Ekonomija

Otvorene nacionalne privrede i svetski novac-podsticaji, ograničenja i sukobi (26)

Strateški zaokret je moguć i bez podsticaja inflacije

Savremene ekonomije su više ili manje otvorene prema svetskom tržištu (robe,novca, rada i kapitala). Autarkičnih privreda i privreda dovoljnih samih sebi nema. Komplementarnost i uzajamna povezanost privreda postaju sve veći. Otvorenost privreda nameće i potrebu ovladavanja saznanjima o složenim tokovima novca i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, sistemu i instrumentima plaćanja, efektima promena deviznih kurseva, garancijama, promenama kamatnih stopa na finansijskim tržištima, kursnim i valutnim rizicima, inflaciji i dr. Manipulisanje deviznim kursevima, devalvacije i revalvacije nacionalnih valuta, politika izvoza i uvoza roba i kapitala su sastavni deo svakodnevnih politika, fundamentalni problemi platnog bilansa, zaduživanje u inostranstvu, efekti upotrebe kapitala i dospeće obaveza (kumulisanje obaveza po dugovima), otežani pristup svetskom tržištu novca i kapitala, velike promene na svetkim finansijskim tržištima i u poslovnoj filozofiji međunarodnoj finansijskih institucija - kao imperativ nalažu i potrebu njihovog detaljnog izučavanja. O tome za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

8) Ekonomske posledice krize državnih finansija i novi mehanizam regulisanja ekonomije

Ekonomska teorija u razvijenim privredama u krizi državnog regulisanja privrede i izrazito razvijenoj praksi mešanja države u ekonomiju, orijentiše se u sledećem pravcu:

Otpor daljem širenju javnog sektora i državnoj intervenciji nesposobnoj da na bazi kejnzijanske teorije reguliše stagflaciju u privredi, što je odvodi u liberalisticki reformizam,

Mada država u kapitalizmu igra aktivnu ulogu zaštitnika interesa monopolističkog (krupnog) kapitala, njena funkcija je neracionalna, a državni rashodi neproizvodni i nisko rentabilni, treba ih zameniti reprivatizacijom javnog sektora (profitno sposobnijeg, rentabilnijeg i znatno prodornijeg dela kapitala). Prioriteti ekonomske politike se sada bitno menjaju. U prvi plan, uz antiinflacionu politiku, dolaze naučno - tehnički i vojno - politički ciljevi, umesto socijalnih ciljeva i politike „pune zaposlenosti".

Dakle, umesto politike pune zaposlenosti u sklopu „države blagostanja" u prvi plan dolazi borba protiv inflacije, rast efikasnosti kapitala i stvaranje uslova za veću profitabilnost privatnog kapitala. Javljaju se otpori daljem širenju javnog sektora u privredi i državnom intervencionizmu - kome se suprostavljaju naglašeni liberalizam i tržišni mehanizam (ponuda i tražnja, određivanje cena faktora proizvodnje i dr.)

Drugo, intervencija države u ekonomiji prelazi sa anticikličnog regulisanja na srednjoročnu strategiju ekonomskog rasta i rešavanje strukturnih problema. „Ekonomija ponude" upravo koristi takvu strategiju protiv preteranog državnog intervencionizma i visokog budžetskog deficita.

Deficit budžeta treba smanjiti na teret davanja za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, pomoć za razvoj nerazvijenim, očuvanje okoline i sl., bez diranja u vojne rashode. S druge strane, korporacije i krupni kapital treba rasteretiti poreskih davanja. Stroga monetarna kontrola (uz prebacivanje države na finansiranje iz sredstava stanovništva) treba da osigura kontrolu inflacije, dok smanjenje poreza treba da podstakne sklonost investiranju i povećanje proizvodnje. Uspostavljena je kontrola inflacije, ali nije smanjen unutrašnji „astronomski dug", niti budžetski deficit. Država se i dalje mora javljati na finansijskom tržištu.

U uslovima izražene kontrole emisije i novčane mase dolazi do skoka realnih kamata. Poskupljenje kapitala iznad profitne stope ograničava investicije i uvodi recesivne tendencije u privredi. Treće, osnovni parametar postaje povećanje proizvodnje, ponude i povećanje stope akumulacije, a ne povećanje tražnje (posebno državne potrošnje),

Odsustvo tržišnih motiva dovodi do niske produktivnosti rada u nacionalizovanim preduzećima, uz socijalizaciju gubitaka i gubitak društvenog kapitala za njihovo pokrivanje,

Stalni rast državnog aparata vodi neracionalnom i neekonomskom zapošljavanju, a ekonomska logika se zamenjuje birokratskom logikom,

Preterana budžetska potrošnja u odnosu na nacionalni dohodak, posebno stalni i visoki budžetski deficiti, dovode do širenja inflacije,

Država budžetskim rashodima ne podstiče ekonomski rast, naprotiv, opadanje stope rasta praćeno je ubrzanom inflacijom, što onemogućava otvaranje novih radnih mesta u proizvodnim delatnostima i sl. Kriza kejnzijanske politike regulisanja tražnje, posebno podstaknuta državnim rashodima u ukupnoj funkciji potrošnje, potpuna je. Javna potrošnja je neelastičija naniže, budžetska prava se teško ukidaju, ova potrošnja apsolutno i relativno stalno raste, što je isključuje iz instrumentarija anticiklične makro ekonomske politike.

Kejnzijanska politika stabilizacije deluje sve više proinflaciono i prociklički. Mehanizam regulisanja ekonomije, saglasno s navedenim, bitno se menja. Država je ranije trebalo da otkloni stihiju tržišta, da kontroliše tržišni mehanizam, da dopunjava i koriguje neadekvatno ponašanje privatnog kapitala, sada se mere usmeravaju na aktiviranje tržišnog mehanizma, konkurenciju, aktiviranje kapitala, olakšice privatnom kapitalu i biznisu.

Značajne promene se događaju u monetarno - kreditnom i finansijskom regulisanju. Monetarno regulisanje i kontrola postaju osnovna sredstva antiinflacione politike. Preorijentacija se vrši sa regulisanja kamatne stope na dinamiku rasta (i kontrolu) monetarnih agregata.

Targetiranje rasta novčane mase, nezavisno od faze ekonomskog ciklusa, treba da osigura permanentno stabilne stope rasta ponude novca i otklanjanje cikličnih oscilacija (u duhu monetarne doktrine ciklusa). Targetiranje, u osnovi, znači i oštro ograničavanje procesa monetizacije državnog duga i prenos finansiranja budžetskog deficita na štednju privatnog sektora.

Teorijska platforma „novog konzervatizma" i ekonomske politike u razvijenim državama kapitalizam obično se vezuje za: 1) Monetarizam, 2) Teoriju ponude, 3) Teoriju racionalnih očekivanja. Neokejnzijanstvo ostaje i dalje prisutno kao osnova radikalno-reformističkih snaga i državnog regulisanja makroekonomske politike, posebno u novom otporu liberalizma koji je zadominirao kapitalizmom.

Države treba oštro da ograniče budžetske deficite, uz ograničavanje funkcije preraspodele dohotka budžetom (snižavanje socijalnih davanja, smanjivanje oštrine progresivnog oporezivanja, uz veće snižavanje poreza korporacijama). Preraspodela nacionalnog dohotka socijalnim i poreskim reformama odvija se u korist akumulacije kapitala, uz širenje vojnih rashoda, a sve na teret potrošnje stanovništva (snižavanje realne zarade, sužavanje socijalne pomoći, davanje za nezaposlenost i dr.)

Da li se vodi adekvatna antiinflaciona ili redistributivna fiskalna politike - sa odvođenjem svih efekata restrikcija rashoda i povećani poreski priliv, za otplatu obaveza iz domaćih i inostranih dugova. Istina, radi se o deflacionim delovanju, ali sa snažnijim antirazvojnim efektima. Ovo se posebno odnosi na politiku „budžetskog suficita". Ne znamo ni jednu privredu u svetu koja suočena sa recesijom, niskom stopom rasta, visokom nezaposlenošću, niskim investicijama i potrošnjom koja je vodila politiku suficita (čak ni uravnoteženog budžeta).

Vodi se uglavnom politika ,,optimalnog" budžeta prilagođenog opštem stanju privrede i društva. Na sceni je tzv. „budžetsko ograničenje", naime težnja da se ograniče javni rashodi, posebno socijalni transferi, snize porezi koroprativnom sektoru (krupnom preduzetničkom kapitalu), smanjenje međunarodne pomoći i sl. da bi se smanjio teret javnog sektora u korist privatno - preduzetničkog. I pored takve opšte strategije budžetske politike gotovo sve države pritisnute novom krizom odlaze u drugu krajnost na navedene proklamacije.

Naime, autonomno kretanje budžetskih prihoda i rashoda pod pritiskom krize i stalno rastućih javnih potreba (potrošnje) dovodi do odvajanja kretanja budžeta od realnih i finansijskih mogućnosti privrede i društva. Budžetski rashodi i prihodi naglo rastu u odnosu na rast i nivo domaćeg proizvoda i fiskalnu bazu, tako da učešće javnih rashoda i prihoda budžeta stalno raste. Na taj način raste i fiskalna presija, dok porezi postaju ,,nepodnošljivi" gušeći privrednu delatnost, proizvodnju, uz ugrožavanje privrednog rasta. Tada se smatra da je transparentnost javnih prihoda i rashoda (budžeta) mala.

Zahteva se smanjenje poreskog opterećenja, smanjenje fiskalnog zahvatanja, a pošto su javni prihodi i rashodi nerealno visoki zahteva se i njihovo snižavanje, posebno relativno (u odnosu na društveni proizvod). Realna i nominalna javna potrošnja je, dakle, ekscesno visoka. Smatra se da se vodi ekspanzivna fiskalna (budžetska) politika, odnosno da postoji tzv. „meko budžetsko ograničenje". Enormno fiskalno opterećenje dovodi do recesije i snažnog inflatornog pritiska.

Tada redovno dolazi do pojave hronicne recesije i latentno vrlo visoke otvorene ili potisnute inflacije. Politika ,,mekog" budžetskog ograničenja je redovno proinflatorna i prociklički usmerena. Fiskalna politika sa takvim budžetom deluje autonomno recesivno. Fiskalno prilagođavanje je pri tome osnovna pretpostavka stabilizacije i strukturnog prilagođavanja. „Fiskalna prilagođavanja", u osnovi znače podešavanje fiskalnih prihoda i rashoda stvarnom stanju i mogućnostima privrede.

Budžetski rashodi i prihodi ne samo da se autonomno i ekscesno ponašaju u odnosu na finansijsku moć privrede, već su praćeni i slabom budžetskom kontrolom (ao ante i ao post). Čak ne postoji ni parlamentarna kontrola budžeta. S druge strane struktura javnih rashoda i prihoda se pogoršava, što ponovo dovodi do zahteva za dodatnim sredstvima (novim porezima ili povećanjem poreske stope, odnosno proširenja poreske osnovice).

Svi javni rashodi se čine „društveno opravdani", teško dolazi do „kresanja budžeta", jer je najveći deo rashoda postao neelastičan na snižavanje. Mada se traži radikalno smanjenje javne potrošnje, to se vrlo teško ostvarnje. U slučaju da nije moguće povećanje poreskih prihoda ili smanjenje fiskalnog zahvatanja, tada se, često, pribegava neizvršavanju fiskalnih obaveza (iz budžeta), tako da deo rashoda ostaje neostvaren.

Na taj način narasta i javni dug države, koji se mora pokriti iz realnih izvora. Javni dug je praćen pojavom kvazi - fiskalnog deficita. Fiskalno opterećenje i proizvođenje negativnih ekonomskih (razvojnih i stabilizacionih) efekata je redovna pojava kod ,,mekog" budžetskog ograničenja. Nasuprot ,,mekom" budžetskom ograničenju ,,tvrdo" budžetsko ograničenje polazi od nekoliko značajnih postavki. Iz svega navedenog proizlazi opšti stav ekonomske teorije:

Budžetski prihodi i rashodi moraju biti usaglašeni sa stvarnim mogućnostima privrede,

Budžetska kontrola (kontrola priticanja prihoda i ostvarivanja rashoda) mora biti potpuna i redovna,

Budžetska politika, odnosno ukupna politika javnog sektora, moraju biti pod kontrolom,

Ne dozvoljava se popunjavanje eventualnog budžetskog deficita emisijom novca banaka ili centralne banke, a ukoliko se to pod pritiskom krize mora učiniti tada to mora biti ograniceno javno i kontrolisano u upotrebi,

Budžet redovno mora biti uravnotežen, cak i na godišnjem nivou,

„Budžetska stega" treba da osigura racionalno korišćenje budžetsh sredstava, uz adekvatnu strukturu budžetskih rashoda,

Ekonomske funkcije budžeta (uz stabilizacionu koja iz toga proističe) treba da dominiraju. Budžetska politika sa dominantno stabilizacione i „uravnotežavajuće" prelazi na koncept razvojne. „Tvrdo budžetsko ograničenje" kao nužnost često se ističe u cilju efikasnije borbe protiv inflacije (posebno budžetske inflacije, odnosno inflacije tražnje), kao i u težnji da se osigura stabilnost deviznog kursa preko pune kontrole emisije novca i budžetskih rashoda i prihoda. Ovakvu politiku sve više zagovaraju i mnogi naši ekonomisti u opštem zahtevu da se održi stabilnost cena i deviznog kursa u poslednjim godinama.

14. Finansiranje budžetskih rashoda

primarnom emisijom novca

Za finansiranje potreba države odobravaju se dve vrste kredita:

Kratkoročni krediti za premošćavanje nesinhronizovanosti između dinamike prihoda i rashoda budžeta. Ovde se radi o tzv. letećem dugu, koji se u toku godine kada obavi svoju funkciju, treba vratiti,

Dugoročni krediti za finansiranje potreba države koji su odobravani na osnovu posebnih zakona, ali i za određene investicione namene, (Blagoje Nanevski: Finansiranje deficita budžeta primarnom emisijom, uticaj na novčane tokove i efikasnost monetarno - kreditnog regulisanja, Ekonomist, Zagreb, br. 3/77, str. 451). Porast budžetskog deficita finansiranog povećanjem brzine opticaja novca i / ili politikom monetarne ekspanzije, dovodi do toga da podela dohotka na potrošnju i štednju ostaje neizmenjena, dok je porast cena više nego proporcionalan porastu ukupnog novčanog opticaja. Nastalim promenama u strukturi plaćanja raste potreba za većim iznosom transakcionog novca za finansiranje bruto domaćeg proizvoda.

U tom okviru svaki porast poreskih prihoda za pokriće budžetskog deficita smanjuje štednju i investicije. Novac se oslobađa iz sfere novčanog kapitala, što odgovara povećanoj tražnji sredstava za tekuće transakcije usled promena u strukturi plaćanja. Deficitarno finansiranje novostvorenim novcem, biće po efektu slično slučaju povećanog novčanog opticaja.

Deficitarno finansiranje zajmovima iz postojećih fondova je po svojoj tražnji sredstava za tekuće transakcije više ili manje slično slučaju ekspanzije uravnoteženog budžeta. U finansiranju budžeta Srbije nakon bombardovanja NATO-a, koristili su se krediti kod centralne banke za izgradnju i popravak mostova, saobraćajnica, energetskih sistema (kao i za njihovu rekonstrukciju).

15. Dinamički budžetski deficit i finansiranje

Deficit budžeta se ne može posmatrati kao data godišnja veličina već u dinamici svog formiranja u toku budžetske godine. Naime, godišnji budžetski deficit je kumulativ deficita koji se javljaju u toku dinamike izršenja budžeta po mesecima, odnosno kvartalima. U tom smislu moguće je da se u određenom periodu, zbog neusklađenih tokova priliva sredstava u budžet i stvaranje rashoda javlja i budžetski suficit, ali je u celoj godini ostvaren deficit.

Bruto domaći proizvod se tromesečno izračunava, kada se vidi ostvarenje, tendencije i slabosti u razvoju, ali i potrebne korekcije i mere za sledeći period. Stoga bruto proizvod nije samo statistički agregat ili indikator, već svesno i planski vođen projekat sa dinamičkim ugrađivanjem niza korektivnih mera i stimulansa za njegovo željeno ostvarenje u narednom periodu.

Ovako, kao čisto statistički produkt i rezultat nečega što se gotovo stihijski odvijalo i dalo takav rezultat (BDP), očito je da se radi o spontanitetu, liberalnoj i anarhičnoj, nepovezanoj privredi iz koje tada proizlazi rezultat kao BDP (koji najčešće odstupa od planiranog za godinu dana uli se u konačnom godišnja visina naknadno koriguje prema potrebi).

To je ne samo stihijska privreda, već privreda finansijski ogoljena, opterećena obavezama, bez sopstvenog kapitala i sredstava, nepovezana, a funkcionalno često lokalnim, regionalnim i parcijalnim interesima, suprotstavljena. Stoga i nema zajedničkih, sintetičkih programa realnog razvoja, već nekakav spisak želja bez bilo kakve analize i razrade (kao čisto politikanstvo).

Da pogledamo, konačno, kako se u toku godine kreće budžetski deficit ili suficit, dok je visina godišnjeg deficita rezultat tih kretanja u toku godine. Budžetski rezultat se dobija tek za nekoliko meseci u narednoj godini, a situacija u privredi se do tada može značajno promeniti.

Formiranje deficita i suficita budžeta u toku godine - godine 2018 i 2019. Republički budžet, u milijardama dinara -

Sada postaje jasnije zašto MMF u pregovorima sa vladom traži kao najnoviji stav da se u budžetskoj politici daje i polugodišnje izvršenje budžeta, a ne samo na godišnjem nivou. Istina, bilo bi operativnije i efikasnije za intervencije i vođenje fiskalne politike kada se izvršenje prati tromesečno (sa analizom), kao što se daje i ostvarenje bruto proizvoda.

Na taj način ne može se smatrati da monetarna politika kada centralna banka pokriva godišnji budžetski deficit od 1,2 milijarde da je to u toku cele godine, već uglavnom krajem godine. Na taj način monetarna politika deluje vrlo kratkoročno u pokriću budžetskog deficita i sa kamatnim opterećenjem, a ne vidi se njena stvarna uloga u budžetskoj potrošnji. Moguće negativne implikacije korišćenja sredstava emisije za deficitno finansiranje ogledaju se u sledećim pojavama:

Emisijom dodatne mase novčanih sredstava, van redovnih tokova stvaranja i raspodele društvenog proizvoda, kojom nastaje kreditiranje deficita budžeta, unose se disproporcije u robno - novčane odnose, koje se održavaju destabilizaciono na tekuća kretanja i na privredni razvoj. Pored inflacionih efekata, usmeravanje emisije na pokriće budžetske neravnoteže izaziva i preraspodelu akumulacije, dohotka i kupovne snage u privredi između društvenih subjekata i regiona, što zamagljuje stvarne rezultate rada i krajnji princip raspodele prema rezultatima rada,

Finansiranje budžetskog deficita sredstvima iz primarne emisije stimuliše se neracionalnost u ukupnoj društvenoj potrošnji, jer se računa na lako dobijanje ovih sredstava što sa svoje strane slabi napor za sprovođenje politike štednje,

I ako deficitarno finansiranje stvara uslove za redukciju izdvajanja dohodaka privrede za alimentiranje pojedinih rashoda u okviru budžeta, na kraju se takve intervencije ipak odražavaju na stanje likvidnosti privrede. Deficitarno finansiranje omogućava distribuciju akumulacije od sektora privrede u sektor države koji konačno odlučuje o raspodeli tako odvojene akumulacije,

Zbog toga, sužava se prostor za alimentiranje potreba privrede za dodatnom količinom novca, koje objektivno nastaju u procesu društvene reprodukcije: „Iz tih razloga bilansi primarne emisije postaju prenapregnuti, tokovi emisije primarnog novca krajnje neelastični i rigidni i ceo emisioni mehanizam i monetarna regulacija u velikoj meri neefikasni i nemoćni". Prilikom zaduživanja države kod centralne banke potrebna je velika opreznost. Država bi mogla da stvara rashode samo onoliko koliko će joj biti planirani budžetski prihodi, tako da izbegne deficitarno finansiranje.

Država bi se mogla zadužiti za iznose koji se mogu pokriti povećanim prihodima, očekivanim u skladu sa rastućim društvenim proizvodom. Time bi se vršilo dodatno kreiranje novca saglasno stvarnim potrebama proizvodnje i prometa, odnosno rastućim potrebama izazvanim porastom bruto domaćeg proizvoda.

Na taj način ne bi došlo do probijanja monetarnih tokova i okvira za održavanje stabilne reprodukcije. Kada se govori o finansiranju budžetskog deficita od strane centralne banke obično se polazi od čistog ili „neto" odnosa.

Državi treba za pokriće deficita određeni iznos koji „trebuje" kod centralne banke. Banka emituje kredit budžetu i pokriva dva faktora koji „koriguju" te odnose centralne banke i budžeta. Naime, bruto odnosi su ovde vrlo značajni. Država drži svoje depozite u bilansu centralne banke - čime se vrši poništavanje javnih prihoda (iz dohodaka), ali i koristi kredite. Novija teorija i praksa izvlače sada neto poziciju države kod centralne banke (ali i poslovnih banaka). Iz toga se može videti da i u slučaju kada država koristi kredit kod centralne banke to apriori ne znači da je stvorena dodatna kupovna snaga na tržištu, posebno kada su depoziti države veći od uzetih kredita.

Ovaj momenat se mora uzeti u obzir kada se govori o korišćenju primarne emisije za pokriće budžetskog deficita. Drugo, veliki deo sredstava iz budžeta se transferiše privredi i stanovništvu (kao transferni i socijalni rashodi), tako da se nadoknađuje izgubljeni dohodak preko poreza.

Ovde možemo dodati i treći elemenat kada država popunjava budžet kreditom centralne banke da bi podmirila obaveze po inostranom dugu (iz budžeta).

Od strane naše monetarne politike, u uslovima nedovoljnog nivoa realnih izvora za finansiranje javne potrošnje, redovno se upotrebljava deficitarno finansiranje sa svojom relativno jednostavnom tehnikom i širokim mogućnostima zahvatanja. Karakteristika visokog angažovanja primarne emisije za finansiranje budžetskog deficita kod nas je to što se radi o kreditiranju tekućih deficita budžeta, kako bi se premostila kratkoročna nepoklapanja u dinamici prihoda i rashoda.

U dugoročnom finansiranju sredstvima iz primarne emisije radi se u retkim slučajevima. Navodimo slučajeve zaduživanja države kod centralne banke za izgradnju infrastrukture i energetskih postrojenja nakon NATO bombardovanja.

16. Model deficitarnog bankarskog finansiranja i razvojna monetarna politika

Upotreba primarne emisije za finansiranje budžetskog deficita mogla bi se dopustiti pod sledećim uslovima:

Ako bi se primarna emisije koristila za deficitarno finansiranje u okviru ukupne monetarne ravnoteže i ako bi se kontrolisalo održavanje predviđenih monetarnih parametara na bazi empirijskih proračuna o potrebnoj novčanoj masi i obimu kredita banaka (odnosno ukoliko se time ne bi prevazilazile optimalne stope ponude novca za potrebe privrede),

Ako postoji funkcionisanje efikasnog kreditnog tržišta,

Ukoliko postoji razvijena kreditna kontrola i kontrola upotrebe kredita,

Ukoliko se na drugim kanalima primarne emisije može voditi odgovarajuća restriktivna monetarna politika, tako da se ne probijajju monetarni okviri za tekuću godinu,

Ukoliko se radi o kratkoročnom (letećem) dugu koji se vraća u toku budžetske godine iz redovnih budžetskih prihoda. Takav korak se bez problema može gotovo redovno činiti. Sistem pokrića budžetskog deficita povećanjem poreskih prihoda politički je vrlo nepopularno, a sem toga, smanjuje finansijsku sposobnost privrede i stanovništva.

Sa druge strane, ako se ide na smanjenje javnih rashoda, to sa sobom nosi određene socijalne konsekvence, odnosno stvara teškoće u izvršavanju javnih funkcija (penzije, zdravstvo, školstvo, policija, armija, zaposleni u javnom sektoru i dr.).

Da bi se očuvala ekonomska i finansijska stabilnost nacionalne ekonomije, daleko je povoljnije da se najveći deo sredstava za finansiranje povećanog dela javne potrošnje osigurava putem javnog duga kroz mobilizaciju sobodnih novčanih sredstava na tržištu novca i kapitala.

17. DEFICITARNO FINANSIRANJE U FUNKCIJI RAZVOJA I INVESTICIJA

Da li se deficitarno finansiranje može koristiti kao faktor finansiranja razvoja i investicija i pod kojim uslovima:

Umesto deficitarnog finansiranja budžetskog deficita treba preusmeriti kreditnu politiku na finansiranje konkretnih investicija, kratkog roka, brzih efekata u dohotku i proizvodima i uslugama,

Inflacioni mehanizam tada treba držati pod kontrolom sprečavajući razmah inflacije, odnosno pretvaranje „inflacione presije" u otvorenu ili hiperinflaciju,

Sinhronizovati uvoznu (podsticajnu) politiku za tako finansirane investicije, ali uz vrlo selektivnu politiku uvoza,

Uvesti potpunu kontrolu tokova kreditne mase uz sprečavanje odliva novca u lične dohotke, javnu potrošnju, plaćanje kamata i sl.,

Najveći deo koponenata investicija zasnivati na domaćoj proizvodnji i tržištu da bi se efekti multiplikacije investicija u potpunosti odrazili na domaće tržište i privredu, a ne na deficit platnog bilansa,

Poslovne banke moraju u potpunosti pratiti tokove investicija (podržane i fiskalnom i drugim delovima makroekonomske politike), uz poseban tretman depozita takvih preduzeća kod banaka.

Ukoliko preduzeća ulaze u investicije i modernizaciju procesa proizvodnje, nove proizvode, programa, tržišta i sl., tada centralna banka može takvim preduzećima dati niskokamatni dugoročni kredit iz emisije u visini plaćenih poreza (ili za finansiranje projekata). Time se oslobađa akumulacija preduzeća za sopstvena ulaganja u razvoj i modernizaciju. O tome nešto kasnije u ovom prilogu.

Deficitarno finansiranje razvoja i investicija preko stimulativne monetarne politike ne može se a limine odbaciti, već konkretno voditi za svaku investiciju, posebno u privredama koje oskudevaju u štednji iz raspodele nacionalnog dohotka (nedostatak štednje i kapitala za finansiranje razvoja).

To je istovremeno privreda koja nema razvijeno novčano tržište i tržište kapitala, koja ima značajan neto odliv (čak i begstvo) kapitala u inostranstvo. Dakle, finansijski doping i ex ante stvaranje kapitala preko bankarskog sistema je efikasan metod oživljavanja privrede i svih tržišta. U tu funkciju se stavlja i nova uloga monetarne, fiskalne politike i sistem raspodele (sve podešene privrednim preduzećima, a ne sferi preraspodele kao do sada).

Neokejnzijanizam je sada potpuno „okrenut" na glavu u odnosu na važeću doktrinu koja dominira u razvijenim kapitalističkim privredama. Naime, iz navedene teorije i makroekonomske politike deficitarno finansiranje budžeta se koristi za podsticanja tražnje u krizno - deflatornoj situaciji privrede, podsticanje javne potrošnje i investicija, te izvlačenje privrede iz krize - zamenjeno je proizvodnim deficitnim finansiranjem proizvodnog sektora (preduzeća).

Time je, istovremeno, ukomponovan aktivan novac i kredit iz Šumpeterove teorije rasta i kontrola ponude novca radi osiguravanja likvidnosti privrede iz „ekonomije ponude". Politika niske kamatne stope kejnzijanske teorije vezana za profitnu stopu („marginalnu efikasnost kapitala"), praćena je politikom relativnog snižavanja poreza i javnih rashoda i politikom uravnotežavanja javnog sektora na nižem nivou učešće u društvenom proizvodu (relativno snižavanje javnih rashoda i prihoda).

Smirivanjem cena efekat nove ponude novca i kredita banaka, uglavnom se iscrpljuje u povećanju proizvodnje i korišćenju kapaciteta, te porastu zaposlenosti. Povećanje ponude, porast korišćenja kapaciteta i rada u privredi (koja je sada bez novca i štednje potrebne za pokretanja investija i razvoja) je magistralni pravac „nove koncepcije stabilizacije i razvoja". Štednja je, videli smo, samo odložena potrošnja (Y = C + S, odnosno S = Y - C) i tako je treba tretirati, posebno kao izvor finansiranja investicija. Ali, ako je potrošnja mala, kao u našoj privredi, uz nizak dohodak niska je i sklonost štednji.

Sklonost potrošnji je velika i približava se jedinici. Tada je moguće samo zaustaviti dalji rast lične i opšte potrošnje (osim investicione), zaustaviti cene, fiksirati devizni kurs i kamate, a štednju stvarati ex ante - ne „prinudnom štednjom" inflacijom (realni pad potrošnje stanovništva), već deficitarnim produktivnim finansiranjem investicija.

No, to je drugi projekat antikrizne i antiinflacione politike u odnosu na aktualnu. To je, u osnovi, proces pokretanja ekonomskog rasta u kojem je ukomponovan i tehnološki proces i proces prestrukturisanja privrede. To je, po nama, jedna osnova za nerazvijenu privredu koja je utonula u duboku krizu, bez neto priliva kapitala (uz neto odliv kapitala veći od ukupnog prirasta bruto domaćeg proizvoda), u kojoj je potpuno izostao proces formiranja novog kapitala.

Proces formiranja svežeg kapitala uz pokretanje investicija neposredno je vezan za duboku reformu monetarno - kreditnog, finansijskog sistema i sistema raspodele. Svi navedeni segmenti se moraju staviti u funkciju jačanja i finansijske konsolidacije sektora privrednih preduzeća (nasuprot tome, sada se provodila sanacija i konsolidacija banaka „kao krvotoka privrednog života" - a preko toga i sanaciju preduzeća.

U fazi oskudice kapitala za razvoj i izostanak dovoljnog priliva inostranog kapitala, potrebna je, upravo, politika nacionalnog privrednog razvoja, nasuprot „modela međunarodnog razvoja" (prilagođavanje svetskom tržištu robe, zaduživanju na međunarodnom finansijskom tržištu, kamatama, kursevima i dr.) koji se upravo nudi, uz sve katastrofalne rezultate. Izlazak iz produžene krize u konjunkturi uzlet moguć je upravo alternativom ekonomskom politikom, potpuno suprotnom u odnosu na ovu koja je na našoj privrednoj sceni.

Umesto iluzija vlasništva i prave „tiranije kopir - rešenja" koja nas okružuju, treba se okrenuti svetu rada, kapitala i stvaranja novih vrednosti. Ovaj proces nekontrolisane privatizacije i apologija vlasništva u situaciji kada se u modernom društvu umesto prava vlasništva sve više ističe i dominira pravo upravljanja i raspolaganja, jasno je, politička je i ekonomska avantura, bez bilo kakvih kvantifikacija. Hoće li otrežnjenje ubrzo stići - kao i mnogo puta do sada u našim „istorijskim" i genijalnim potezima? Otrežnjenje je došlo, ali nažalost dosta kasno, kada je sve vredno već rasprodato.

U konkretne mere i instrumente takve strategije i politike, za sada ovde ne želimo ulaziti (mada su kao koncept razrađene). To činimo nešto kasnije. Iz navedenih razloga, godinama zagovaramo kontrolu inflacije i smirivanja raspodele, uz istovremeno finansijsko - razvojno osposobljavanje privrede.

Dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima „strukturnog prilagođavanja", uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. To je kreditno - proizvodni model deficitarnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranja akumulacije za aktiviranje faktora razvoja, koji su u stanju da osiguraju ekspanzivni ekonomski rast. Dalje „mrcvarenje" preduzeća u finansijskoj oskudici ne samo da ugrožava njihov opstanak s teškim ekonomskim i socijalnim posledicama, već najveći deo nepripremljene privrede odvodi u stečaj i likvidaciju, ogromnu nelikvidnost i potpuni izostanak razvoja.

To je istovremeno proces pretvaranja novca u kapital, ali bez izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao i makroekonomska politika još nisu uspele da „otkriju", a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučeni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i deviznog kursa.

Dakle, potpuno kontraindicirano željenim ciljevima. Monetarni i kreditni sistem države stoji nam na raspolaganju, ali ih treba produktivno koristiti. Nasuprot tome, inostrani kapital je „redak" faktor, do kojeg se teško (i u dužem periodu) dolazi, uz odliv profitnih efekata u inostranstvo, nasuprot domaćem kreditu čiji efekti ostaju o obliku reinvestirane dobiti u privredi (uz novi, konkurentni oblik upravljanja i odgovornosti za efekte upotrebe kapitala).

Neto - transfer kapitala u inostranstvo je već niz godina stalni proces tako da taj kapital mora da kompenzuje domaći bankarski kredit. Kakav se neto - prinos može ocekivati na potencijalni novi kapital u inostranstvu, uz visoku tekuću kamatu na domaćem tržištu i profitnu stopu oko nule?

Bitan je zadatak povećati profitabilnost (i odgovornost) preduzeća preko napred ugrađenih novih oblika upravljanja kapitalom, a zatim preko finansijskog osposobljavanja privrede, obaranjem kamatne stope na bankarske zajmove (ispod ili oko profitne stope pojedinih grana ili oblasti privrede).

Novac i kredit treba dati privrednim preduzećima (proizvodnog karaktera, dakle moguće vrlo selektivno) u uslovima potpuno smirenih poreza, doprinosa i ličnih dohodaka, ne odlivaju se u sfere preraspodele i konačne potrošnje, već ostaje u sferi reprodukcione potrošnje (investicija i novih ulaganja). Preduzeća koja nisu sposobna za brzo tržišno prilagođavanje moraju nestati iz robno - novčanih odnosa (likvidacija).

Dakle, nužan je celovit program finansijske konsolidacije preduzeća, zbog čega nikakve parcijalne mere linearnog tipa ne mogu dati očekivane efekte. Bez finansijske konsolidacije privrede i injekcije „svežeg kapitala", samo svojinsko restukturisanje nije u stanju da osigura takav generalni zaokret.

Da li je moguće funkcionalno i razvojno spojiti monetarnu, fiskalnu i realnu sferu u procesu oživljavanja (ili stimulisanja) ekonomskog rasta i finansijskog osposobljavanja privrede?

Takvi pokušaji u praktičnoj primeni mera i instrumenata ova dva segmenta makroekonomije do sada nisu uočeni. Uglavnom se radi više o parcijalnom programiranju delova monetarne i fiskalne politike, dok je realni sektor u osnovi „ostao po strani". Ovaj sektor je uglavnom u razvijenoj spekulativnoj i dužnickoj ekonomiji služio za isisavanje profita (preko dugova i kamata, poreza i doprinosa, a sistemom cena i najvećeg dela stvorenog dohotka).

U takvom sistemu realni sektor nije imao šansu da se finansijski osamostali i autonomno vodi politiku investicija, štednje (akumulacije) i modernizacije. On je u osnovi osuđen na stalno siromašenje, visoku (životnu) zavisnost od kredita banaka i konačno u proces gomilanja gubitaka i propadanja.

Može li se u ovim odnosima i primenom nacionalnog novca krenuti u pravcu finansijskog jačanja realnog sektora privrede? Da pogledamo to na jednom primeru.

Da malo pojasnimo navednu šemu. Novac centralne banke (E) jevtin i kontrolisan usmerava se preduzećima preko nadoknade amortizacije (Am) preko pogodnih hartija od vrednosti. Takva sredstva služe za investicije i modernizaciju preduzeća, a time i razvoj (I). Preduzeća se stimulišu da brže amortizuju osnovni kapital i ulaze u proces modernizacije. Istovremeno se spaja tekući novac i kapital i stvara ex ante štednja (akumulacija) preduzeća.

Preduzeće istovremeno u odvijanju procesa reprodukcije (prometa R) preko robnih dokumenata (menica, obveznica i sl.) dobija kratkoročne kredite za promet (likvidnost). Nelikvidnost privrede kao stara bolest se saseca u korenu.

Proizvodnja i promet su postali „sastavni deo tečljivosti reprodukcije". Istovremeno se uključuje u ovaj proces i fiskalna politika u podržavanju preduzeća iz privrede. Preduzeće za uplaćeni porez na dobit, porez na lične dohotke zaposlenih, PDV u zemlji, doprinos za nauku i obrazovanje (kada se izdvajaju), nadoknađuju ova sredstva preko banaka (od centralne banke).

Preduzeće finansijski ne siromaši i ne iscrpljuje se visokim poreskim teretom, dok budžet dobija odgovarajuća sredstva. Ovde su istovremeno uključene na zajedničkom zadatku monetarna, fiskalna i razvojna politika preduzeća - sa ugrađenim pažljivo izabranim selektivnim programom razvoja (i izborom prioriteta).

Ovakav strateški zaokret je moguć bez podsticaja inflacije. To je u osnovi pravi produktivni sistem deficitarnog finansiranja razvoja. Ko je u državi spreman da do detalja razradi ovakav projekat i da ga primeni u praksi?