NESTAJANJE

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (37)

Država vraća što može

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanja sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo u 2019. godine VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

SRPSKA PRVOSLAVNA CRKVA U CRNOJ GORI

Šta je rešenje za imovinu SPC u Crnoj Gori?

Konflikt u Crnoj Gori nije ni verski ni etnički, već proističe iz nejasnoće u vezi sa vlasničkim pravima. Ko je vlasnik crkvene imovine Srpske pravoslavne crkve (SPC) u Crnoj Gori? Vlasnik je, trivijalno, SPC. Ali vlasništvo je odnos među ljudima, ne između apstraknih institucija i ne između ljudi i objekata. Pravo pitanje onda postaje - ko je vlasnik SPC?

Čisto pozitivistički, najbliže pravom vlasniku je država. Ona ima realnu moć raspolaganja crkvenom svojinom, što je u nekoliko navrata pokazala - kako država Srbija, tako i SFRJ, još jasnije SSSR ili trenutno Crna Gora. To nije svuda tako, ali jeste tako u crkvama koje su se nekada davno priklonile državi u zamenu za zaštitu i monopol.

Tu spadaju sve pravoslavne crkve, kao i mnoge protestantske crkve („Čija teritorija, njegova religija" bio je princip kojim su u Evropi okončani verski ratovi posle Reformacije). Tu ne spadaju katolička crkva niti islam jer su uspostavljeni nezavisno od država, piše Slaviša Tasić, na sajtu TALAS u rubrici Slobodni ugao.

Šta je sve vraćeno?

Za sada je vraćeno više od 98 odsto objekata- (poslovnih prostora, zgrada i stanova - od ukupnog broja objekata za koje je moguća restitucija u takozvanoj naturi.

U poslednje vreme više se vraća poljoprivredno zemljište.

Pravo na povraćaj imovine i obeštećenje ostvarilo je 27.656 ljudi.

Kostići nisu među njima.

Njihov slučaj, kako su objasnili u Agenciji za restituciju, spada u eksproprijaciju - zemljište je formalno otkupljeno za izgradnju ulice, što znači da nemaju pravo na obeštećenje.

„Država je pokušala da bude fer, pa su nam dali stan i platili su neke orahe, a zemljište nisu platili.

„Više je vredeo orah nego ar zemlje, tako je ispalo", opisuje Dejan.

Na odluke se nisu žalili.

„Sada bi to bilo dve ili tri zgrade, nek su i po četiri sprata, to bi bilo više miliona", pravi hipotetičku računicu Kostić.

Stan koji su dobili na korišćenje su tokom devedesetih otkupili po ceni nižoj od tržišne.

„Šest puta manje si dobio stambenog prostora i još si to morao da platiš, to je ta vrsta otimačine", navodi Dejan Kostić.

Hiljade hektara ponovo crkveno!

Na udaru posleratnih vlasti našle su se i crkve i verske zajednice, koje su raspolagale značajnim imanjima.

Agencija za restituciju do pre nepune dve godine vratila im je oko 58.000 hektara zemljišta - više od 26.000 hektara poljoprivrednog, 32.000 hektara šuma i oko 92 hektara građevinskog zemljišta.

Vraćeno je i najmanje 91.000 kvadratnih metara objekata, kako stambenih, tako i poslovnih prostora.

Saborna crkva u Beogradu

U skladu sa najsvežijim Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, Jevrejskoj opštini Beograd vraćeno je 111 objekata u Beogradu, kao i desetine poslovnih prostora i placeva u Vojvodini.

Kakva je situacija u regionu?

U državama regiona su u različito vreme doneti zakoni o restituciji- u Sloveniji 1991, u Hrvatskoj 1996. godine u Severnoj Makedoniji 2000, a u Crnoj Gori 2004. godine.

Restitucija je jedan od zahteva i na putu ka Evropskoj uniji.

Slovenija, koja je članica EU od 2004. godine, skoro da je završila proces vraćanja imovine.

U ostalim državama proces teče vrlo sporo i praćen je sudskim sporovima.

Strahinja Sekulić uspeh srpske Agencije za restituciju sagledava i kroz prizmu ostalih država: „U drugim republikama bivše SFRJ, koje su proces restitucije imovine započele mnogo ranije, neke čak i pre 20 godina, taj posao još uvek nije doveden do kraja, iako su sve te države manje kako po površini, tako i po broju stanovnika, pa je tim manji i broj zahteva za vraćanje oduzete imovine", kaže Sekulić.

On ocenjuje da su zemlje, „posebno one koje su već postale članovi EU, opredeljene za glavne evropske vrednosti, kao što su čuvanje prava na privatnu svojinu i ljudska prava."

„Međutim, pomenute zemlje se i dalje suočavaju sa brojnim izazovima u pogledu poštovanja tuđe privatne svojine, posebno kada je reč o imovini koja je pripadala građanima ili preduzećima drugih država nastalih posle sloma jugoslovenske države", navodi Milićević.

Porodici Dejana Kostića, sa majčine strane, država je pre više decenija oduzela i zemljište u blizini Knina u Hrvatskoj.

„Tu tek ne možemo da povratimo, ne možemo ni dokumentaciju da dobijemo, ista priča samo druga republika.

„Zato meni kad kažu "Tito je bio super" i to vreme u Jugoslaviji, meni dođe da nekog gađam", zaključuje Kostić.

Tri moguća vlasnika

Ako se državno vlasništvo nad crkvom - i prema tome, nad crkvenom imovinom - prihvati kao realnost, onda Crna Gora ima dosta dobar argument za nacionalizaciju imovine SPC. Međutim, imovina SPC bi trebalo - odnosno, već je trebalo - da kao i ostala državna imovina bude predmet sporazuma o sukcesiji Srbije sa Crnom Gorom. Za to nije kasno. Međudržavni dogovor o podeli imovine SPC na bazi principa da je država vlasnik crkve je i dalje moguć.

Može se smatrati i da je vlasnik cele SPC rukovodstvo same crkve. Ako uzmemo da je samostalnu SPC osnovao Sveti Sava, onda se vlasništvo prenosilo od njega kao osnivača do narednih patrijarha ili sinoda. To je, međutim, dosta klimavo stanovište. Najpre, čak i tu se država nešto pita jer Sveti Sava nije bio pastir već pripadnik najuže kraljevske porodice. Ali privatno vlasništvo rukovodstva SPC nad njom jeste de fakto argument rukovodstva SPC jer očigledno smatraju da svojina crkve u inostranstvu i dalje treba da bude pod kontrolom rukovodstva SPC.

Treća mogućnost je tretman crkve kao zajedničke svojine, široko raspršenog vlasništva nalik akcionarskom društvu svih njenih članova. Pravi vlasnici SPC bi onda bili svi njeni vernici, ili čak svi građani rođeni kao pravoslavci u denominaciji SPC.

U ovu grupu spadaju i građani Crne Gore. Deo njih sada, ili već neko vreme, hoće da izađe iz vlasništva ove kvazi-korporacije. Pošto to ne može da uradi prodajom svog udela vlasništva, onda traži podelu korporacije na SPC i Crnogorsku pravoslavnu crkvu (CPC). I za CPC traži pripadajući deo svojine SPC na teritoriji Crne Gore.

Moguće je da je novčana, istorijska ili spiritualna vrednost imovine SPC na teritoriji CG veća - ili manja - nego što udeo vernika CPC u odnosu na SPC u Crnoj Gori zahteva. Zato bi i crkveno otcepljenje trebalo da bude predmet pregovora.

Ovog puta to bi bili pregovori ili arbitraža između dve crkve. To nije isto što i međudržavna sukcesija. Udeo vernika CPC relativno prema onima koji ostaju u SPC u Crnoj Gori bio bi važan argument u ovakvoj arbitraži iako ne bi u sukcesiji po principu državnog vlasništva nad celokupnom crkvom.

Ako se i prihvati da je crkva državna, onda bi podela njene imovine morala da bude predmet pregovora ili arbitraže između dve države.

Pozicija Crne Gore je da je crkva državna i otuda ideja da njenu imovinu može nacionalizovati po uslovima koje sama propiše u nekom članu svog zakona. Međutim, ako se i prihvati da je crkva državna, onda bi podela njene imovine morala da bude predmet pregovora ili arbitraže između dve države.

Pozicija SPC i, izgleda mi, mnogih građana Srbije, je da je rukovodstvo SPC vlasnik SPC i tim putem cele njene imovine u ili van Srbije. Zbog toga im izgleda pravedno da uprava SPC u Beogradu raspolaže, recimo, Ostrogom. To je, videli smo, najmanje uverljiva od tri opcije.

Ili je vlasnik SPC država Srbija, koja u tom slučaju deo imovine SPC mora ustupiti državi Crnoj Gori, ili su vlasnici SPC članovi SPC, koji u tom slučaju deo imovine SPC moraju ustupiti sada otcepljenim članovima koji iz dela SPC formiraju CPC.

U oba slučaja, pravedno rešenje su pregovori, odnosno arbitraža. U zavisnosti od toga koju teoriju vlasništva nad crkvom prihvatate, u pregovorima bi učestvovale dve države ili dve crkve. To nije rešenje na principima vere i emocija već razuma - a svakako je vreme da se pravoslavne crkve malo više okrenu njemu.

Sud zaustavio oduzimanje imovine

Podgoričke vlasti sprečene su u nameri da hiljade kvadrata poklone nekanonskoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Radost gradskih vlasti Podgorice i javno hvalisanje time kako su nekoliko hiljada kvadrata poklonile nepriznatoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi (CPC) tratko su trajali. Jer, Osnovni sud zabranio je državi Crnoj Gori i glavnom gradu da imovinu Srpske prvoslavne crkve (SPC) pokloni takozvanoj crnogorskoj crkvi.

Nedavno je Podgorica poklonila parcelu na obroncima Gorice u blizini gimnazije ,,Slobodan Škerović'' za gradnju objekta CPC na čijem je čelu raščinjeni pop Miraš Dedeić. Odluka o poklonu je u skupštinskoj proceduri, uz prethodno dobijenu saglasnost vlade, iako su odbornici demokrata i Demokratskog fronta tražili da se to odloži do okončanja sudskog postupka, ali vladajuća gradska vlast Demokratske partije socijalista i Socijaldemokrata oglušila se od ovog zahteva.

Protojerej - stvavrofor Velibor Džomić za javnost kaže ,,da smo jasno utvrdili da smo tužbom, i dokazima učinili verovatnim, svoje'' . ,,Očekujemo da Podgorica u celosti poštuje sudsku odluku i da tu tačku skine sa dnevnog reda skupštinskih zasedanja''. Kao starešina crkve Svetog Đorđa pod Goricom, Džomić je sudski postupak pokrenuo čim je saznao da se namerava poklanjanje zemljišta''.,,Odmah po saznanju da je gradonačelnik glavnog grada Ivan Vuković namerio da pokrene postupak da uzurpirano zemljište Crkve Svetog Đorđa pod Goricom pokloni raščinjenom i anatemisanom bivšem svešteniku Mirašu Dedeiću, bili smo dužni da zaštitimo ne samo interes crkve nego i elementarno pravo pričao je Novici Đuriću, saradniku lista ,,Politika'' član pravnog saveta MCP Velibor Džomić.

Osnovnom sudu u Podgorici smo iz tog razloga podneli i tužbu za utvrđivanje svojinskih prava i uz nju smo priložili konkretne dokaze. Zvanično smo od Osnovnog suda u Podgorici primili rešenje kojim je uvojen naš predlopg za određivanje privremene mere.

Džomić precizira da je sud ,,privremenom merom zabranio tuženima državi Crnoj Gori i glavnom gradu da raspolažu predmetnim nepokretnostima do pravosnažnog okončanja sudskog postupka, a to znači da od poklanjanja crkvene imovine nezakonito upisane na državu za sada nema ništa.

U rešenju Osnovnog suda navedeno je da se zabranjuje tuženima, državi Crnoj Gori i glavnom gradu otuđenje i opterećenje dve katastarske parcele na Gorici koje su podgoričke vlasti nameravale da poklone takozvanoj CPC.

Šef odborničkog kluba Demokratskog fronta u Podgorici Miodrag Bešović za javnost je rekao da je na vreme upozoravao da je odluka o ,,ustupanju zemljišta NVO CPC protiv zakona i da tu ima elemenata korupcije''. ,,Na sednici skupštine glavnog grada očekujem da se tačka dnevnog reda skine sa rasprave i pokaže da je zakon iznad DPS-a, dodaje Bešović, a zabeleženo je 4. novembra 2020. godine.

SPC očekuje status kakav ima Rimokatolička crkva!

Očekivanja od nove crngoorske vlasti su da se SPC vrati prethodni status. Dakle, Srpska pravoslavna crkva očekuje od nove vlasti da dobije status kakav ima Rimokatolička crkva kojoj su sva prava garantovana na osnovu međudržavnog sporazuma između Crne Gore i Vatikana. Ovako episkop budimljansko-nikšićki Joanikije vidi epilog krize nastale zbog usvajanja spornog Zakona o veroispovesti, koji je bio povod za litije, odbranu svetinja, a u dobrom delu doprineo i padu režima DPS i Mila Đukanovića posle tri decenije. ,,Bio bih zadovoljan takvim rešenjem, iako su pravoslavci u Crnoj Gori većinska vera.

Nadam se da će nova vlast u Crnoj Gori dovesti sposobne ljude koji će znati da rešavaju probleme u državi. Mi samo očekujemo da će Crkva, kao i sve druge vere u Crnoj Gori, dobiti onaj status koji zaslužuju'', objasnio je vladika, pisao je V. Kadić u V. Novostima.

Pogled na svet

Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo, pitanja su koja, kao izmaglica, lebde nad rekom ljudske istorije. Svaki čovek i svaki narod, u svom civilizacijskom hodu, iznova i iznova mora da odgovara na pitanja koja odgovora nema, izuzev u traženju odgovora. Zato se postavlja ptianje i odmah dobija odgovor i šta je istorija, osim saznanja da više vidimo zato što stojimo na ramenima onih koji su živeli pre nas.

I gde počinje istorija, ako ne u svesti da ovaj svet nije naš jer smo ga pozajmili od predaka, i da ga dugujemo potomcima, pisali si Ivan Miladinović i Rade Dragović, istražujući odnose Srbije i Crne Gore u poslednja dva veka u specijalnom dodatku Novosti. Takav pogled na svet je vekovima posebno negovan na prostoru na kome je formriana crnogorska država i prenošen na gotovo sve krajeve u kojima su živeli Srbi.

I samim tim, otkako su Srbija i Crna Gora, oslobođeni jugoslovenskog balasta, same ostale da stoje, kao posebne države na svetskoj pozornici, i koje su svakakve nevolje snašle, najprirodnije je bilo da Beograd i Podgorica zajedno pristupe izradi jednog ozbiljnog pogleda na istorijska kretanja.

Dakle, bez opterećenja propalom komunističkom ideologijom i jugoslovenstvom. Valjda su nas zajedničke i ponaosob goleme nesreće naučile da će samo oni koji budu dobro poznavali modernu, objektivnu, dvovekovnu istoriju obeju država moći da razumeju šta se to učinilo sa nama i šta nam valja činiti.

Da li na ovom mestu treba nabrajati, sve razloge za jedan takav poduhvat, pišu pomenuti analitičari. Da li je potrebno podsećati koliko su se žitelji ovih prostora, u stalnim balkanskim migracijama, mešali, saživljavali, orođavali, pomagali jedni drugima, koliko je Crnogoraca naselilu Toplicu, Šumadiju, Vojvodinu...

Koliko je Crnogoraca odškolovano u Beogradu dobijajući kredite iz srpskih fondova za tu namenu, a većina ih nikad nije vraćena. Ko je utemeljio prve fakultete i Univerzitet u Crnoj Gori. I umesto projeklta o zajedničkoj prošlosti,a samim tim i budućnosti, godinama je na delu princip ,,psihologije malih razlika'', kako to govori istoričar Predrag Marković.

U Crnoj Gori režim koji je nedavno otišao sa političke scene vodio je politiku u kojoj se Srpstvo perfidno omalovažavalo i temeljno se menjalo sve ono što nas je vekovima spajalo. U ime sadašnje i dolazećih generacija dajmo reč precima, preko arhivskih građa, zabeleženih sećanja, memoara, napisanih knjiga.

Možda nam to pomogne da utvrdimio ko kome šta duguje, ko je činio nepravde i ko smo, odakle dolazimo, pišu Ivan Miladinović i Rade Dragović, analizirajući odnose Srbije i Crne Gore u poslednja dva veka u dodatku za Novosti.

Nesporazuma, trvenja, razmimoilaženja, otvorenih sukoba, podmetanja, optuživanja između Srbije i Crne Gore, bilo je odvajkada. Nije nitša počelo od spora između Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića, od velike Narodne Skupštine u Podgorici 1918. godine, niti od Obrenovića, ili kralja Aleksandra Karađorđevića i njegovog dede kralja Nikole Petrovića.

Sve je zapravo počelo još od vremena kada nije ni postojala svest o nacionalnoj pripadnosti, kada je u prvom planu bila isključivo borba za prevlast, tamo negde od sredine 11. veka u vreme Zete i Raške. Jer, dolaskom na vlast Stefana Nemanje, Zeta, kao samostalna država poptuno je nestala. Ali, borbe vođene između Zete i Raške nisu prestale...

Pa ni do danas. Srpsko - crnogorski odnosi do 1918. godine su verovatno najistraženija oblast u našoj savremenoj istoriji. To podrazumeva, naranvo, i objavljenu arhivsku građu, publicističku, memoarsku literaturu i drugu dokumentaciju.

Podgorička skupština 1918. godine

Za akt o ujedinjenju sa Srbijom, kao i za odluke prema kojima su Srbi u Crnoj Gori i u Srbiji isti narod jednoglasno je glasalo svih 160 poslanika Podgoričke skupštine, održane novembra 1918. godine. Zato je svako njeno drugačije tumačenje čista politizacija, ističe akademik Ljubodrag Dimić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu.

Izjava ambasadora Srbije u Crnoj Gori, Vladimira Božovića, da je Podgorička skupština 1918. godine bila slobodan izraz narodne volje za ujedinjenje sa bratskom Srbijom i da dve nezavisne države i članice Ujedinjenih nacija, Srbija i Crna Gora treba da grade odnose na temeljima slavne istorije i prošlosti, bila je povod da ga odlazeći režim Mila Đukanovića proglasi personom non grata.

Proteran je iz Crne Gore u kojoj je rođen, uz obrazloženje da je svojom izjavom omalovažio Crnu Goru čija je skupština novembra 2018. godine usvojila Rezoluciju o poništenju odluka Podgoričke skupštine 1918. godine.

Politizacija jasnih i jednoglasnih odluka Podgoričke skupštine

Šta je to uradila Podgorička skupština da se, posle tačno 100 godina, neka nova Podgorica odrekla onoga što je činjenica u istorijskom trajanju Crne Gore. Istoričari ukazuju na to da treba razumeti istorijske okolnosti koje su prethodile Podgoričkoj skupštini, održanoj 26. novembra 1918. godine.

Tačno posle 100 godina neka nova Podgorica je poništila odluke Podrogičke skupštine 1918. godine kada je jednoglasno izglasano ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom. „Trenutak kada je održana Podgorička skupština je veoma složen sa složenim istorijskim kontekstom, jer na jednoj strani imamo slom centralnih sila, na drugoj raspad Habsburške monarhije, na trećoj strani je iskazivanje pretenzija Italije i Vatikana ka suprotnoj obali Jadranskog mora, u skladu sa obećanjima saveznika nakon što je Italija aprila 1915. godine ušla u rat na strani saveznika".

Kada su pri kraju Velikog rata saveznici doneli odluku da Habsburška monarhija nestane sa političke karte Evrope, od tog momenta u političkim razgovorima koji su se vodili u zapadnim prestonicama počela je da dobija na snazi jugoslovenska ideja.

Usledio je i politički i diplomatski pritisak saveznika da Jugosalavija bude uobličena u skladu sa njihovim interesima. Podseća se i na Ženevski sporazum s početka novembra 1918. godine između predstavnika srpske vlade i narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba sa područja Austrougarske, u kome je navedeno da se „Crnoj Gori otvara bratski zagrljaj" i da ona sama treba da odluči da li će im se pridružiti ili će nastaviti da živi kao samostalna država.

„Tako se došlo do 26. novembra 1918. godine kada je održana ta velika narodna skupština u Podgorici koja je trebalo da razreši pitanje budućeg prisajedinjenja Crne Gore. I ona je to učinila jednoglasno odlučivši o ujedinjenju Srbije i Crne Gore i zato nema mogućnosti da se tumači na drugi način. Doneta je jednoglasno, glasanjem svih 160 poslanika", podsećaju istoričari.

Jedan narod

Istoričari napominju da je Podgorička skupština odlukama apostrofirala dva osnovna pitanja - nacionalno i ekonomsko. Podgorička skupština je doenla odluke prema kojima su Srbi u Crnoj Gori i Srbiji jedan narod.

„O nacionalnom pitanju, u prvom delu dokumenta, bukvalno se kaže da je 'srpski narod u Crnoj Gori jedne krvi, jednog jezika, jednih težnji, jedne vere i običaja, sa srpskim narodom u Srbiji i u drugim srpskim krajevima'. Znači vrlo jasno je definisano da je u pitanju jedan narod.

U dokumentu se kaže da narod u Crnoj Gori i Srbiji ima zajedničku prošlost, zajedničke ideale, ima zajedničke narodne junake, ima zajedničko sve što jedan narod čini narodom", naveo je Dimić.

I sve to, što je napisano i usvojeno na Podgoričkoj skupštini sporno je za vlast u Crnoj Gori u poslednjoj deceniji koja poništava da je to jedan narod, poništava da taj narod ima jedan jezik, poništava da taj narod ima iste težnje.

Pokušajima pravljenja crnogorske crkve poništava i da je on jedne vere, jednih običaja. To je, kako kaže, jedan inženjering 21. veka. Da nije tužno verovatno bi bilo smešno, ističe Dimić. „Sporan za njih je i onaj drugi deo koji se tiče ekonomije.

U Podgoričkoj skupštini se u dokumentu kaže da je Crna Gora nerazdvojno vezana za Srbiju i ostale srpske krajeve i da odvojena od Srbije i srpskih krajeva nema uslove za samostalan život. Zato postoji i ekonomski razlog za ujedinjenje sa Srbijom, a posle sa kraljevinom SHS".

Ustalasan ugovor o trgovini sa ostrvom!

Ostrvo cveća u Crnoj Gori prvih dana 2003. godine bilo je vruća tema. Vode oko nekadašnjeg letovališta kod Tivta bila je ustalasala trgovina ostrvom. Kako je saopšteno javnosti, uoči Božićnih praznika 2003. godine, Ministarstvo odbrane tadašnje SR Jugoslavije i mitropolija crnogorsko-primorska, sklopili su 12. decembra 2002. godine u Beogradu ugovor na osnovu koga SPC, odnosno njena Mitropolija u Crnoj Gori, postaje vlasnik jugozapadnog dela Ostrva cveća.

Za površinu od 10.000 kvadratnih metara na Ostrvu cveća, 13 stambenih objekata površine 741 kvadratni metar i bifea površine 39 kvadrata. Crkva je vojsci ustupila 32.246 kvadratnih metara zemlje u Lastvi Grbaljskoj, nedaleko od Budve. Crkva i dalje čeka, da joj se vrati imovina.

Ona u to veruje jer propoveda Božju pravdu! Nova vlast u Crnoj Gori sad obećava da će ukiniti postojeći zakon o veroispovesti koji je pred izbore u 2020. godini donela vlast koju je predvodio Milo Đukanović. To znači da će i imovina SPC na teritoriji Crne Gore ostati onome kome i vekovima pripada.

Lipe stradale zbog trobojke

Nikšićaninu Vidoju Kisiću (70) neko je nedavno na imanju koje je oko 500 metara udaljeno od kuće u Gornjem Polju, posekao dve velike lipe. Na jednoj je bila naslikana trobojka, a na drugoj krst sa četiri ocila. Slučaj je prijavio policiji. Ta livada se nalazi pored samog puta. Tu su mi bile lipe koje sam posadio pre trideset godina, rekao je on za javnost. Nažalost, neko kome je mržnja stil života ispunio je cilj, kaže ogorčeni Kisić, koji je bio redovni učesnik litija, a zbog trobojke nacrtane na svom imanju bio je privođen u policiju.

Pozajmljeno: Piše Đorđe Vukadinović

Prošao je i poslednji krug u Podgorici?

Đukanović je uvek znao kome treba da se prikloni - i kad da ga napusti

Leto koje je prošlo donelo je velika iskušenja za dva najdugovečnija evropska autoritarna režima, između kojih, sem dugovečnosti i autoritarnosti, odnosno osobenog sistema lične vlasti, i nema mnogo sličnosti.

Između ostalog, razlika je i to što je Lukašenko sve ove decenije - s izvesnim izuzetkom poslednjih nekoliko godina, kad je počeo malo da lavira - bio najčvršći saveznik Moskve, dok je vladavina Mila Đukanovića bila obeležena bezbojnim političkim lupinzima, u kojima je jedini kontinuitet i čvrsta tačka bilo nepogrešivo sleđenje sopstvenog vlastodržačkog interesa.

Đukanović je uvek znao kome treba da se prikloni - i kad da ga napusti. Pri čemu je i jedno i drugo činio radikalno i bez osvrtanja. Nije od njega bilo većeg „Srbo-Crnogorca" i poslušnijeg Miloševićevog sledbenika. A, kad je procenio da na toj strani više nema hleba, odnosno političke perspektive, izvrgao se u Miloševićevog najžešćeg protivnika, a potom, iako Miloševića više nije bilo, i u crnogorskog „suverenistu".

Moskvi se predstavljao kao najlojalniji partner, isticao „vekovno prijateljstvo" Rusije i Crne Gore, neretko i preterivao u snishodljivosti prema ruskim političkim i poslovnim krugovima. A, onda je - na zaprepašćenje mnogih u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova - mimo Ustava i mimo volje građana, Crnu Goru okrenuo ka Americi i uveo u NATO.

U dva od tri svoja velika zaokreta Đukanović teško da bi mogao imati uspeha da nije imao ili eksplicitnu podršku (kao u sukobu s Miloševićem), ili bar neutralan stav vladike Amfilohija (prilikom referenduma o nezavisnosti). Što ga, razume se, nije sprečilo da se na Mitropoliju i mitropolita obruši sa žarom i brutalnošću koja se može meriti - a ponekad je i prevazilazila - okupatorske zulume.

Razume se da ga sve navedeno, najblaže rečeno, ne čini moralnom gromadom, niti idealnim kandidatom za kuma ili prijatelja, ali verovatno spada među poželjne političke osobine, pogotovo za nekog ko ima nameru da vlada dugovečno.

Doduše, ovaj poslednji zaokret - udar na SPC i mitropolita Amfilohija - čini se, mogao bi ga konačno koštati političke glave. I, prvi put, izgleda da je napravio grešku u koracima. Da li je dozvolio sebi da ga opije moć, ili mu je poslovični pragmatizam ustuknuo pred „ideološkom" mantrom po kojoj, navodno, Crna Gora nikad neće biti potpuno nezavisna sve dok se ne oslobodi „tutorstva" Srpske pravoslavne crkve? (Ili je, kako neki tvrde, reč o čisto ekonomskoj računici i interesu prisvajanja nemale imovine SPC u Crnoj Gori?)

Bilo kako bilo, u ovom trenutku, mnogo šta radi protiv Đukanovića, ili mu makar ne ide naruku. Afera „koverta", s jedne, i masovne crkveno-narodne litije, s druge strane, maksimalno su smanjile njegov manevarski prostor.

A korona kriza i propast turističke sezone dodatno su ogolili bajku o ekonomskom progresu. Na sve to, poslovično razjedinjena i posvađana opozicija pronašla je konačno prihvatljivu formulu uzajamne saradnje, grupisala se u par relativno koherentnih kolona i time sprečila rastur glasova koji je u prethodnom periodu uvek bar nekoliko dragocenih procenata prebacivao na tas Đukanovića i DPS-a. Najbolji dokaz svega to su rezultati izbora. Stigla je nova vlast i vladu umesto Markovića predvodi Krivokapić.

Plus, među opozicijom ima dovoljno onih koji su ili naklonjeni crnogorskoj suverenosti, ili bar nisu neprijateljski nastrojeni prema njoj, tako da mantra o tome kako bi Milov pad značio i „pad" crnogorske državnosti sve teže pije vodu. A i „međunarodna zajednica" (čitaj Zapad, Vašington i Brisel), iako verovatno ne radi direktno protiv njega, nije više spremna ni da se otvoreno i bezrezervno svrsta iza svega što bi on, eventualno, mogao preduzeti da stvari preokrene u svoju korist. Sve su to bial razmišljanjua pre izbora.

Đukanoviću je trenutno možda najveći saveznik mentalna i politička inercija koja, istina, na osnovu brojnih prethodnih iskustava, bez previše udubljivanja odbija da poveruje u mogućnost promene i defetistički rezonuje kako će „Milo već smisliti nešto da se izvuče".

No, čini se da su taj pesimizam i neverica mnogo više izraženi u regionu (naročito u Srbiji), nego u samoj Crnoj Gori. Đukanoviću nije uspelo da od poslednjih izbora napravi neku vrstu ,,nacionalnog popisa'', pošto poto gurajući sve one koji su protiv njega u tzv.

Srpski blok. Propala mu je i računica da će na taj način - makar taj blok privremeno i znatno porastao - njemu ostati dovoljno ,,pravih Crnogoraca'' (plus manjine) za još jednu, pa bila to makar i manjinska nategnuta vlada za pobedu).

Ipak ostao je na mestu predsednika Crne Gore, ali je izugubio svu dosadašnju vlast, moć i uticaj.

(Nastaviće se)