O tome se govori

Ko je Hilari Klinton, kandidat za vladara Sveta

Čelična ledi u pelenama

Hilari Klinton je više od običnog predsedničkog kandidata u Sjedinjenim Američkim Državama, ona je projekat kojim ova zemlja, ali i veći deo sveta trebaju da budu bačeni u haos iz koga će se roditi novi red po ukusu vlasnika krupnog kapitala. Iza nje se vuku krvavi tragovi politički motivisanih ubistava, nezapamćenih u istoriji jedne demokratske države. Nikada ranije kandidat za američkog predsednika nije bio ovoliko psihički i fizički bolestan. Klintonovu finansiraju poznate arhitekte svetskog poretka koji su svoje bogatstvo već prebacili na bezbednija mesta, prvenstveno na Daleki Istok, dok se protiv nje bore oni koji veruju da SAD i zapadna civilizacija još uvek mogu da se spasu. Izbori za sledećeg američkog predsednika biće odluka da li će zapadna civilizacija moći da se spase, ili će umesto nje nastati neko novo carstvo krupnog kapitala, tvrdi naš dopisnik iz Rima Bernardo Vitulano

Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

Američki predsednik Bil Klinton je napravio čitav niz krupnih grešaka tokom svoje karijere, ali mu je daleko najveća greška to što je svojoj ženi Hilari Klinton pomogao da postane predsednički kandidat ispred Demokratske partije. Njegova pomoć se ogleda u tome što se skoro uopšte nije pojavljivao tokom njene izborne kampanje za partijsku nominaciju i tako učinio da glasači zaborave da je Hilari supruga jednog od najkrvavijih predsednika SAD u 20. veku, a posebno ih je poštedeo pogleda na njegovo od side izmučeno i unakaženo telo. Nekada su ga zvali „novim Kenedijem" zbog svog mladalačkog i sportskog izgleda, danas je strašilo. Kako javljaju američki mediji u poslednje vreme, postoje veliki izgledi da on ni ne doživi dan izbora u novembru, jer je bolest naglo uznapredovala.

Problem bi mogao da bude i što postoji verovatnoća da ni Hilari Klinton ne doživi izbore, pošto je i njeno zdravstveno stanje narušeno. Američki sajt ustaxpayers.org nedavno je napravio listu svih simptoma koji ukazuju na to da je Hilari ozbiljniji kandidat za grobnicu, nego za Belu kuću: „Teško se kreće, nekada samo uz tuđu pomoć. Ima probleme da prati sopstvene misli, nekada potpuno zaboravlja o čemu govori. Bez ikakvog vidljivog razloga napušta javne diskusije, a pred uključenim kamerama se gubi. Pati od čestih napada kašlja. Svog rivala Donalda Trampa umela je da pobrka sa sopstvenim suprugom. Ima probleme sa očima, vidi udvostručeno, a redovno nosi dugačke mantile kako bi prikrila pelene."

Otac njenog fizioterapeuta, Vinsent Flek, ubijen je 7. avgusta 2016. pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Trenutno se špekuliše mogućnošću da je razlog za njegovo ubistvo to što je dan pre ubistva u javnost izneo lekarski izveštaj o pogoršanju zdravstvenog stanja Klintonove. On je tada na svom tviter-nalogu objavio: "Dr Bardak nije bio iskren o zdravlju Hilari Klinton i imam dokaz". Posle toga je objavio nešto medicinske dokumentacije, ali je neko nalog ugasio odmah nakon Vinsentovog ubistva.

Kako je saznala ruska obaveštajna služba, CIA je još 17. jula imala saznanja da Vinsent Flek nešto planira. Tada su njeni saradnici u mestu Maunt Kisko, država Njujork, provalili specijalizovani računar bezbednosne kompanije koji se nalazio na adresi Istočna glavna ulica broj 322, ali ih je iznenadio dolazak jednog čuvara. Kompanija je posle toga izvršila proveru kompjutera i otkrila anomaliju (ubačeni kompjuterski virus) koja je prosleđena na lični računar Vinsenta Fleka. Od tada je on, očigledno, bio pod stalnim nadzorom američkih bezbednosnih službi.

U mirnom kraju Vašingtona 10. jula 2016. u 16:20 časova u blizini svog stana ubijen je Set Rič, saradnik krovne organizacije Demokratske partije, „Democratic National Committee" (DNC). Još uvek nepoznati napadač ga je ubio hicima ispaljenim sa leđa. Policija je utvrdila da Rič nije opljačkan - njegovi dokumenti i novac bili su još uvek u novčaniku.

Mediji su u početku špekulisali da je Rič ubijen dok je bio na putu da se sastane sa saradnicima FBI-a. U međuvremenu je Džulijan Asanž, osnivač sajta „Wikileaks" (koji je objavio desetine hiljada dokumenata dobijenih iz DNC-a, a koji teško optužuju Hilari Klinton) u intervjuu za holandsku stanicu „Nieuwsuur" indirektno potvrdio da je Rič bio izvor od koga su stizali kompromitujući materijali o Hilari i da je to najverovatniji motiv ubistva.

„Wikileaks" je prvo ponudio nagradu od 20.000 dolara za svaku informaciju koja bi vodila ka rasvetljavanju ovog zločina, a Asanž je u pomenutom intervjuu rekao kako su posle 10. jula prestali da pristižu materijali o Klintonovoj, potekli iz DNC-a.

U poslednja dva meseca, osim pomenuta dva slučaja, još troje ljudi je ubijeno, a jedan je poginuo u čudnovatoj nesreći. Svi oni su na neki način povezani sa Hilari Klinton. Do izlaska ovog broja iz štampe broj misterioznih smrti možda će se povećati.

Šon Lukas je ubijen 2. avgusta 2016. pošto je kao sledbenik Hilarijevog nekadašnjeg konkurenta, Beria Sandersa, DNC-u najavio dostavu dokaznih materijala u vezi istrage o nedozvoljenom uticaju na Sandersove glasače. Viktor Torn je već objavio nekoliko knjiga o Kllintonovima i spremao je novu koja bi se pojavila usred izborne kampanje za Belu kuću. Ubijen je 1. avgusta.

Džon Eš je nesrećno poginuo 22. juna pošto mu je prilikom treninga teg pao na grkljan?!? Bio je službenik Ujedinjenih nacija, a samo nedelju dana posle nesreće trebalo je da svedoči protiv Klintonovih i Demokratske partije. Majk Flin, odgovorni urednik u listu „Breitbart News„ ubijen je 23. juna, istog dana kada je izašao njegov članak pod naslovom „Gotovina za Klintona: Bil i Hilari su 2014. stvorili svoju kinesku fondaciju" („Clinton Cash: Bill, Hillary Created Their Own Chinese Foundation In 2014).

Fizički i mentalno obolela Hilari Klinton iza sebe ostavlja sve više krvavih tragova.

Ovo, kao i njene bolesti, nisu, međutim, nikakav problem za bankstere koji kroje sudbinu sveta, jer je Hilari samo običan projekat: čak i ako umre ne dočekavši izbore ili ulazak u Belu kuću, na njeno mesto doći će neko drugi, mada je i to manje važno od ostvarenja osnovne ideje - stvaranja haosa.

Hilari Klinton služi na prvom mestu da bi zaplašila javnost. U trenucima kada upadne u vatru za govornicom ona vrišti (novinari i njeni protivnici to opisuju kao lajanje besnog psa) kako treba pokrenuti opsežne vojne akcije ne samo protiv ISIS-a i drugih islamista (koje je stvorila američka administracija upravo u vreme dok je ona bila ministar spoljnih poslova), već i protiv Rusije, a po potrebi i Kine. Zbog svojih histeričnih ratnohučkačkih govora, već je dobila nadimak Hitlari.

„Ordo ab chao" je latinski izraz koji može da se nađe i na pojedinim dolarskim novčanicama i koji znači „red iz haosa". Bankari, ili banksteri kako ih većina zove, a koji su stvarni vladari sveta, ovo tumače na svoj način: stvorimo haos kako bismo zaveli red, ali red na naš način. Novi hladni rat, u koji su nas oni već uvukli, samo je uvertira za taj opšti haos koji nam sledi.

Prvi hladni rat je trajao od završetka Drugog svetskog rata, pa do kraja osamdesetih godina 20. veka. Za njegovo vreme promenilo se osam predsednika Sjedinjenih Američkih Država: Hari Truman (koji ga je započeo), Dvajt Ajzenhauer, Džon Kenedi, Lindon Džonson, Ričard Nikson, Džerald Ford, Džimi Karter i Ronald Regan (u toku čijeg drugog mandata je Hladni rat zvanično prekinut). Ovaj prekid nije potrajao ni deceniju, jer su odnosi ponovo zahladneli nakon što je američki predsednik Bil Klinton prekršio Reganovo obećanje dato Mihajlu Gorbačovu da se NATO neće širiti na istok.

Nakon agresije NATO-a na SR Jugoslaviju u proleće 1999. i odluke Džordža Buša mlađeg da jednostrano raskine sporazum o balističkim projektilima, novi hladni rat je već za sve postao vidljiv, a svetski lideri su otvoreno priznavali njegovo postojanje od dolaska pro-fašističke hunte na vlast u Kijevu, koju je podržavao Zapad.

Stari hladni rat je pokrenuo Vašington, preciznije dvojica braće: Alen Dales (direktor CIA-e od 1953. do 1961.) i Džon Foster Dales (ministar spoljnih poslova od 1953. do 1959.). Džon Foster je imao vidljive lične interese da se zaoštri situacija između Istoka i Zapada: bio je istaknuti pripadnik „Saveta za spoljnu politiku" („Council on Foreign Relations" - CFR) i „Fondacije Rokfeler". „Ford fondacija" i „Fondacija Rokfeler" (koje su svojevremeno finansirale Hitlerov dolazak na vlast) bile su posle Drugog svetskog rata najznačajniji finansijeri CFR-a, a Džon Foster Dales je u to vreme zvanično radio i za „Fondaciju Rokfeler".

Oba brata Dales su radila za advokatsku kancelariju „Sullivan & Cromwell" u kojoj su kao klijenti bili okupljeni najveći industrijalci i bankari Sjedinjenih Država tog vremena. Kako bi se američka javnost pripremila za permanentne vojne intervencije, koje će Vašington da sprovodi širom sveta, stvorena je slika neumornog i ratobornog protivnika: zlog komuniste koji raznim putevima želi da stigne do američkih domova i da ih opljačka. Komunisti su, po tadašnjoj američkoj propagandi, bili svi i svuda - svako ko je odbijao da se povinuje američkom diktatu proglašavan je komunistom.

Ilustrativna je priča o Ho Ši Minu, vođi severenovijetnamskog pokreta otpora, koji je na početku svoje karijere bio nacionalista, ali se u plašt komunizma umotao pošto je dobio podršku SSSR-a i Maove Kine. Ho je na početku borbe protiv kolonijalne sile u Vijetnamu, Francuske, prvo tražio pomoć od SAD. Kako je u to vreme besneo Drugi svetski rat, Amerikanci nisu ni hteli, ali ni mogli da pritiskaju Francusku da Vijetnamu podari slobodu. Međutim, ni posle Drugog svetskog rata Vašington se nije angažovao po tom pitanju iz straha da bi prebrzi odlazak Velike Britanije i Francuske iz južne i jugoistočne Azije ovaj prostor mogao da otvori komunističkim vlastima Sovjetskog Saveza i Kine. Videvši da od Amerikanaca nema vajde, Ho se za pomoć obratio Moskvi i Pekingu i tako je postao najveći američki neprijatelj u tom delu sveta, bar kako ga je predstavljala američka propaganda.

Sjedinjene Američke Države, posebno klijenti okupljeni oko kancelarije „Sullivan & Cromwell" imali su značajne finansijske interese u velikom broju zemalja takozvanog Trećeg sveta. Legalno i legitimno izabrane vlade, koje su imale punu podršku naroda, želele su da raskinu nepovoljne ugovore koje su prethodne vlasti sklapale sa američkim kompanijama, zbog čega ih je američka propaganda proglašavala komunistima i na njihovo mesto dovodila pučističke režime koji nisu imali nikakvo uporište u narodu, a često ni u samoj vojsci koja ih je bila dovela na vlast. Jedini oslonac bile su im američke snage, zbog čega su bezpogovorno slušali naređenja iz Vašingtona.

Sjedinjenim Američkim Državama, njihovim najmoćnijim bankarima i industrijalcima, Hladni rat je poslužio kao oruđe kojim su iz pokorenih zemalja izvlačili profit. Isto se dešava i danas u vreme Novog hladnog rata.

Kao što ranije nije postojala nikakva realna opasnost da od Drugog svetskog rata iznureni Sovjetski Savez ili Kina krenu u ekspanziju, isto tako danas nema opasnosti od ruske agresije. Rusija je veliki izvoznik energenata koje, najvećim delom, kupuje Zapad, tako da ruskoj privredi ne odgovara bilo kakvo zaooštravanje odnosa sa Vašingtonom i njegovim satelitima. U suštini, ni zapadnoevropskim privrednicima ne odgovara Novi hladni rat, ali se oni pitaju isto koliko i Rusi.

Većina ljudi smatra da se osobe koje pokreću svetsku politiku nalaze samo u Sjedinjenim Državama ili najvećim delom tamo. Realnost je, međutim, drugačija - najvažnije odluke se donose u Londonu, odnosno u delu ovog grada koji se zove Siti (City). Tu je najvažnija svetska berza zlata i ostalih plemenitih metala, kao i sedište kompanija koje se bave njihovom trgovinom. Zlato je, još uvek, podloga celokupne svetske ekonomije, pa ko ima taj metal faktički vlada svetom. Bankari i trgovci iz Sitija, uz špekulacije na berzi, međusobno dogovaraju i poteze koji imaju dalekosežne političke posledice po druge narode.

Politički angažman Sitija postao je vidljiv šezdesetih godina prošlog veka, kada je uočeno veštačko menjanje cena zlata u određenim intervalima. Ove „korekcije" na berzi su se dešavale uvek uoči datuma kada je SSSR trebalo da isplati neku od većih rata međunarodnih kredita. Da bi pribavila novac Moskva je na slobodnom tržištu u Londonu prodavala zlato, ali su bankari neposredno pred svaku aukciju u međusobnom dogovoru snižavali njegovu cenu, tako da je SSSR bio primoran da prodaje veću količinu ovog plemenitog metala nego što je planirao, što je konačno prouzrokovalo veliku privrednu krizu celog istočnog bloka i njegov raspad krajem osamdesetih godina.

Bez obzira na široko rasprostranjeno mišljenje u javnosti, vlasnici krupnog kapitala imaju samo jednu nacionalnu, versku i rasnu pripadnost - novac. Zbog toga o njima ne treba razmišljati u relacijama uobičajenim za obične ljude.

Američki novinar i ekspert za finansije dr Pol Krejg Roberts u svom članku od 13, avgusta 2016. u magazinu „Kopp" ide još jedan korak dalje i tvrdi kako pobornici Novog hladnog rata u suštini imaju samo jednu ideologiju, iako, naizgled, dolaze iz različitih političkih okruženja. Po njemu, među njima ima i dosta bivših trockista koji su ideju „proleterskog internacionalizma" zamenili „kapitalističko-demokratskim globalizmom". Sve su to različita lica jednog te istog novčića, smatra Roberts, jer je u osnovi i jedne i druge ideologije globalizacija, odnosno vladavina manjine nad većinom u celom svetu.

Kada se to zna, onda je lako razumeti i trenutnu, naizgled protivrečnu politiku skrivenih, ali ipak neizmerno uticajnih svetskih lidera.

Manipulacije masom odavno su specijalitet kuće Rotšild, najznačajnijih vladara iz senke. Iako su izuzetno bogati i uticajni još od početka 17. veka, njihov meteorski uspon počinje 1815. i bitkom kod Vaterloa. Zahvaljujući dobro osmišljenoj mreži goluba pismonoša londonski Rotšildi su već u poslepodnevnim satima na dan ove čuvene bitke od briselskih Rotšilda saznali da je Napoleon poražen. Ostatak Engleske će ovu vest doznati tek sledećeg dana. Čim su saznali ko je pobednik, Rotšildi su u londonskoj berzi počeli da šire glasine kako su Francuzi pred kapijama Brisela, a da su engleske i pruske trupe do nogu potučene i u paničnom bekstvu.

Ovo je pokrenulo paniku među investitorima koji su počeli ubrzano da prodaju akcije budzašto, a kupci su bili - Rotšildi i njihovi kompanjoni. Kada se sledećeg dana saznalo da je Napoleon izgubio svoju poslednju bitku i da se vraća poražen u Pariz kako bi po drugi put abdicirao, stanje na berzi se stabilizovalo, a cene su počele da rastu donoseći Rotšildovima milionske zarade.

Slično „bacanje peska u oči" dešava se i sada sa Novim hladnim ratom i prognozama da će američke predsedničke izbore da dobije sa uma sišla Hilari Klinton. Na berzama se nastavlja recesija, a posebno su ovim pogođena tržišta hartija od vrednosti u Evropi i Severnoj Americi. Težište investicija Rotšildovih, međutim, već godinama se nalazi na istoku: na berzama u Hong Kongu, Singapuru i Sidneju. Tamo je za sada mirnije nego na zapadu.

Sve ovo pokazuje da „Ordo ab chao" u novoj verziji znači stvoriti haos na zapadu iz koga će se roditi red po meri bankara, a koji će doći sa istoka. I samo ponašanje Rotšildovih i njihovih satrapa ovo potvrđuje.

Dinastija Rokfelerovih, jedno vreme najbogatije porodice u Severnoj Americi, svoje početno bogatstvo duguje Rotšildovima i u to nema sumnje. Rokfelerovi finansijski pomažu i jednog i drugog kandidata za američkog predsednika (kao što su to uvek činili), ali daleko više para daju Donaldu Trampu, svesni da bi dolazak na vlast Hilari Klinton značio početak ubrzanog kraja SAD kao svetske supersile.

Veliki manipulator medijima, Džordž Soroš (direktan proizvod Rotšildovih), danas finansira ne samo raznorazne „obojene revolucije" po svetu, već i rasne proteste u Sjedinjenim Državama. Njegov cilj je bio i ostao izazivanje haosa. U predizbornoj trci on diskretno daleko više investira u Hilari Klinton, nego u Trampa, upravo zato što i on zna da je njen dolazak propast za Ameriku, dok su njegove milijarde sigurne na Dalekom Istoku.

A. "Oslobodioci"

„Ne veruj Danajcima ni kada poklone nose", stara je izreka, a danas umesto „Danajci" treba reći: bankari. Njihov jedini cilj je da porobe slobodne države i drže ih u dužničkom ropstvu tokom koga će im polako isisavati krv. Istorija je puna primera kada su se porobljivači pretvaračo da su oslobodioci,

Napuljsko Kraljevstvo je bila srednjovekovna država na jugu Apeninskog poluostrva. Nastalo je 1282. pošto se otcepio zapadni deo, ostrvo Sicilija. Prestalo je da postoji 1816. po ponovnom ujedinjenju sa Sicilijom, kada je nova država dobila naziv Kraljevina Dveju Sicilija (istočni, kopneni deo s uobičajeno i dalje zvao Napuljsko Kraljevstvo), a 1861. zauzeo ju je Đuzepe Garibaldi i pripojio Kraljevini Sardiniji, a zatim novouspostavljenoj Kraljevini Italiji.

Glavni grad Kraljevine, Napulj, bio je u to vreme najbogatiji region Apeninskog poluostrva. U Kraljevini nije bilo papirnog novca, već se sve plaćalo u zlatnim i srebrnim kovanicama. Druga najveća trgovačka flota tadašnje Evrope, odmah iza one koju je imalo Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske, bila je ona u Kraljevini Dveju Sicilija. Daleko najveće brodogradilište Apeninskog poluostrva i jedno od dva najveća brodogradilišta tadašnje Evrope bilo je pored Napulja.

Uprkos često iznošenim neistinama kako je istočni deo Kraljevine, onaj koji se nalazi na kopnu, spadao u najnerazvijenije na teritoriji današnje Italije, ovo područje je imalo samo dve siromašne provincije.

Polovinom 19. veka, italijanska Kraljevina Pijemont je, nasuprot Kraljevini Dveju Sicilija, bilo prezadužena i na korak od bankrota. Državna kasa je bila prazna i zato je ozbiljnim istoričarima ostalo nejasno kako je upravo ovo kraljevstvo uspelo da pokrene dugogodišnji rat za ujedinjenje Italije (na italijanskom Risorgimento).

Najvažniji poverioci dinastije Savoja, koja je vladala kraljevinama Pijemont (na kopnu) i Sardinija (na istoimenom ostrvu), bile su londonske banke pod kontrolom Rotšildovih. Interes Britanije i Rotšildovih se u to vreme poklapao: trebalo je celokupnu Italiju dovesti pod kontrolu Londona i osiromašiti je. Posebno je i jednima i drugima smetala Kraljevina Dveju Sicilija: Britancima zbog njene izuzetno efikasne trgovačke mornarice, a bankarima zato što zbog svog impozantnog bogatstva nije imala potrebe da se zadužuje.

U današnjim udžbenicima istorije u Italiji se uči kako su, navodno, stanovnici Kraljevine kličući dočekali Garibaldijeve trupe. Istina je sasvim drugačija: zbog žilavog otpora koji su pružali seljaci pojedina sela je Garibaldi spalio do zemlje, a stanovništvo bezobzirno pobio ili raselio.

Partizanski rat i ustanak stanovništva je u pojedinim delovima nekadašnje Kraljevine Dveju Sicilija trajao čak punih 12 godina.

„Oslobodioci", odnosno trupe Risorgimentoa, okupirali su gradove Kraljevine. Veliko brodogradilište kod Napulja je preseljeno u blizinu Đenove, luke na severu Italije, a isto se desilo i sa velikim brojem fabrika iz tog kraja koje su prebačene severno od reke Po, u okolinu Milana i Torina. Taj kraj je danas najrazvijeniji u Italiji i spada u razvijenije u celoj Evropi, dok je nekada prebogati jug danas nezamislivo siromašan.

Dolazak "oslobodilaca" tako se pretvorio u pljačkaški pohod. Isto to se dešava i danas kada Evropska Unija, navodno, želi pripajanjem da poboljša život stanovnika zemalja koje se pripajaju, dok se, u suštini, povećavaju samo prihodi bankara koji sve to finansiraju. Nekada slabo zadužene države odjednom upadaju u dužničko ropstvo iz koga ne mogu više da se izvuku. Posle pristupanja evrozoni Italija je napravila ukupan dug od oko 2.000 milijadi evra i nema šanse da bilo kada ponovo postane država punog suvereniteta. Isto kao i Napulj pre vek i po.