Likovi i senke                               

 

KolaTERALni nasilnik

N. Vlahović

 

Ne može se zamisliti pridruživanje Srbije EU dok je ona u antagonističkom odnosu sa Kosovom i dok to pitanje predstavlja jabuku razdora između Srbije i 22 zemlje članice koje su priznale nezavisnost Kosova. Ovako je nedavno francuski ambasador u Beogradu, Žan-Fransoa Teral, potvrdio da je na važnom zadatku. Hoće da jug Srbije liči na arapski jug Francuske.

Nakon ovakve izjave i mnogi Srbi su poželeli da taj jug Francuske uskoro doživi što je doživeo jug Srbije. Neka svako ima svoje Kosovo! Neka svako ko misli da je lako odreći se 12 odsto državne teritorije, doživi to iskustvo! 

O, da, govorio je Teral nedavno u jednim srpskim dnevnim novinama i o zaštiti srpskih interesa na Kosovu, i to najciničnijim rečima - da treba sprovesti "...u delovima severno od Ibra, u enklavama, zaštitu svetinja Srpske pravoslavne crkve i naravno raseljenih lica - izbeglica. To je izvodljivo, to je posao za diplomatiju".

Kad se sve sabere, od njegovog prvog radnog dana u Novom Pazaru, pa završno sa ovim izjavama, treba reći da misija ovog nadahnutog ambasadora više liči na misiju ratnog hirurga: on očito mora da amputira, pa nudi teške anestetike i reči utehe.

Pa hajde, kad je tako, da i mi Srbi malo tešimo i Terala i Francusku za sve što će joj se, kako izgleda, ubrzo dešavati...

 Treba odmah zaštititi ne samo krajnji jug Francuske nego i sam Pariz, od militantnog islama, treba spremiti programe za zaštitu francuskih svetinja, sačuvati u mnogim delovima Francuske i sam francuski jezik. Ako je to posao za diplomatiju, kao što tvrdi Žan-Fransoa, onda bi Srbi mogli znatno da pomognu. Niko nema toliko iskustva sa terorom raznih Terala koji su nas terali, naterivali nam, i isterivali nas, tokom pet vekova Otomanske imperije, ali, evo, i ceo jedan vek kasnije.

Žan-Fransoa to očito ne zna, ali 2012. godine biće tačno sto godina od kada su Turci izgubili poslednju bitku na Balkanu, oslobodilačkim balkanskim ratovima u kojima je po običaju Srbija platila najskuplju cenu, ne bi li pomogla i sebi i, kako je naivno verovala, bratskoj Bugarskoj i Grčkoj, pa čak i Albaniji, čiju podelu je Srbima na početku veka čak tri puta nudila ona pravoslavna vlada u Atini.

Niko ovde nije plačni Jeremija i ne traži reči zahvalnosti i utehe, nego pravo na svoje. Ako je to pravo u ovoj epohi privremeno osporeno od Terala i saveznika, postoji jedno pravo koje niko ne osporava. Pravo da Srbija otera Terala! Da mu kaže, "Au revoir, Jean-Francois!" Ili ga prosto oterati u p.m. kako i nalažu domaći običaji kad im gost dozlogrdi.