Dežurna

Nemačka elita još trpi Vučićev apsolutizam

Čekajući novu seobu Srba

U ovom trenutku zvanični Berlin nije fokusiran na situaciju u Srbiji, jer se u spoljnoj politici bori sa daleko većim problemima. Analitičari su sigurni da je prilikom nedavne posete Beogradu Zigmar Gabrijel srpskim političarima izdiktirao šta se od njih očekuje, a na prvom mestu je potpuno zaustavljanje daljeg prolaska migranata. Krijući se iza za Nemačku većih problema, kao što je na primer Redžep Tajip Erdogan, Aleksandar Vučić može da računa da će još jedno kratko vreme provesti na vlasti, jer će nemačka vlada jednom morati da reaguje na alarmantne napise u sopstvenim medijima. Rusija je, očigledno, isključena iz bilo kakvog uticaja na Srbiju

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Deviza kojom se rukovodi Nemačka u svojoj spoljnoj politici glasi: „...Demokratija je samo ono što je za nas korisno". Tako je nasilna promena vlasti u Ukrajini 2014. proglašena „demokratskom", jer je smenjen proruski, a doveden prozapadni predsednik republike. Slično se dešava i sa odnosom Berlina prema aktuelnom stanju u Srbiji.

Nemački medij „Deutsche Welle" na svom sajtu je 13. aprila 2017. objavio članak Dragoslava Dedovića u kome se konstatuje da se nemačka vlada pomirila sa tim da u Srbiji vlada novi diktator, Aleksandar Vučić, smatrajući ga trenutno manjim zlom. Jasno se u članku ukazuje na to kako zvaničnom Berlinu u ovom trenutku, manje od pola godine pre redovnih parlamentarnih izbora, nikako ne bi odgovarala destabilizacija Balkana ili, po Merkelovu još gore, ponovno otvaranje balkanske rute za izbeglice.

Čvrsta ruka kojom, naizgled, vlada Vučić, u ovom trenutku se u Nemačkoj shvata kao garancija da će, makar do jesenjih izbora za Bundestag, Srbija biti mirna, a izbeglička ruta zatvorena. S tim u vezi Dedović piše: „...Interes Berlina je jasan: stabilni odnosi u regionu. To podrazumeva da Beograd ne talasa sa Kosovom. I da preko Banjaluke ne zateže sa Sarajevom. Da se ne obazire na povremene neugodne tonove iz Zagreba. Vučić je tu lekciju savladao besprekorno. Ponaša se na očekivani način..."

Nemačka računica da pomoću diktatora Vučića sačuva mir na Zapadnom Balkanu, međutim, ne deluje naročito uspešno. Bečki „Standard" je dan pred predsedničke izbore u Srbiji objavio članak u kome je ukazivao na to da će Vučić pokrasti izbore, odnosno da rezultati mogu unapred da se predvide, jer naprednjaci kontrolišu sve medije i sve institucije u zemlji. Istovremeno je list ukazao na široko rasprostranjeno nezadovoljstvo u narodu. Izborna kampanja je nazvana prljavom, a autor teksta je nedvosmisleno za to optužio stranke na vlasti.

Redovni dnevnik nemačke prve televizije, ARD-a, „Tagesschau" objavio je 6. aprila dosta opširnu reportažu o protestima u Srbiji, konstatujući kako su oni rezultat otpora očiglednim manipulacijama pomoću kojih je Aleksandar Vučić pobedio na predsedničkim izborima.

Berlin se svojom politikom ignorisanja problema u Srbiji našao između čekića i nakovnja. Nasuprot onome što Dedović najavljuje kao interes zvaničnog Berlina, u Srbiji se odvija scenario koji može samo da uznemiri nemačku vlast. Uporni protesti mogu da destabilizuju srpsku vladu, a do sigurne eskalacije će doći onog trenutka kada Vučić bude odlučio da opravda svoj naziv čvrstorukaša. Posle toga njega i njegovu vlast neće moći da zaštiti ni EU, ma koliko to, možda, želela. Sa druge strane, opravdani narodni bunt ne može da se utiša.

Angela Merkel teži četvrtom mandatu na čelu nemačke vlade, iako je još posle prethodnih izbora najavljivala svoje povlačenje iz politike. Njena politika otvorenih vrata prema izbeglicama sa Bliskog Istoka duboko je uznemirila i podelila nemački narod. Za kratko vreme je više od dva miliona migranata ušlo u Nemačku - neki su se zvanično prijavili, ali je i mnogo onih koji se kriju. Većina njih su mirni, ali ima i puno onih koji za sada samo sanjaju terorističke udare u Nemačkoj i Zapadnoj Evropi, a neki su već i krenuli da te svoje snove pretvore u stvarnost.

Bura oko izbeglica se taman utišala u Nemačkoj i u ovom trenutku nije dominantna izborna tema, osim za partiju „Alternativa za Nemačku" (AfD). Redžep Tajip Erdogan je prvi strani političar koji je uvideo da pretnjama kako će novi talas izbeglica da zapljusne Nemačku može da privoli Angelu Merkel da ga makar trpi, ako nije već spremna da ga podrži. Sledeći ko je to razumeo bio je Aleksandar Vučić.

Iz nedavne posete Beogradu nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel se vratio zadovoljan. Ne preterano, ali je, kako je sam rekao, optimista. Očigledno je sa Vučićem postigao dogovor da Srbija ne pušta više migrante u Evropsku Uniju. Izbeglice koje su u Srbiji tu treba i da ostanu, dok će vlada u Beogradu učiniti sve što je u njenoj moći da zaustavi priliv novih migranata. U svakom slučaju, oni koji uđu u Srbiju u njoj će i ostati, bar do završetka predstojećih izbora za Bundestag, slažu se nemački analitičari.

Zbog toga je, u ovom trenutku, Aleksandar Vučić manje zlo za Berlin. Konačno, ne žive ni Merkelova ni njeni saradnici u Srbiji, pa da moraju da se zabrinu.

„...Nemačka spoljna politika poznaje dve konstante: kontinuitet i oprez", tvrdi Dedović u pomenutom članku za DW. I jedno i drugo u ovom trenutku idu na ruku Aleksandru Vučiću.

Zvanični Berlin Vučića još uvek smatra delom rešenja, mada ga nemački mediji sve više vide kao deo problema. Vučić je, svakako, manje neprijatan sagovornik od jednog Erdogana, koji nemačku vlast naziva nacističkom, ili Viktora Orbana koji sve manje želi da bude Evropljanin, a sve više Mađar. Nije u ovom trenutku Merkelovoj lako ni sa novoizabranim predsednikom SAD, a još uvek je u sukobu i sa Kremljom. Zbog toga joj savršeno odgovara jedan oportunista na vlasti u Beogradu koji ne diže buku, sluša šta mu se kaže i, za sada, uspeva da izbegne krvoproliće na ulicama.

U odnosu Nemačke prema aktuelnoj vlasti nema nikakve ljubavi, čak ni braka iz interesa. U pitanju je obično trpljenje situacije koja se još uvek ne procenjuje kao alarmantna. Pri tome, ni sama vlada u Berlinu više ne smatra kako je Vučić trajno rešenje, jer je jasno kako na duže staze on vlast neće moći da održi, ali ni dalja demokratizacija Zapadnog Balkana nije sada u fokusu Nemačke.

Na ovo je pre više od godinu dana indirektno ukazao Bernd Fajgel na jednom skupu povodom migrantske krize, postavljajući sasvim logično pitanje: ako su Evropskoj Uniji, pa i samoj Nemačkoj, potrebni strani radnici, zašto se nije nastavilo sa pregovorima sa Turskom o kontrolisanom dolasku njenih radnika? Odmah je sam dao i odgovor na ovo pitanje: Zapadnoj Evropi odgovara politika zatezanja i popuštanja prema Ankari, jer time može da je ucenjuje i kontroliše.

Isti slučaj je i u odnosu prema Srbiji, jer bi uvođenje demokratije u tu zemlju i njen ulazak u EU oduzeo Berlinu iz ruku glavne poluge pritiska. Upravo se ta strategija krije iza konstatacije „Deutsche Welle"-a kako se nemačka politika vodi oprezom.

To proizilazi i iz jednog drugog članka istog medija, takođe objavljenog 13. aprila 2017. godine pod naslovom „Stabilnost ispred demokratije". U njemu je autor rezigniraro konstatovao da se Evropa prilično dugo ponašala tako da joj je stabilnost prioritet, dok je demokratija plaćala cenu tog prioriteta. Tek nedavno su političari shvatili, kako prave stabilnosti nema bez demokratije.

U izveštaju „Deutschlandfunk"-a od 6. aprila sa beogradskih ulica, prenose se reči neimenovane mlade Beograđanke, kako ona protestuje za sopstvenu budućnost, koju više ne vidi u Srbiji. „Za nekoliko nedelja odlazim da radim u inostranstvu, ali ovde mi ostaju roditelji i brat", priča ova devojka nemačkom reporteru, „Ne znam šta će biti sa njima. Zato podržavam proteste."

Možda će Berlin odlučiti da se oslobodi Vučića tek kada postane očigledno da zahvaljujući njegovoj politici stotine hiljada migranata iz Srbije kreće put tržišta rada Nemačke i ostalih zemalja Evropske Unije?

A 1. Mladi bez budućnosti

Nemački mediji različitih političkih opredeljenja veoma slično izveštavaju o situaciji u Srbiji.

Desnici bliski dnevni list „Frankfurter Allgemeine Zeitung" (FAZ) od početka je objavljivao vesti o protestima u Beogradu i drugim gradovima Srbije, prenoseći i najvažnije parole demonstranata.

Više levici sklon berlinski dnevnik „Tageszeitung" (TAZ) nije toliko pažnje posvetio parolama, koliko razgovoru sa demonstrantima. Izveštavajući sa masovnog protesta u subotu 8. aprila u Beogradu, list je raspoloženje okupljenih demonstranata opisao kao „nezadovoljstvo nepravdom i autokratskim režimom koji Srbiju uvodi u diktaturu i ukida sve civilizacijske vrednosti".

FAZ težište stavlja na političke zahteve demonstranata, dok levičarski TAZ više pažnje posvećuje socijalnim aspektima ističući da su demonstracije 8. aprila organizovali sindikati vojske i policije. I jedni i drugi, međutim, ukazuju na to da su najviše nezadovoljni mladi u Srbiji.

A 2. Trpeti, ali dokle

Nemački izraz „Duldung" je dosta poznat žiteljima sa prostora bivše Jugoslavije, posebno onima koji su devedesetih od građanskog rata, siromaštva i sankcija prebegli u Nemačku i tamo dobili privremenu dozvolu boravka sa ovim nazivom. Reč znači „trpljenje", a glagol „dulden" označava „trpeti".

Pravnički, ovaj izraz označava situaciju kada stranac u Nemačkoj dobija dozvolu privremenog ostanka, jer nemačka administracija ne može drugačije da reši problem, pošto je deportovanje iz nekog razloga nemoguće, a istovremeno je zakonski isključeno davanje stalne boravišne dozvole. Svojevrsni zakonski „čardak ni na nebu, ni na zemlji".

Istovetno bi mogao da se opiše odnos zvaničnog Berlina prema situaciji u Srbiji: trpljenje, jer u ovom trenutku nikakva politička promena nije za Nemačku poželjna.

„Duldung" za izbeglice sa prostora bivše SFRJ je važio dokle su postojali razlozi zbog kojih je njihovo proterivanje bilo nemoguće, pa tako isto i „trpljenje" Vučićevog diktatorskog režima ima da traje samo dok je ono apsolutno neophodno.