Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji (3)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid počev od broja 149 - dakle pre 14 godina. Da su ga balkanski političari pročitali, mogli su nešto i naučiti)

Između mita i realnosti

Tranzicijski mitovi su veoma raširena pojava. Socijalističko-komunistički um živeo je 50 godina na mitovima, pa su države u tranziciji, u stvari, pravi mitolend. A evo kako to izgleda

Dragomir Sundać

Natalija Nikolovska

Kada je u pitanju mit, stvorena je slika da je ekonomski uspeh reforme država u tranziciji direktno povezan sa implementacijom neoklasičnog modela slobodnog tržišta.

No, realnost je nešto drugo. Osnovni uspeh tranzicije očekivao se preko afirmacije tržišne privrede. Međutim, u svim tranzicijskim ekonomijama manifestovala se tendencija nemogućnosti konstituisanja tržišnih odnosa. Takvo stanje proizašlo je iz dva izvora: destruktivne uloge međunarodnog tržišta i pogrešnog formiranja cena isključivo na bazi deviznog kursa.

Sve počinje (ali samo počinje) iz kidanja ekonomsko zakonitih veza između bankarskog sistema i realne privrede. Neefikasna ponuda novca koja ima svoju logičnu pozadinu u održavanju skupog cilja (devizni kurs) vrši destrukciju na unutrašnjem tržištu podgrevajući razvoj netržišnih aktivnosti (kompenzacije), kao i stimulišući razvoj sivog i crnog tržišta.

Destrukcija domaćeg tržišta ima svoje zaleđe u stabilnom globalnom tržištu i u tom kontekstu je jasan trend supstitucije domaće valute sa stranom. Tako metamorfoza tržišne privrede u država u tranziciji dobija kolonijalnu formu trgovine između grada (centra) i sela (periferije) u okviru zajedničke nadležnosti - program MMF-a. Tržište trancizijske ekonomije ne razvija se nego se funkcionalno orijentiše kao potrošač robe i kapitala razvijenih država sveta.

Mit je slika da je privatizacija uslov za ekonomsku efikasnost privrednih subjekata u tržišnim uslovima.

Realnost je nešto drugo. U okviru navedenog programa pitanje vlasništva postaje jedno od sporednih pitanja. Važno je stanje ekonomije koja propada u kontekstu "eksperimentalnih hipoteza". To je zato što je pozicija ekonomskog subjekta unapred određena bez obzira na njegov vlasnički status.

Neefikasno makroekonomsko okruženje koje afirmiše scenarija gubitka i uspostavljanja statusa ekonomskog subjekta kao prezaduženog neće se izmeniti promenom vlasničke strukture.

U neodgovarajućem makroekonomskom okruženju ostvarivanje profita ekonomskih subjekata više je vezano za neinstitucionalne kanale - politički protekcionizam i korupciju, a manje za ekonomske performanse koje bi proizašle iz vlasništva. Tako se najkonfliktniji problem tranzicije - proces privatizacije iz kojeg treba da proizađe uspešno preduzetništvo, našao u zamci makroekonomske politike. Ma koliko bilo privatno vlasništvo i ma koliko bili produktivni privredni subjekti, uz nepostojanje tržišta ne može se ništa ozbiljno i ekonomski dogoditi u oblasti razvoja.

Posmatrano mitski, stabilizacija cena je osnovni preduslov za "tejk of". Ekonomija sa stabilnim cenama je spremna za otvaranje investicionog ciklusa i ostvarenje ekonomskog rasta.

No, u realnosti stabilizacija cena je samo jedan od vrlo kvalitetnih instrumenata i preduslova za početak investicionog ciklusa. Međutim, to je samo jedan od mnogobrojnih kvalitetnih uslova investiranja.

Poznato je iz ekonomske istorije da se i uz uslov nestabilnosti cena i te kako investiralo, kao i to da dozirana nestabilnost cena naprosto tera privrednike u nove investicije kako im nestabilnost ne bi "pojela akumulaciju".

Kada se metodologija stabilizacije cena fetišizira kroz devizni kurs, otvara se lanac retrogradnih procesa u privredi:

- deficit spoljnotrgovinskog bilansa,

- unutrašnja prezaduženost privrede,

- dezinvesticija sa pratećom dezindustrijalizacijom,

- dezagregacija ekonomije,

- tehničko-tehnološko zaostajanje,

- pad produktivnosti,

- pogoršanje strukture potrošnje na račun razvoja,

- apsolutan rast nezaposlenosti,

- rast autarhičnih tendencija.

Tako je monetarna stabilnost postala narkotik za ublažavanje bolova od raspadanja makroekonomskog sistema. Dakako da u takvim uslovima postaje iracionalno očekivanje "tejk of" ekonomskog sistema.

To se može prilagoditi metafori da je zbog aerodinamične linije letelice (stabilnost cena) moguće osigurati putnicima (privreda) siguran let bez pilota (makroekonomska politika vlade).

Priča o privrednom razvoju na bazi jednog modela umesto diverzifikovanog mehanizma makroekonomskog instrumentarijuma upravljanja privredom u državama tranzicije i uslovima globalizacije, najvulgarnija je ekonomska fikcija današnjice.

Jedan od mitova je i taj da liberalizacija tranzicijskih ekonomija otvara put njihovoj integraciji ka globalnom svetskom procesu (globalizacija).

Realno, liberalizacija zasnovana na programskoj orijentaciji međunarodnih finansijskih institucija uz pokroviteljstvo MMF-a predstavlja osnovu neokolonijalističke podele sveta na centar i periferiju. Tranzicijske ekonomije pretvaraju se u regionalnu ekonomsku periferiju. U uslovima savremenih ekonomskih zakonitosti politika inflacijskog sidra pomoću deviznog kursa postaje najfiniji instrument marginalizacije država u tranziciji.

Monetarna strategija sa strateškim ciljem - održavanje jake nacionalne valute - uništava autohtonu razvojnu strategiju država u tranziciji. Ona zatvara razvojnu perspektivu i vodi u destrukciju, način proizvodnje kroz ekonomsku asimilaciju. Liberalizacija tako postaje sinonim otvorene trke ka dnu, pri čemu će plata i socijalni uslovi u zemlji padati do dramatičnih razmera.

Mit je i predstava da je eksterni disekvilibrij monetarni fenomen. Njegova regulacija je tesno povezana sa liberalizacijom trgovinskih odnosa i kapitalnih transakcija, a sve u cilju uravnoteženja novčanih tokova platnog bilansa.

Realno eksterni disekvilibrij je strukturni fenomen. Njegova eskalacija predstavlja propadanje izvoznog sektora kao dinamične snage razvoja društva. Objašnjenje disekvilibrija kroz monetarnu prirodu interesa je kapital odnosna koji traži protočne kanale za ulazak u trancizijske ekonomije. Tako se onda trgovinski disekvilibrij, kao navodno monetarni fenomen, "pegla" preko liberalizacije računa kapitalnih transakcija i ulazak kredita.

Eksterni disekvilibrij traži dodatne kanale za balansiranje neuravnoteženih monetarnih tekućih puteva ulaskom direktnih investicija transnacionalnih korporacija i prodajom državne imovine ispod njene vrednosti. Problem se produbljuje, jer se kroz formu transnacionalne aktivnosti izvlači profit iz zemlje putem: trgovinske razmene, kamata na kredit i repatrijacije profita. Time se pojačava disekvilibrij i kreiraju uslovi za finansijsku krizu.

Mit je i objašnjenje da neuspeh ekonomskih reformi u zemljama tranzicije dolazi zbog socijalno patoloških razloga, jer je u tim državama ponašanje određeno sklonostima ka: korupciji, kriminalu i kleptokratiji, kao deo "kulturnog modela" bivših socijalističkih društava.

Realnost je da je problem u konfuziji razumevanja normalnog toka procesa, kao i uzročno-posledičnoj povezanosti ekonomskih i socijalnih pojava. Socijalno ponašanje društva čini jedinstven entitet sa ekonomskim uslovima. Nasleđeni "kulturni model" iz bivšeg sistema trpi značajne transformacije pod uticajem radikalnih primena u sistemu. Radikalne promene ekonomskog sistema posledica su monetarnog koncepta ekonomske politike (zar se ljudi sa Zapada ne ponašaju kao oni sa Istoka kada žive i rade u zemljama tranzicije).

Neadekvatne cene razvojnih resursa: kapitala, investicija, imovine zemlje, rada i sl. ruše profesionalni kodeks i etiku ponašanja u ekonomiji.

Vrednosti sistema jedne države sa razvojnom strategijom temelji se na činjenici koja se ogleda u tome da čovek može da preživi i dobro živi samo ako: radi, proizvodi u otvorenom međunarodnom okruženju, izvozi robu i usluge da bi osigurao resurse za finansiranje uvoza dobara koja njegova država ne proizvodi. Na tim temeljima gradi se strategija angažovanja vlastitih razvojnih potencijala. Razvija se osećaj ekonomije i poslovne etike zasnovan na intenzitetu i produktivnosti rada kao osnove napretka ekonomije. Takva orijentacija ima svoju sistemsku osnovu koja dolazi putem signala - cena na svetskom tržištu. U slučaju kada su cene takve da ne štite vlastite resurse i da tržište ne vrednuje produktivnost, inventivnost i kreativnost, već ih dovodi u diskriminisanu poziciju, rad gubi značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Takvo stanje postaje osnova gušenja ekonomskih i etičkih principa, a društvo se degeneriše u pravcu špekulativnog bogaćenja i u negovanju potrošnje bez razmišljanja o radu.

Akumulirano bogatstvo u navedenim uslovima troši sa na neproduktivan i iracionalan način ili se iznosi izvan granica jer je investiranje u domaću privredu "igra sa gubitkom".

Druga strana te moralne dekadencije je sloj stanovništva koji je po sili pogrešne ekonomske politike izbačen iz proizvodnog pogona i stavljen u poziciju egzistencijalne borbe. Tako sistem u ekonomskom propadanju dobija "kulturni model ponašanja" koji sve više razvija socijalne tenzije i koje postaju izvorište moralne dekadencije.

ANTRFILE:

Politika MMF-a

Politika MMF-a može se ilustrovati jednim primerom iz Sjedinjenih Država. Na primer, 2000. godine SAD su imale veliki deficit tekućeg računa (tekući račun predstavlja spoljnu trgovinu plus druge neinvesticijske međunarodne transakcije), koji je iznosio 4,5 odsto, a bio je ravan onom što je Brazil imao 1997. godine kada je MMF predložio mere štednje u Brazilu, kao uslov za davanje zajma. Da su Sjedinjene Države klijent MMF-a, rešile bi trgovinski deficit na sledeći način: Nacionalna banka SAD bi podigla kamatne stope na nultu visinu kako bi bacila ekonomiju u recesiju. Američka ekonomija bi se smanjila, dok bi zajmovi za stambenu izgradnju i druge velike kupovine naglo padali, ljudima bi se davali otkazi, a investicijsko poslovanje redukovalo. Potrošnja bi naglo opala, a isto bi bilo i sa kupovinom uvoza, pa bi se trgovinski balans Sjedinjenih Država popravio.

GLOSA 1:

Vrednost sistema jedne države sa razvojnom strategijom temelji se na činjenici koja se ogleda u tome da čovek može da preživi i dobro živi samo ako: radi, proizvodi u otvorenom međunarodnom okruženju, izvozi robu i usluge da bi osigurao resurse za finansiranje uvoza dobara koja njegova država ne proizvodi.

GLOSA 2:

U okviru ekonomskog programa pitanje vlasništva postaje jedno od sporednih pitanja. Važno je stanje ekonomije koja propada u kontekstu "eksperimentalnih hipoteza". To je zato što je pozicija ekonomskog subjekta unapred određena bez obzira na njegov vlasnički status.

GLOSA 3:

Neadekvatne cene razvojnih resursa: kapitala, investicija, imovine zemlje, rada i sl. ruše profesionalni kodeks i etiku ponašanja u ekonomiji.