Postdemokratija
Ostavka koja nema alternativu
Pajtićeva deklamacija
Naravno da treba da
podnese ostavku. Naravno da je nervozan zbog istrage čiji se obruč steže oko
njega. Naravno da je pokušao da zloupotrebi slabost države koja se našla na
velikom iskušenju povodom Kosova. Ali, nije to glavni razlog za ostavku.
Pajtić treba da ode zato što je upropastio Vojvodinu, dvostruko, prodavajući je
svojoj partiji dok je bila na vlasti u Srbiji i potkradajući je iznutra.
Ostavku je trebalo da podnese još kada je bankrotirala tzv. Razvojna banka
Vojvodine, koju je on osnovao i kontrolisao piše zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve
vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Mile Isakov
Da ima časti i obraza, Bojan Pajtić bi
hitno podneo ostavku, ako ni zbog čega drugog, zato što ne bi smeo da dozvoli
da se zbog njega pitanje autonomije Vojvodine valja ulicama.
Da je imao iskrene namere sa Deklaracijom
i da ju je objavio iz ubeđenja, Bojan Pajtić bi se mirne savesti mogao povući,
posle halabuke koja se podigla tim povodom, sa približno ovakvim obrazloženjem:
Ja sam rekao šta sam imao uveren da je to važno za Vojvodinu i njene građane,
ali ne želim da budem smetnja da se to i ostvari. Ne mogu da dozvolim da priča
o meni i mojim namerama baci u zasenak priču o autonomiji Vojvodini i
nanese bilo kakvu štetu njenim potrebama i pravima. Sve drugo Deklaraciju
pretvara u dobro poznatu Deklamaciju o ugroženosti Vojvodine, o tome kako je
opljačkana i kako su njenim građanima uskraćena prava i slobode. Zašta su uvek
neki drugi krivi.
Da je pravi, Bojan Pajtić bi podneo
ostavku i nastavio da tera kera. Kao nesumnjivi vođa vojvođanskih Demokrata,
koji dominiraju u Skupštini Vojvodine, mogao bi da izdejstvuje izbor novog
pokrajinskog premijera, koji će nastaviti tamo gde je on stao. Samo tako bi
dokazao da Deklamaciju nije napisao zbog sebe, nego iz principa. U svoju
fotelju mogao bi najpre da posadi, recimo, onog bledunjavog Vasina, koji
najbolje ponavlja njegove rečenice, a ako bi oni prosvetljeni u Kovinu,
nastavili da insistiraju na promenama vojvođanske vlasti, mogao bi da ga zameni
sa, naprimer, Dragoslavom Petrovićem, koji još bolje zna sve Pajtićeve
trikove. Nekima ga je i sam učio. Ako ni to ne bude dovoljno, mogao bi za
predsednika pokrajinske vlade da postavi Nenada Čanka, koji je trenutno
slobodan igrač, a dokazano zna da se fajta. Ako bi slučajno kovinskim pitomcima
još žešće pritekao u pomoć Beograd, po ugledu na jogurt revoluciju, i on bi
mogao da potegne kadrove sa iskustvom iz te predstave, pa da na mesto premijera
postavi, recimo, jednog Žiku Berisavljevića, a onda i Boška Krunića.
U tom bi već došlo vreme za redovne izbore.
Ali, nije on taj igrač. Mali politikant,
koji je zanat učio kao kalfa u četničkom pokretu kod Paroškog, a svoj
uspon u politici započeo falsifikovanjem glasova u Narodnoj Skupštini, ne može
drugačije da završi nego podmetanjem kukavičijih jaja i Srbiji, i građanima Vojvodine,
iza čijih leđa se krije, i svetskim moćnicima, kojima se na taj način
preporučuje.
Najgore što može da uradi je da pođe
stopama svog dojučerašnjeg gazde i zaštitnika Borisa Tadića, pa da
tvrdoglavo i po svaku cenu insistira na svom doživotnom mandatu. Ali on će baš
tako postupiti, jer ne zna ono što svi znamo, da će se kad zagusti naći neki
Pajtić koji će i njega prodati, kao što je on Tadića.
On to prosto ne može da vidi jer veruje da
je on jedan jedini Pajtić. Ne sasvim bez razloga jer, zaista, malo ko bi se
dosetio da kosovski ekspres lonac, okrene na maksimum u trenutku kad su svi u
njemu već ošamućeni i mogli bi, kao ona žaba, da se na tihoj vatri
postepeno skuvaju a da to ni ne primete, kao što su to isplanirali autori tog novokomponovanog
Kosovskog ciklusa. Međutim, on nema vremena da čeka, jer i njemu gori pod guzicom.
Duvanjem u tu žeravicu ispod njegove fotelje. Mitingaši bi mogli samo da
izazovu požar, zato je dobro što su odlučili da se vrate u institucionalne okvire
sa prikupljanjem potpisa građana za njegovu legalnu smenu, odnosno legitimni referendumski
pritisak.
Inače, stara je to pesma, taj Lament
nad Vojvodinom, koju je zapomažući zapevao Bojan Pajtić, kad se osetio
ugroženim. Ako njegova vlada padne to je kraj sveta, propašće Vojvodina i svi
njeni građani. Ako se njemu nešto uskrati, to je oduzimanje ljudskih i
građanskih prava svim Vojvođanima. Ako bi on, ne daj bože, bio uhapšen, to je
atak na sve narode i narodnosti u Pokrajini. Ako ga proglase lopovom, to je
zato što im nije dao da oni pljačkaju Vojvodinu. A on je samo preventivno,
sklanjao naše novce na sigurno, za slučaj ako oni ipak dođu.
Stvari stoje sasvim drugačije. Za vreme Pajtićevog
vakta, Vojvodina je od najrazvijenijeg dela Srbije, postala nerazvijeno
područje, sa platama manjim od proseka u Srbiji, što nikad nije bilo. Dvostruko
pljačkana, i iz Beograda i iznutra, od Pajtićeve družine, sve uz povike - držte
lopova! Broj nezaposlenih se iz godine u godinu uredno povećava, a njihova prava
besramno se gaze uslovljavanjem da posao mogu dobiti samo ako se prethodno
učlane u DS, sa obavezom da toj stranci donesu potpise najmanje deset sigurnih
glasova pred izbore. Jedino što je ostalo od njegove vladavine su spomen ploče
na objektima u koje je pokrajinska vlada, odvajajući od usta, uložila
nešto para, na kojima piše: Ovo je svečano otvorio dr Bojan Pajtić.
Prema tome, Pajtić treba da podnese
ostavku zbog mnogo stvari, samo ne zbog onoga za šta ga optužuju na reprizi
"Događanja naroda". Nije on separatista, nije čak ni
istinski autonomaš, jer njega autonomija Vojvodine zanima samo dok je on na
njenom čelu i samo u meri u kojoj može da radi šta hoće. Iz koje može da
isisava naše novce za svoju partiju, kako bi i u njoj bio važan, za izbore u
Vojvodini, kako bi večito ostao na vlasti, a onda malo i za sebe, kao nadnicu
za strah. I nije Kovin nikakav pokazatelj odnosa snaga u Vojvodini.
To vam je kao da neko ko je pobedio u
Malom mokrom Lugu ustvrdi da je to dokaz da treba da mu se preda vlast u celoj
Srbiji.
Koliko mitingaši imaju veze sa Vojvodinom,
najbolje pokazuje upravo to što se uporno pozivaju na Kovin, koji je u lalinskom
vokabularu sinonim za ludaru, po kojoj je to mesto poznato. Kad se nekome na
fin način želi reći da nije normalan, kaže mu se da je zreo za Kovin, tako da busanje
u patriotska prsa zbog pobede u Kovinu, čak i kod najdobroćudnijih vojvođana
izaziva podsmeh. Dakle, ne mogu se podržati zahtevi mitingaša, jer
njihovi razlozi i metode nisu pravi, pa onda ni zahtevi. Čak i da Pajtić povuče
Deklamaciju, to što u njoj piše ostaje problem. Šta više, uveren sam da bi i
oni to isto tražili da sutra preuzmu Vojvodinu, i što je još apsurdnije, dobili
bi sve to od svoje vlasti u Beogradu, kao što je Pajtić dobio od svoje.
Njegovom ostavkom, do koje će doći iz
sasvim drugih razloga, neće se ostvariti njihova najveća želja da se raspišu
vanredni izbori, na kojima bi, po njihovom uverenju, oni pobedili. Naime,
Demokrate imaju lagodnu većinu u pokrajinskom parlamentu i mogu ladno da
izaberu nekog drugog iz svojih redova na njegovo mesto. I konačno, ako ima
razloga za Pajtićevu smenu, nema ni jednog ozbiljnog za nove pokrajinske
izbore. A na tim izborima, čak i da budu iznuđeni, nije sigurno da će
ostvariti svoj jedini cilj, zbog kojeg sve i rade, da oni preuzmu kajase
vojvođanskog fijakera.
U biračkom telu Vojvodine, najveći je broj
onih koji su istinski privrženi ideji njene autonomije, pa i među onima koji
veoma drže do jedinstva Srbije. Ne kažem da vojvođanski birači ne mogu biti
prevareni, uostalom upravo tako su godinama glasove ubirale Demokrate, lažno
predstavljajući Pajtića i njegove žute, kao svoje disidente, kao neku vrstu autonomaške
frakcije unutar stranke. Tako su za umerene autonomiste garant bili Tadić i
centrala u Beogradu, a za one nešto žešće Pajtić i pokrajinsko krilo iste
stranke, koje je povremeno, navodno, otkazivalo poslušnost onima u Krunskoj.
Sličnu ulogu Pajtiću, imao je na drugom
krilu, Jeremić, koji je bio zadužen da stranci prikuplja glasove nacionalista.
Ali, kao što znamo, i tu igru, dobar policajac-loš policajac, građani su
konačno prozreli. Na sledećim izborima u Pokrajini, ma kad oni bili raspisani,
vojvođani će tražiti nekog novog autentičnog predstavnika i zaštitnika njihove
autonomije. Nije to nikakav separatizam, to je sasvim prirodna borba
različitih interesa, između onih koji upravljaju državom i koji bi uvek voleli
da svi novci budi na jednoj gomili i da o svemu odlučuju, i sa druge strane
onih koji bi u lokalu, u regiji, gradu ili opštini, da sami kroje svoju sudbinu
i raspolažu novcem koji im pripada.
Problem je uvek u tome koliko je to,
oni gore bi da daju što manje, a oni dole se večito osećaju uskraćeni, jer
misle da im pripada više. Tako je oduvek bilo i biće, i među rođenom braćom a
kamo li između centralne i lokalne vlasti. Zato oni dole za predstavnika traže
nekog svog, nekog ko neće morati da bude apsolutno poslušan prema onima gore,
zbog partijske pripadnosti i discipline.
Sa propašću DS i krizom u kojoj su se
našli Pajtić i Čanak, Vojvodina je ostala bez svojih već tradicionalnih
predstavnika. Samoproglašenih, lažnih, ali ipak jedinih, tako da taj poveliki
prostor, ostaje prazan i na eventualnim izborima tu može svašta da se desi.
Sve u svemu, Pajtić mora da ode i to će se
dogoditi, milom ili silom. A račun će, kao i obično platiti
Vojvodina.