se organizovati prebacivanje jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju.

Kroz tu knjižaru je svakako prošao i Josip Broz, budući generalni sekretar KPJ, koji je navodno bio glavni organizator tog posla, no to je ostalo nerazjašnjeno. Neki autori tvrde da Josip Broz nije organizovao jugoslovenske dobrovoljce, nego je rukovodio njihovom likvidacijom.

E taj Žika Ždrebe usudio se da opiše ono što je video u SSSR u brošuri "Bilans sovjetskog termidora", koju je objavio o svom trošku 1940. godine u Beogradu. U brošuri je Sovjetski Savez predstavljen kao zemlja najsurovije diktature, progovoreno o koncentracionim logorima u kojima su završili život i mnogi jugoslovenski komunisti, najviše srpski. Knjiga je odjeknula kao eksplozija, protiv nje su bili svi, i vlast, i komunisti.

Vlast je knjigu odmah zabranila da ne bi kvarila tek uspostavljene odnose sa Sovjetskim Savezom. A komunisti su u Pavloviću videli komunističkog antihrista, koga treba ubiti. U članku u Proleteru, koji će Milovan Đilas kasnije priznati kao svoj, knjiga je označena kao "zbirka provokacija i kleveta", njen autor proglašen "provokatorom" i "policijskim doušnikom" i počastvovan nazivom "psa koji laje".

U to vreme su Hitler i Staljin u paktu i rade na stvaranju Novog poretka za osvajanje i prisvajanje nezavisnih evropskih država. Njihova zajednička okupacija Poljske označila je početak Drugog svetskog rata. Jugoslovenski komunisti taj rat podržavaju. Centralni komitet KPJ izdaje proglas u kojem se kaže: "Mi smo raskrinkali engleske i francuske imperijaliste kao ratne huškače..."

Kraljevina Jugoslavija, opkoljena sa svih strana zemljama koje su prihvatile Hitlerov diktat, nije imala neki drugi izbor do da i sama pristupi tzv. Trojnom paktu, tim pre što je i Rusija na njegovoj strani, a Francuska je kapitulirala. Čim je vest o tom događaju stigla u Užice, komandant Užičkog vojnog okruga, pukovnik Eduard Boroša, na zaprepašćenje prisutnih oficira, telefonirao je u Komandu Šumadijske divizijske oblasti da je "narod paktom zadovoljan" i da u Užicu "vlada neopisivo veselje".

U stvarnosti je bilo drugačije, sve je vrilo, a kad su oficiri izveli državni udar i odbacili pakt, narod je izašao na ulice i uzvikivao Bolje rat, nego pakt! Bolje grob, nego rob! "Mnogi od onih koji su te parole izvikivali", piše ironično Ljubomir Simović, "nisu ni slutili kako će brzo dobiti i jedno i drugo: i rat, i u tom ratu grob!"

Simović dalje opisuje prolazak Vlade kroz Užice na putu za aerodrom u Nikšiću i predaju vojske na Žitnoj pijaci. Jedna grupa jugoslovenskih oficira se disciplinovano postrojila pred Komandom da položi oružje, ali je druga, kojom je komandovao kapetan prve klase Svetomir Dolić odbila predaju. Dolić komanduje da se puca na Nemce. Došlo je do borbe koja je trajala čitav dan.

Jedan od onih koji se nisu predali bio je i pukovnik Dragoljub Draža Mihailović. On je predvodio grupu oficira i vojnika koja je stigla na Ravnu goru 12. maja 1941. godine, na planinu na kojoj je vojvoda Živojin Mišić potukao u Prvom svetskom ratu iste osvajače, i tu razvila zastavu 41. pešadijskog puka, što se, po Simoviću, može smatrati početkom ustanka. "Ugledajući se na običaj Srba da, posle smrti nekog od najbližih srodnika, ne briju bradu dok traje žalost, ovi četnici donose odluku da bradu ne briju, i kosu ne podšišuju, u znak žalosti što su Srbiju napustili sloboda i kralj."

Četnici imaju prvi sukob s Nemcima već 28. maja u selu Ljuljacima, između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, što je izazvalo okupatora da uvede policijski čas, o čemu obaveštava okupatroski list Novo vreme 30. maja. Za to vreme komunisti sarađuju s Nemcima, jer su njihovi odnosi uređeni još uvek važećim sovjetsko-nemačkim paktom. Simović je odlučan da je pukovnik Draža Mihailović sa svojim četnicima bio prvi gerilac Evrope.

Komunisti se javljaju tek posle 22. juna kad je Hitler napao Sovjetski Savez. Pošto je iz Moskve stigla depeša da komunisti ispune svoju "internacionalističku dužnost" i organizuju diverzantske i gerilske akcije protiv Nemaca širom Evrope, jugoslovenski komunisti su jedini prihvatili ovaj poziv i njihov Politbiro je u vili Ribnikarevih na Dedinju odlučio 4. jula da proglasi ustanak. I da svoju vojsku nazove partizanima.

Tri dana kasnije, na Ivanjdan 7. jula došlo je do incidenta u Beloj Crkvi kod Valjeva, koji će komunisti naknadno da proglase početkom ustanka u Srbiji. Generacije posleratne dece će učiti da je toga dana pukla prva ustanička puška. O čemu se radilo? Toga dana na veliki narodni sabor pristigla je grupa valjevskih partizana, koju je predvodio student Žikica Jovanović Španac iz Valjeva. Partizani su rešili da održe miting. Dok je Žikica Jovanović (nadimak Španac je dobio što je učestvovao u ratu u Španiji) govorio, dva žandarma, koji su bili na dužnosti, odlučili su da vide o kakvoj se to gunguli radi. Dok su ovi ljudi, inače izbeglice iz Hrvatske, mirno gurali svoje bicikle, Španac je izvadio revolver i na mestu ih usmrtio. "Tako je srpski ustanak protiv Nemaca počeo ubijanjem Srba", veli Simović. A prva ustanička puška bila je pištolj.

Na vest da po šumama Srbije kruže nekakvi naoružani ljudi, Hitler je naložio načelniku svoje Vrhovne komande, feldmaršalu Kajtelu, da preduzme hitne mere za suzbijanje tih bandi. Kajtel je izradio plan koji se svodio na ubijanje civila. "On stavlja na Hitlerov sto papir na kojem predlaže da se u Srbiji za svakog ranjenog Nemca strelja 5, a za svakog ubijenog 10 Srba. Hitler s najvećom pažnjom čita Kajtelov projekat. A onda uzima pero, i petici i desetici energično dopisuje po jednu nulu. Tako je, jednim potezom, 5 grobova pretvoreno u 50, a 10 u 100."

Pošto nas je upoznao sa Živojinom Pavlovićem, Simović nam predstavlja drugog junaka toga vremena, slikara Mihaila Milovanovića iz Ribaševine. Ovaj nekadašnji minhenski đak takođe se sklonio u zavičaju kad je izbio rat. Slučaj je hteo da je komandant Užica, Štokhauzen, bio sin njegovog kolege sa slikarske akademije u Minhenu. Mihailo je tu činjenicu iskoristio da pomogne mnogim Užičanima koji su hapšeni kao taoci. Jedan od njih je bio student Branislav Piščević, komunista i potonji partizan. Na zapomaganje njegovog oca, slikar je otišao kod feldkomandanta Užica i izdejstvovao da se student pusti iz zatvora. Lično je potpisao izjavu kojom garantuje da se mladić "više neće baviti komunističkom delatnošću".

Posebno interesovanje Simović je u svojoj knjizi pokazao prema odnosu dve gerile, pogotovo u Užicu koje je postalo epicentar ustanka. Pošto su nemačke trupe u kraju, malobrojne i sastavljene od ljudi starijih godišta, bile dosta razređene i slabe, vođe dva gerilska pokreta, Draža i Tito, odluče da se sastanu 19. septembra 1941. godine u Struganiku i dogovore o zajedničkoj akciji protiv okupatora.Opisujući ovaj susret Simović pokazuje veliko književno umeće.

Kakav je odnos između ova dva čoveka? "Tito o Draži verovatno zna sve što mu je u ovoj prilici potrebno da zna, dok Draža o Titu ne zna ništa. Tito pred njim sedi u potpunom mraku. Da je, na primer, znao da je Tito Hrvat, Draža je mogao da ga pita: Da li Nemaca ima i u Hrvatskoj? Ako ih ima, zašto on ne buni narod po Žumbereku, nego podiže narod po Kolubari? Zašto ne puca na ustaše u Kumrovcu, nego ubija žandarme u Beloj Crkvi? Da li bi on podizao ustanak u Hrvatskoj ako bi znao da će cena za jednog ubijenog Nemca biti streljanje sto Hrvata?" Ili: "Zašto ustanak nije podigao onda kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, nego ga podiže tek sad, kada su napali Sovjetski Savez? (...) Da li on podiže i buni srpski narod zato da bi oslobađao Srbiju, ili zato da bi rasteretio sovjetske frontove? Da li ga podiže zato da bi Srbiju oslobodio od fašizma, ili zato da bi branio komunizam u Rusiji? I da bi ga, kad ga odbrani tamo, u Rusiji, presadio ovde, u Srbiju?"

Da je Draža znao ko je Tito, mogao je da ga pita kakva je bila njegova uloga u okupaciji Srbije u Prvom svetskom ratu? Koja je sve pitanja mogao da postavi "bivšem kaplaru austrougarske Dvadeset pete pukovnije, koji se protiv Srba borio nedaleko odavde, u krvavim bitkama na Gučevu, i na obalama reke Ljig!? Koji je u Srbiju, 1914, došao da je pokori i okupira, a koji danas, 1941, dolazi da je buni i oslobađa! Koji je po brdima i planinama zapadne Srbije pucao u vojnike vojvode Živojina Mišića, a koji sada sedi u Mišićevoj rodnoj kući, u tim istim brdima, i poziva sinove tih vojnika da krenu u borbu, u kojoj se pogibija jednog Nemca kažnjava streljanjem sto Srba". Ali kako Draža nije bio iz familije proroka Tarabića, nije mogao da zna da će ga taj isti Tito poslati u smrt kad je sprečio svog oficira Vučka Ignjatovića da likvidira partizanskog vođu i "tako Srbe spase od propasti u koju ih Tito vodi".

Pošto je malobrojna nemačka posada bila prinuđena da se povuče, u Užice su se sa Zlatibora spustile četničke jedinice Radomira Đekića i Bože Ćosovića, koji su sebe nazivali vojvodama. Ovaj drugi će se prozvati Božo Javorski i odmetnuće se od Draže. Odmah je dojurila partizanska delegacija sa zahtevom da se četnici povuku u okviru sporazuma Draža - Tito. Tako su partizanske jedinice bez borbe sišle sa brda u grad i taj dan, 24. septembar 1941. godine, proglasile danom oslobođenja Užica.

U Užice je odmah pristiglo političko i vojno rukovodstvo partizanskog ustanka. Bili su to isti ljudi i obavljali su po dve funkcije: čas su bili članovi Vrhovnog štaba, a čas Politbiroa. Imali su po dva imena: Josip Broz se zvao i Tito, Edvard Kardelj Bevc, Aleksandar Ranković Marko, Sreten Žujović Crni, Milovan Đilas Đido...

Komunisti su odmah krenuli sa propagandom svoje ideje. U izlogu jedne prodavnice izlagane su Gradske zidne novine, a u hotelu Zlatibor održavane su Usmene novine. U štampariji se štampa 1. oktobra prvi broj Vesti, lista Užičkog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda, u kojem se laže do mile volje. Vesti, jedine u svetu, javljaju kako su se "Hitlerovi snovi o hiljadugodišnjem carstvu razbili kao pena o čvrste bedeme Sovjetskog Saveza" i da je na granicama prve komunističke države u svetu poginulo preko tri miliona Nemaca. Kad se videlo da takva laž ne može da drži vodu, jer su Nemci već bili pred Moskvom, Vesti su objavile originalnu teoriju o ratnoj strategiji: "Da bi napredovala, Crvena armija odstupa; da bi pobedila, lukavo dopušta da bude poražena; da bi oslobodila sve prezrene na svetu, dopušta da stotine hiljada njenih vojnika budu zarobljene".

Već 18. oktobra pojavljuje se mnogo ambicioznija Borba, organ Komunističke partije Jugoslavije, koji će to ostati sve do propasti komunizma. Otvara se Likovni atelje, koji vode u okviru Agitpropa slikari Dragoljub Vuksanović i Pivo Karamatijević. Glavni zadatak Agitpropa je da se pripremi proslava velike Oktobarske revolucije.

Za to vreme četničko-partizanska saradnja u oslobođenju gradova puca po svim šavovima. Bile su to dve različite vojske, sa različitim programima: partizani ustanak shvataju kao revoluciju, a četnici kao borbu za oslobođenje otadžbine. "Dok su četnici u komunizmu videli najveće zlo, možda veće i od samog fašizma, partizani su u komunizmu videli najveće dobro. Dok su četnici smatrali da najveća opasnost Srbiji preti od komunista, partizani su bili ubeđeni da najveća opasnost Srbiji preti od antikomunista."

Saradnja između četnika i partizana bila je od početka neiskrena. Tako je bilo dogovoreno da se oružje iz užičke Puškare, koja je pripala partizanima, deli na jednake delove, ali kad je četnička delegacija otišla da to sprovede, u fabrici je zatekla neznatnu količinu pušaka, jer je komesar Užičkog partizanskog odreda, Milinko Kušić, naredio da se one sklone. Nije imalo šta da se deli! U takvim okolnostima sukob je bio neminovan, a ko je prvi počeo istoričari se spore.

Dok četnici i partizani pucaju jedni na druge, Nemci dovlače nove jedinice i nezadrživo prodiru na oslobođenu teritoriju. Pri tom vrše u Kragujevcu i Kraljevu krvavu odmazdu nad civilima, po Kajtelovoj doktrini. Shvatajući da sukob nikuda ne vodi, Draža i Tito se još jednom sastaju u Brajićima 26. oktobra da zaključe krhko primirje, koje nijedna strana nije poštovala. Uskoro dolazi do brutalnih obračuna i osveta: partizani streljaju neke zarobljene četnike, a komandant četničkog Zlatiborskog odreda, Vučko Ignjatović, skida s voza Milana Blagojevića, komandanta partizanskog Šumadijskog odreda i naređuje da se odmah strelja.

Partizani odnose pobedu na Trešnjici i bitka za partizansko Užice se pretvorila u borbu za četničku Požegu. "Radovalo nas je", pisao je Đilas, "ne samo što su partizani razbili četnike, nego i što je do sukoba došlo."

Na veliki pritisak Saveznika, došlo je 20. novembra do trećeg sastanka između Draže i Tita. No bilo je kasno, Nemci su lako prodirali, jer su se svi partizansko-četnički frontovi sami od sebe raspali. Simović piše: "Dva pokreta otpora, koja su ustala da se bore protiv okupatora, bore se između sebe. U tim međusobnim borbama partizani i četnici su ostvarivali ogromne uštede nemačke municije. Zahvaljujući njihovom međusobnom ubijanju, mnogi nemački vojnici su ostali živi, zdravi i borbeno upotrebljivi". Pisac zaključuje da su u borbi između partizana i četnika pobedili Nemci.

No pre raspada četničko-partizanske države, Užice je bilo jedini grad u okupiranoj Evropi koji je proslavio Oktobarsku revoluciju! Dvadeset četvorogodišnjica Oktobra dogodila se 7. novembra na Žitnoj pijaci koja je pretvorena u Crveni trg. Sve je bilo spremno za veliku proslavu, uvežbane su sovjetske revolucionarne pesme, uveden je pozdrav stisnutom pesnicom, srpska šajkača modifikovana je u sovjetsku pilotku, koju je prvi poneo vrhovni komandant, pa će se stoga prozvati titovkom. Borba je na šesnaest strana velikog formata objavila dvobroj posvećen Oktobru; organizovana je izložba fotografija o Sovjetskom Savezu. Podignuta je svečana bina, a obezbeđenje je povereno učitelju iz Užica, budućem prvom srpskom udbašu, Slobodanu Peneziću Krcunu.

Simović ironično piše o ovom događaju. Parada se u svemu odvijala po scenariju iz Moskve. Komandant mesta, Vukola Dabić, prilazi na konju tribini, na kojoj se smestio Vrhovni štab koji je u isto vreme i Politbiro, i salutira svom vrhovnom komandantu i glasno podnosi raport o spremnosti partizanskih jedinica, kao Buđoni Staljinu. A komandant izgovara na čistom srpskom jeziku: "Možete poćeti"! Paradirao je duvački orkestar, pešadijske i konjičke jedinice, narod. Konji su za proslavu bili pozajmljeni od seljaka i mnogi nisu vraćeni vlasnicima. Na kraju su kloparala dva rashodovana tenka, zarobljena od Nemaca, pošto su ih ovi napustili.

Smenjivali su se govornici, Radivoje Jovanović Bradonja, Milinko Kušić, Mirko Tomić, ali je najviše zapalio mase omladinac "drug Pavlović", za koga će se kasnije saznati da je u stvari bio Ivo Lola Ribar. Simović ne piše da li se masi obratio vrhovni komandant, budući istorijski govornik i kreator jugoslovenskog puta u socijalizam, u to vreme samo Tito, a kasnije maršal Tito.

Po završenoj paradi, u Sokolani je održana svečana akademija, koja je otvorena pevanjem Internacionale. Najvažnija tačka na ovoj akademiji bila je dramatizacija romana "Kako se kalio čelik" Nikolaja Ostrovskog, čiji je glavni junak Pavel Korčagin prihvaćen kao simbol komunističke borbe.

Tako je Užice pretvoreno u Moskvu! Grad koji su Turci nekada zvali "Mali Carigrad", koji je Milutin Uskoković nazivao "socijalističkom Vandejom", partizani sada krste "Malom Moskvom". A kvisliško Novo vreme ga označava kao sedište "Užičke sovjetske republike".

Simović piše: "Identifikacija partizana sa boljševicima bila je potpuna. A biće još potpunija onda kada jugoslovenska revolucija, kao ruska, dobije svoju kontrarevoluciju". Tako ć partizani doživljavati sebe kao Čapajeve i Korčagine, a četnike kao Kolčake, Vrangele i Denjikine.

Čekajući slom svoje tvorevine, partizani u Užicu instaliraju zatvore. Četnike optužuju da njihovi batinaši po seoskim zatvorima tuku uhapšenike kuvanim kruškovim motkama i da njihovi koljaši na drškama kama, posle svake egzekucije, kao na raboš, urezuju recku; a sami uvode preke sudove i ne trepnuvši osuđuju ljude na smrt i ubijaju ih maljevima. Tako se ustanička država pretvorila u groblje! Svaki bogatiji čovek u Užicu mogao je biti optužen i osuđen kao klasni neprijatelj, crnoberzijanac, petokolonaš... Partizani ubijaju noću, o čemu će kasnije pisati Milovan Đilas. Zatvorske poslove je vodio Slobodan Penezić, pod nadzorom Aleksandra Rankovića.

Partizanski zatvor u Užicu je uskoro dobio dva važna zatvorenika: Živojina Pavlovića, pisca knjige "Bilans sovjetskog termidora", koji se bežeći od Gestapoa sklonio na tavanu štale na svom imanju u selu Mušvete, i Mihaila Milovanovića, dvorskog slikara. O njihovom hapšelju Ljubomir Simović pravi izvanrednu persiflažu, što čini da hronika prerasta u roman.

Kada je Krcun doznao od špijuna za Živojina Pavlovića, organizovao je hapšenje kao da se radi o najčuvenijem svetskom gangsteru. Nekoliko vozila sa po desetak partizana u svakom, naoružanih puškama i mitraljezima, opkolilo je štalu i kuću, kao i čitavo naselje. Kad su bili sigurni da iz štale više ni ptica ne bi mogla da izleti, Krcun se iz mraka razdrao kao da je kod ovaca: "Žiko Ždrebe, izlazi, opkoljen si!" Posle duže pauze, pod reflektorima kamiona sa tavana štale se spustio čovečuljak, sa podignutim rukama, ni nalik na revolucionara. Partizani su skočili na njega, oborili ga na zemlju, udarali čizmama i gazili, a Krcun se neprestano derao: "Gde ti je oružje? Gde ti je radio-stanica?" Čovek nije imao čak ni svoju antisovjetsku brošuru.

hapšenju Živojina Pavlovića odmah su obavešteni svi: i Tito, i Ranković, i Kardelj, i Đilas, i Petar Stambolić, i Vladimir Dedijer. Već iste noći su u Živojinovu ćeliju banuli neki od najviših vojnih i političkih rukovodilaca ustanka. Među onima koji su zatvorenika saslušavali i tukli, našao se u ulozi islednika i nepotpisani kritičar njegove knjige, Milovan Đilas. Neizvesno je da li je u tome učestvovao i Josip Broz, za koga je Živojin posebno mogao da bude opasan, jer bi mogao da posvedoči o njegovoj ulozi u likvidaciji jugoslovenskih, posebno srpskih, komunista u Rusiji i Španiji. Pavlović je optužen kao francuski špijun i saradnik dezijem biroa, što će reći tajne policije.

Slikar Mihailo Milovanović, koji je uhapšen na sličan način Pavloviću, optužen je da je engleski špijun, saradnik Intelidžens servisa. Pišući o njegovom saslušanju, Simović pravi vrhunsku prozu. Islednik (Krcun?) se hvali svom šefu (Rankoviću): slikar je sve priznao za šta ga terete. Šta je priznao?

Priznao je da je u Minhenu (gde se nalazi čuvena pivnica iz koje je krenuo Hitler) pohađao slikarsku školu kod Slovenca Antona Ažbea (Kardelj za njega nikad čuo!), zatim kod nekog Ha...Ha... Habermana, koji ne samo da je bio Nemac, nego je bio još i baron! Zatim je priznao da je učestvovaso u balkanskim ratovima, i da se u tim ratovima borio kao četnik, da je posle ratova živeo u Pragu, navodno baveći se slikarstvom. Jes, slikarstvom, kao što se Žika Ždebe u Parizu bavio prodajom knjiga! Priznao je da su ga Nemci uhapsili, ali on je kobajagi pobegao da bi se priključio srpskoj vojsci u ratu protiv Austrijanaca. Ubrzuo se našao u Vrhovnoj komandi gde je radio portrete srpskih vojvoda!

Zamisli, naslikao je Živojina Mišića, Stepu, Putnika, Bojovića! Što dovoljno jasno govori o njegovoj klasnoj pripadnosti i monarhizmu. Priznao je da je u njegovoj vili u Ribaševini, posle obaranja s vlasti, bio konfiniran Milan Stojadinović! Priznao je da poznaje feldkomandanta Štokhauzena, studirao je s njegovim ocem.

Priznao je i da je spasio našeg druga, Branislava Piščevića, komunistu. Dabome, to da zamaskira saradnju s Nemcima! Šta nije priznao? Da je engleski špijun, kaže ne zna engleski. Pa ja u njega zato i sumnjam što ne zna engleski! Pa ne bi Englezi bili toliko glupi da za špijuna angažuju čoveka koji zna njihov jezik! A šta ako njegov engleski šef zna srpski? Ili ako se sporazumevaju na nemačkom?