Stvaranje Evropske Unije kao jedne nad-države, koja bi imala jedinstveno tržište, međunacionalno povezanu industriju i čitavu privredu, jedinstveni pravosudni, policijski i vojni sistem, a iznad svega jedinstvenu centralnu banku i vladu izuzetne moći, povezano je i sa jednom neobičnom zaverom koja se odigrava iza vatikanskih zidina, tvrdi istraživač Tabloida Ivona Živković
Piše: Ivona Živković
O tome da se iz masonskih krugova (posebno- anglosaksonskih) već najmanje dva veka vodi sistemska zavera protiv Rimokatoličke crkve sa ciljem njenog podrivanje iznutra, objavio je još 1884. papa Lav XIII u jednoj od svojih enciklika koje su publikovane u svesci "Genus Humanum".
Svojevrsni vid ove zavere predvideo je i stvaranje jedne super super države kao i religije na prostoru Evrope koja bi imala upravo antihrišćanski karakter.
Sa druge strane u anglo-saksonskim protestantskim krugovima se i danas veruje da je britanski projekat stvaranja Evropske ekonomske zajednice, kao zajedničkog tržišta najmoćnijih evropskih država, vešto preoteo Vatikan kako bi na čitavom prostoru Evropske Unije stvorio super državu i u njoj ponovo zaveo svoj stari papski uticaj i apsolutnu vladavinu crkvenim pravom eliminacijom demokratskih institucija.
Postoje dve struje koje danas rade na stvaranju celovite i trajne EU. I obe se nalaze sa svojim političkim sedištima u Briselu. Jedna ide preko raznih organizacija i agencija (agentura) EU, a druga preko Saveta Evrope i njegovih komisija i delegacija.
Savet Evrope je prvobitna organizacija, čije stvaranje je inicirao Čerčil, i ima mnogo više država članica od kojih su mnoge vremenom postale deo EU. Tako se iz protestantskih krugova čuju glasovi da je vizija Vinstona Čerčila o ujedinjenju suverenih država Evrope u međuvremenu kidnapovana od strane Vatikana. Ovu tezu je novembra meseca, 1998. izneo profesor Artur Nobl, na godišnjoj konferenciji Saveta Ujedinjenih protestanata u Londonu.
Jedna jaka struja koja danas radi na stvaranju EU zaista jeste u Rimokatoličkoj crkvi, ali je manje poznato da su nju još pre najmanje dva veka počeli da zaposedaju nemački i britanski slobodni zidari (frimasoni tj. masonerija) kako bi je iznutra razorili i njeno delovanje usmeravali u interesu Crnog plemstva uz Londona (koje potiče iz Vatikanu neposlušnog venecijanskog trgovačkog kartela).
Druga struja koja radi na stvaranju EU deluje otvoreno iz Londona i upravo ona „strahuje" (bolje reći seje strah među protestantima) da bi kontrolu nad EU mogli ponovo da preuzmu papisti. Ogroman broj katoličkih vernika (oko 270 miliona u Evropi), iz Španije, Portugalije, Italije, Francuske, zapadne Nemačke, Austrije, Poljske, Češke..., tako treba da veruju da će u EU biti objedinjeni i jači, dok se Britancima i nemačkim protestantima servira ideja da oni u EU imaju značajne interese, ali da moraju da budu veoma obazrivi i kako ih Vatikan opet ne bi progutao. I zato su uvek spremni da budu skeptični prema EU i pobegnu iz nje (iako se iz ove nad-države kada se jednom u nju pristupi i izgubi nacionalna suverenost ne može više izaći).
Gde je istina? Da nije možda opet po sredi neki jezuitski trik gde se ista anglo-saksonska oligarhija sa svojom masonerijom krije u dva tabora stvarajući EU po sistemu zavadi pa vladaj? U tom slučaju, EU može zadesiti i jedan žestok super-rat sa istočnim super-državama, posebno Rusijom i Kinom, koje isti globalistički kartel takođe kontroliše. Ovakav super-rat bi čitavu civilizaciju zaista pretvorio u pepeo.
Suvereni vladar EU bi imao fantastičnu moć
Viziju stvaranja jedne nad-države u Evropi imali su mnogi imperatori, jer onaj ko bi kontrolisao ovakvu nad-državu imao bi ogromnu nad-moć.
Poznato je da je papa Jovan XXIII (vladao od 1958 do 1963 godine) odmah nakon stvaranja Evropske ekonomske zajednice predočio postojanje jednog „religioznog političkog čudovišta" koje je on nazvao „najvećom Rimokatoličkom super-državom kakvu svet još nije video".
I Oto fon Habsburg (umro 2011), revnosni papista i nesuđeni naslednik trona porodice Habsburg, koja je vladala Romanskom Svetom Imperijom od 1273 do 1806., sanjao je da se ponovo vrate dani ogromnog uticaja Vatikana širom Evrope. Smatrao je da stvaranje velike evropske super-države treba da bude upravo sredstvo koje bi ostvarilo takav cilj. Bila bi to ogromna višenacionalna država i njome bi bilo najidealnije da upravlja habsuburška monarhija. Franačkom kralju Karlu Velikom je katolička crkva darovala čitavu Zapadnu Evropu još na samom početku 9. veka.
Kada je došlo do nepremostivih razmirica među najmoćnijim trgovačkim kartelima i kada su venecijanski trgovci morali da pobegnu iz Venecije u Nemačku, pa u Englesku, njihov bankarski agent, porodica Rotšild, počela je takođe da mašta o jednoj evropskoj nad-državi koja bi se spustila do obala Sredozemnog mora, a po mogućstvu priključila sebi i Tursku (danas je to već izvesno), ali koju bi sada kontrolisao London i koja bi otvorila još veći jedinstveni trgovinski i politički prostor.
Vatikan bi tako bio samo njihov politički i religiozni zastupnik, a na papskom tronu bi sedeo antihrist.
Čerčil je tako, kao politički eksponent ove bankarske dinastije, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. najavio stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država. On je imao viziju velike Zapadne Evrope nezavisnih, slobodnih i suverenih država koje bi „nikle iz pepela Drugog svetskog rata". Kao model je trebala da im posluži neutralna višenacionalna i višejezička Švajcarska, stvorena upravo sa ciljem da nikada ne bude uvučena niti u jedan ratni sukob evropskih aristokrata i ako bi se svi evropski vlastelini međusobno zavadili i pobili, zajedničko zlato bi ostalo netaknuto na ovoj teritoriji i nastavio bi se kontinuitet fonda.
Tako je plan Francuskog ministra inostranih poslova, Roberta Šumana, 1950. predložio nadnacionalnu udruženu čeličnu i rudarsku industrije Francuske i Nemačke koje bi postale ekonomski toliko povezane i isprepletane, da bi rat između ove dve zemlje postao nemoguć. Njima bi upravljala zajednička Visoka Uprava sa sedištem u Luksemburgu. Bio je ovo prikriveni plan britanske imperijalističke hobotnice koja je „pecala" zapadno-nemačku privredu i nemačke katolike skrivajući se iza svog odanog i davno pokorenog saveznika - Francuske.
Istočne Nemce su već bacili u kavez sa sovjetskim komunistima da ih mentalno satiru. Iz tog mentalno obrađenog nemačkog entiteta potiče i današnja kancelarka Angela Merkel, agentkinja Štazija, koja apsolutno radi u interesu anglo-saksonske judeo-masonerije (na užas nemačkih katolika). Sjedinjavanje obe Nemačke je upravo imalo za cilj da se Nemcima katolicima nakači jedna komunizmom isprana „glava" koja će ih održavati zarobljenicima u ovoj nad-državi iz koje ne mogu svojevoljno da izađu, niti da se samostalno privredno razvijaju.
Ogromna moć katolika
Evropska ekonomska zajednica osnovana 1957. Ugovorom iz Rima dovela je Italiju i tri zemlje Beneluksa u ovu organizaciju, gde su se našle u savezu sa Zapadnom Nemačkom. I upravo ta činjenica da je dalji zajednički ekonomski razvoj na evropskom kontinentu započeo u Rimu gde je i dalje sedište Svete stolice, pokazuje da je rimokatolička crkva i te kako upletena u stvaranje EU i da ima i te kako veliki uticaj u njenom formiranju. Vatikan se ovim, navodno, vešto zaštitio od uticaja sovjetskih komunista i njihovog istočno evropskog bloka.
To u očima protestanata ostavlja utisak da se dalje ova evropska zajednica, koja je počela da dobija sve složeniju socijalnu i državnu strukturu, mogla ovako razvijati samo pod uticajem nekog izuzetno moćnog nad nacionalnog autoriteta. A najjači takav autoritet u Evropi je Rimokatolička crkva. Zato profesor Artur Nobl, protestant, nema dilemu da današnju EU oblikuje Vatikan, isti onaj koji je radio na stvaranju nacističke Nemačke. Britanske judeo-masone koji su tajno fianansirali preko SAD Treći rajh, profesor ne pominje.
Ustvari, stvaranje super-države kako bi konačno EU trebalo da izgleda podrazumeva i da njome neko vlada, a vladati jednom nad-državom sa pola milijarde duša traži veoma efiksan i u praksi već proveren vladarski sistem. A ko je u istoriji pokazao veću vladarsku moć od pape? Čak 40 posto stanovnika EU su katolici. Papa je za njih uvek autoritet iznad svih drugih, ma gde se u svetu nalazili, a u EU oni su upravo objedinjeni. Zato je religija kao izuzetan faktor vladavine masama postala nezaobilazana i u stvaranju EU. I u Londonu su toga bili svesni kada su 1973. godine pristupili Evropskoj Zajednici, ali bez zajedničkog pasoša i monete, zadržavajući svoju crkvu. Praktično su ušli u EU samo jednom nogom.
Opasnost od toga da Vatikan nametne svoju autoritarnu vladavinu je tako bila realna. Oni koji su više od hiljadu godina suvereno vladali Evropom, u strogoj hijerarhiji i sa apsolutnim pravom da seku glavu svakom vladaru koji bi se postavio iznad boga na zemlji, a to je papa, nisu mogli biti samo ravnopravan partner u ovakvom zajednici. Dakle, uticaj Vatikana se morao održavati na prihvatljivom nivou.
Dugoročno, potiskivanje uticaja rimokatoličke crkve moralo bi se vršiti stvaranjem neke posebne nad-religije koja bi mogla da objedini sve narode EU. Ta nova religija bi u dugom vremenskom periodu morala da prožme i sve katolike, ali i sve druge hrišćane odmetnute od Vatikana i prevede ih sve zajedno na neki „viši" nivo vere.
"Nasilje prema crkvi ničemu ne vodi, pa ćemo koristiti druga sredstva. Organizovaćemo progone koji će biti i mudri i legalni. Okružićemo crkvu sa mrežom zakona, dekreta (odluka) i naredbi koje će ih ugušiti bez prolivanja i jedne kapi krvi", kaže se u jednom masonskom internom proglasu.
Ko će doneti sve ove dekrete, zakone i druge naredbe? Za zamisli masona doneće ih narod u "demokratskim institucijama". Država zato mora biti odvojena od crkve, a umesto monarhija instalirana demokratija.
I u čuvenom masonskom zavereničkom proglasu, poznatom kao "Protokola sionskih mudraca" se nalazi rečenica:
"Kada uvedemo u državni organizam otrov liberalizma njen čitav politički sistem biće podložan promeni. Države će biti obuhvaćene smrtnom bolešću - trovanjem krvi. Sve što nam ostaje je da čekamo njen kraj u smrtnoj agoniji".
Ono što ostane od uginulih država, preuzeće da vodi i organizuje judeo-masonerija. Zato se hrišćanski uticaj Vatikana nije mogao vidljivo suzbijati i tako eliminisati, jer bi odmah došlo do nesporazuma i sukoba sa ogromnim stadom vernika, već se morao perfidno i neosetno modifikovati i ta modifikacija je mogla ići samo preko pontifa i samog pape koji je neodvojiv deo katoličke crkve.
Zašto je papa Lav XIII javno obelodanio zaveru?
Jedna od ideja je tako nesumljivo bila postavljanje podobnog pape i njemu odanih biskupa, koji će biti kooperativni sa masonerijom i iznutra raditi na duhovnoj razgradnji katolicizma. I ova ideja se perfidno sprovodi najmanje 200 godina unazad, s tim što su njeni efekti danas već vidljivi i običnim građanima. Istinu o tajnoj infiltraciji masonerije u rimokatoličku crkvu, obelodanio je u svom obraćanju Crkvi, 20. aprila 1884. papa Lav XIII.
Stvaranje kulta bilo čega drugog osim boga (a to znači i pape, jer on je bog na Zemlji) oduvek je u katoličkoj crkvi smatran smrtnim grehom. Ali, masonerija je počela da stvara svoje kultne institucije. „Framasoni sada nastoje da uspostave jednu okultnu nadvladavinu nad društvom i okrenu je protiv crkve", primetio je papa Lav XIII. On još u svom obraćanju predvideo da će masonerija nastojati da formira jednu nad-državu kojom će pokušati samostalno da upravlja. Otkrio je i da ovaj masonski plan ima trostruki karakter: kontramoralni, kontradržavni, kontracrkveni.
Uzimajući u obzir anologiju Svetog Avgustina o postojanju dva grada na Zemlji, kraljevstvo Boga i kraljevstvo Satane (antihrista) papa Lav XIII je zaključio:
"Sada je i javno poznato da masonerija preduzima mera da sruši Svetu crkvu...Prevarama i bezočnošću, masoni su osvojili sve nivoe društvene hijerarhije i u modernim državama (koje su pretrpele buržoaske revolucije, prim.) počeli su da grabe moć koja je gotovo istovetna apsolutnoj vladavini".
Uklanjanje moralnih dogmi ruši crkvu
Kontramoralnost, po papi Lavu XIII, ima za cilj „potpuno razaranje temelja na kojima počivaju pravda i poštenje". Na ovaj način „masoni čine zastupnike onih ljudi koji se vode isključivo svojim željama, kao životinje, a ljudi koji nemaju drugog načina da se rukovode u ponašanju osim svojih želja, mogu samo poniziti ljudsku vrstu i sramno je baciti u pakao."
„Postavljanjem liberalnih načela i ideja ljudi neće mariti za božijim dužnostima (niti će imati strah od boga) i postaće izopačeni u svojim pogrešnim i nejasnim stavovima...Oni će vremenom odbijati da ih je Bog bilo čemu naučio i neće prihvatiti religioznu dogmu ili istinu koju ljudski razum ne može shvatiti, niti će prihvatiti bilo kog učitelja kome bi morali verovati i koji bi morao imati autoritet...".
Demokratija je farsa i korupcija
Nije li popularisanje nemorala koje se danas sprovodi preko medija širom sveta, koje kontroliše judeo - masonerija, upravo ostvarenje ove ideje? Nije li demokrtatija kao lažni sistem vladanja preko takozvanih političara i narodnih tribuna, koji su kao glasnogovornci isključivo prisutni na vidljivoj političkoj pozornici, upravo to? Ljudi bez fundamentalnog znanja, bez ugleda i porekla, bez ikakve moralne, lične, socijalne ili bilo kakve druge vrednosti, postavljeni su kao nosioci državnih funkcija da igraju predstavu koja nam prikazuje demokratiju - kao sistem državne vladavine običnih građana. Što gori, podmukliji i lažljiviji pojedinci, veća im je šansa da budu postavljeni na višu glumačku funkciju. Kao dramatični „mudraci" koji podnose ličnu žrtvu tegleći tobožnje breme državne uprave zarad interesa naroda, oni su zapravo upregnuti lažovi i demagozi kojima je jedina duhovna satisfakcija novac kojim ispunjavaju svoju sujetu i naslađuju se materijalnim dobrima, a koja niti u jednom segmentu nisu u stanju sami da stvore.
Novac je zato morao postati stvar opšteg obožavanja, kao istinska vrednost, kao sredstvo da nule od ljudi dobiju privid nekakve društvene vrednosti. Tako umesto sveštenika koji narodu uteruju strah u kosti stalnom moralnom podukom i ukorom, braća masoni već dva veka rade sa novcem, potkupljuju i modeliraju sve ono što istinski ne vredi, uvlače to u svoju opasnu mrežu laži i iluzija, i sa njom sistemski ruže i dave čitav hrišćanski svet.
Ovaj sistem apsolutne vladavine putem korupcije, razvijen je gotovo do savršenstva.
Nekada su ljudi verovali da se ništa ne može uraditi bez božje pomoći, a danas ništa nije moguće bez novca. Kao da novac gradi, kopa, seje, žanje... Za novac se laže, izdaje, vara, teroriše... ubija. Bez ikakve moralne kočnice. I takvo društvo vremenom počinje da vapi za moćnim nadnacionalnim autoritetom. Da li će u tom trenutku stara uloga crkve ponovo dobiti značaj? Vrlo verovatno, ali za to mora biti stvorena neka nova crkva.
O masoneriji papa Lav XIII je izrekao i ovo: "...Njihove glavne dogme su potpuno i očigledno suprotne zdravom rezonu pa je teško i zamisliti dublju perverziju. U stvarnosti to nije sam vrhunac ludila, već i najbezočnija bezbožnost je biti tako drzak i želeti da se uništi religija i crkva stvorena od samog boga, uverena u njegovu večitu zaštitu; i nakon 18 vekova oni da žele da to zamene sa običajima i institucijama pagana", piše u spisima "Humanum genus".
Imao je papa Lav XIII očito veoma dobar uvid u planove masonerije. Da li je sve to spoznao tako što je bio u bliskim kontaktima sa masonerijom? Ili jezuitima od kojih su neki bili masoni? Da li je sve to namerno obelodanio i pismeno ostavio za sobom jednostavno zato da bi pokazao da su izdajnici Rimokatoličke crkve tamo neki mangupi, a da on nije bio među njima? Tražio je i da se katolicima zabrani članstvo u masonskim ložama.
Na žalost, upravo u vreme njegovog boravka na papskom tronu masonerija je izvukla mnoge prepreke kako bi se hrišćanska Rimokatolička crkva razorila iznutra, a u Vatikan instalirao antihrist...
(U sledećem nastavku: Gde je danas glavni hram masonskih državnika?)