Druga strana

Kako je primitivni režim naprednjačkog stada doveo Srbiju do duhovnog, kulturnog, moralnog i civilizacijskog blata

OD SEVERINE DO PAVLINE

Divljački režim Aleksandra Vučića, nasledio je od Miloševićevih i Šešeljevih komuno-šovinista ozbiljan antisrpski i pre svega antiljudski običaj, da zloupotrebljava one kojima je najlakše manipulisati, decu, omladinu, penzionere. Onim najstarijim građanima opljačkao je penzije, ponizio ih na svaki način, izvodio ih je u 4 h izjutra u vreme pandemije virusa Korone da stoje ispred supermarketa ne bi li kupili malo hrane da prežive dan. Obraća se tim sedim glavama kao deci u obdaništu, ruga im se u lice, truje ih zastrašujućom propagandom, otima im već oteto preko komunalnih računa i konačno preti svakodnevno, da slučajno ne bi „digli glavu".

Luka Mitrović

Decu i omladinu je punu deceniju „dresirao" da budu što divljiji i beskrupulozniji. Škole i udžbenike je zatrovao radikalskom propagandom i lažima.

Ni to mu nije dovoljno, pa je pristupio potpaljivanju „nacionalnih osećanja", na jedan zao i podmukao način. Jer, Vučiću treba što više „izluđenih" Srba, treba mu svaki Srbin-vulgaris, da ga predstavi u Briselu, Londonu, Njujorku ili Parizu, kao „neposlušan, opasan narod, sa kojim nije lako".

A, on se, eto, navodno muči sa tim i takvim narodom. Nijedan srpski veleizdajnik nije na takav način oklevetao Srbiju, njen narod i kulturu, kao što je to radio i dalje radi Aleksandar Vučić. Nadmašio je čak i one koji su mu bili uzori, Šešelja i Miloševića.

Da bi taj njegov projekat „ranjenih Srba" što bolje uspeo, pomogla mu je nesebično i klero-šovinistička „elita" u Patrijaršiji SPC.

Tako se, među brojnim „duhvnim" podvalama „rodila" ideja o stvaranju izvesne Danice Crnogorčević, pevačice koja je na svakom skupu Srpske napredne stranke pevala o izgubljenom Kosovu. I to je trajalo dugo, mesecima, preko svih Vučićevih propagandnih sredstava, nisu se štedele minute u glavnim TV terminima niti naslovne stranice njegovih biltena. Dakle, Aleksandar Vučić, koji je doslovno prodao Kosovo, organizuje preko svoje propagandne mafije celovečernje tugovanke o „izgubljenom Kosovu".

Danica Crnogorčević, jedna mlada žena o kojoj niko ništa do tada nije znao, postala je ikona podlog, primitivnog, a duboko antisrpskog režima, koji uporno hoće da predstavi Srbe kao zaostalo pleme, stado i krdo koje samo on može da ukroti. Tako je često i govorio pred stranim delegacijama, žaleći se na zlu sudbinu koja ga je odredila da „civilizuje" i „evropeizuje" tu nepokorenu i podivljalu masu.

Trajalo je to sve dok se jednog dana neko konačno nije raspitao: ko je Danica Crnogorčević? I tada se saznalo da se radi o osobi koja je ustvari Albanka iz Ulcinja (bilo bi sasvim nevažno, da ovaj slučaj nije, ipak, veoma važan!) iz porodice Nikaj (kasnije prešli na prezime Nikić). Dakle, nikako Crnogorčević, a još manje Danica!

Čitava ova predstava režirana je loše u nadležnim službama, pa je njeno ime i njeno „pojanje" o Kosovu, brzo sklonjeno u drugi plan. Ali, đavo ne spava, pa je trebalo hitno naći drugu Danicu Crnogorčević. I, našli su je! Bila je to Pavlina Radovanović, dete od 12 godina, iz Orahovca sa Kosova i Metohije.

Kad je Vučićeva velika propaganda laži, nasilja i ponižavanja pronašla ovu nesumnjivo muzički talentovanu devojčicu, odmah je „promovisana" na RTS-u, i potpisana kao „interpretator kosovskih i srpskih rodoljubivih pesama".

Od tog momenta, propagandna mašinerija Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, dobila je novu „ikonu" koja peva o zločinima nad Srbima, o kosovskim ranama, a onda se repertoar proširio na Jasenovac i Drugi svetski rat, klanja, ubijanja, mučenja.

Tek u formativnim godinama, dete koje ništa ne zna o poreklu srpskih nesreća, maloletna Pavlina Radovanović, postala je predmet besramne manipulacije, a oni retki kritičari ove teške zloupotrebe jednog ljudskog bića koje će tek postati svesno šta su joj radili, postali su „antisrbi", „drugosrbijanci", „strani plaćenici" i slično. Počele su i pretnje po život, svakome ko se usudi da kritikuje ovu tešku zloupotrebu maloletnika.

I to je sva suština misije režima Aleksandra Vučića: da Srbe prikaže kao gubitnike, zločince koji hoće da se svete, kao ubice vladara (sam je rekao jednoj stranoj delegaciji kako su Srbi ubijali svoje vladare, te da i njemu prete). Uostalom, bio je Miloševićev ministar propagande, koji je u telefonskom razgovoru sa Tuđmanovim „doglavnikom" Hrvojem Šarinićem, na dan kad je sto hiljada Srba iz Krajine krenulo ka Srbiji, rekao: „Šta će meni ta stoka, eto ti pa ih vodi gde hoćeš!"

Vučićev primitivni, pljuvački bilten, koji se zove „Alo", piše na pravoslavni Božić 7. januara ovako:

Pavlina je devojčica krupnih, pametnih očiju. Iz Orahovca sa Kosova i Metohije. Da bi izašla iz Orahovca mora da prođe bezbrojne šiptarske straže. Isto je očekuje i pri povratku. Zato što je Orahovac geto za Srbe u XXI veku usred Evrope. Pavlina ima anđeoski glas. Slušam je na video-snimku kako peva „Hriste Bože". U narodnoj nošnji, ponosna, veličanstvena. To komentariše šolakovac Ž.V. kao „opštenarodni povratak u srednji vek". Zato što Pavlina peva o pravoslavlju, zato što Pavlina peva „Đenerale, đenerale, nek je tvojoj majci hvala", čuvenu pesmu o oslobođenju Orahovca. Zato što Pavlina peva „Teci reko" pesmu posvećenu Jasenovcu i svim Srbima koji su zverski mučeni, klani i ubijani od strane Hrvata... Gnev antisrpskog ološa posebno je snažan zato što se Pavlina ne uklapa u prozapadnu propagandu, u njihovu anacionalnu ideologiju.

Ovo je samo jedan od širokog spektra metoda širenja „zle krvi" u narodu koga su skoro „pojele" ovakve i slične podele i prave pandemije međusobne mržnje, na raznim političkim, ideološkim, kulturnim, duhovnim i verskim shvatanjima života. Ništa drugo ne može da se zaključi iz koncentrata mržnje koju Aleksandar Vučić svakodnevno proizvodi, što ličnim istupima, što preko svojih fanatičnih imitatora.

Ovih dana, izbio je još jedan skandal vezan za „slučaj Pavlina". Naime, već legendarna, skandalozna Severina Vučković, Splićanka, pevačica „pop glazbe", koja je svoju slavu „zakucala" svojevremeno „muzičkom izvedbom" pred tadašnjim predsednikom Hrvatske, generalom JNA, Franjom Tuđmanom lično, našla se nekim neverovatnim putevima polugola u Belom dvoru na Dedinju, u poseti porodici Karađorđević, tačnije, onome što je postalo od nje.

Pored nje, vrlo raskomoćene, stajalo je oduševljeno Njegovo Kraljevsko Visočanstvo, Aleksandar Karađorđević sa suprugom, a do njih, takođe legendarni medijski „pastir" estradnog stada iz Novog Sada, Robert Čoban. Dalo bi se zaključiti da je ovu „crnu ovcu" hrvatske „glazbene scene" do dvora Karađorđevića doveo on lično.

Ne ulazeći u smisao njene posete ostacima ozloglašene dinastije, koje se svaki pošteni Srbin odavno odrekao, treba uočiti dve stvari: Aleksandrov sin Filip i snaha Danica Karađorđević, odlučno su odbili da idu na koncerte maloletne Pavline Radovanović sa Kosova, ili barem tako to hoće da predstavi Vučićeva komuno-šovinistička farsa, ali su, kako to tumače, „rado u goste primili" Severinu Vučković, „hrvatsku glazbenicu".

Ne bi ovde bilo ničega zanimljovog, osim estradno-kraljevskih intriga, da nije u pitanju još jedna od podmuklih metoda sejanja mržnje i šovinističke propagande, koja satire društveno biće Srbije gore od svake bolesti.

Ovih dana, Severina Vučković je postala predmet sveopšteg hrvatskog, a bogami i srpskog milosrđa, jer se proces sa njenim bivšim mužem i „skrbništvom" nad njihovim maloletnim sinom otegao u nedogled, pa se podigla kuka i motika da se to dete zaštiti od „bezumnog oca", srpskog tajkuna koji obožava Hrvatsku.

U ovoj mutnoj balkanskoj kaljuzi, gde je glavno pitanje izluđene javnosti, zašto je navodni srpski kralj Aleksandar, a zapravo prestolonaslednik bez prestola, ugostio Severinu Vučković, a nikad nije Danicu Crnogorčević niti Pavlinu Radovanović, ne postoji više ni gram zdrave pameti.

Jer, niti je taj lažni kralj ikada naučio srpski jezik, niti je on taj Aleksandar koji vlada Srbijom. A, imalo bi neku težinu, kad bi znao jezik svojih predaka, da se oglasi kao sin grešnog kralja Petra Drugog, i praunuk starog ratnika, Petra Prvog Karađorđevića, i da podigne Srbe na noge i sruši naprednjačko smeće i njihovog vođu. Narod bi ga masovno poslušao, ne bi taj „postupak" trajao ni 24 sata, Vučić bi pao kao trula mušmula sa grane. Ali, nije to taj kralj. Niti prestolonaslednik.

U Belom dvoru umesto harizmatičnog potomka velike dinastije, živi sebična ameba, sa svojom porodicom. U posed ga je uvela britanska obaveštajna služba, neposredno nakon 5. oktobra 2000. godine.

Bio je to „prst u oko" ideji nemačkog đaka, filozofa Habermasove škole Zorana Đinđića, da pravi „građansko društvo" uz poštovanje tradicije i kulturnog nasleđa (da se ne zaboravi, prvi milion evra za završetak hrama Svetog Save na Vračaru, obezbedio je Zoran Đinđić na donatorskoj konferenciji u Nemačkoj).

Srpske nesreće ne mogu da opevaju nikakve udbine pevačice. Bile punoletne ili maloletne. Bile srpkinje ili albanskog porekla. Duboko u biću Srba postoji svest o svojoj tragičnoj istoriji i teškim nepravdama koje je ova nacija trpela. Postoji i stid od lažnih vođa i tuđih ratova u kojima su stradali.

Svako dodatno potpaljivanje emocija zbog tragičnih gubitaka, znači samo novo dodavanje soli na otvorenu ranu. A, to može da uradi samo ozbiljan zlotvor, koji ne želi dobra i Srbiji ni Srbima, ni svim drugim narodima sa kojima Srbi vekovima žive u miru i slozi.