Feljton

 

Pukovnik Svetozar Radišić u knjizi "...Ili nas neće biti" o zaštitnim mehanizmima države (4)

 

Pogrešan put do boljeg života

 

Izuzetno je važno da se nikad ne ruši prethodna građevina iz temelja, nego da se uoče sve vrednosti prethodne organizacije i na njima dogradi nova, savremenija i funkcionalnija, konstatuje pukovnik Svetozar Radišić u svom publicističkom delu pod naslovom  "...Ili nas neće biti". Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz knjige u kojoj je autor istraživao sve poznate oblike razaranja države (između ostalog i na primeru Srbije), sa posebnim osvrtom na zaštitne mehanizme, u okolnostima ubijanja suvereniteta u zemljama takozvanog trećeg sveta...

 

pukovnik Svetozar Radišić

 

Posle svega što se dogodilo u Srbiji od 18. januara 1989. godine, kada je počelo stvaranje „novog svetskog poretka", usledila je inicijativa da se stvori „mozak organizacije" u SFRJ i njenim velikim sistemima. Dogodilo se to u razdoblju od maja do avgusta 1991. godine, posle kačenja pripremljenih izgrednika na tenkovske cevi oklopnih jedinica JNA u Bosni i Hercegovini. Bili su to pojedinci podstaknuti politikom Alije Izetbegovića i američke administracije ili pripadnici nevladinih organizacija, obučeni na kursevima. Retko ko je znao da su nevladine organizacije osnovane na osnovu dokumenta nazvanog „Projekat osamdesetih". Taj dokument je usvojen u Savetu za inostrane poslove SAD sredinom 1973. godine, još dok je Josip Broz bio živ.

Krajem novembra 1994, kao reakcija na amerikanizovani višepartijski sistem i navodnu demokratiju, predloženo je naporedo s formiranjem Demokratske stranke i formiranje Nedemokratske stranke, sa sloganom: „Neće vam biti gore".

 

Sledbenici Mamona, boga novca

 

Bilo je jasno da su građani SFRJ perfidno „prevedeni žedni preko vode", bez saglasnosti „izvučeni" iz socijalizma i da su tzv. tranzicijom „ugurani" u kapitalizam. Sigurno je samo jedno: kapitalizam odgovara onom delu društva koji već raspolaže kapitalom, a to je tada moglo da bude manje od 20 odsto Jugoslovena. Da su mamonisti dopustili narodu da razmisli i shvati da će u kapitalizmu izgubiti slobodu i pravo na ravnopravnost u školovanju i zdravstvu, građani bi insistirali na referendumu i nikada ne bi došlo do „prelaza" zvanog tranzicija. Dakle, uvođenjem višepartijskog sistema maskirana je najveća obmana naroda u istoriji ljudskog društva. Zato nije čudno što svet polako klizi ka neorobovlasničkom poretku.

Mediji u rukama finansijskih magnata onemogućili su da se sazna suština pojma tranzicija. Sada je svima jasno da je reč o procesu o kojem je jedini iskreno govorio dr Zoran Đinđić, kada je javno rekao da će građane Srbije „prevesti žedne preko vode". Ostaće u pamćenju i otvoreno nastojanje članova Demokratske stranke da ubrzano preko školskog sistema, medija i usvajanjem evroatlantskih zakona menjaju svest srpskog naroda.

U neobjavljenom proglasu stranke koja nikad nije formirana - iz istih razloga zbog kojih nije formiran „mozak organizacije" u velikim sistemima - napisanom radi spasa građana Srbije, pisalo je:

„Narode koji nestaješ, ne postoji demokratski način za izlazak iz bilo koje krize, pa i naše. Mi smo narod koji nestaje zaslugom mnogih kojima je to u interesu, ali i sopstvenom zaslugom i zbog nedovoljne zainteresovanosti da vladamo svojom sudbinom. Iz svake krize se može izaći pa i iz ove, po svemu sudeći najteže. Zato izaberimo najbolje među nama da nas vode. Treba samo pristati na nedemokratski put, a to znači put efikasnosti uz bespogovorno slušanje izabranih ljudi koji će svoj život podrediti građanima i posvetiti se njihovom opstanku...".

 

Lažni proroci u stvarnim misijama

 

Premijer bi u tako uređenom sistemu zaista vladao. U jednoj sali Vlade Srbije trebalo bi da se okupi „trust mozgova". Preko jednog od zidova trebalo bi da se postavi prostrani elektronski pano na kojem bi se prikazivale simulacije svih potčinjenih ministarstava i njihovih potčinjenih struktura. Na taj način vladar (predsednik vlade) mogao bi da stekne uvid u trenutni rad svih institucija u Srbiji, po različitim zahtevima. Na primer, mogao bi da pregleda protok kapitala ili stanje energije, kao i kadrovska rešenja sa svim podacima o ličnostima koje rade na svim važnijim funkcijama.

Sve to omogućava tehnologija koja već postoji. Za takvu investiciju ne bi trebalo da nema novca, budući da bi se uloženi novac posle ubrzanog razvoja u bliskoj budućnosti vratio. Već sada postoje elektronske mogućnosti da se u jednom centru objedine precizni i objektivni podaci o svim pojedincima i da se procenjenim vrednostima njihovih osobina, završenih škola, kvaliteta rada, odnosa prema radu, postignutih rezultata i dr. na ekranu računara pojave podaci ko na koju dužnost treba da se rasporedi. Problem je što oni koji odlučuju ne žele da saznaju istinu o sebi, saradnicima i stanju organizacija koje predvode, jer neefikasan sistem s velikom verovatnoćom predvodi nedovoljno sposobna ličnost.

Zato se u Srbiji događa da ministri nemaju odgovarajuće škole i da se u Skupštinu smeste i ljudi s osnovnom školom. Da bi mogla da se uspravi posrnula država, ili država koja je nastradala iz bilo kojeg razloga, njen oporavak je moguć isključivo pod uslovom da se okupe svi umovi koji žele njen oporavak. Osim te želje vrhunski intelektualci moraju da ispolje snažnu volju, odlučnu nameru i ogromnu veru u svoje sposobnosti da izvuku državu iz krize. Sve varijante u kojima o sudbini države odlučuju bilo kakvi drugi forumi, makar se zvali skupština ili parlament nedovoljno su dobra rešenja.

To se u Srbiji pokazalo kao nepobitna praksa. Parlament je bio stecište intelektualaca, ali su to bili lekari, ekonomisti i pravnici, koji nisu poznavali državne podsisteme i olako su dopuštali da se u njih ugrade mamonisti. Tako se događalo da ministri odbrane ne znaju šta je to odbrana, jer nisu školovani za odbrambene zadatke. Na takva mesta postavljani su zbog političke podobnosti psiholozi, diplomate, lekari, policajci i dr. Zato se dogodilo da savetnik u Ministarstvu odbrane bude sveže obučeni filolog ili da savetnik ministra odbrane bude mladić koji nije odslužio vojni rok, a da Ministarstvo bude prepuno stranačkih lica, zaposlenih radi ostvarenja internacionalnih političkih ciljeva. Ministri inostranih poslova više su uradili za inostranstvo nego za Srbiju, a osim što su čak i rodbinski više vezani za inostranstvo, većinom školovani u mondijalističkim školama na Zapadu. Može li neko intelektualno da uporedi nekadašnje srpske diplomate Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog i Ivu Andrića sa Goranom Svilanovićem, Vukom Draškovićem i Vukom Jeremićem?

 Prva trojica bili su diplomatski biseri. Čiji su druga trojica? Zna se samo da su se nagađali i da su pazarili sa proverenim srpskim neprijateljima i nudili im pod najpovoljnijim uslovima Kosovo i Metohiju. Svi oni zaslužuju da im se studiozno preispita biografija i dosije koji je, ovoga puta s razlogom, najverovatnije vodila služba državne bezbednosti.

Uz to u srpskim ministarstvima je počelo stranačko „šibicarenje", pa je ministar za telekomunikacije postao ministar odbrane, ministar za energetiku zaposeo je mesto ministra vera (jer je pevao u crkvenom horu), savetnica iz ministarstva odbrane postala je, kao nezamenjivi deo vladajuće aparature - ministar sporta itd.

Očigledno je da se stranke, u presudnom trenutku za opstanak Srba, igraju sudbinom Srbije i njenih građana. Uostalom, može li neko da zamisli uspešnu državu u kojoj najuticajniji i najodgovorniji ljudi nisu osposobljeni da obavljaju svoj posao?

Ništa slično ne može da se dogodi u Sjedinjenim Državama, za koje vlast Srbije tvrdi da su joj uzor. Najbolji primer u vezi s poštovanjem znanja potiče upravo iz Sjedinjenih Američkih Država. Naime, Stromu Turmonu, kada je navršio 45 godina u ulozi senatora i 95 godina života (1995. godine), u Senatu su poverili Odbor za naoružanje.

 

Invazija misionara

 

Srbija mora da okupi „trust mozgova". Kao svaki zdrav organizam, mora da izbegne sukob s jačom i opasnijom državom i da se udružuje u skladu sa svojim opredeljenjima i interesima i zbog eventualne odbrane. Razdešeni i nepotpuni sistemi (organizacije) nemaju osećaj za opasnost, ili su im refleksi „umrtvljeni" kada treba na nju da reaguju.

Čula države su sistemi za prikupljanje podataka i informacija o okruženju, potencijalnim neprijateljima svih vrsta i destruktivnim snagama izvan ili unutar društva. Da bi država bila zdrava, neophodno je da sadrži institucije za organizovano, pravilno, skladno i efikasno funkcionisanje. Kada se formuliše kvalitetna i potpuna strategija odbrane, onda ona može da posluži kao osnova za stvaranje uslova za oporavak države, njeno ozdravljenje i razvoj.

Imunitet, odnosno otpornost države na spoljne i unutrašnje „zaraze" i „zagađenja" stiče se izgrađivanjem i funkcionisanjem odgovarajućih zaštitnih mehanizama, zasnovanih na znanju o mogućim oblicima spoljnog i unutrašnjeg ugrožavanja. Na primer, ukoliko sekte nekontrolisano kontaminiraju društvo, izvesno je njegovo obolevanje u duhovnoj, psihološkoj, moralnoj, odbrambenoj i kulturološkoj sferi. Nove pojave (simptomi) biće: podozrivost među ljudima, netrpeljivost, separatizam, razbijanje porodica, usamljenost, osećaj neslobode, potištenost i dr. Kada je reč o „zarazi" koju šire destruktivne sekte, ne treba zaboraviti da je tim formiran pri Upravi pogranične policije za strance i upravne poslove u Srbiji i Crnoj Gori ustanovio da se u Srbiji 17 destruktivnih sekti bavi kontrolom uma i da blizu 200 stranih misionara godišnje posećuje Beograd.

 

Između novog svetskog poretka i Hristovog puta

 

Na znanju se zasniva i organizacija odbrambenog sistema, a za pametnu, razboritu i mudru odbranu neophodna je i državn(ičk)a mudrost. Posmatrajući univerzalno (odnosno kosmički) ljudski rod, moguće je reći da je nepotrebno i neuspešno svako opredeljenje prema kojem deca sadašnje dece neće imati sigurnu i svakovrsno bogatiju budućnost, gde je svaki sledeći dan svestrano bolji od prethodnog. Generacija koja sada stvara, stiče i odlučuje o budućnosti ne sme da utroši resurse budućih pokoljenja. Osim toga, nove tehnologije pružaju šansu da se i na sadašnjem trodimenzionalnom prostoru prehrane sve nove generacije, bez obzira na njihovu brojnost. Za to su neophodne najmanje dve promene. Prvo, treba da se prevaziđe sadašnji, trodimenzionalni način razmišljanja. Drugo, neophodno je da svet ovlada većinom postojećih energija.

U početku ozdravljenja države dobra opredeljenja su značajnija i od ekonomske snage sistema, budući da je prirodno da iz pravilnih opredeljenja proističe ekonomski oporavak.

S druge strane, ekonomska snaga može uludo da se utroši i da izgubi smisao ukoliko nije usmerena ka ciljevima koji su precizno određeni i usklađeni sa svestrano promišljenim interesima.

Posle opredeljenja da se potomcima ostave što je moguće bolji uslovi za život neophodno je da se država opredeli za odnos prema religiji, odnosno da se opredeli za teistički ili ateistički sistem. Savremena srpska elita smatra, kada je reč o opredeljenjima, da je prirodno da se Srbi opredele za naučno zasnovano pravoslavno verovanje u Boga. To opredeljenje je - zbog „Hristovog puta" uzdignutog na nivo kosmičkog principa - kriterijum za odnos prema objektivnoj stvarnosti, budućnosti i vrlinama. Kada su Srbi bili objedinjeni u veri i opredeljeni za hrišćanstvo, pravoslavlje i svetosavlje, nisu nestajali kao narod, bez obzira na iskušenja. Dobri poznavaoci istorije smatraju da je obezbožavanje učinilo da se srpski narod rasloji prvo na teiste i ateiste, a potom rasrbi i politički podeli na internacionaliste i nacionaliste, a političko raslojavanje je podstrekavano, ubrzano i razmnoženo u procesu stvaranja „novog svetskog poretka".

Sledi opredeljenje u kojem se uspostavlja ravnoteža između nacionalnog i internacionalnog (nadnacionalnog) pristupa životu. Treba uzeti u obzir da je nadnacionalni, globalistički pristup jezuitska tendencija, koja ciljno potiskuje nacionalni i istorijski pristup životu. Kada je reč o nacionalnom opstanku kao opredeljenju, značajno je da se odluči u kom smislu treba o(p)stati. Na primer, mali narodi se mogu odlučiti da opstanu kao narod pod istim imenom i istim arhetipskim, mentalitetskim, genetskim karakternim osobinama, a to znači da se opredele za nacionalni pristup. U tom pristupu neophodno je da se u „mozgu organizacije" na republičkom nivou oblikuju interesi i ciljevi, a zatim funkcije u okviru kojih će Srbija ostvariti zadate ciljeve. Na osnovu određenih funkcija ciljeva neophodno je da se u varijanti tog opredeljenja sačini odgovarajuća organizacija države koja bi obezbedila optimalne uslove razvoja.

 

Korupcija isto što i progres

 

Znanje, organizovanost i mudrost su ujedno preduslovi za biološko isceljenje od „bele kuge", a posledica jačanja tako oporavljenog nacionalnog bića trebalo bi da bude jednostavnije i lakše rešavanje svih nacionalnih i državnih problema.

Do uspostavljanja svrsishodne organizacije energija naroda ne bi trebalo da se troši na rešavanje iskrslih svakodnevnih problema, nego na oporavak nacionalnog jezgra i razvoj, a problemi bi se rešavali u skladu sa povećanom ukupnom snagom naroda i države. To ne znači da se svakodnevni, zatečeni i stečeni problemi ignorišu. Treba sve vreme činiti najviše moguće, ali u uslovima stalnog i prevashodnog oporavka. To znači da se većina problema „zamrzava", a težište usmerava ka učenju, odnosno osvešćivanju novih generacija. Sredstva se preusmeravaju iz zabave u rad. Reč je o neminovnoj neprijatnosti.

U sledećem koraku opredeljivanja potrebno je da se odluči: kojoj vrsti civilizacije Srbi i svi koji dele njihovu sudbinu (Srbijanci) treba da pripadaju. Taj problem je oduvek bio aktuelan na granici između Istoka i Zapada. Jedan od osnovnih problema je nejasna opredeljenost na kulturološkom nivou. Poznato je da je kod kvantitativnih civilizacija kvantitet cilj a kvalitet sredstvo, dok je kod kvalitativnih civilizacija kvalitet cilj a kvantitet sredstvo. Kvantitativne civilizacije podređuju lepotu i sve druge vrline i vrednosti (kvalitet) bogaćenju i moći (kvantitetu). Kvalitativne civilizacije bogaćenje i moć rado menjaju za lepotu i vrline. Kod tog opredeljenja nije loše znati šta je napisao Guljelmo Ferero u knjizi „Veličina i opadanje Rima". On je smatrao da je „korupcija" u starom Rimu isto što i „progres" u modernoj Evropi. Naglasio je da je korupcija (progres) obeležavala jednu opštu pometnju običaja, navika, vrednosti i ideja: „Svi iđahu za tim da 'bolje žive', da se 'bar malo vaspitaju' i da, pre svega, 'više uživaju'. Sve klase postadoše nemirnije, uskomešanije i preteranije u svojim zahtevima".

Dakle, to nisu pojave koje su izmislili Srbi, niti su Srbi jedini ugroženi sopstvenom izopačenošću. Srpski narod i srpski intelektualci smatraju da arhetipski i tradicionalno Srbi pripadaju kvalitativnoj, istočnoj civilizaciji. Kvalitativni pristup i odnos prema životu podrazumevaju poštovanje istine, pravde, časti, lepote i dobrote (humanosti). To objašnjava fenomen što istoj civilizaciji pripadaju pravoslavlje i nacionalna država.

Svetosavsko pravoslavlje humanizuje odnose među ljudima i čini da ljudi uspostave potpunu samokontrolu i da se bore protiv opšteg zla - kroz borbu sa sopstvenim porocima, u cilju ličnog pročišćenja i sticanja vrlina.

 

Putem "političke korektnosti" do nestanka nacije

 

 Sada, na početku 21. veka, Srbija se nalazi pred prebrojavanjem. Srbi, radi dosledne primene pravila „velikog brata", ne smeju da pitaju sugrađane koje su nacionalnosti da ih ne bi uznemirili i povredili. Već je procenjena godina kada će Srba u Srbiji biti manje od ostalih. Pretpostavlja se da će građani jednog dana da postave prirodno pitanje: zašto njihova država nosi ime Srbija kada u njoj ima tako malo Srba, a tako mnogo Albanaca.

Ukoliko postoji „nešto između", može se zaključiti da su iz kombinacija civilizacija proistekli hibridni društveni poreci i opasna rešenja, poput anacionalnih država, fundamentalističkih religija, poput rimokatoličanstva i islama, i veštačkih nacija kakve su američka, francuska, hrvatska, muslimanska, ili crnogorska.

Uz opredeljenje za vrstu države značajno je opredeljenje za vrstu društvenog sistema i izbor između kapitalizma, socijalizma i njihove kombinacije. Uostalom, prilikom opredeljenja za vrstu države, u odnosu na nacionalni kriterijum, moguće je formirati: 1) nacionalnu državu, koja je samostalna i najčešće usamljena država nekog naroda, katkad neutralna i nedirana, a češće napadana od svih anacionalnih, antinacionalnih, internacionalnih i nadnacionalnih država; 2) anacionalnu državu, koja je ničija država, koju ne podnose nacionalne, antinacionalne, internacionalne niti nadnacionalne države, i 3) nadnacionalnu (ona je i internacionalna) državu, koja je nesamostalna, sa umanjenim suverenitetom, uklopljena u aktuelne svetske poretke, s mestom, ulogama i obavezama koje zasluži - u neprestanoj borbi za status unutar koalicije i u stalnoj konkurenciji.

Opredeljenje za vrstu odbrambenog sistema određeno je prethodnim opredeljenjima. Posmatrano sa teorijskog aspekta napadačko-odbrambeni sistem pripada kvantitativnoj civilizaciji i nadnacionalnoj (internacionalnoj) državi. S druge strane, odbrambeno-napadački sistem dolikuje kvalitativnoj civilizaciji i nacionalnoj državi.

Težnja naroda da ne nestane ne može da bude opredeljenje, budući da se podrazumeva. Prilikom svrstavanja ona pripada odbrani i zaštiti, a obuhvata sve vrste izbegavanja sukoba, mudrost pretvaranja i prilagođavanja, izmicanje, zastrašivanje neprijatelja itd.

 

(Kraj)

 

 

GLOSA

 

Nacionalna država je prirodna organizacija svakog naroda sve dok zbog migracija ne nastane takva nacionalna mešavina da se nametne pitanje ko sve živi i ko brojno dominira u državi.