Novi Sad
Oni su ostvarili san: sve ono što je išlo za
Beograd sad ode za Novi Sad!
Pajtićev kum na službenom putu
Mnogi ga,
zbog svega što se danas u i oko njega dešava, zovu Novi Smrad. Ali, to je onaj
isti, zavodljivi Novi Sad, stara Neoplanta, Ujvidek, koji danas tiho propada,
ropski trpeći i demokrate i nedemokrate, i žute i plave i koloniste i domaće
daltoniste koji ne vide dalje od nosa, i lopove iz sopstvenog dvorišta koji
džepare gradsku kasu žderući ustima punim lokalpatriotizma, i dođoše i prođoše. Propada, a ni glasa od sebe ne daje
Arpad Nađ
Mersiha Hadžić
Ima gradova i građevina
oko kojih se lome i ljudi politike. Takav je i Novi Sad sa onom grdnom
građevinom zvanom SPENS, tim simbolom svih propalih vojvođanskih vlasti za
poslednjih trideset godina.
Od kako je sagrađen za
potrebe svetskog prvenstva u stonom tenisu, pa do današnjeg dana, taj objekat
je bio večna meta lopovskih ambicija svake gradske vlasti. I ne samo to, nego
mesto gde je svaka gradska vlast zapošljavala i rodbinu i stranačka plemena.
Na žalost, ovu zlu
naviku koja je već prešla u tradiciju, nastavio je i sadašnji gradonačelnik Igor
Pavličić, i to tako što je povodom proslave trideset godina od otvaranja
SPENS-a, koja je trebalo da se održi 14. aprila ove godine, zbog sukoba sa Majom
Gojković, iz čije partije je direktor ovog javnog preduzeća, samo dva dana
pred početak proslave zabranio njeno održavanje - uskrativši novac
organizatoru!
A bili su predviđeni
brojni kulturni programi, programi za decu, modne revije, koncert novosadskih
muzičara, pa je čak iz duboke penzije izvučen i slavni Titov političar Jovan
Dejanović, za čijeg je mandata podignut Most slobode, sagrađen taj strašni
SPENS i brojni drugi objekti.
No, kako se ovo dešavalo
u vreme smene celokupnog rukovodstva Radio-televizije Vojvodine i hapšenja
devet direktora Metals banke, u Novom Sadu je počeo ozbiljan stranački
rat, a podele su postale sve dublje. Pavličićeva koalicija je počela sa
masovnom "kupovinom" Dinkićevih odbornika, članova Ujedinjenih
regiona Srbije, ali i kupovinom pojedinih odbornika Srpske radikalne stranke,
što govori da je paničan strah od gubljenja vlasti doveo Demokratsku stranku u
položaj da pre roka primenjuje Tadićev politički manifest "o
izmirenju" (čitaj, potkupljivanju).
Za vreme Pavličićevog
mandata nisu prestajale ostavke u gradskom veću, pa tako i u poslednje vreme, a
sve bez ikakvog obrazloženja od strane gradonačelnika.
Sve nedodirljivo
Izbio je skandal sa
uzimanjem otpremnina, opet od strane onih uvek prekobrojnih, preko stranaka
zaposlenih u SPENS-u i njihov prelazak nakon toga u Javno gradsko saobraćajno
preduzeće, protekle zime je grejanje bilo debelo naplaćivano ali ga skoro nije
ni bilo kako standardi propisuju, najavljena je privatizacija Javnog
komunalnog preduzeća Vodovod i kanalizacija (za poznatog kupca, izgleda!),
pa sve ovo rečito govori da je Pavličićeva gradska vlada odavno zrela za smenu
ili, kako novosadska opozicija tvrdi: "...Grad tone u sve dublju
ekonomsku, socijalnu i političku krizu, a gradonačelnik je nesposoban da vodi
ovaj grad i vreme je da zajedno sa svojim timom ode kako bi Novi Sad stao na
stabilne noge i kako bismo živeli normalno".
Inače, protekle zime,
dok se narod smrzavao, gradonačelnik Pavličić je zamajavao građane Novog Sada
nekom prepiskom sa preduzećem Toplane, kao da je reč o nekoj stranoj i
nedodirljivoj instituciji, a zapravo je istina sledeća: u godini najteže
socijalne krize, Toplanama je skinuta subvencija davana iz budžeta iako je grad
u obavezi po zakonu obezbedi "...materijalne, tehničke i druge uslove za
izgradnju, održavanje i funkcionisanje komunalnih objekata i za obezbeđivanje
tehničkog i tehnološkog jedinstva sistema."
Za grejanje nije bilo,
ali jeste za neki čudovišni i nikome potrebni Bulevar Evropa i interese
građevinskih tajkuna. Tu je bilo i "kapitalnih" i tekućih subvencija.
Mada zaista nema
nikakvog ekonomskog, strateškog, niti zakonskog osnova za pomenutu prodaju vodovoda
i kanalizacije (koji su gradile i dograđivale generacije Novosađana!), biće
da je onaj "poznati kupac" iz Demokratske stranke, ili tu negde oko
nje, naumio da na banditski način zarobi oko pola miliona ljudi i naplaćuje im
vodu, kad već ne može i vazduh!
Ukratko, Novi Sad je
grad ogrezao u urbanističkom, adminstrativnom i svakom drugom haosu. Ali, zato
je Pavličiću dobro, to vidi svako...
Kao tek izabrani
gradonačelnik, postavio je za svog pomoćnika, člana Narodne partije Borisa
Dumnića (stranka Maje Gojković, prim.red.), kome je dao zaduženje da se
bavi energetikom.
Taj Dumnić je inače
asistent na katedri za energetsku elektroniku na novosadskom Fakultetu
tehničkih nauka, a u Gradsku kuću se ušetao na predlog svoje stranke. Ništa
čudno, na prvi pogled, ali to je samo jedan od pet pomoćnika Igora Pavličića
(ostala četvorica su: Goran Bolić - urbanizam, Vladimir Kopicl -
kultura, Zoltan Bunjik - obrazovanje, Vitomir Vučković -
finansije i komunalije), čime je gradonačelnik ispunio maksimalan broj propisan
Zakonom o lokalnoj samoupravi.
Uzgred, Dumnić je bio
treći čovek iz stranke Maje Gojković koji je došao na rukovodeće pozicije u
Novom Sadu, nakon što je Narodna partija koalicijom sa G17 plus ponovo došla na
vlast. Prema svedočenju njemu bliskih ljudi, Boris Dumnić, rođen 1976. godine u
Bileći (BiH, Republika Srpska), po svemu sudeći je još uvek - strani državljanin!
Ali, na državnoj funkciji u Srbiji.
Prvobitna, zvanična
Dumnićeva plata u Gradskoj kući je bila nešto ispod 100 hiljada dinara (nije
poznato koliko zarađuje na fakultetu), a njegov kolega koji "pomaže"
Pavličiću, zapravo Pavličićev šef kabineta Aleksandar Bašić, ima svojih
pet pomoćnika! Da liči na gradonačelnika!
Ranije se
"proslavio" po tome što je činio razne finansijske mahinacije u
Savezu studenata sa svojim kumom Delićem, direktorom Informatike.
Inače, Informatika je preduzeće koje naplaćuje komunalne usluge u Novom
Sadu, i to je jedno od onih javnih preduzeća koje je svaka vlast dobro pomuzla,
a ova demokratska kao nijedna pre nje.
Došlo je dotle da je Informatka,
ne pitajući građane Novog Sada, od čijih mesečnih nameta i živi ova ustanova,
finansirala jedan dnevni list iz Beograda (izdanje za Vojvodinu) čiji je
suvlasnik Dragan Đilas, i to sa 80 miliona dinara (u tom trenutku više
od 800 000 evra!).
Pre njega su na
rukovodeće funkcije izabrani Živko Popov, za direktora SPENS-a, i Branko
Rondović, za direktora Turističke organizacije.
Još jedan kadar Igora
Pavličića (poreklom iz istog "štaba") zaslužuje pažnju. To je izvesni
Branko Rondović, koji je imenovan za direktora novosadske turističke
organizacije, čovek koji je tu došao iz Priboja na Limu kao "stručnjak za
turizam" bez ijednog dana radnog staža u struci, sa titulom dipl. ing.
elektrotehnike.
Teško razočaranje
Posebna je priča vozni
park gradskih službi u Novom Sadu, pod Pavlčićevim vođstvom. Naime, gradske
službe su umesto automobila marke škoda (za koje se ispostavilo da su
najisplativiji i po prodajnoj ceni i po ceni eksploatacije) prešle na folksvagen
sa najbogatijom i najskupljom opremom, i to samo zato jer je direktor Poršea
u Novom Sadu - Pavličićev kum. Uostalom, i Pavličić je nečiji kum. I to ne bilo
čiji, nego kum Bojana Pajtića. Pa su tako i ovi novosadski, kao i oni
slavni sicilijanski kumovi, organizovani u jedno veliko porodično preduzeće.
Od kako je počeo mandat
Pavličića i njegovog "tima", u Novi Sad nije došla nijedna
investicija, nije otvoreno nijedno radno mesto! Ovde treba izuzeti javna
preduzeća u kojima je po običaju zaposleno skoro celokupno uže članstvo
koalicije na vlasti, nešto preko hiljadu ljudi. U međuvremenu je ovaj kulturni,
ekonomski i politički centar Vojvodine postao teška provincija koju investitori
zaobilaze, a nezaposlenih ima znatno više od 30.000, koliko statistike govore.
Ni Pavličić, niti bilo ko iz njegove koalicije, nema ideju kako da promeni
situaciju na bolje, niti ima strategiju kako da zaposli gladnu armiju
Novosađana.
Utoliko je on kao
gradonačelnik, čak i za svoje bivše glasače, postao teško razočaranje. Kap koja
je prelila čašu bila je scena iz poplavljenog prigradskog naselja Kisač, kad su
njegove udvorice, specijalno povodom njegovog dolaska, hitro napravile put od
tucanika! Valjda kako ne bi pokvasio noge, i da televizija pokaže kako grad
nešto radi.
Ali, upravo je u Kisaču,
zbog nebrige grada, doslovno sve propalo zbog podzemnih voda izazvanih
izlivanjem septičkih jama, pa su ulični kanali često puni mešavine atmosferskih
i otpadnih voda. Godine nebrige prema ovom mestu dovele su to toga da Kisačani
praktično ne mogu da prođu kroz svoje mesto od rupa na putevima. Ali, za
Pavličića je napravljena "džada" i sipan "šoder".
Propadaju u Novom Sadu i
nekada slavne firme, poput čuvenog Jugoalata (jedna od "baznih
stanica" Miloševićevih prvoboraca, prim.red.) koji je privatizovan.
Većinski vlasnik ove fabrike reznog i specijalnog alata, Spasoje Jakovljević,
stanovnik je novosadskog Dedinja, bogataškog naselja Tatarsko brdo.
U početku je Jakovljević
unosio neki novac u Jugoalat, za isplatu nekoliko minimalaca, za usluge
i repromaterijal. Ali je svu plasiranu robu Jugoalata fakturisao preko
svoje firme S.A.A.B. sa Tatarskog brda kod Sremske Kamenice. Da li je sve
knjižio pošteno, to je druga priča, tek... Desilo se da je sudija Privrednog
suda u Novom Sadu Vladimir Kurtek proglasio bankrot ove firme i to
"bez prava žalbe na presudu".
Prvo da počnemo
I, Jakovljević je
uzvratio udarac pa je preko svojih advokata podneo zahtev Visokom savetu
sudstva da se ispita rad sudije Vladimira Kurteka, a na njegovu presudu
o proglašenju bankrota podneta je žalba višim sudskim organima u
Beogradu. Na adresu Narodne banke Srbije upućen je i dopis sa zahtevom
da se preispita ponašanje Erste
banke u sada "aferi Jugoalat". No, da bi stvari ovde bile
jasnije, treba znati i zašto je javno komunalno preduzeće Toplane
redovno ispostavljalo Jugoalatu račune u visini od pola miliona dinara
mesečno za grejanje, ako je poznato da je to grejanje - isključeno još pre pet
godina! Biće da je neko iz Pavličićeve vlade, a verovatno i pre njega, procenio
da novi vlasnik Jugoalata nije od koristi. Pa su mu iz gradskih institucija
"malo pomogli" da propadne...
Pre dve godine, kad je
još moglo da se dobije nekih novaca iz Evropske unije, grad Novi Sad nije
podneo nijedan projekat za međunarodno finansiranje, i kao takav, nije mogao ni
da dobije potporu bilo kog EU fonda. To je i sam Pavličić priznao, ali je
istovremeno, kao i svaki demokratski demagog, odmah dodao: "...Dakle, prvo
smo morali da projektujemo, da bismo mogli da radimo"!
U duhu ovog zanimljivog
otkrića, protiču potonji dani Pavličićeve vladavine Novim Sadom. Nada koju je
zatekao i pustoš koju će ostaviti, ogledalo su njegove podeljene psihologije:
sa jedne strane je to čovek koji bi da ugodi kumovima i prijateljima,
stranačkim i koalicionim "partnerima", a sa druge strane je jedan
neuk i uplašen čovek, jedna mišlju i delom sakata ličnost, neko ko nikako nije
smeo da zasedne na tako odgovornu funkciju koja podrazumeva kreativnu,
dinamičnu i u svakom pogledu stabilnu ličnost.
Slika glavnog
lika
Gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić, po struci je promašeni
advokat. Kad ode, ako ga ko upamti, biće to sećanje na njegove
"rekonstrukcije" koje su izgledale kao napuštene oranice, na seču
drveća i gde treba i gde ne treba, na višemesečno probijanje rokova, na
katastrofalan "personal" u gradskom saobraćaju gde je sve primitivno
i polupismeno, dovedeno iz raznih zavičaja, ali su im zato zarade u proseku
veće od lekarskih... Biće zapamćen i po tome što je zajahao Novosađane da
plaćaju najskuplju vodu u Evropi, što je udomio oko sebe svakoga ko je
prihvatio "pravila igre" njegove stranke, pamtiće ga i po nedovršenim
državnim i tajkunskim "projektima" koji štrče danas na sve strane...
Ni Milevu da
dovedu...
Negde oko šezdesete godišnjice smrti slavne supruge Alberta
Ajnštajna, Novosađanke Mileve Marić, grad Novi Sad je dobio iznanadni poklon.
Milevin unuk, osamdesetogodišnji Bernard Ajnštajn, koji je posle pola veka
ostavinske rasprave postao jedini naslednik njene imovine u novembru 2007.
godine, poklonio je njenu kuću gradu Novom Sadu, da bude muzej Ajnštajnovih. U
međuvremenu je Bernardov sin Pol, zatražio od države Srbije da "...ispravi
nepravdu i vrati mu nacionalizovanu imovinu"!
I dok ta imovinsko-pravna zavrzlama teče, niko od gradskih
otaca danas, pa ni Igor Pavličić, i ne pomišlja da Milevine kosti prenese u
Srbiju (sahranjena na jednoj livadi kod Ciriha u Švajcarskoj, prim.red.), nego
ih samo zanima njena kuća i imanje. A kuća Marića se nalazi u novosadskoj
Kisačkoj ulici br. 20, ima 300 kvadrata i oko petnaest stanova (u jedanaest
stanova godinama žive izbeglice!). Izgrađena je 1907. godine u neobaroknom
stilu. Nalazi se na imanju od 27 ari i vlasništvo je države Srbije, koja u nju
ništa nije uložila od 1945. godine, otkad ju je otela komunistička vlast.
Nažalost, propadanju ovog zdanja nema kraja, te od nje na
kraju neće ostati ništa, što je možda i konačna ideja "novih zidara"
čiju politiku personifikuje i Igor Pavličić. Nije njima do tradicije i kulture,
čuje se u Novom Sadu, nego im je do gradskog građevinskog zemljišta, da ga otmu
i unovče!
Ko je utopio
Toplanu?
Prošle godine je demontirana i negde odneta čitava toplana Mišeluk
u Novom Sadu! Ona čiji je kapacitet takav da može da greje blizu 10.000 ljudi.
Višemilionska šteta, krađa, policija "radila na slučaju", a iz Javnog
komunalnog preduzeća Novosadska toplana dali saopštenje da su
"...toplanu odneli nepoznati počinioci" i da su iz tog preduzeća
podneli nekoliko krivičnih prijava protiv nepoznatih počinilaca. Neke Pavličiću
bliske novine, da ublaže stvar, pisale su kako je "ukraden samo deo toplane".
Šta je, ustvari ovim povodom uradio gradonačelnik? Šta je radili policija? A
direktor Novosadskih toplana?
Ali, sve je to palo u zaborav kad se u Novom Sadu pojavio
predsednik Tadić! On i gradonačelnik Pavličić šetali su gradom, pozdravljali
"spontane" prolaznike... No, ne odoše da se poklone senima pokojne
toplane Mišeluk. Bio bi to čist bezobrazluk! Jer, šta ako su
"nepoznati počinioci" ljudi od poverenja?
A 4.
Novo doba demokratskog
preporoda: Ko je ko u Novom Sadu
Igor Pavličić zvani Rodni
(1979), Beograd, advokat bez iskustva i klijenata. Kum Bojana Pajtića.
Gradonačelnik Novog Sada.
Siniša Bubnjević (1958), Novi Sad.
Samouki fotograf, koji je ranih 90-tih radio u Dominikanskoj Republici kao
ulični fotograf: fotografisao je turiste, gole žene na plaži i tome slično. Još
kao mali, voleo je mnogo da se igra automobilčićima, što mu je već u dva
navrata donelo titulu gradskog sekretara za saobraćaj u Novom Sadu.
Bora Novaković, zvani Sombrero,
ili Bora Konj (1964), sociolog, bez ijednog dana radnog iskustva
u toj struci. Nekadašnji prvi čovek Novog Sada, a danas "vladar u
senci", na mestu generalnog direktora ZIG-a Novog Sada, glavne "žile
kucavice" vlasti i odlučivanja u Novom Sadu.
Aleksandra Jerkov (1982), Novi Sad.
Potomak je jednog od saradnika slavnog Vojvođanina Vase Stajića
(tako i dobila mesto u LSV). Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu,
smer sprski jezik i lingvistika. Nikad nije bila u radnom odnosu.
Aleksandar Jovanović zvani Sadam (1976),
Novi Sad. Aktuelni predsednik Skupštine Grada Novog Sada. Potpredsednik Čankove
LSV. Kao klinac jedno vreme živeo sa roditeljima u Kuvajtu. Završio
sociologiju, a od radnog iskustva ima da je radio "jedno vreme" (?) u
Zavodu za transfuziju krvi u Novom Sadu, kao "motivator" (ne, nije
motokultivator - motivator), PR za privlačenje dobrotvornih davalaca krvi.
Nakon toga je shvatio gde se krv najbolje sisa - i od čega se živi. Dugo
vremena Čankov "mali od palube".
Dušan Elezović (zvani Konobar),
1975. Od školske struke - srednja konobarska. Rom je iz Zmajeva. Prvi Tadićev
pulen u Vojvodini. Kupio i poseduje diplomu Fabusa. Danas je član
upravnog odbora NIS-a (5.000 evra mesečna naknada!). Partijski zadatak mu je da
pazi na Bojana Pajtića da se ne uzjoguni previše u Vojvodini. Od politike je
zaradio stan u centru Novog Sada od 150 kvadrata, kao i neke lokale.
Aleksandar Caki Kravić (1958), Novi Sad.
Svirač bas-gitare i nosilac prvog stepena Pravnog fakulteta ("drugi
dan"). To mu, međutim, nije pravilo smetnje da u političkim dogovorima dobija
funkcije direktora RTV-a ili čak gradskog ministra za sport i omladinu. Inače,
voli jako da putuje: nedavno je sa Sašom Jovanovićem Sadamom bio i u Meksiku -
u "uzvratnoj poseti udaljenom braCkom gradu Piči-Kaka"; pre toga su
bili u Kini, Austriji, Nemačkoj, Americi, Belgiji...