Postdemokratija

VUČIĆ DLAKU MENJA...

Srbija je spremna da prihvati francusko-nemački plan za Kosovo i poradi na njegovoj implementaciji, izjavio je Aleksandar Vučić posle još jedne „herojske" bitke u kojoj je bio sam protiv svih, kao vuk samotnjak. Kako je tom prilikom priznao, do toga je došlo pošto su mu njih petorica zavrtala uši i predočila sve konsekvence ako odbije. Dakle, trebalo je da mu se otvoreno zapreti da bi shvatio katastrofalne posledice svoje politike, na koje su mu razumni ljudi odavno ukazivali. I odmah je počeo da zapomaže kako nam je neophodno jedinstvo, sa očiglednom namerom da ga potraži i na referendumu. Tako namerava da odgovornost prebaci na pleća zabunjenog i preplašenog naroda, na čijem sluđivanju je radio punu deceniju. Ali, opet laže, navodi kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Od kako je Vučić počeo da se predstavlja kao vuk samotnjak, sve je očiglednije kako on narod doživljava kao stado ovaca. Ne sasvim bez razloga, jer pod uticajem njegove šizofrene vladavine Srbi se u sve većem broju tako i ponašaju. Doduše, to je odavno ustvrdio još Petar Petrović Njegoš, konstatacijom „pučina je stoka jedna grdna", ali pošto se njegova filozofska promišljanja u desetercu sve manje čitaju i razumeju, došli smo dotle da je za savremenu Srbiju prikladnija, jer valjda razumljivija, Ršumova poetika svojevremeno plasirana u formi poezije za decu:

„ Čini mi se vekovima,

Vuk sa ovcom nešto ima.

Kad je vidi kako pase,

Vuk naprosto ne zna za se...

Ovca ne sme da se brani,

Vuk se njenim strahom hrani"!!!

Vučić je već dosadio i bogu i svetu sa nezglavnom metaforom po kojoj u cirkusu mogu da se vide i lav i tigar i slon, ali nikada ne i Vuk, pa su na društvenim mrežama neki iznervirani građani morali da ga demantuju snimkom na kome upravo u cirkusu nastupaju dva vuka zajedno sa jednom ovcom. A jedan aforističar mu je odgovorio zaključkom da u Srbiji, ne samo da nastupa dresirani Vuk, nego može da bude i direktor cirkusa.

Ovde se, nažalost, ništa više ne čita, ne samo Njegoš, nego ni Ršum, pa ni nobelovac Ivo Andrić, koji nas u basnolikoj pripoveci Aska i Vuk podučava kako se ovca može odbraniti od vuka samo ako neprestano igra, dakle ako pobedi strah i aktivira se.

Ovde su strani lovci našeg Vuka stisnuli sa svih strana, kao u kavezu, ali on i dalje hipnotizira ovdašnje ovce, koje nastavljaju da tancuju po njegovom taktu i nikako da slobodno zaigraju neku svoju igru. Čak i oni iz opozicije koji su nudili neke druge note, koje sad i on trapavo i neiskreno ipak nekako nabada. I dok njegovo stado, slepo prateći ga, sve više pristaje da ih prevede žedne preko vode, oni drugi, koji su to do juče od njega tražili da se okane lažnog patriotizma i pređe rubikon, sad ga napadaju baš zbog toga i to istim argumentima kojima je on njih decenijama satanizovao. Kada ga sad oni optužuju za izdaju zato što je najavio pristanak na kompromis o Kosovu, samo zarad preuzimanja vlasti, ne samo da je nemoralno, nego je i suludo. Radujući se pretnjama saopštenim njemu, zanemaruju činjenicu da su to zapravo pretnje čitavoj naciji i državi. Ne radi se tu više ni o Vučiću, ni Kosovo, ni o opstanku Srba tamo, nego o opstanku ove zemlje i naroda.

To se dobro moglo razumeti iz njegovog obraćanja naciji, višestrukim preslušavanjem, pošto su ga sve nacionalne televizije reprizirale po nekoliko puta. Govorio je uobičajeno dugo i patetično, ali nešto iskrenije nego obično, a pošto u tome nema gotovo nikakvog iskustva, mislim na iskrenost, otkrio je više nego što je želeo. Poenta, nekoliko puta smušeno ponovljena u kontradiktornim teorijama zavere oko Kosova, je da njegov najveći problem uopšte nije Kosovo nego Rusija. Čak, da je spreman da proda Kosovo, ne toliko zbog pretnji zapada sankcijama, koliko zbog straha da se ne zameri Putinu i Maćuški. Evroatlanske pretnje sankcijama, koje i nisu neko iznenađenje, jer dalo se to odavno predvideti, poslužile su mu samo da bi opravdao svoje odustajanje od Kosova i prikrio pravi razlog za to. Ali, dosta nevešto. Evo i nekoliko primera.

Svoj neuobičajeno tihi nastup, kao da je želeo da se ne čuje najbolje, počeo je sa konstatacijom da je pritisaka i pretnji bilo i ranije „ali nikad nije bilo ovako", da bi značajno sam sebi postavio pitanje- Zašto!?

Kao prvi i najvažniji razlog je naveo veliku nervozu zapadnih sila zbog promenjenih geopolitičkih okolnosti napadom Rusije na Ukrajinu, tako da niko ko pripada tom svetu ili želi da pripada, ne sme više da iskače. „Rat u Ukrajini nam je doneo velike probleme", poluglasno je izgovorio i objasnio da smo mi posebno „na radaru" zbog toga što nismo uveli sankcije Rusiji. Nije išao dalje, ali već iz navedenog je jasno da je Srbija sada na meti zbog njegovog izbegavanja da se zameri Rusiji, a ne zbog nekakve hitne potrebe za normalizacijom odnosa sa Kosovom. Kosovo im služi samo kao povod da nas jače pritisnu zbog obračuna sa Rusijom. Zato smo im „mi krivi za sve na Kosovu i kad je očigledno da Kurti izaziva krize". U prevodu to znači da je rekao kako rešavanje kosovskog problema ne bi bilo tako urgentno i sa takvom ucenjivačkom žestinom postavljeno, da smo uveli sankcije Rusiji. Kako reče, pomirio se već sa time da će Kosovo uskoro ući i u Savet Evrope, pa čak i u NATO, ali i dalje ne namerava da se lati sankcija, nego da još malo kupuje vreme. Zašto?

Nije tako rekao, jer ne sme da otkrije prave razloge svog straha, ali na osnovu svega moglo se zaključiti da je Vučić sad spreman i da preda Kosovo, samo da ne bi naljutio Putina. Zašto? Čega se toliko plaši iz Moskve?

Manje više je poznato čime Vučića lično ucenjuje zapad, koji ga je i doveo na vlast zbog obećanja koja im je dao i koji sve vreme budno prati i gomila dokaze o njegovim vezama sa kriminalom i korupcijom. Ali, čime ga to Putin drži u šaci?

Razlog i njegov izgovor više ne može biti to što Rusija u Savetu bezbednosti čuva Kosovo, kad on očigledno odustaje od njega. Dakle, nešto drugo, njemu lično mnogo važnije, čak važnije i od vlasti, mora biti razlog njegovog straha, a to mogu biti samo lična bezbednost i novac koji je za deset godina vlasti drpio i verovatno baš tamo sklonio. Sto puta nas je javno ubeđivao kako se ne plaši međunarodnih istraga o računima u inostranstvu, jer on ih navodno nema nigde. Pritom bi obično i nabrajao sva mesta na ovom svetu gde se to može sakriti, od Londona i Ciriha, čak do Singapura i Maldiva, ali nikad nije pominjao Moskvu ili Petrograd. A, u Srbiji je bar dobro poznato da je upravo tamo pobegla Miloševićeva žena, sa sve sinom i gomilom novca kojim je kupila azil.

Verovatno ima još razloga koje je teško dokučiti, ali jedan bi svakako mogao biti činjenica da se Vučić, dodvoravajući se Putinu, okružio brojnim znanim i neznanim ljudima koji otvoreno ili prikriveno rade u dosluhu sa Rusijom i za ruske službe, od Dačića do Vulina, koji je ni malo slučajno, u ovim prelomnim trenucima, postavljen na čelo Bije. Bog zna koliko je tek profesionalaca u našim službama, vojsci i policiji, pa možda čak i u Vučićevom obezbeđenju, koji rade po komandi iz Kremja, ili je kao spavači čekaju. Da i ne nagađamo koliko ih je među brojnim ruskim izbeglicam, koji masovno dolaze u Srbiju, ili o Vagneru, koji je i ovde pustio pipke. Nije Vučić bez razloga u poslednje vreme govorio o tome kako je Beograd postao Kazablanka i kako po hotelima nema mesta od raznih špijuna. Sasvim sigurno nije mislio samo na one sa zapada.

Dakle, lakše mu je i bezbednije da proda Kosovo nego da se zamera Rusima. Za to ima hiljadu opravdanih izgovora, pošto je Kosovo odavno izgubljeno i otpisano u glavama dobrog dela stanovništva, ponajviše krivicom Miloševića ali i brojnih drugih vlastodržaca pre njega. Čitava ova drama sa pretnjama, koje su mu navodno tek sad sasute u lice od pomenute zapadne petorke, samo je priprema javnosti za predaju Kosova, koju će mnogi nazvati izdajom, ali malo je onih koji bi mogli da zbog toga ozbiljnije ugroze njegovu vlast. Jedino bi to mogla crkva, kao što je to učinila u Crnoj gori, ali ona je i ovde kao i tamo samo ekspozitura pravoslavne centrale u Moskvi. Dakle, nema čega da se posebno plaši u tom slučaju, ali u obrnutom, ako izda Maćušku, itekako ima i to se dobro videlo u tom pokajničkom nastupu na svim televizijama.

U pokušaju da se vadi i bar malo popravi beznadežan utisak, koji je tom priliko ostavio, na kraju je narodu posebno naglasio i jednu lepu vest. Otkrio je, naime, još jedno veliko nalazište zlata u Srbiji, sa ogromnim količinama, kako reče, među sto najvećih u svetu. Zlatno doba je dakle tu kao što je i obećao, samo treba da ga iskopa. Zazvučalo je upravo tako, kao da to mogu uraditi samo on lično i Ana Brnabić jer, navodno, samo oni znaju gde je to. Iz aviona se vidi da to, naravno, nije istina već i zato zato što prosto nije moguće. Sasvim je sigurno da ga nisu oni sami ni otkrili, niti su kompetentni da procene potencijalne zalihe. Ako to uopšte postoji, to je morala otkriti čitava plejada stručnjaka i radnika koji su to istraživali i procenjivali, tako da i svi oni znaju lokalitet, svakako i bolje od njih dvoje. Ali, u očaju i beznađu, to je zapravo njegova poruka narodu da ga mora podržati i čuva na vlasti, jer ako on ode neki novi ne bi znali ni gde je to zlato. I onda ništa od enormnog bogatstva koje nam se sa njime na čelu smeši. Kakva nafta, kakav litijum, kakvi bakrači, čisto zlato bre! Kakvo zlatno doba, Srbija zapravo leži na zlatu, a nije imala pojma dok Vučić nije preuzeo vlast i istraživanja. Dok se on nije pojavio nije ni znala da je u stvari bogata zemlja. I šta je onda njoj problem da se odrekne petnaest posto teritorije ispod koje su samo ugalj i krv.

Možda srpska zemlja i jeste bogata, ali narod nije. Naprotiv. A, dok se to bogatstvo ne pretvori u bolji život svih, ko živ ko mrtav. Ne lipši magarče do zelene trave.