Još dok je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić je pomagao u lovu na generala Ratka Mladića. Špijunske aktivnosti aktuelnog vladara Srbije razotkrio je Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine. O tome piše Predrag Popović, dugogodišnji Vučićev saradnik i urednik dnevnog lista "Pravda", ostavljajući podumnjom odgovor ko je uzeo deset miliona dolara, za hvatanje generala Ratka Mladića
Predrag Popović
U Centru za kulturnu dekontaminaciju 10. februara 2015. premijerno je prikazan treći deo dokumentarnog filma „Pad Ratka Mladića". Posle projekcije održana je tribina na kojoj su, pored autorke Bojane Lekić, govorili Vekarić, ombudsman Saša Janković, general Aca Dimitrijević i urednik nedeljnika „Vreme" Dragoljub Žarković.
U malobrojnoj publici nalazio se i Zoran Živković, lider Nove stranke, koji je postavio ključno pitanje: „Kakva je bila uloga Aleksandra Vučića u hvatanju ratnog zločinca Ratka Mladića?"
Bruno Vekarić je jedva dočekao priliku da pohvali premijera:
- Za razliku od druge dvojice lidera Srpske radikalne stranke, koji su uvek branili Ratka Mladića, gospodin Vučić je bio vrlo kooperativan. U više navrata je dolazio kod nas u Tužilaštvo i nudio saradnju i informacije o tome gde se skriva Mladić.
Koliko je značajna informacija o Vučićevoj cinkaroškoj ulozi najbolje pokazuje činjenica da nijedan medij ne sme da je objavi, a kamoli da od Vekarića zatraži dokaze za takvu tvrdnju.
Iako se i Bruno Vekarić već u srpskoj javnosti predstavio kao beskrupulozni lažov, teško je poverovati da bi se ohrabrio da iznese ovako žestoku optužbu kad ona ne bi bila osnovana. Uostalom, i autor ovog teksta ima određena saznanja koja mogu da potkrepe Vekarićevu izjavu.
I pre nego što se učlanio u SRS, Aleksandar Vučić je tvrde nacionalističke stavove dokazao u praksi. Uzeo je pušku u ruku i otišao na sarajevsko ratište, u jedinicu četničkog vojvode Slavka Aleksića. Kao dobrovoljac (kakve danas, kad je na vlasti, naziva „psima rata"), nije dugo izdržao, ali mnogo bolje se snašao na političkom i medijskom frontu, gde je sledećih 15 godina u nebesa hvalio najtraženije haške optuženike Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
U svakom javnom nastupu, kako u Skupštini, tako i u televizijskom studiju ili na mitingu, nazivao ih je herojima i rodoljubima koji ni po koju cenu ne smeju da budu uhapšeni i isporučeni antisrpskom kazamatu u Hagu.
Preko medija im je slao vrlo emotivne poruke pune podrške. U leto 2001, kad je Srpska demokratska stranka isključila svog osnivača i predsednika Radovana Karadžića, Vučić ga je lično pozvao da se učlani u SRS, „gde je mesto svim iskrenim patriotama i junacima koji su herojski branili slobodu srpskog naroda".
U istom stilu, s istim epskim zanosom, predvodio je demonstracije posle izručenja Slobodana Miloševića, a bio je i na čelu patriota koji su silom pokušali da spreče hapšenje Veselina Šljivančanina. U tom sukobu, kad je spaljeno nekoliko policijskih džipova i „marica", Vučić je dobio nekoliko udaraca pendrekom po leđima. Kad je Savezna skupština usvojila Zakon o saradnji s Haškim tribunalom, bivši ministar policije Vlajko Stojiljković izvršio je samoubistvo.
Oproštajno pismo, koje se završilo zavetom rodoljubima da ga osvete, poverio je svom posthumnom portparolu i najostrašćenijem borcu protiv haške tiranije Aleksandru Vučiću.
Kao Stojiljkovića, Vučić je gorkim velikosrpskim suzama na onaj svet ispratio i Miloševića.
Koliko je beskompromisan u antihaškim stavovima pokazuje činjenica da nije branio samo svoje političke istomišljenike. Žestoko je kritikovao vladu Vojislava Koštunice, koja je izručila Sretena Lukića, policijskog generala koji je do tada bio u službi DOS-ove vlasti i predvodio akciju „Sablja" u kojoj je i sam rukovodio hapšenjem i izručenjem drugih haških optuženika. Vučić je izražavao podršku čak i direktnim neprijateljima radikala, kakvi su bili Jovica Stanišić i Franko Simatović Frenki.
Naravno, najsnažnije i, činilo se, najiskrenije branio je generala Ratka Mladića, ratnog komandanta Vojske Republike Srpske.
- Ratko Mladić se najsvetlijim slovima upisao u istoriju srpskog naroda. Svojom hrabrošću, on je omogućio svom narodu da se odbrani od neuporedivo jačeg neprijatelja i stvori Republiku Srpsku. Srpski državnici i generali nisu ratni zločinci nego heroji koji su zadužili buduće generacije. Nećemo isporučiti ni Radovana Karadžića ni Ratka Mladića, ni bilo kod drugog srpskog optuženika Haškom tribunalu. To nam ne pada na pamet. I nećemo ni da ih tražimo, a ako ih sretnemo negde, popićemo čaj ili kafu s njima - govorio je tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke, sa zgražavanjem odbijajući ultimatume Evropske unije, koja je kao osnovni uslov u procesu integracija navodila bespogovornu saradnju s Hagom:
- Kažu da je hapšenje generala Mladića neophodno da bi se aktivirao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Srpski generali, kao i svi drugi Srbi, ne mogu da budu predmet trgovine i ne mogu i ne smeju da budu na pijaci. Protiv srpskog naroda i protiv Ratka Mladića se vodi prava hajka i haranga. Generalu Mladiću poručujem da se ne predaje i ne ide u Hag. Nema šta general Mladić da traži u Hagu!
Pored verbalnih, Vučić je preduzimao i konkretne akcije u slavu lika i dela Ratka Mladića. Sredinom maja 2007, aktivisti nacionalističkog pokreta „Obraz" plakatima s Mladićevim imenom prelepili su table s nazivom „Bulevar Zorana Đinđića". Policija je uhapsila, a sud odredio prekršajne kazne do 30 dana zatvora za nekoliko pripadnika „Obraza". Vučić je i u njihovoj muci video priliku da politički profitira.
Pod parolom „Sloboda u pet do 12" organizovao je novo lepljenje plakata s natpisom „Bulevar Ratka Mladića" u toj novobeogradskoj ulici, kao i na zgradi Televizije B92. Uz podršku oko 200 radikala, članova „Obraza" i navijačkog udruženja „Familija", pozirajući pred kamerama, Vučić je junački prikačio jedan sporni plakat i prkosno pozvao policiju da i njega uhapsi.
- Naša akcija je sprovedena jer u Srbiji ne postoji sloboda i jer deca i mladi ljudi, ali i svi ostali ljudi, nemaju pravo da misle drugačije od antisrpskog režima Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Ovo je naš način da pokažemo da ne mogu da nas uplaše i da je Srbiji sloboda bila i ostala najvažnija, pa neka dođu da i nas uhapse. Sa oduševljenjem ih očekujem i nikakav problem u tome ne vidim - hrabro je Vučić ustao u odbranu uhapšenih žrtava izdajničkog režima.
Opušteno je prizivao policiju da ga uhapsi, znao je da ga štiti poslanički imunitet. Uzalud je Biljana Radovanović, javni tužilac, ukazivala da je Vučić „lukavo izveo" akciju lepljenja plakata jer „prekršajno mogu da budu kažnjeni samo oni koji nemaju poslanički imunitet, a cela predstava je izvedena tako da je upravo poslanik Vučić njen organizator".
Vučićevo licemerje je prošlo nekažnjeno, a u očima nacionalista i patriota uspešno se predstavio kao zaštitnik ne samo uhapšenih omladinaca iz „Obraza", nego i generala Ratka Mladića.
Zablistao je i prilikom skupštinske rasprave o izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine. Upravo te izmene, kojima je predviđeno da se nadležnosti državnih organa prošire i na krivično delo pomaganja osumnjičenima za ratne zločina, kasnije su omogućile torturu nad „Mladićevim jatacima". Terajući inat, kao pravi Srbin s dna kace, Vučić se neustrašivo suprotstavio režimskim predlagačima zakona. Za govornicu je izneo plakat s natpisom „Sigurna kuća za Ratka Mladića".
- Optužbe protiv generala Mladića su proizvod manipulacije i laži i pokušaj njegove satanizacije. Prostorije naše stranke u Skupštini Srbije jesu i biće „sigurna kuća" za Ratka Mladića. Moja kuća, kao i kuće čitave familije Vučića, a nismo mala familija, biće baš to - sigurna kuća za generala Ratka Mladića, čoveka koga gone samo zato što je štitio svoju zemlju. Ponosan sam na to i spreman sam da snosim posledice - rekao je hrabri generalni sekretar SRS, svestan da mu ne preti baš nikakva opasnost od sudskog progona.
Dok je sokolio mlade patriote da krše zakone, suprotstavljaju se državnim organima i trpe policijsku, sudsku i medijsku hajku, Vučić je istovremeno sarađivao s Tužilaštvom za ratne zločine. Bar tako danas tvrdi Bruno Vekarić, zamenik tužioca Vladimira Vukčevića.
Da postoji izvesna veza između Vekarića i Vučića uverio sam se sredinom septembra 2008, kad sam radio u redakciji „Pravde", Vučićevih privatnih dnevnih novina. Jedan honorarni saradnik doneo je nekoliko solidnih paparaco-fotografija na kojima se vidi kako Vukčević u bašti nekog restorana razgovara s izvesnom crnokosom ženom. Kako ne bi bilo greške, novinarka „Pravde", elektronskom poštom pitala je tužioca ko je dama koja mu je pravila društvo.
Tada je počeo haos. Umesto odgovora, pozvao me Bruno Vekarić. Telefonski razgovor, dug bar pola sata, bio je vrlo opušten. On je zahtevao da ne objavljujemo fotografiju, a ja sam mu iskreno rekao da ih u tom trenutku još nisam ni video, ali ne razumem čemu paranoja. Razgovor smo završili bez ijedne grube reči. Nekoliko minuta kasnije pozvala me novinarka Televizije B92, s kojom sam ranije sarađivao u „Nacionalu". Očigledno instruisana od Vekarića, pitala me ko je na fotografiji. Rekao sam joj isto što i njenom nalogodavcu: Ne znam, nisam otvarao CD s fotkama, neka me nazove za desetak minuta. Nije se javila, ali za prve vesti na B92 objavila je prilog o ovom slučaju, sve s lažnom tvrdnjom da sam ja „odbio da dam izjavu" za njenu televiziju.
Od takvih primitivnih poslušnika, kao što je ta „koleginica", nisam ni očekivao ništa drugo osim prljavih spletki. Međutim, nisam mogao ni da zamislim da će Vekarić u noćnim vestima B92 da ospe najstrašniju paljbu po „Pravdi". Bolesnim umom uspeo je da pitanje upućeno Vukčeviću predstavi kao „upozorenje da posedujemo fotografije", što „predstavlja pokušaj pritisaka na pravosuđe i moralne i profesionalne diskreditacije" tužioca. Da ludilo bude potpuno, zapretio je krivičnim progonom „Pravdi", koja je „objavila fotografije".
Lažov, nije se potrudio ni da ode kod kolportera, kupi novine i vidi da sporne fotografije nisu objavljene. Pošto nije prihvatao moje telefonske pozive, poslao sam mu vrlo uvredljivu sms-poruku na koju je odgovorio objašnjenjem da je „mislio da ću objaviti fotografije". Zbog tog „mišljenja" pokrenuo je stravičnu hajku, o kojoj još postoje tragovi na sajtu B92, gde se vidi kako njegovi istomišljenici pozivaju na linč novinara i urednika „Pravde".
Sutradan, prvi poziv uputio sam Vladimiru Vukčeviću. Kad sam mu objasnio kakvu podlost je napravio njegov portparol, tužilac se nasmejao:
- Takav je Bruno, nije loš momak, ali ume da se zaleti.
Zaleteo sam se i ja. Nisam hteo da propustim priliku da javnost Srbije obavestim kakav je lažov i manipulant Bruno Vekarić. Ako je zbog ovakve sitnice, kao što je pitanje „Vukčeviću, ko je žena s kojom smo vas slikali", konstruisao celu harangu, može samo da se pretpostavi na kakve je sve zloupotrebe položaja i montaže bio spreman u ozbiljnijim slučajevima. Kad se već sam namestio i dao mi sve dokaze da je lažov, nameravao sam da se sa Vekarićem teram do suda, da podignem tužbu i pozovem na odgovornost. Kad sam to najavio u tekstu u „Pravdi", nazvao me vlasnik novina Aleksandar Vučić i, suštinski, citirao Vukčevićevu ocenu lika i dela Vekarića.
- Vekarić je pokvaren i podao, ali pusti ga na miru, može da mi bude koristan... - Rekao je Vučić.
Da bi me odobrovoljio, kako bih odustao od tužbe, obećao je da će mi „uskoro" nabaviti neke službene dokumente koji će mnogo ozbiljnije kompromitovati Vekarića. Naravno, od toga nije bilo ništa. Naprotiv, godinu dana kasnije, kad je Vekarić u spornim okolnostima, izabran na mesto zamenika tužioca, Vučić je sugerisao da se ne bavimo mnogo tom temom, „svejedno je ko je zamenik tužioca, Vekarić ili neko drugi".
Nisam imao dileme, bio sam siguran da njih dvojica sarađuju. To uverenje delio je i Jovo Đogo, prvookrivljeni u procesu protiv „jataka Ratka Mladića".
Kad sam upoznao pukovnika Đoga, u jesen 2008, on je već bio ozbiljno uzdrmanog zdravlja, hemoterapijom je pokušavao da pobedi karcinom. Napravili smo veliki intervju u kome je opisao svoj odnos s generalom Mladićem, posleratna dešavanja i policijsku i pravosudnu torturu kojoj je bio izložen, kao i drugi optuženici za skrivanje haškog optuženika.
Čvrstog karaktera i pitomog temperamenta, Đogo nikada nije kukao zbog problema koji su ga snašli sa svih strane. Nismo širili priču o Mladiću, bar ne o tome gde se skriva i ko mu pomaže, pa ni o politici. Međutim, nekoliko puta je iskazao određenu rezervisanost prema Vučiću, da bi me, na kraju, i direktno upozorio:
- Budi oprezan s Vučićem, on sarađuje i sa stranim službama, pazi šta pričaš pred njim, nikada ne znaš gde će to završiti...
Znao sam da će sva saznanja do kojih Vučić dođe, za početak, završiti kod Miodraga Mikija Rakića, glavnog rukovodioca lovom na haške optuženike.
Javno su komplementirali jedan drugome, a tajno su prekrajali političku scenu i uticali na sudbinu svih građana. Uvereni da su nedodirljivi, da će zajedno gospodariti Srbijom sledećih sto godina, Vučić i Rakić nisu skrivali vezu.
U leto 2007. Vučić je organizovao grupnu posetu pravnih savetnika Vojislavu Šešelju. Posle celodnevnog druženja sa utamničenim šefom, radikali su se razišli svak svojim putem. Njih dvoje je prijatno veče iskoristilo za odmor u kafiću na ševeningenskoj obali. Piće im je preselo kad su videli kako promenadom, pod mesečinom, šetaju Vučić i Rakić.
Gde je bio Rakić, tu su bile strane službe. Kako su uspostavljale kontakte s radikalskim vođama Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem još s haške optuženičke klupe govorio je Vojislav Šešelj.
Nikolića, psihički pokolebanog, okružili su pripadnici zapadnjačkog diplomatskog kora u Beogradu, predstavnici Haškog tribunala . On je stupio u kontakt s Karlom del Ponte, s kojom se sreo u Strazburu, prilikom zasedanja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Postoje svedoci očevici, koji tvrde da je njihov susret bio srdačan, kao da se već dobro poznaju. Nikolić se u Budimpešti sreo s Dejvidom Tolbertom, koji je bio zamenik tužioca Haškog tribunala.
Kad sam ga pitao što se sretao s Tolbertom, Nikolić mi je odgovorio kako se, eto, interesovao za moj proces i pitao ga zašto sam uopšte optužen u Hagu. Nije dao adekvatan odgovor, ali mi je potvrdio susret - otkrio je Šešelj, koji je tvrdio da je Vučića za saradnju sa CIA vrbovao Morton Abramovic, autor američke strategije prema kojoj su preuređene granice bivše SFRJ.
I iz depeša američkih doplomata, koje je objavio Vikiliks, vidi se da je Vučić imao komunikaciju s raznim stranim službama, čije pripadnike je obaveštavao o svemu i svačemu, od toga šta Vojislav Šešelj namerava da uradi, pa do toga kako se ponaša njegova supruga Jadranka.
Rezultat svih tih aktivnosti jeste Vučićeva transformacija iz velikosrpskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika.
U tom kontekstu, nikoga ne bi trebalo da čudi da u Vekarićevoj izjavi ima mnogo istine. Iako je Vekarić loš svedok, kompromitovan i politički i profesionalno, teško je pretpostaviti da bi javno govorio o Vučićevom doušničkom stažu kad ne bi imao valjane dokaze koji to mogu da potvrde.
Aleksandar Vučić je izdao sve u šta je deceniju i po tvrdio da veruje, lažima i spletkama uništivao je sudbine ljudi iz svog okruženja, prvo kuma Šešelja, pa sada i kuma Nikolića, pa što ne bi učestvovao u lociranju i hvatanju Ratka Mladića. General Mladić je samo jedna od bezbrojnih žrtava Vučićevih prevara. Nažalost, taj spisak će se svakodnevno proširivati sve dok Srbija ne ustane i s vlasti zbaci aktuelnog diktatora, opasnog avanturistu i cinkaroša. Ostaje da se utvrdi ko je uzeo nagradu od deset miliona za hvatanje generala Mladića! I da li je deo kolača pripao i Vučiću.
KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702
A 1. Vučićev skandal u Briselu: "...Nije ti ovo Beograd, pa da radiš šta hoćeš!"
U ponedeljak 9. februara, u prepodnevnim časovima Avenijom Luis u Briselu, premijer Srbije Aleksandar Vučić šetao je sa "mladom damom" i dva telohranitelja. "Mlada dama" je, sudeći po izgledu, Vučićeva bivša supruga Tamara Đukanović, inače zaposlena u Ministarstvu spoljnih poslova.
Na ulasku u ulicu Žourdan, jedan prolaznik je Vučiću na srpskom doviknuo: "Živeo Šešelj". Prema pisanju belgijske štampe, svedoci su ispričali da se Vučić okrenuo i sa ispruženom pesnicom uzvratio: "Živeo Šešelj. Bravo Šešelj!"
Ne bi bio nikakav problem da se Vučić nije razbesneo kada je primetio da ga neko od prolaznika snima mobilnim telefonom! Ta pretnja i njegov pokušaj da se obračuna sa prolaznikom, dva dana su ispunjavale stranice belgijske štampe i elektronskih portala. Vest o tome najpre je preneo dnevnik La Libre Belgique a potom u dnevniku "La Derniere Heure" navode da je premijer Srbije pretio prolaznicima koju su ga snimali kako briselskim ulicama uzvikuje "Živeo Šešelj! Bravo Šešelj!
Autor teksta je Vučiću zatim očitao lekciju: "Vučiću, Brisel nije Beograd, pa da radiš šta hoćeš".
List još navodi da je Vučić čoveku koji ga je snimao pokušao da otme telefon! Kada se situacija smirila, Vučić, "mlada dama" i telohranitelji nastavili su dalje.
Ostatak teksta posvećen je Vučićevoj radikalskoj prošlosti, o njegovog bliskosti sa Vojislavom Šešeljem i o tome kako je došao na funkciju premijera.