Na tragu

Pravci razvoja naprednjačke pljačke evropskih pretpristupnih fondova

KAD PARE ISPARE

Ko i kako u Srbiji dobro živi od pljačke evropskih pretpristupnih fondova, bespovratnih sredstava i namenskih kredita za razvoj "demokratije, lokalnih samouprava, podsticanje slobodnog tržišta, subvencionisanje poljoprivrednih gazdinstava" i skoro kompletnog društveno ekonomskog života? Zašto svakoj vlasti u Srbiji mnogo više odgovara večni status "zemlje kandidata" od samog članstva u EU i da li je došao kraj ovoj vrsti kriminala formiranjem mreže kancelarija Evropskog tužilaštva na teritoriji takozvanog zapadnog Balkana?

Nikola Vlahović

Najmanje 500 miliona evra iz pretpristupnih fondova Evropske unije namenjene Srbiji, kao državi-kandidatu za ulazak u ovu zajednicu, “nestalo je” ili je nenamenski potrošeno tokom desetogodišnje vladavine Srpske napredne stranke. Mada obaveštajni monitoring EU zna gde je potrošen ili “nestao” svaki evro iz tih fondova i donatorskih akcija, neprikosnovenom vladaru života u Srbiji, Aleksandru Vučiću, još uvek tolerišu finansijske prestupe ove težine. Ali, i tome je došao kraj. Organizacija OLAF, zadužena od strane administracije u Briselu da sprečava pljačku EU fondova, krenula je u akciju. Zbog očigledne panike, Vučić je već pokrenuo akciju “pokrivanja” svoje vlastohlepne aktivnosti...Da je to tako, svedoči i ovaj slučaju...

Ispred budućeg zdanja dečje bolnice u Beogradu, nazvane “Tiršova 2”, 29. maja ove 2022. godine, viđen je u “paradnom” stavu odlazeći predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dok mu je društvo pravio uvek ležerni i nonšalantni evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji. Ovom prilikom, demonstrirali su svoju navodnu “nepotkupljivost”, a ustvari igrali svoj poslednji tango ispred evropske investicije vredne 35,7 miliona evra, što je, kako je tada rečeno, najveća donacija koju je EU odobrila “van projekta sektora energetike i transporta”.

I Varhelji je u trenutku dok je govorio biranim rečima, znao da megalomanska pljačka Srbije traje nesmanjenom žestinom, da je, na primer, samo u obnovu starog zdanja bolnice u Tiršovoj “nestalo” dvadeset puta više sredstava nego što je realno utrošeno i da će slično biti i sa projektom “Tiršova 2”. Zna Varhelji o čemu je reč, ali je i on deo širokog, transevropskog lanca “Svetog Antuna”, tačnije, beskrajne korupcionaške piramide, gde je dobar diktator onaj koji bez pogovora izvršava naredbe i uzima koliko mu je odobreno da uzme. Na šteti su opet poreski obveznici EU i pre svega građani zemalja kandidata za EU, poput Srbije, ali nikad EU administracija. Ona je sve skuplja i sve nepotrebnija. A, sve je počelo skoro svečano i slavljenički...

Dana 7. decembra 2009. godine, u ranim prepodnevnim satima, nadležna služba Evropske unije deblokirala je trgovinske sporazume sa Srbijom i put prema kandidaturi za članstvo u ovoj zajednici bio je otvoren. Već 19. decembra te godine, zemlje takozvanog Šengenskog sporazuma, odobrile su Srbiji režim putovanja bez viza (na 180 dana godišnje). Potom je, tri dana kasnije, 22. decembra, Vlada Srbije i zvanično podnela zahtev za prijem u Evropsku uniju.

Ovim činom, Srbija se svesno odrekla dobrog dela svoje suverenosti (prethodno je to učinila potpisivanjem akta u “pridruživanju i stabilizaciji), te je tako počeo put u jednom smeru: prema Zapadu. Istok se takođe podrazumevao. Ali, i EU i većina njenih članica takođe su u to vreme savršeno dobro sarađivali sa Rusijom, posebno kad su u pitanju energetski sporazumi.

Već prvih meseci nakon ulaska u zonu “zemlje kandidata” (2012. godine), Srbija je dobila milione evra iz takozvanih IPA (pretpristupnih) fondova. Pre svega, to je bio novac “za razvoj demokratije i jačanja institucija”, koji je odmah “usmeren” u kase stranaka na vlasti. Srpska napredna stranka, krajem 2012. godine, čim je preuzela potpunu vlast, dobija milione evra iz evropskih fondova i tako do današnjih dana (za deset godina, prema računici iz Brisela, najmanje pet milijardi bespovratnih evra uplaćeno je u budžet Republike Srbije, čime je bitka za osvajanje vlasti postala još surovija ).

Samo u 2020. godini, Srbija je potpisala sporazum kojim je dobila 70,2 miliona evra bespovratnih sredstava iz pretpristupnih (IPA) fondova, i to samo za prvih šest meseci. Gledano unazad, samo od 2007. do prve polovine 2022. godine, Evropska unija je doznačila Srbiji oko tri milijarde evra (u takozvanim grantovima, dakle, donatorskim sredstvima), te je tako EU postala najveći donator, najvažniji trgovinski partner i najveći izvor direktnih stranih ulaganja u privredu Srbije. Sve druge priče kojima je Vučić poslednjih deset godina zamajavao javnost u Srbiji, proizvod su njegove besramnog žongliranja stvarnim i lažnim stanjem stvari.

Tako je ona prethodna, “demokratska” pljačka bespovratnih sredstava i namenskih kredita iz EU, zamenjena je pljačkom pretpristupnih fondova Evropske unije, koju će nastaviti “žuto-crna” koalicija korumpiranih članova DS i podivljale mase Vučićevih radikala-naprednjaka, željnih pljačke i brzog bogaćenja.

Pljačku EU fondova i danas predvode “zvezde” pomenute Vučićeve “žuto-crne” koalicije. Podsećanja radi, treba reći da je tokom dva predsednička mandata Borisa Tadića, vladom i skupštinom harala je Demokratska stranka uz pomoć tadašnje “satelit” stranke, G-17 i “reformisane” Socijalističke partije Srbijje (SPS).

Mnogi od ključnih aktera velike Vučićeve fabrike prevare i pljačke, došli su iz skoro rasformirane Demokratske stranke i našli se kasnije u Srpskoj naprednoj stranci ili u njenoj zavetrini, kao razni “savetnici” ili “konsultanti”, takozvani ljudi iz senke koji su na taj način sačuvali i svoj novac i svoje privilegije.

Ono što nisu čuvali, bili su IPA fondovi EU, koje su pojedini od njih zvali “bunker para”.

Vešti u birokratskim prevarama, bacali su onim retkim poštenim evro-komesarima prašinu u oči, prikazivali lažna stanja, pa čak uzimali dupli novac iz EU fondova, podmetanjem dvostrukih termina (kako bi dobili dupli novac za istu instituciju), stvaranjem paralelnih državnih organa i organizacija i “kreacijom” potpuno kriminalnih “javno-privatnih” preduzeća. Sa druge strane, ogromna korupcija u EU, pljačka poreskih obveznika u zemljama članicama, stvorila je još pogodnije prilike za čerupanje “debele guske” (kako su je njeni najčešći korisnici sami nazvali). Vučićeva “duboka država” instalirala je u Briselu ekipu za “namicanje sredstava” iz EU fondova.

Mada skoro 80 odsto finansijskih sredstava iz budžeta EU, kroz razne programe i projekte, troše države članice, a oko 13 odsto ostali (zemlje kandidati) te oko sedam odsto zajedničke institucije i uprava (dobar deo njih funkcioniše u zemljama kandidatima), nije teško zaključiti koliko je mogućnosti “legalne” pljačke tih sredstava u zemljama poput Srbije.

Kako to izgleda kad su u pitanju EU sredstva iz IPARD fondova za razvoj poljoprivrede u Srbiji?

Vučićev ministar poljoprivrede, Branislav Nedimović, obećavao je 2021. godine “nove milione” iz fondova EU, koji će biti “na raspolaganju poljoprivrednicima iz Srbije jer je u pripremi program IPARD 3, ali s obzirom na to da je do sada iz još uvek aktuelnog programa IPARD 2 farmerima u našoj zemlji isplaćeno tek 10 odsto raspoloživog iznosa, na nove milione će se čekati još neko vreme...”

Šta je to Nedimović ustvari rekao? Da su poljoprivrednici u Srbiji dobili samo deset odsto EU poticaja pa neka sačekaju za nova sredstva koja su već odobrena Srbiji? Vučić se čak okomio na poljoprivrednike da “ne znaju da napišu projekat” pa zato “država ne može da isplate sredstva koja su im namenjena”! A, “država” kojom on lično rukovodi, ima na hiljade polupismenih “menadžera” koji sede u lokalnim samoupravama i “primaju” platu umesto da je zarađuju tako što će biti administratuvna logistika lokalnim poljoprvrednicima.

Nedimović i Vučić, naravno, dele novac iz IPARD fonda EU, onako kako njima odgovara: istaknutim članovima svoje stranke i ljudima koji su do juče bili sve samo ne poljoprivredni magnati, takozvani latifundisti. Preko noći, mnogi od njih su i to postali. Vlasnici su i čitavih sela, brda, šumskih područja, pa čak i vodotokova, manjih jezera i delova nacionalnih parkova u “privatni javnom partnerstvu” sa režimom kome verno služe.

Da bi bilo jasnije kako otimačina IPARD fondova 1 i 2 teče, treba reći da je samo u poslednjih dve godine Srbija imala (i dalje ima) na raspolaganju čak 175 miliona evra namenjenih poljoprivrednicima.

Umesto toga, Vučić i Nedimović “časte” svoje stranačke “napredne domaćine” a ostalo drže “storno do daljeg”.

U ovom slučaju, poljoprivrednici u Srbiji su mogli da konkurišu kroz tri mere - za investicije u imovinu gazdinstava, ulaganje u fizičku imovinu koja se tiče prerade proizvoda i marketinga, kao i unapređenje poljoprivrednih gazdinstava i razvoj poslovanja...Mnogima bi u skoro nestalim srpskim selima dobro došla ova bespovratna sredstava EU. Ali, do njih, niko od njih ne može doći ako nije blizu vlasti. A, zna se da je za većinu poljoprivrednika u Srbiji sva vlast u Beogradu i da je za sve njih Beograd predaleko, mnogo dalje od najbliže planete.

Godinama, i sa vrlo zlom, podlom, lukrativnom politikom, svaki režim u Srbiji je smišljao načina kako da osakati selo i seljaka-poljoprovrednika. Tako je kao jedan od razloga pomenuto da ima “nedovoljno zaposlenih u Agenciji za agrarna plaćanja”, što je inače laž koja “figurira” još od 2014. godine. Podaci iz EU govore da je država Srbija ugovorila isplatu tek nešto više od 26 odsto sredstava od već pomenutih 127 miliona evra, a od toga poljoprivrednicima isplatile tek oko 10 odsto! I to onim privilegovanim i Vučićevoj stranci bliskim.

Ipak, uprkos svemu, Evropska unija ne odustaje pa je “po inerciji” pripremljen projekat pod imenom “IPARD 3”, a reč je o novoj liniji pomoći planiranoj za period od 2022. do 2027. gde bi trebalo da EU uplati za srpske poljoprvrednika znatno više novca nego u prethodnom programu - čak 288 miliona evra! No, prilike su se promenile! Da bi dobila taj novac Srbija (Vučićev režim) najpre će morati da isplati sve što je dobijeno iz programa IPARD 2! Pravilo je uvedeno upravo zbog prisvajanja EU fondova od strane Vučićeve vladajuće klike i njegovih ljudi.

Mada je i ranije važio propis EU koji nalaže da se novac koji nije potrošen do kraja godine vraća u EU fondove, Srbiji (Vučićevom režimu) prethodnih godina je tolerisano sve i svašta, pa i “storniranje” donatorskog novca i “diskrecino pravo” kako da ga troši, koje je sebi dozvolio.

Pljačka EU fondova ali i sredstava od međunarodnih (skupih) kredita, omiljena je delatnost vladajuće koalicije u Srbiji, vladajuće stranke i njenog samoproklamovanog vođe, njegovih kumova, prijatelja, rodbine...Iza tragikomičnih scena sa višestrukih otvaranja putnih deonica po Srbiji, uz prateći stranački folklor i čuvene “razmene mišljenja” Aleksandra Vučića i njegovog omiljenog klovna, direktora “Puteva Srbije” Zorana Drobnjaka, kriju se milionske pljačke...

Naime, do kraja prošle 2021. godine, u Srbiji se gradilo (i još uvek se gradi) 1300 kilometara auto-puteva i brzih saobraćajnica. Zvanično se tvrdi da je budžetom za 2022. godinu “ulaganje u kapitalne investicije strategija države”, što Vučić pokušava da potvrdi “izdvijenim sredstvima” od oko 500 milijardi dinara. Namerno kašnjenje i odugovlačenje sa povlačenjem EU sredstava, pa i povlačenjem međunarodnih kredita, i u ovom slučaju je omiljena Vučićeva zabava. Jer, sve dok se ne pronađe dovoljan broj stranačkih “izvođača i podizvođača”, sredstva moraju da “miruju”. Čak je i on sam, sprdajući se sa građanima koji sve to plačaju, navodno začuđen pred novinarima rekao kako je “samo 28 odsto sredstava povučeno” te da “to nije u redu”...

Od 2012. godine do danas, vrednost investicija u takozvane kapitalne investicije, pre svega u saobraćajnu infrastrukturu Srbije iznosila je oko 25 milijardi evra. Za deset godina 2,5 milijardi evra godišnje u proseku!

Međutim, to u praksi, uprkos ogromnim pomeranjem rokova i podizanjem cena, nije “vidljivo” nigde. Građani su bivali sve siromašniji, sela sve praznija, smrtnost sve veća, odlazak u ekonomsku emigraciju (pre svega Zapadna Evropa), svake godine sve veći...

Uprkos tome, Vučićev režim nemilice je trošio novac iz budžeta, iz međunarodnih kredita, a evro-fondove vešto sakrivao ili vršio njihovu distrubuciju preko stranačkih preduzeća.

Kako je teklo finansiranje izgradnje putnih pravaca tim novcem, govore i ovi podaci: Koridor 11 ili poznatiji kao autoput “Miloš Veliki”, od Beograda do Boljara, odnosno granice sa Crnom Gorom, najveći je (za sada) infrastrukturni projekat u Srbiji. Na ovom koridoru pre dve i po godine otvorena je deonica od Ljiga do Preljine odnosno Čačka u dužini od 40,3 kilometara. Vrednost radova iznosila je 450 miliona evra. Još tri deonice (Obrenovac-Ub, Ub- Lajkovac i Lajjkovac-Ljig) na ovom koridoru “svečano” su otvorene u dužini od 62,7 kilometara, a njihova izgradnja koštala je ukupno oko 430 miliona evra. I to sa problematičnom deonicom Ub-Lajkovac koja je, najpre, građena od 2010. do 2014. da bi se krajem 2017. godine ispostavilo da 2,5 kilometra ove deonice mora zbog oštećenja praktično ispočetka da se radi. Sada je i zvanično objavljeno da je izgradnja ove deonice dugačke 12,5 kilometara koštala ni manje ni više nego 100 miliona evra!

Na takozvanom “Moravskom koridoru” (deonica Pojate - Preljina, 110 kilometara). Procenjena vrednost projekta bila je 943 miliona evra i planirano je da se završi do 2023. godine. Izvesno je da će koštati skuplje, sada već preko milijarde evra, te nije isključeno da još jednom cifra od sto miliona evra bude “ubačena” i u ovaj projekat.

Prema starom otomanskom običaju, deset procenata od donatorskih sredstava EU, “nestalo” je u vidu “pomoći i podrške” raznim “projektantima prateće infrastrukture” i sličnim pljačkaškim akcijama.

Čak i prilikom otkupa zemljišta za izgradnju putnih pravaca, prednost su imali članovi i simpatizeri Vučićeve stranke, i mnogo od njih plaćeni su nenamanski, pod stavkom “poljoprivredni proizvođač”, iz već pomenutih IPARD fondova za razvoj poljoprvrede!

Fondovi EU pljačkani su i kroz nevladin sektor, na najneverovatnije načine. Prosečna godišnja dobit takozvang “neprofitnog sektora”, samo u jednoj godini, iznosi oko 300 miliona evra! Samo u 2019. godini, ta cifra je iznosila 342 miliona evra.

Najveći deo tih sredstava završio je u privatnim džepovima NGO “bosova”, a kad je Aleksandar Vučić sklopio “trajni pakt” sa svojim dojučerašnjim krvnim neprijateljima (Jelena Milić, Sonja Licht, Nataša Kandić i još 33.198 “nevladinih organizacija”), i država je počela da “čašćava” ovu družinu kako bi “mir u kući” bio potpun.

U Beograd se po tom osnovu slilo više para nego u ceo ostatak Srbije, tačnije 54,9 odsto navedenog iznosa, što je 187,4 miliona evra, prihodovale organizacije registrovane u Beogradu, sa gradskim opštinama. Veći deo tog novca je iz pretrpistupnih fondova Evropske unije.

Na nesreću, isti oni koji su promovisali Aleksandra Vučića kao “lidera u regionu”, kao klovna koji je istovremeno i korisni idiot, pronašli su načina da ga korupmiraju upravo novcem iz pretpristupnih fondova.

Međutim, izvesno je da se približio kraj njegove vladavine i kraj finansiranja njegovih ludila na štetu Srbije. Naime, organizacija pod imenom “Evropska kancelarija za borbu protiv prevara” (skraćeno: OLAF), do pre nekoliko godina prilično letargična, poslednjih tri godine ojačana je i sve oštrije deluje prema kriminalnim otimačinama iz EU fondova.

Naime, OLAF svake godine istražuje nekoliko stotina slučajeva onih država i vlada koje su zloupotrebile njena sredstva. Najveći broj pronevera u Srbiji, OLAF je “skenirao” u prisvajanju sredstava iz strukturnih fondova Europske unije, kojima se financiraju projekti regionalnog i socijalnog razvoja. OLAF je u Srbiji otkrio zloupotreba poljoprivrednih subvencija. Zbog svega toga, Evropski parlament je predložio da se definišu aktivni ili “pravi” poljoprivrednici koji mogu da dobiju sredstva ali razgovori o tome još traju. Koliko se Vučićev režim rugao sa evro-administracijom u vezi sa ovim, govori i podatak da je poslanik EU parlamenta iz Irske, Kris Makmanus u intervjuu za magazin “Euroactiv” rekao doslovno: “...Potrošili smo godine razgovarajući o definiciji ‘pravog’ poljoprivrednika a još uvek se mnogi „poljoprivrednici iz fotelje” provlače kroz rupe u sistemu”

To kao da je izazvalo Vučića na još veću drskost, pa je navodno

“Vlada Srbije donela odluku o formiranju povremenog radnog tela Mreže za borbu protiv prevara i upravljanje nepravilnostima u postupanju sa finansijskim sredstvima Evropske unije (EU)”... Pojedini istražitelji OLAF.a prepoznali su da je to samo drugo ime za još jednu Vučićevu prevaru, zapravo način da još više zaštiti svoju stranku i one kojima vrši distribuciju EU fondova (u ime te iste EU!).

Da bi praktično legalizovao pljačku EU fondova, Vučićevi “spikeri” ovako tumače već pomenutu odluku vlade: “...Podrška iz fondova EU odnosi se na pravne, institucionalne, administrativne, ekonomske i društvene reforme koje je potrebno sprovesti na putu ka Evropskoj uniji u oblastima javne uprave, pravosuđa, obrazovanja, saobraćaja, zapošljavanja, poljoprivrede i zaštite životne sredine. Navedena podrška, takođe doprinosi razvoju lokalnih samouprava i jačanju ekonomije, ublažavajući razliku u stepenu razvijenosti različitih oblasti i rešavanju krucijalnih problema u društvu... Navodno, Srbija radi zaštite finansijskih interesa EU, a u skladu sa zahtevima iz Pregovaračkog poglavlja 32 (finansijski nadzor) uspostavlja Službu za koordinaciju borbe protiv prevara, kako bi olakšala saradnju i razmenu informacija uključujući informacije operativne prirode sa Evropskom kancelarijom za borbu protiv prevara OLAF. “Tu službu predstavlja Odeljenje za u suzbijanje nepravilnosti i prevara u postupanju sa finansijskim sredstvima EU -AFKOS, koja funkcioniše kao unutrašnja jedinica Ministarstva finansija”...

Na Vučićevu žalost, osim OLAF-a čiji su istražitelji prozreli nameru ove “superkontrole” potrošnje EU fondova, postoje i još neke nadzorne institucije. Uoči suočenja sa svojim prestupima pred nekim međunarodnim sudom, mogao bi nešto da nauči i iz slučaja hapšenja hrvatske ministarke regionalnog razvoja i fondova EU, Gabrijele Žalac, direktora “Središnje agencije za finansiranje i ugovaranje programa i projekata EU (SAFU)” Tomislava Petrića i direktora dve softverske firme. Naime, to je prva optužnica za prvih četvoro optuženih (u aferi „Softver”) koju je napisala nedavno otvorena kancelarija Evropskog javnog tužioca (EUJT) koji je u Zagrebu postao operativan od 1. juna ove godine. Tek treba očekivati da “Augijeve štale u Srbiji” (ili barem deo njih) počisti neko iz ovog tužilaštva. I Vučićev doksorašnji prijatelj, bugarski premijer Bojko Borisov, “pao” je, ne tako davno, takođe iz razloga pljačke EU fondova.

NIje daleko dan kad će na videlo izaći činjenice o brutalnojh pljački EU fondova u Srbiji, ali i o onima koji su Vučiću i njegovom režimu pomagali u tome. Neće, naravno, ostati nedodirnuti ni oni pre njega, koji su postavili temelja “demokraske pljačke Srbije”. Takođe, ni pojedini evropski komesari koji su do guše u korupciji i koji su režimima poput Vučićevog omogućili da “povlače” EU fondove trošeći ih kako oni hoće i dele kome oni hoće.

A 1.

Kosovski boj Evropske unije

U Briselu je objavljen izveštaj o korpuciji i zloupotrebama fondova EU namenjenih Kosovu. Zajednička grupa koju su činili predstavnici Kancelarije EU za borbu protiv korupcije, istražitelji UN i finansijska policija Italije, radila je mesecima na slučajevima osumnjičenim za korupciju i zloupotrebu novca.

Prema pisanju nemačkog lista "Die Welt", nezavisni međunarodni istražitelji otkrili su da su međunarodne misije na različite načine zloupotrebile novac čija je svrha bila obnova i investicije. Manipulacija je najviše bilo u oblasti energetike uglavnom u tenderskim procedurama.

Inače, i u ovom slučaju, organizacija OLAF je bila deo šire grupe međunarodnih istražitelja koja je odlukom specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN formirana 2003. godine na Kosovu. Jer je bilo jasno da je ova paradržavna tvorevina, raj za pljačku, korupciju i sve druge vrste kriminala...